Smaragdne vode turske obale

Carigrad, jedna sasvim sentimentalna priča

"Tako sam 1960. godine uzbuđeno gledao kako gori Bosfor među masom zabrinutih Istanbulaca koji su se te jesenje noći, pred zoru razlili po ulicama sa noćnim ogrtačima, u pidžamama, na brzinu obučenim pantalonama, sa papučama na nogama, bebema u naručju, torbama i kesama u rukama. Kao što sam kasnijih godina vide u ovim spektakularnim prizorima kada je gorelo more, vile, brodovi na Bosforu, za kratko vreme u masu su se umešali prodavci lisnate alve, đevreka, prodavci semena, čufti, šerbeta. Nisam mogao da zamislim odakle su opšte iskrsli. Tanker po imenu "Petar Zoranić" koji se iz luke Tvuse u Sovjetskom Savezu kretao prema Jugoslaviji..." 

(„Istanbul“ Orhan Pamuk)

Priča počinje u mističnom Carigradu jedne kišne, junske večeri. Grad se raširio na obe obale Bosfora, protegao na dva kontinenta, Evropu i Aziju. Ovde su se, nekada, nalazile prestonice triju velikih imperija (rimske 330.-395.) vizantijske (395.-1453.) i otomanske (1453.-1923.) Iz ovih podataka možete videti da je kraj jedne, predstavljao ujedno i rađanje nove, moćne države na ovim prostorima. Konstantin Veliki je ovaj centar istočnog carstva nazvao Drugi Rim, mada je poznatiji pod njegovim imenom (Konstantinopolj). Srećna okolnost bila je i ta da su oba grada sagrađena na sedam brežuljaka. Turski naziv grada, Istanbul, prvi put se pominje u armenskim i arapskim izvorima, koji datiraju iz X veka. Grad je bio središte pravoslavlja, a Aja Sofija je bila najveću katedrala na svetu. Posle 53 dana duge opsade, 29. maja 1453. godine sultan Muhamed II Osvajač, kroz razrušenu Teodezijevu kapiju, ulazi u Carigrad. Veliki bazar i Palata Topkapı izgrađeni su par godina posle osmalijskog osvajanja. Kada je 1923. godine osnovana moderna Republika Turska, Ankara je postala glavni grad, ali je Carigrad ostao najveći grad u Turskoj i važno administativno i ekonomsko središte. U početku grad je trpeo posledice izmeštanja prestonice u Aziju, ali je pedesetih godina XX veka doživeo snažan arhitektonski procvat. Kao danak modernim ulicama i zdanjuma, stradala su mnoga istoriska zdanja, kakve susrećemo još u delima Orhana Pamuka. Nekako u isto vreme desio se pogrom njegovih grčkih žitelja, koji su se iselili u matičnu državu. Sedamdesetih godine prošlog veka dolazi do masovne migracije stanovništva iz Anadolije, koji u Carigradu traže uhlebljenje za sebe i svoje porodice. Ovaj priliv diktira i snažnu stambenu izgradnju, često praćenu sa propustima u kvalitetu izgradnje, što se najviše očituje u zemljotresima, koji ovde nisu retki. Danas ovaj grad broji 9,7 miliona stanovnika. Prisećam se vremena kada sam ovde prvi put boravio, 1983. godine,. Na trgu Taksim, oko spomenika, bila su raspoređena četiri vojnik,a sa dugim cevima i šlemovima. Na moje pitanje, da li mogu da se tu slikam, dosta grubo su me najurili. Dolazili smo tada radi kožnih jakni i popularnih parfema "Jatagan". Tek smo se "skinuli" iz vojske. Dok jedemo šiš kebab, mačke skaču po stolu, niko ih ne juri. Prelazimo most, samo da bi osetili Aziju. U gradskom autobusu, žena skida maramu sa glave i pita me na srpskom: "Odakle si sinko?" Dosta se promenilo od tog vremena. Nabolje, bogu hvala.

Istorijsko jezgro grada smešteno je na Zlatnom rogu i naziva se Stambolom. Najpoznatiji muzeji u Carigradu su Aja Sofija, Tokapi Saraj (nekadašnja Sultanova palata, poznata i pod nazivom Carigradski dvor), Dolmabače Saraj, crkva Hora, Arheološki muzej, Muzej turske i islamske umetnosti i Istambulsi muzej moderne umetnosti. Pri džamijama često možete pronaći muzeje koji evociraju uspomene na nekadašnju moćnu otomansku imperiju.

