Ima nas kojima letovanje nije dovoljno. Hoćemo još аvantura.
Makar trajale samo jedan dan. Nekada za dobar izlet nije potrebno mnogo. Malo
puta, mnogo zelenila i mesto gde možeš da sedneš bez da gledaš na sat.
Takav je Zabran kod Obrenovca.
Čim se izađe iz grada, asfalt ustupa mesto šumi. Staze se
zavlače među drveće, vazduh postaje čistiji, a koraci spontano usporavaju. A
Staza zdravlja jača organizam.
Reč „zabran“ označava ograđen ili zaštićen prostor, najčešće
šumu ili lovište, u kojem je bilo zabranjeno seći drveće, loviti ili koristiti
prirodne resurse.
Potiče od glagola „zabraniti“ – dakle, nešto što je bilo
„zabranjeno“.
U srpskoj tradiciji zabran je često imao i šire, gotovo
mitsko značenje: pojedine šume ili stabla bila su sveta i nedodirljiva, pa se
verovalo da njihovo sečenje donosi nesreću. Takvi prostori povezivali su se sa
starim narodnim običajima i poštovanjem prirode. Za čas se obreš u zabranu.
Astronomska jesen počela je jutros u 2:05 po
srednjoevropskom letnjem vremenu, u trenutku jesenje ravnodnevice. Dan i noć
tada su približno jednake dužine.Od danas Sunce sve ranije zalazi, noći postaju
duže, a leto polako prelazi u onu svoju tišu, zlatnu verziju.
Pešačke i biciklističke staze u ovom zabranu vode kroz
zelenilo, pored mesta za odmor i prostora za rekreaciju.
I onda, posle šetnje, dolazi ono što je za ovdašnji
mentalitet gotovo logičan produžеtak svakog izleta – etno selo "Zabranska
bajka".
Drvo, kamen, stari predmeti i domaćinski ambijent vraćaju me
u neko jednostavnije vreme. Čudesna bašta, raznivrsno igralište za najmlađe,
zoo vrt o kakvom sam sanjao kad sam bio mali, kod dede na Dumači. Ljubazni
domaćini kažu da iduće godine dolaze i nove životinje, između ostalih i kengur.
I sve životinje imaju imena.
Ovde se sedi bez žurbe, a iz kuhinje stižu mirisi koji brzo
podsete čoveka zašto je tu. Sada me je momenat za hedonizam.
Na stolu su domaći specijaliteti, sirevi, kajmak, predjela,
meso, pečenje, kuvana jela i salate. Biram goveđu čorbu iz toplu lepinju,
leskovačku mućkalicu i točeni pivo. Nisam odoleo ni palačinkama sa nutelom.
Hrana nije ovde samo gorivo za povratak kući. Ona je sastavni deo ugođaja.
A onda shvatiš da je šetnja kroz Zabran imala sasvim
praktičnu svrhu.
Da ogladniš.
U Zabran se dolazi zbog šetnje.
Ostaje zbog ručka. Odličnog i obilnog. Prvorazredna usluga.
A kući se vraćaš sa osećajem da si ipak negde otputovao. Pun
utisaka i domaćinske hrane. Da i to nije kraj, govori i simpatična suvernirica
u kojoj kupujem par podsetnika na lepo proveden dan na jednom magičnom mestu.
