Bitolj, grad konzula

 

Mnogu gradovi, sela jas projdov,

Kako tebe mil za mene

Nigdje ne najdov.

 

Verovatno su vam poznati stihovi ove makеdonskе pеsmе,  a kada sе nađеtе u Bitolju i prošеtatе Širokim sokakom, njеgovom glavnom ulicom, ubrzo vam jе i jasno zašto. I iz meni nepoznatih razloga ovo divno mesto nije u ponudi turističkih agencija. Negde baš u ovo vreme ravno pre 40 godina vraćao sam se sa istog perona u Bitolj posle odsustva zbog deda Milenkove sahrane.  Kapetan mi nije odobrio odsustvo, ali je stigao telegram i pustio me je komadant garnizona.

 

Ali jeste bio u ponudi mog vojnog odseka, te sam imao priliku da na teži, mukotrpniji  i pоvršniji način saznam njegove čare i skrivene, ljupke kutke. Neki su iščеzli, neke nove upravo otkrivam.

Makedonija je kao biser. Biser je zacijeljena rana.

Jeste li znali da školjka koja nije ni na koji način ozleđena ne proizvodi bisere?

Biser je proizvod bola, rezultat ulaska strane ili neželjene supstance, kao što je zrno peska, u školjku.

Unutrašnjost ljušture školjke je sjajna supstanca koja se zove sedef. Kada zrno peska uđe u njega, ćelije sedefa počinju da rade i prekrivaju zrno peska u slojevima kako bi zaštitile bespomoćno telo školje.

Rezultat je prekrasan biser. Makedonija. Od početka prošle godine meračim se da posetim Severnu Makedoniju, pre svega Bitolj (Bitola) u kojem sam pre 40 godina boravio godinu dana, a samo ga površno upoznao.

Već tada delovao mi je kao lep, gostoljubiv i otmen grad. Pa da obnovim gradivo, u ovo pretpraznično veče krenuo sam u Bitolj preko Skoplja.

Granicu prelazim sa ličnom kartom u okviru sporazuma Open Balkan. Granični prelaz je objedinjen, te formalnosti obavljamo u jednom cugu. Srpski tag funkcionišе i u Severnoj Makedoniji i obrnuto.

Zastajemo i u Kumanovu, ali Kriva Palanka mi ovaj put nije na ruti.

Skoplje je preživelo nekoliko velikih potresa. Najveći su se dogodili 518. i 1963. godine i tada su uništili gotovo celi grad, a u XVIII veku austro-ugarski general Piccolomini je naredio da se grad spali. Požar je trajao dva dana i uspela su preživjeti uglavnom samo kamene građevine poput tvrđave Kale.     Skoplje je danas grad sa petstopedeset hiljada stanovnika.

U antičko vreme poznat kao Skupi, čije smo ostatke videli pored tvrdave Kale iz XII veka. Najnovijim šmikanjima ovom gradu su podarena mnoga zdanja poput onog pumpanja silikonom. Makedonci su zvanično jedan od najljubaznijih naroda u Evropi. Po Skoplju saobraćaju gradski crveni dabldekeri. I autobuska stanica je nova. Bar za mene. Ispod železničke pruge. 

U avgustu početkom milenijuma, potpisan je Ohridskim sporazumom, kojim je okončan sukob između albanske Oslobodilačke nacionalne armije i makedonskih snaga bezbednosti.

Presedamo u drugi autobus. A onda put Bitolja, preko Velesa, Kavadaraca, kroz Trenovske klisure i Prilepa, pored nepreglednih vivograda.

U makedonskim krajolicima ima neka čudna i meni draga mešavina romantike, divljine, nostalgije i tuge zbog prolaznosti. Opet nekog odraza večnosti uprkos svemu.

     Bitola, moj vojni rok

 

 

Bitolj se prostire duž reke Dragor na 615 m nadmorske visine u podnožju planine Baba (vrh Pelister 2601 m) i na središnjem delu kotline koja se zove Pelagonija.

Raskrsnica je puteva prema Egejskom i Jonskom moru, a kroz Bitolj je prolazila i čuvena rimska Via Egnatia (Ignjatijev put) koja je povezivala Jadran s istočnim Egejom. Ovaj, nеkada poznati konzulski grad Otomanskog carstva stvarno jе bio gizdav lеpotan.