Od spomenika iz perioda Vizantije očuvali su se Hipodrom (At Meydanı), izgrađen 203. godine, Konstantinski forum (Çemberli Taş) iz 328. godine, Valensov akvadukt (Bozdoğan Kemeri) završen 368. godine , Teodezijevi bedemi iz 424. godine, kao i bogomolje Aja Sofija, crkva Svete mudrosti, danas muzej (Ayasofya Camii) završena 537. godine, crkva Pamakaistos (Fethiye Camii) iz XII veka, crkva Hora (Kariye Camii), sadašnjeg izgleda od XIV veka, Aja Irena, crkva božanskog mira (Aya İrini), jedina koja je izbegla sudbinu da bude pretvorena u džamiju, već je služila kao magacin municije.

Osmanski sultan angažuje ahitektu Sinana (Mimar Sinan), poturčenog Grka ili Armenca, koji razvija poseban osmanski stil gradnje, koji je najočiglednij na džamijama , velikim dućanima, trgovinama, konačištima i bazarima. Inače, naziv bazar potiče iz persijskog jezika. U Carigradu ih ima više a najpoznatiji je Kapali Čaršija ili Veliki Bazar. Ulazeći u ovaj raskošni pokriveni bazar koji se prostire na površini od 30 hektara, mesto gde se mešaju mirisi začina i orjentalnih parfema, a prati vas orjentalna muzika i žamor karakterističan za pijace, primetićete da lukavi trgovci oštrim okom ocenjuju vaše platežne mogućnosti. Neka vas ne zaplaši činjenica da se pod kupolama bazara smestilo preko četiri hiljade dućana. Sledeći veliki bazar je Egipatski, koji je najpoznatiji po izuzetno bogatoj ponudi začina.

Topkapi palata, simbol Otomanskog carstva, je do 1856. godine bila je dom sultana i njegovog harema i sedište vlade (divan). Ova palata, renovirana u više navrata, nalazi se na vrhu poluostrva između Zlatnnog roga, Bosfora i Mramornog mora. Danas je jedan od najposećenijih muzeja u Evropi. Ovu velelepnu građevinu podigao je Muhamed Osvajač 1465. godine, kao svoju rezidenciju u osvojenoj vizantijskoj prestonici, na jednom od sedam istanbulskih brda, u jezgru starog grada, nedaleko od Aja Sofije i Plave džamije. Pored činjenice da je palata vredna posete (obavezno pogledajte trezor i harem), veličanstven je i pogled koji se pruža na Bosfor i Mramorno more. Dođite i naveče, jer se mesečina na Bosforu pamti celog života. A u palati se i čuva dlaka s brade Proroka Muhameda.

 

Dolmabače palata je od 1856. godine sedište Otomanskog carstva. Sagrađena je od belog mermera, na evropskoj strani grada, čime je sultan iskazao svoju privežnost Evropi. Toliko vremena pre realizacije evropske ideje! Nazivaju je i otomanskim Versajem. Palata je građena od 1842. do 1853. godine. Unutrašnjost je dekorisana tirkizom, plavim poludragim kamenom i zlatom. Ima 285 prostorija, 46 salona, šest hamama i 68 kupatila. Sva sreća da konkubine u haremu nisu bile plahe naravi, zamislite da ih je sultan morao da „lovi“ po ovolikoj kući! Pogledajte kolekciju porculana i orjentalnih ćilima i shvatićete koliko je ovo carstvo nekad bilo moćno. Ovo se nalazila službena rezidencija velikog turskog reformatora i prosvetitelja Mustafe Kemaka Ataturka.

Njegov lik ćete u Turskoj sretati na svakom koraku, na novčanicama u zgradama državnih organa Republike Turske. viđaćete njegove spomenike na trgovima, Ataturk je, kao oficir, odigrao značajnu ulogu u odbrani Turske za vreme I Svetskog rata, posebno se istakavši u bitkama na Galipolju i na Kavkazu. Po okončanju rata, na ruševinama Otomanskog carstva, 1923. godine osnovao je Republiku Tursku. Država je postala sekularna, žene su dobile pravo glasa i ravnopravnost u društvu, uvedeni su latinično pismo i rimski brojevi, nedelja je postala neradan dan, zabranjena je nošnja fesa, zara i feredže i izvršena je reforma školstva i državnih organa. “Otac turske nacije” umro je baš u Dolmabače plati, 10 novembra 1938. godine u 9 časova i 5 minuta. Ako pogledate bilo koji sat u ovoj palati, primetićete da pokazuje to vreme. Na ovu gorku potvrdu o ljudskoj prolaznosti (bar telesnoj) morali smo da odreagujemo unosom novih količina šećera, pa smo otišli na baklave sa pistaćima.

Džamije imajui kružni dvorišni prostor (avliju) i versku školu (medresu), prenoćište (karavansaraj), kupatilo (hamam) i grobnice (turbe). Spomenimo najznačajnije džamije u gradu: Mahamud Pašinu, najstarija džamija iz 1462. godine, sultana Bajazita iz 1506. godine, brojne džamije arhiteke Sinana, sultan Ahmetijeva, slavna „plava džamija” iz 1617. godine, Nova osmalijska džamija, kupolaste barokne strukture, sagrađenu od belog mermera s polukružnim dvorištem iz 1755. godine i džamiju Dolmabače, sagrađenu na obali Bosfora, uz istoimenu palatu, iz 1853. godine. Na ulasku u džamiju je obavezno izvanje obuće, a ako ste previše razgolićeni dobićete odgovarajuću pokrivku.

Ako želite da predahnete u nekom od turkih kupatila (hamam) najpoznatiji su Çemberlitaş-Hamam u Starom Stambulu i Galatasaray-Hamam. Posle tuširanja, boravka u parnom kupatilu i masaže, sedite i uživajte u čaju od hibiskusa, a ako ste ljubitelj tu su i nargile. Ne preporičujem vam da probate nešto „jače“ od nargila, prisetite se samo kako je prošao junak kultmog filma „Ponoćni ekspres“. Panoramu grada možete osmotriti sa nekog od gradskih tornjeva Galata, Bejazit ili Lemadrovog (na ostrvu). Veče je idelana prilika da, ako to niste već uradli, pogledate trbušni ples i igru derviša. A od gastronomske ponude na raspolaganju su vam đuveči, pilavi, šiš kebabi, bureci, pite i orjentalni kolači. Najblje ćete se osvežiti mlečnim slanim napitkom, ajranom, koji najviše liči na naš jogurt.

Sirkeči je železnička stanica do koje je dolazio legendarni voz Orjent ekspres. Putovanje od Pariza do Istanbila trajala je 80 sati. Za to vreme voz bi prevalio 3.094 kilometara. Ovo viktorijasko zdanje  završeno je 1890. godine, a zauzima impresivnih 1.200 kvadratnih metara. Da smo mogli da gledamo putnike videli bismo i šaha Rezu Pahlavija, Edvarda VIII, Džeki Onazis, Gretu Garbo, Mata Hari, Saru Bernar, Žozefinu Bejker... Poslednji Orjent ekspres pristigao je u ovu zgradu 1977. godine. A danas odavde kreću vozovi za Beograd, Bukurešt, Budimpeštu, Beč, Atinu. Sofiju...Muzej Orijent Expressa radi svim danima sem nedeljom, ulaz je besplatan.

Za otmene putnike Orjent ekspresa u Istanbulu, na Taksimu,  sagrađen je hoter Pera Palas. Njegovi zidovi skrivaju  tajne i intrige, špijunske zavere i ljubavne veze. Ovde je Agata Kristi, posle 411 dana boravka napisala svoj čuveni roman „Ubistvo u Orijent Expresu“. Boravili su ovde i Hemingvej,  Mata Hari, Marlen Ditrih.

Hotel je 2010. godine renoviran i otvorio ga je kontraverzni turski premijer Redžep Tajip Erdogan. On je istakao da je Gazi Mustafa Kemal Ataturk nakon dolaska u Istanbul boravio u ovom hotelu. Hotel se od 1981.godine koristi kao muzej. Ovde je morao da prespava i doživotni jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito., ali i Obrenovići i Karađorđevići.

U evropskom centru Istanbula pronaći ćete Tvrđavu Rumelihisar, ostrvo mira i spokoja. Sagrađena za vreme vladavine sultana Fatha, 1452. godine, ima i drugo, pomalo zastrašujuće ime "preprezano grlo". 

Od XVIII veka u gradu su sve prisutniji zapadni uticaji u gradnji (barok, klasicizam, secesija). Za vreme Turske Republike javlja se „Prvi nacionalni arhitektonski pokret”. Bosforski most spaja dva kontinenta Evropu i Aziju. Bosfor se može preći i mostom Mehmeda Osvajača, ali i brodićima koji često saobraju između dve obale grada. Posetite Beogradska šuma u kojoj su se naseljavali došljaci iz Srbije.

U biblioteku ili u bordel, pitanje je sad?

Nastavljamo put do prvog mesta gde ćemo se duže zadržati, do popularnog turskog letovališta, Kušadasija. Napokon stižemo u naš hotel "La Prince Ada". Soba nam se nije svidela, ne radi frižider, bučna je, pa smo je odmah zamenili za bolju.