Osamdesetih godina prošlog veka izgledao je sasvim drugačije, a sad je ušmikan i koketan sa putnikom namernikom. Velika razlika od prošlog puta kad sam boravio u ovom gradu. Pa krenimo u istraživanje.

 

I ono što je najbolje, ne moram da žurim i da se cimam, mogu da svratim na piće kad hoću, odem u spa, na kolaču, u sobu, da čitam knjigu. Stari zaboravljeni koncept gde nema must to do, već what i want!

  U ovom čudsenom gradu sasvim bezveze našao sam se 8. oktobra 2023 kada     su me kostimirali u neku smb uniformu i tako maskiranog držali nešto kraće    od godinu dana. Evo me opet u njemu 40 godina kasnije. Tu je i zgrada       Oficirskog doma ispred kojih smo tresli sneg sa četinara. Za utehu ovde je     oficirsku školu pohađao i turski reformator i predsednik Mustafa Kemal     Ataturk. Na to podseća i Memorijalna soba Kemal Ataturk, Bitola   museum.org. Za vreme svog školovanja bio je zagledan u lepu Jelenu   Karinet. Njihova ljubavna veza inspirisala je dramaturga Dejana Dukovskog     da napiše dramu „Balkan ne e mrtov“ (Balkan nije mrtav), koju je nešto kasnije ekranizovao poznati režiser Aleksandar Popovski.

Godine 2020. u blizini fudbalskog stadiona u Bitolju  otkriveno je 15.000 artiljerijskih granata iz Prvog svetskog rata. Pet hiljada granata kalibra 75 milimetara uskladišteno je u staroj kasarni u Bitolju, 5.000 je spremno za transport, a tada je ostalo da se iskopa još toliko.

 

Prolazimo pored zgrade bioskopa Manaki, koje je ime dobilo po prvom snimatelju na Balkanu – Miltonu Manakiju. Nedaleko odatle nekad je postojao bioskop Makedonija u kojem sam pogledao mnogo dobrih filmova (Viktor, viktorija, Galipolje, Oficir i dželtmen...)

  

 Istorija ovog mesta prosto vam ne da mira, stalno se susrećete s njom. I naš čuveni komediograf Branislav Nušić bio je diplomata i službovao u Bitolju u više navrata. Posle odslužene robije, Nušića isti kralj i njegov tadašnji ministar spoljnih poslova šalju u inostrana predstavništva u Osmansko carstvo u kojima je službovao i zastupao interese Srbije punih 10 godina. Svoju diplomatsku karijeru Nušić je započeo 1889. godine, kao pisar u Bitolju, zatim u Serezu, Solunu, Skoplju, a završio je kao vicekonzul u Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini. Tokom službovanja, baš tu, upoznao je i svoju buduću suprugu Darinku. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi...

U tursko doba grad se zvao Manastir/Monastir. Nalazi se u blizini antičkog grada Herakleje, na mestu gde se obronci Pelistera spuštaju u Pelagoniju. Većim delom podignut je oko reke Dragora, desne pritoke Crne reke koja se uliva u Vardar. Između Herakleje i Bitolja nema kontinuiteta: Herakleja je uništena u zemljotresu u VI veku i nakon toga  se više ne pominje. Tokom XI veka  Bitolj se javlja i pod imenom Pelagonija.

 

Bitolj su osnovali Sloveni u blizini manastira Bukova. Između XI (kad se 1014. prvi put pominje kao episkopska stolica) i XIV veku razvio se u značajno mesto uglavnom zahvaljujući dobrom položaju na antičkom putu Via Egnatia.

U osmoj deceniji XIV veka osvaja ga Timur paša. Prvi put se u turskim dokumentima javlja u XV veku i ostaje pod turskom vlašću sve do 1912. Turci su od Bitolja načinili značajan verski centar i sedište vrhovnog poglavara muslimanske zajednice. U drugoj polovini XVIII veka u Bitolju je bila rezidencija rumelijskog valije, a potom – posle reformi iz 1836. – sedište službene uprave elajeta Rumelija. Grad strada od kuge 1759, ali se početkom XIX veka ponovo popunjava izbeglicama iz razrušenog aromunskog grada Moskopolja.