Ne tako davno Kušadasi je bio obično, malo ribarsko selo. Vremenom je dobio obrise pravog grada, a potom i turističkog centra na egejskoj obali Turske. Ime je dobio po “ostrvu ptica”, koje se nalazi u neposrednoj blizini luke. Danas se na tom ostrvu nalaze brojni restorani, barovi i poslastičarnice u kojima možete probati specijalitete turske kuhinje. Kao i svi gradovi u Turskoj i Kušadasi ima svoj bazar na kome se može svašta kupiti, a prodavnice rade do duboko u noć. Simbol grada je drevna tvrđava iz XV veka, na ostrvu pored gradske plaže. Nekada je grad bio veliko gusarsko utočište. Gradom su prodefilovali Grci, Persijanci, Rimljani, Vizantijci, krstaši, o čemu svedoče mnogi arheološki ostaci u blizini grada. Ceo grad se prostire na više od deset kilometara, ali je izvanredno povezan "dolmošima" , mini busevima. Za vreme Otomanskog carstva u gradu je sagrađen Karavan saraj, gde se danas odvijala trgovina, a i bogat noćni život. Građevina je zadržala svoj orjentalni izgled. Ovaj primorski grad naseljava oko pedeset hiljada stanovnika, ali se u letnjim mesecima broj njegovih žitelja udestrostruči.

Plaže su pretežno peščane, do kojih se brzo stiže „dolmušima“. Na plažama ili u neposrednoj blizini nalaze se kafići i prodavnice, a organizovani su brojni sportovi na vodi, Najpoznatije plaže su "Ledies Beach", "Green Beach", "Kustur Beach", najduža je "Long Beach", dugačka oko 20 kilometara. Naš izbor je, ipak, Nacionalni park, mesto gde ćete pronaći davno zaboravljeni mir, nedirnute prirodne plaže i kristalno čistu vodu. Nalazi se nasuprot grčkog ostrva Samos. Male šljunkovite uvalice usred četiinarske šume, tirkizno more, kao stvorene su za prave ljubitelje prirode, nudiste. Samo da žandari, koji čuvaju ovaj nacionalni park nisu toliko konzervativni, te vas ometaju i traže vam dokumenta, sve u ime „kršenja javnog morala“. Tako, silom prilka, upoznajemo žandare Ajdina i Ibrahima, koji ovde služe petnaestomesečni vojni rok.

Sledeće jutro odlazimo na Info turu (besplatnu). Prvo se smaramo u fabrici kože, ispijajući čaj od jabuke. Potom odlazimo do prodavnice Lee/Wrangler. Za nabavke su najbolji hipermarjketi „Tanzaš“ i švajcarski „Migros“, a ako nabavite njihove kartice (po ceni od samo jedne turske lire), ostvarićete značajne popuste.. U blizini hotela, uveče, polugoli turski kelneri igraju sa devojkama u raskošnom donjem rublju (obično su to Ruskinje ili devojke iz drugih zemalja istočne Evrope). Turkish night!

Osvanuo je petak, a u Kušadasiju je čuveni Friday Market, pazarni dan. Gužva i lukavi prodavci. Posebno je fascinantna zelena pijaca, koja pleni bogatstvom mirisa i boja, kojoj je teško odoliti. Žene prave ogromne palačinke sa bezbroj preliva, ovde možete nabaviti po vrlo pristupačnim cenama letnju garderobu i predahnuti uz izvrsni giros i hladno „Efes“ pivo.

Sledeći dan posećujemo Seldžuk. Turisti ovde, na svu sreću, nisu masovno nagrnuli. Mada ima zašto. Snabdevamo se u supermarketu „Tanzaš“, koji dosta dobro konkuriše sličnim, zapadnim megamarketima. Ljubazni službenik turističke organizacije grada poklanja nam mapu i piše pozdrav na turskom na razglednici. Malo se čudi mojoj „Zvezdinoj“ majici. Prepoznaje klub, ali ga zbunjuju ćirilična slova. Kupujemo belo vino u simpatičnom džakčiću. Obilazimo tvrđavu, crkvu Sv. Jovana, gde je on navodno pokopan (kasnije će isto tvrditi i čuvenoj Omajadskoj džamiji u Damasku), džamiju Iza Beja, turske hamame i Artemidin hram, gde nam poziraju guske i kornjača.

Artemidin hram u Efesu je bilo grčko svetilište posvećeno Artemidi, grčkoj boginji lova, divljine i plodnosti. Površine oko 73 sa 141 metara, ovaj hram je bio ukrašen sa čak 137 jonskih stubova, koji su opasivali hram u dva reda. Bio je četiri puta veći od Partenona u Atini. Danas je od hrama ostao samo jedan stub,koji nam ne može dočarati nekadašnji hram. Nestao je, kao uostalom i većina drevnih čuda. Iako temelj hrama potiče još iz VII veka p.n.e, građevina je podignuta tek 550. godine p.n.e. Novac za izgradnju velelepnog mermernog hrama izdvojio je lidijski kralj Krosos, a hram je osmislio i projektovao grčki arhitekta Herosifron. Hram je bio ukrašen bronzanim statuama koje su izvajali najumešniji i najpoznatiji umetnici tog doba: Fidija, Polikleit, Kresilas i Fradmon.