 

Bitoljska eparhija  prvi put se pominje u povelji vizantijskog cara Vasilija II (1018) pod nazivom Pelagonijska eparhija. Obuhvatala je pelagonijsku oblast, kao i gradove Debar, Veles i Prilep. Ove oblasti ušle su u sastav srpske države u doba kralja Milutina.

Braća Manaki su u makedonsku kulturnu istoriju ušli kao fotografi. Oni su 1898. godine otvorili  prvi fotografski studio u Janjinama. Tu su radili do 1904. godine. U ovom periodu oni su postali majstori fotografije. Od 1906. godine Manakiji prelaze u Bitolj, koji je tih godina bio najdinamičniji grad na Balkanu, moćan ekonomski i politički centar koga su još nazivali „grad konzula". Iako je u Bitolju početkom XX veka bilo desetak profesionalnih fotografa, braća Manaki su se vrlo brzo pročuli po umeću. Stalnim potenciranjem tehničkih inovacija u domenu fotografije, Manakiji su obezbedili prestiž u Bitolju.

Braća Janaki (1878-1954) i Milton (1882-1964) Manaki poznati su kao pioniri fotografije i filma u turskom delu Balkana. Rođeni su u cincarskoj porodici u selu Avdela, u današnoj Grčkoj. Kao stariji i obrazovaniji, Janaki je diplomirao na Romanskom liceumu u Bitolju 1896/97. godinu. Od 1899. godine turska vlast konstantno vrši pritisak na njega da zatvori fotografski atelje. Turci 1906. godine spremaju plan za likvidaciju najuglednijih ljudi u Janjinama, te se braća sele u Bitolj. Iste godine, po prelasku, oni dobijaju rešenje da mogu da otvore fotografsku radnju. Janaki je bio član Romano-makedonskog društva za kulturu i svim silama se zalagao protiv asimilacije Cincara. Vlasti su ga optužile da je špijun te je jedan period 1916. godine bio u zatvoru. Za razliku od Janakija koji je bio učenjak, teoretičar tihe i intravertne prirode, Milton je bio praktičan, brz i spretan. Dok je Milton isprobavao i eksperimentisao, Janaki je čitao uputstva kako se koristi fotografska oprema.

Cincari (sami sebe nazivaju Armânji odnosno Makedonarmânji), jedna od najpoznatijih skupina Vlaha ili Aromuna nastanjena na području Srbije, Severne Makedonije i Grčke. Potomci su romaniziranih tračkih grupa koje su se do danas očuvale na tlu istočnog Balkanu. Cincari su izvorno polunomadski ili nomadski stočari koji su posedovali velika stada ovaca. Poznati su po proizvodnji sira, ili i kao trgovci, te nadalje kao veoma škrti ljudi. Njihovo ime Cincar postalo je sinonim za škrtarenje (cincarenje) i škrtog čovjeka (cincar). Kao posebna manjina, pod imenom Cincari priznati su u Srbiji, mada su danas narod koji nestaje.

U balkanskim krajevima fotografija je tokom čitavog XIX veka smatrana „slobodnim hudožestvom" da bi od 1910. godine, sa objavljivanjem Zakona o radnjama, a sa njima i fotografskim ateljeima, postala „zanat". Do toga je došlo jer je masovna proizvodnja fotografskih portreta drastično narasla oko 1900. godine. Tačnije, već od 80-ih godina XIX veka počinju da se poštuju čvrsto standardizovane forme predstavljanja, koje su podsticane isključivo komercijalnim zahtevima tržišta.

Na proputovanju 1905. godine Janaki dospeva u Carigrad gde uz pomoć svog rođaka koji je bio šef čitave carigradske policije, stiže na turski dvor i fotografiše mlađeg brata ondašnjeg omrznutog sultana Abdula Hamida II, potonjeg Mehmeda V - poslednjeg vladara velike Osmanske imperije. Naredne, 1906. godine, braća Manaki dospevaju na dvor rumunskog kralja Karola I, jer je njihov poznanik makedonskog porekla, zvanični fotograf tamošnjeg dvora. Na njegov poziv učestvuju na velikoj fotografskoj izložbi u Bukureštu novembra 1906. godine. Na toj izložbi im je uručeno priznanje za umetnički domet njihovih fotografija. O trošku rumunskog kralja Janaki 1907. godine odlazi u Beč, London i Pariz i iz "belog sveta" u zaostalu tursku kasabu donosi primerak kinokamere serije „Bioscape". Još iste godine nastaju prvi filmski snimci na Balkanu, 12 godina po epohalnom otkriću braće Limijer.

Bugarske i nemačke snage, proterane iz Bitolja na obližnju planinu Pelister, bombardovale su neprekidno Bitolj, izazivajući veliki broj civilnih žrtava. Poetkom marta 1917. počinju noćna bombardovanja bojnim otrovom, fozgenom, koji je zbog težine padao na zemlju i prodirao u podrume kuća gde su se žitelji Bitolja krili. Žrtve ovih napada fotografisao je, i stradanja zabeležio u specijalnom izveštaju, čuveni Arčibald Rajs. Napadi su trajali sve do septembra 1918. dok "vardarskom ofanzivom" Srbi i saveznicke armije nisu porazili nemačke i bugarske trupe. Bitolj je bio jedino mesto koje je dožvelo napade bojnim otrovima sa velikim brojem civilnih žrtava, kojih je bilo više stotina, na prostoru Balkana.  Ovaj težak ratni zločin je danas potpuno zaboravljen i nepoznat.

Narodni muzej Bitolja, soba Kemala Atatrurka, crkve i džamije

Interesantno je da sam baš ovde, u bioskopu gledao Galipolje, australijski film reditelja Pitera Vira iz 1981. sa Mel Gibsonom i Markom Lijem.  Tada su da dođu do nas, filmovi kasnili 3-4 godine.

Reč je o jednoj od najkrvavijih i najdužih bitaka Velikog rata ( 25. aprila 1915. -9. januar 1916). Nekima je ovaj lokalitet poznatiji pod imenom Čаnakale.  Sukobilo se oko milion boraca sa obe strane. Žrtve nikad nisu prebrojane. Britanska enciklopedija licitira da su snage Komonvelta, pored gubitka velikog broja brodova, imale su 213.980 žrtava, mrtvih i ranjenih vojnika. Gardian dodaje i brojku od 87.000 poginulih turskih vojnika.

  Tursku vojsku je predvodio niko drugi do Kemal Atatürk,   kasniji utemeljitelj turske republike, te njen prvi predsednik,     koji je svoj vojni ugled stekao upravo na bojnom polju kod   Galipolja. Čovek koji je stradao od sifilisa, a ne na bojnom   polju.

  Britanci su preživeli katastrofan poraz i blamažu. Predvidio ih   je prvi lord Admiraliteta, neki pogađaju Vinston Čerčil. Istorija   mu je dala šansu za popravni.

  Možda je ovaj debakl jedan od razloga što je britanski   premijer  Lojd Džordž regentu Kraljevine Srba, Hrvata i   Slovenaca poslao molbu da pošalje srpske okupacione trupe u   Istanbul.

Predsednik vlade Nikola Pašić bio je protiv toga, te je Englezu   ljubazno sročio odgovor da su sa Turcima računi poravnati    1912. u Balkanskom ratu i da otada dva naroda mogu da budu samo prijatelji.

Aleksandar je potpisao telegram. Pašić mu dodušе nije napomenuo da je kopiju depeše poslao Musrafi Kemalu.

Samo je neko sasvim šašаv mogao da postavi kasarnu na tako čarobnom mestu. I da, imao sam dosta primedbi na play listu vojničkog razglasa.

 

Heraklea Lynkestis-Indiana Jones i tajna ZX Spektruma

U osmom nastavku vremešni stogodišnjak Indiana Jones na ovom lokalitetu pokušava da dokuči tajnu ZX Spektruma. 

Na samo nekoliko kilometera od centra grada nalazi se stari antički grad Heraklea Linkestis  u kojem možete videti amfiteatar, antičke skulpture i predivni mozaici... Mesto drevnog grada - Heraklea Linkestis, koju je osnovao Filip Vtori, otac Aleksandra Velikog, www.bitolamuseum.org

 

Heraklea Lynkestis je ako vam nije poznato urbano naselje od starog makedonskog vremena do srednjeg veka. Osnovana je sredinom IV veka pre Hrista odlukom kralja Filipa II Makedonskog, kao važna taktička odrednica.  Nalazi se na južnoj periferiji grada Bitolja, u podnožju planine Baba. Ime je dobila po Heraklu, mitskom junaku i rodonačelniku makedonske kraljevske dinastije Argeadi. Epictet Lyncestis, što znači "Linkestadska", potiče od naziva regije Linkestida u kojoj se grad nalazio i u kojem je živelo staro  pleme Lynkestidi. Ѕmestio se u plodnoj ravnici, severno zaštićenoj od planine Baba, brda Tumbe Café i reke Sive Vode na jugu.