Hram je služio kao religijsko zdanje, ali i kao tržnica. Oduvek su hram posećivali trgovci, turisti, umetnici i kraljevi koji su odavali počast boginji zaveštavajući deo svoje zarade hramu. Nedavnim arheološkim iskopavanjima, na ovoj lokaciji, otkriveni su darovi koje su hodočasnici, koji su dolazili čak iz Persije i Indije posvetili Artemidi: naušnice, narukvice i ogrlice od zlata, statue Artemide izvajane od zlata i slonovače i drugi artefakti izuzetne vrednosti i lepote.

U noći 21. jula 356. godine p.n.e, duševni bolesnik i terorista po današnjim merilima, Herostratus je, u nameri da se proslavi, zapalio hram, koji je tom priliko, potpuno uništen. Iste noći rođen je Aleksandar Veliki. Poznati istoričar tog doba Plutarh zapazio je neobičnu slučajnost i zabeležio:

"U toj noći boginja nije boravila u svom hramu, jer je prisustvovala rođenju budućeg velikog vojskovođe, te nije mogla da spasi svoj hram od uništenja."

Istoričari su Herostratov čin okarakterisali kao "delo ludaka". Vlasti u Efesu su toliko bile pogođene razaranjem hrama, da su propisale smrtnu kaznu za svakoga, ko samo pomene Herostratovo ime.Tokom naredne dve decenije, hram je obnovljen, u čemu je značajno pomogao sam Aleksandar koji je u to doba već bio osvojio i pokorio celu Malu Aziju. Hram su iznova uništili Goti 262. godine n.e. Dolazak hrišćanstva, uticao je da zamre interesovanje za boginju Artemidu i njen hram. Arheološka iskopavanja ovog lokaliteta započela su tek krajem XIX veka.

Odlazimo u muzej, gde se čuva blago pronađeno na lokalitetu Efes. Posebno je impozantna figura Artemide, zaštitnice Efesa. Jedan vragolasti pas nije mnogo mario za antiku, pa je besomučno podizao nogu, a i „trenirao“ obezbeđenje, neprestalo ulazeći i izlazeći iz muzeja, bez kupovine ulaznica. Slikali smo se sa čičom u narodnoj nošnji, koji, začudo, nije prihvatio bakšiš. Mislim da se, čak, uvredio. Bitku bije časno oružje, a ne bakšiš u ruci turiste, pomislio sam. Potom odlazimo do Efesa. Taksisti nas obleću, da nas prebace do tamo, upozoravajući nas da ćemo, u suprotnom, pešačiti šest kilometara. Ipostavlja se da put nije tako dug, ali reklama je reklama. Ulaznica je deset evra. Obilazimo anfiteatar, biblioteku, bordel, toalet. Toalet je grupni, tu je gospoda sedela, filozofirala, ispijala vina i uživala u muzici. Da se ne bi prehladili, podstojalo je i grejanje. A kada smo kod bordela, kao i svaki grad sa lukom, Efes je imao i ovakvu kuću. Za predah i relaksaciju umornih putnika. A ko nije imao para za ovu zabavu („No money, no honey“), utehu je nalazio u veličlanstvenoj biblioteci. Na to ukazuje i cttež urezan u kamenu. Uživamo u predavanju jednog engleskog vodiča i ispijamo "Efes" pivo. Sumrak je, bez uobičajne vreve turista i stvarno je vreme uživanja.

Po starim legendama, Efes su osnovale žene ratnice, poznate Amazonke. Grad je naseljen još od kraja bronzanog doba, ali je svoju lokaciju menjao nekoliko puta. Nekada se nalazio na obalama Egejskog mora i bio jedan od najbogatijih u oblasti Mediterana. Efes se održao i za vreme vladavinePersije, najviše zahvaljujući mudroj politici koju su vodili njegovi vladari. Godine 334. p.n.e. zauzima ga Aleksandar Veliki. Lizimah, jedan od dvanaest generala Aleksandra Velikog, postao je vladar regiona posle Aleksandrove smrti. Obnovio je i razvio grad, nazvavši ga Arsineja, po svojoj supruzi. Izgradio je novu luku i odbrambene zidove na planinama Panajir i Bulbul, pomerajući pritom ceo grad jugozapadno. Stanovnici grada nisu napuštali svoja dotadašnja ognjišta. Stoga je vladar zatvorio sistem za navodnjavanje i razrušio kuće,i terajući stanovnike da se presele. Godine 281. p.n.e. grad je ponovo osnovan pod imenom Efes i postao jedan od najvažnijih trgovačkih luka na Mediteranu. U Efesu je rođen i živeo poznati filozof Heraklit.

Godine 129. p.n.e. Rimljani su iskoristili uslove testamenta Atalosa, kralja Pergama, od koga su nasledili kraljevstvo i sjedinili ga u rimsku imperiju kao azijsku provinciju. Antički izvori ukazuju da je u to vreme grad imao 200.000 stanovnika. U prvom veku p.n.e. usled velikih poreza uvedenih od strane rimske vlade narod je prihvatio Mitridata kao svog spasioca. Podržao ga je u njegovom otporu protiv rimske vlasti, pa je 88. godine p.n.e. izvršen masakr nad stanovništvom latinskog porekla u gradu. Sledila je surova odmazda rimske armije. Spomnici koje vidimo, uglavnom datiraju iz vremena vladavine cara Oktavijana Avgusta. Grad je pretrpeo ozbiljna oštećenja za vreme zemljotresa u XVII. veku. Istoričar Aristio opisuje Efes kao grad koji je poznat u narodu kao glavni trgovački centar u Aziji.

Pisani izvori tvrde da je Sveti Pavle boravio u Efesu pune tri godine, od svoje 65. godine.. Upravo je ovde održavao svoje propovedi, prizivajući slušaoce da prihvate hrišćansku veru. Naravno, uvek se nađe neko kome bi to moglo da zasmeta. U ovom slučaju bili su to zanatlije koje su obogatile proizvodeći Artemidine statue. Onu su u antičkom pozorištu kamenovali Svetog Pavla pevajući, pri tom: "Velika je Artemida iz Efesa!". Masa je bila toliko revoltirana da je Pavle jedva uspeli da sačuva živu glavu. Jedno vreme je u Efesu bio zatvorenik. U Efesu je nastalo Jevanđelje po Jovanu. Obilazimo teatar i u povratku stadion. Odatle krećemo ka lokalitetu "Sedmorice spavača". Usput beremo smokve, nar i mandarine i usput uživamo u slasnim zalogajima. Kuća Device Marije nalazi se na vrhu planine Bulbul, od Efesa je udaljena oko devet kilometara. Veruje se da je Devica Marija ovde provela svoje poslednje dane života. Ovde ćete naći mesto gde možete ostaviti svoju poruku, a legenda kaže da će vam se ostvariti. Mi smo je, za svaki slučaj, ostavili.

Veče provodimo u "Orijent bar". Naručujemo crno vino. Gazda donosi kokice i grožđe uzbrano u njegovoj bašti. Uživamo u muzici uživo, jedan mladić svira rock. Umesto ispraćaja gazda nas poslužuje likerom od jabuke.

Vino sa vitezovima Svetog Jovana

U nedelju krenusmo na izlet u Bodrum minibusom. Prvo obiđosmo Bafa jezero, koje nije ostavilo neki naročiti utisak na nas. Usput, ređaju se brojni maslinjaci. Pre Bodruma obilazimo teatar i vidikovac. Gledamo lučke radnike koji opslužuju luksuzne jahte. U vreme dok smo ovde boravili, takođe je letovala Pamela Anderson sa svojim novim dečkom.

Bodrum je popularno tursko letovalište i luka u provinciji Mugla. U antičkoj Grčkoj je bio poznat kao Halikarnas, a u srednjem veku kao Petronium Nalazi se na poluostrvu nasuprot grčkog ostrva Kos. Nekadašnji Halikarnas je bio poznat po mauzolej kralja Mauzola, još jednom od svetkih čuda na ovim prostorima. Ovde je rođen grčki istoričar Herodot (484.–420. p.n.e.) otac istorije. Svojih devet knjiga „Istorije“ Herodot je čitao pred slušaocima u Olimpiji.

Najveću slavu Halikarnas je doživeo pod vladavinom karijskog kralja Mauzola, koji je njime vladao u ime Persijanaca od 377. do 353. godine p.n.e. Čuveni Mauzolej počeo je da gradi sebi za života, 360 godine p.n.e. Kada je umro, grobnicu je dovršila njegova žena Artemizija II. Za ovaj velelepni spomenik zaslužne su grčke arhitekte Satir i Pitis i četiri skulptora: Brijaks, Skopas, Leohar i Timotej. Po njihovom delu, reč “mauzolej” označava svaku monumentalnu grobnicu. Nadgrobni spomenik je površine 33 sa 39 metara, visine 50. Zid je nosio kolonadu jonskih stubova, iznad kojih se nalazila piramida, stepenasti krov. Velike dvokolice sa statuama pokojnika krunisale su građevinu. Danas su od njega ostale samo temelji i nekoliko skulptura.