Heraklea je preživela mnogo toga i razvila se u značajnu raskrsnicu na putu Via Ignacia (Via Ignatia), koja je povezivala Drač i Bosfor. Iz Heraklee put se dijagonalno proteže prema Stobiju, a zatim prema Serdiki (Sofija).

 Grad je utemeljen u predrimskom periodu.  Prema pisanim izvorima, nakon osvajanja Linkestide, Filip II podigao je tvrđavu (verovatno Heraklu), kojom je mogao da kontroliše deo kraljevstva. O tome svedoče i podaci po kojima je početkom II veka pre nove ere, u vreme ratova s Rimljanima, makedonski kralj Filip V sagradio nekoliko tvrđava u pograničnim oblastima kako bi osigurao granice svog kraljevstva.

Nakon pobede Rimljana i podele makedonskog kraljevstva na četiri područja (merida), Heraklea je ušla u sastav četvrtog merida.

Najviši stepen civilizacijskog razvoja za vreme rimske vladavine, grad je doživeo u prvim vekovima novog doba, kada je stekao status kolonije. Tokom tog razdoblja Heraklea je postala snažno ekonomsko i političko središte, sa svojim stalnim rimskim zastupnikom i stajaćom rimskom vojskom.

Sve se to odrazilo na izgled grada, tako da je rimska arhitektura bila u velikoj meri zastupljena, premda su tradicionalni uticaji još uvek davali beleg gradu.

Godine 473., za vreme prodora na jug, Goti pod vodstvom Teodimera osvojaju Herakleu.

Nešto kasnije (479.) isti Goti, ovaj put predvođeni Teodorihom, sinom već pokojnog Teodimera, ponovno su stigli u Heraklu. Stanovnici grada sklonili su se u utočište (refugium) u regiji, a episkop je pregovarao s Teodorihom.

 Gotički vođa tražio je hranu za svoj narod, a kad ništa nije dobio, zapalio je grad. Tačan stepen uništenja nikad nije utvrđen.

 Tokom VI veka grad su ponovno napali varvari, Avari i Sloveni, a krajem VI stoleća život u Heraklei definitivno je zamro.

Kada sam bio u vojsci lepo su nas postrojili ispred ovog antičkog lokaliteta, a onda naredili marš u brda. Pretpostavljate gde sam ih ja u sebi poslao.

Tokom proučavanja i istraživanja lokaliteta otkriveni su ostaci nekadašnjeg grada, te je izvršena rekonstrukcija njegovog izgleda.

Na severnom kraju foruma nalazi se trem suda. Ima pravougaonu osnovu na čijem se severnom zidu nalaze dve skulpture na postolju i jedan pijedestal bez kipa, koji kao nemi svedoci govore o veličanstvenoj istoriji grada.

Kip Tita Flavila Oresta izrađen od belog mermera fascinira svojom lepotom i grandioznim dimenzijama (bista Tit Flavila Orestesa takođe je otkrivena u hramu Tiha u Stiberi). Telo mlade žene i uobičajene osobine istine i pravde - vaga i luk - su one koje ukazuju na Nemezu, boginju pravde i sudbine. U grčkom natpisu ovog kipa, kaže se da je ovo poklon od Heraklejanskog građanina Julije Tertile.

Temelj bez skulpture s grčkim natpisom posvećen je istoj boginji, a u ramci je tekst, stih iz Hesiodovog epa, "Dela i dani":

"Oni koji veruju da su istinoljubivi I koji sude pravedno, nikada ne sustiže glad I nesreća, a u plodovima njihovih radova uživaju u izobilju. "

Zato sam ja valjda i sit i srećan.

Izgradnja terma označava rođenje viših nivoa zdravstvene svesti među stanovnicima grada. U tom pogledu terma se s pravom može smatrati predvodnikom u daljoj izgradnji vodovoda i proširenju vodovodne mreže u IV stoleću. Terma se sastojala od hladne vode - frigidium na istočnoj strani; prostor s mlakom vodom - tepidarij u sredini; i vrlo zagrejanu dvoranu u kojoj se nalazio vrući vodeni kaldarij koji je bio u upotrebi do V veka.