Posle kratke vladavine Vitezova svetog Jovana, koji su podigli tvrđavu svetog Petra 1404. godine, grad je počeo da propada. Sulejman Veličanstveni osvojio je Petronijum 1522. godine. Krećemo ka zamku koji se nalazi u centru. Obilazimo podvodni muzej, prilično zanimljivo koncipiran. Mnoštvo anfora, paunova, raznih zanatlija koji prave predmete od stakla, slikare, proizvode, sapune od maslinovog ulja obogaćene lavandom i drugim mirisnim travkama. Druge kule prikazuju ribarstvo, vojne veštine, a u dvorani za zastavama, oklopima i štitovima slušamo klasičnu muziku i pijemo crno vino. Dok se vraćamo do hotela, vreme se naglo kvari. Počinje pljusak. Večera se više ne servira pokraj bazena.

Ponedeljak je osvanuo tmuran. Grad je poplavljen, blatnjav, klizišta su zarobila automobile, školska dvorišta su pretvorena u bazene, a dosta robe upropašćeno. Turci vredno rade i ne kukaju. Čak i pevaju. Odlazimo do Ostrva ptica, pokušavajući da potisnemo opše depresivno raspoloženje.

Izmir, trka sa vremenom

U četvrtak smo posetili Izmir, drevnu Smirnu. Minibus nas odvozi do komfornog "Micubiši" autobusa. Stjuart nam daje losion od limuna da dezinfikujemo ruke i hladnu vodu da se osvežimo po ovoj sparini. Kakva razlika od demoliranih beogradskih autobusa! Stižemo do Izmira i prebacujemo se do centra, dela koji se naziva Konak. Službenica turističke organizacije nam daje mape i propagandni materijal, ali govori samo nemački jezik. Obilazimo Sahat kulu, arheološki i etnografski muzej. Posebno je zanimljiva postavka starih zanata. Posetili smo i Kadifikale, ruševine tvrđave iz vremena Aleksandra Velikog. Kurdske žene ovde izrađuju ćilime. Vraćamo se u centar i obilazimo bazar. A onda sledi zaplet. Gradsim autobusom krećemo ka autobuskoj stanici, a onda, u jednom trenutku, shvatamo da smo na pogrešnom putu. Zaustavljamo taksi i krećemo ka „pravoj“ autobuskoj guži. Ali gužva u saobraćaju nam ne ide na ruku. Istrčavamo i trčeći jurimo ka peronu. Na svu sreću autobus je tu, a srdačni Turci nam mašu u znak podrške.

Kleopatrin spa centar

Posle vožnje duge četiri sata i predaha na otomanu prekrivenom živopisnim ćilimom, uz ceđene pomorandže i umiljate mačke, stigli smo i na naš današnji cilj, Pamukale i Hijeroplolis. Pamukale (“pamučni grad”) bio je prizor zbog kojeg smo zaboravili svo truckanje i vrućina pri dolasku. Pamukale čine stalaktiti bele boje, visine preko 100 metara, sa kaskadama i malim bazenčićima. Ceo prizor oplemenjen je predivnim cvećem. Dočekalo nas je mnoštvo bazena sa termalnom vodom, ali i najezda kupača. Hodali smo bosi. Svojstva termalne vode su cenjena jos od antičkih vremena. Lekovito deluje kod reumatskih problema i astme. Lokalitet je dosta propao od mog zadnjeg boravka, pre tri godine, mada su jedan kompleks bazena porušili, kako bi se očuvao ovaj jedinstveni prirodni fenomen. Ostalo je samo Kleopatrino kupatilo, ali je i ono u planu za rušenje. Njega je sagradio Marko Antonije kako bi na ovom mestu sa njom provodio strasne trenutke. Mislim da je baš znao da živi! Pamukale je od 1988. godine na UNESCO listi kulturne baštine.

Obišli smo arenu i ostatke Hijeroplolisa. Tu se nalazi i nekropola, gde su sahranjeni, oni koji nisu izlečeni. U jednoj od njih ugledali smo ostatke amfora i sudžečke keramike. Italijanski arheolozi koji obrađuju ovaj lokalitet, kao da ne žure sa radom. Bilo je vreme da se polako vraćamo. Usput smo videli simpatičnu kafanicu sa nargilama. Vozači nam rekoše da imamo vremena da popijemo kafu. No ne lezi vraže, nije prošlo bez gužve, pa smo šoljicu sa kafom predali univerzitetskom profesoru engleskog jezika, Sulejmana iz Izmira, koja smo ovom prilikom upoznali. U hotel smo se vratili prilično kasno i onako prašnjavi krenuli na večeru. Fensi obučeni gosti hotela u nas zagledali su nas pomalo zavidljivo, uviđajući da smo imali zanimljiviji dan od njih. Valjda su o tome govorila i naša preplanila lica obasjana osmehom. O da, i apetit nam je bio na zavidnom nivou!

Grad utonuo u zimzelenu šumu

Grad Marmaris smešten je u prirodnoj luci, predivnom zalivu, okruženom gustom četinarskom šumom. Prekoputa ovog mesta nalazi se grčki grad Rodos. Duga obala je lepo uređena i spaja grad sa letovalištem Ičmelerom. Iznad luke izdiže se stara otomanska tvrđava. Grad ima veliki bazar, sa velikom ponudom robe od tekstila, kože i krzna pa do keramike, tepiha i predmeta od zlata. Za vreme našeg letovanja otišli smo na krstarenje duž obale, posebno uživajući u Plavoj laguni. Tamo je u toku bila turska žurka.

Nekima je bilo toliko toplo, da su osveženje našli skočivši sa broda u vodu. Po povratku sa ovog izleta, posetili smo pijacu da obnovimo zalihe vitamina. Sledeći izlet bio je u Dajlan, gde smo se okupali u termalnom bazenu i mazali blatom ("ilovača leči sve!").

Otišli smo i do Plaže kornjača, mesto gde one polažu jaja. Njih nismo videli, ali su nam, usput, pokušali da prodaju krivolovljenog jastoga.

Za svaki slučaj, likejske gorbnice u stenama, posmatrali smo kroz sigurnosni pojas. I u ovom hotelu smo morali da menjamo sobu. Naime dobili smo sobu koju je hladio pokretni klima uređaj, popularno nazvan „pingvin“, koji nije mogao da se izbori sa žarkih julskih 43°C. Ni noćno krstarenje gradom nam nije donelo rashlađenje. Svo vreme smo pili preskupi, preslatki voćni alkoholni koktel, dok nam je jedan pripiti saputnik, na uvo, raspuklim glasom, pevao hitove srpskih turbodiva. Došlo mi je da spas nađem u morskim talasima. Posle ovakvog nasilja, morali smo „dezinfekciju“ da izvršimo u jednom od rok barova u gradu.

Naravno nismo propustili da, što češće, nabavljamo čuveni "Mado" sladoled. On je tako čvrst, da se jedva grabi kašikom. Možete ga dobiti u kornetu ili između dve oblande (poput sendviča). U svakom slučaju uživanje je neizrecivo.

Tamo su se rani hriščani igrali žmurke

Najraniji spomen Kapadokije je u VI veku pre nove ere, na velikom trojezičnom natpisu dvojice persijskih careva, Darija Velikog i Ksersa I. Na persijskom jeziku, ime ove zemlje glasi Katpatuka, ali je ustaljeno mišljenje da reč Kapadokija znači "zemlja lepih konja".

Za vreme persijske vladavine Kapadokija je podeljena na dve satrapije. Rimska vlast uspostavljena je u Maloj Aziji, a time i na području Kapadokije, posle Pompejevog pohoda, 63. godine pre Hrista. Za vreme cara Tiberija Kapadokija je postala rimska provincija. Kapadokija je bilo neobično važna zemlja za ranu istoriju hrišćanstva. Sve do 1071.godine Kapadokija je bila deo Vizantije. Više od tri hiljade crkava govori koliko je ovo mesto značano za istoriju hrišćanstva. Poslednji pravoslavni hrišćani koji su napustili Kapadokiju, bili su Grci. Oni su se odselili ou periodu d 1922.1924. godine.Ova skrovišta ranih hrišćana deluju fascinantno, ali pripazite, negde su prolazi vrlo uski i dosta niski! Posebnu pažnju posvetite preostalom freskoslikarstvu.

I bio je to kraj naše velike turske avanture. Poseta jednoj kulturi koja je, silom prilika, dosta uticala i na našu. U razgovoru sa mladim Turcima, od kojih su neki dosta visoki, plavokosi i plavooki, rekoše mi da je njihov cilj integracija u Evropsku uniju. I izviniše se za 500 godišnju okupaciju Srbije. Kao da su oni krivi za to! Susret sa Turskom, prvom stepenicom na putu na istok, je zavoljivo i uzbudljivo iskustvo. I dok pišem ove redove osećam ukus čaja dobrodošlice, tako ustaljenom u muslimanskom svetu i sjajnih delikatesa poput ratluka i baklava. I znam da neće proći puno vremena, dok se opet ne otisnem na sličan put.

ako vam se ne ide kući, odvešću vas u Alanju