Počeci gradnje pozorišta datiraju u vremena cara Adrijana, a završni radovi su izvedeni u vreme Antonina Pija. Otkrićem pozornice potvrđena je dvostruka funkcija pozorišnog objekta, za scenske nastupe i predstave sa životinjama koje su se čuvale u tri zasebna kaveza. Zbog sigurnosti gledalaca, podignut je visoki zid ortostata oko orkestra s metalnom ogradom.

Vidikovac ima dijazom s dvadeset redova sedišta, a Nemesion iznad gornjeg reda. Scena se sastoji od pet pravougaonih prostorija i bogato ukrašene severne fasade. Pozorište je imalo kapacitet od oko 3 hiljade posetilaca.

Na zemljištu Heraklea pronađeni su ostaci nekoliko sakralnih predmeta ukrašenih podnim mozaicima izrađenim u opusu sectile i opus tessalatum, koji datiraju iz V i VI stoleća. Reč je o maloj bazilici, civilnoj baziliki, velikoj baziliki i cezijskoj bazilici. Poslednja se nalazi oko 250 metara od centralnog gradskog područja Heraklee. Uz nju su otkrivene ranohršćanske i srednjovekovne grobnice. Za razliku od tih raskošnih zgrada, na ruševinama starog pozorišta podignute su profane građevine od kamena i blata. Njihova važnost leži u njihovom položaju, što govori o visokom stepenu racionalizacije resursa i prostora. Mozaici su, nažalost, a zarad zaštite, sada prekriveni. Tokom leta dostupni su pogledima posetilaca.

Posebno je zanimljiva episkopska rezidencija, koja ima trapezoidni oblik, a njen raspored je zasnovan na blagodetima antičke tradicije. Veza između episkopske bazilike i ostalih bazilika u srednjem delu ovog antičkog grada ostvarena je hodnikom na njegovom istočnom ulazu. Prostorije episkopske rezidencije bile su raspoređene oko centralnog dvorišta, u čijem je središtu bio bunar. Pod u svim prostorijama episkopije izveden je u mozaicima sastavljenim od sićušnih kamenčića po principu tesalatum. U njemu se nalaze najraznovrsniji geometrijski uzorci, rozete, meandri, pletenice, riblje kosti, pleteni krst. U tom dekoru ponavljaju se motivi iz biljnog i životinjskog sveta.

Episkopska rezidencija bila je u upotrebi od IV do VI veka nove ere. Na stranicama istorije ovog grada ispisani su samo događaji koji svedoče o njegovoj lepoti i mirnom životu u njemu.

Nažalost, Heraklejci nisu imali sreće da dugo uživaju u plodovima svog rada. Nekada veličanstven grad, uskoro ce postati pusta ruševina.

 

Epinal spa- Pure Hedonism

(no additives)

U hotelu Epinal sam uobičajno ručavao, pa  naručujem tavče gravče, pasulj koji se kuva sa lukom, paprikama, paradajzom, uljem, brašnom i različitim začinima, a zatim se peče u glinenoj posudi, tavi.

Tu je i šopska  salata i Bovin kaberne. Šopska salata izmišljena je 1955, za knjigu recepata bugarske državne turističke agencije (Balkanturist), namerno u bojama bugarske zastave.

Pa voćna salata, a onda predah. Nešto zanimljivo i za pohvalu. Makedonske radio stanice emituju i dalje programe dostojne naslednike nekadašnjeg Disko selektora Radio Skoplja.

Ovde ljudi po kafeima razgovaraju, a mobiteli se sunčaju na stolovimo. Tu su tek za neki izuzetni poziv.

U vojsci poslaše nas da beremo grožđе, а mi gladni. Posle ručali vojnički pasulj. Koordinate tu iste, toponimi donekle, a vremena posve druga.

Podstaknut ostacima termi u Heraklei Lynkestis, rešio sam da obnovim tradiciju u spa centru hotela Epinal. Tepidarijum privatni bez plebejaca, samo ja, patricije. Veliki bazen, parno kupatilo, slana soba i sauna, džakuzi bez jakuza sa tetovažama.

A onda na turske baklave.

I onda muzika sa terase peva vanvremenske šlagere dok ispijam neka makedonska vina uz pršut i sirenje.