Istarska razglednica

"Bolje jedan dan lava, nego sto godina ovce" (Benito Musolini)

Sa jednom od najrazuđenijih obala Evrope i 1.244 ostrva, Hrvatska je, bez sumnje, veoma atraktivna turistička destinacija. Istra je kruna te ponude. Valjda je zbog te lepote i Žil Vern, baš tamo smestio deo radnje svog romana "Matiaš Sandorf" iz 1885. godine. Trojica zaverenika austrijske vlasti osudile su 26. juna 1867. godine na smrtnu kaznu i utamničili ih u pazinski kaštel. Oni se, međutim, ne prepuštaju sudbini, već pokušavaju beg po olujnoj noći niz zidove spektakularne Pazinske jame. Jednog begunca straža hvata, a preostala dvojica uspevaju da se dokopaju reke ponornice Pazinčice i koristeći njen tok izađu kod Rovinja.

Svitalo je nad Istrom. Vazduh je jos bio svež, bilo je tek šest sati ujutru. Mešali su se intezivni mirisi mora i četinara. U daljini se nazirao Cres, vrh Učke i veliki ukotvljeni brodovi. Preporođeni od dugog, ali udobnog puta modernim autobusom, sa zadovoljstvom smo gledali, kako se iza oblaka pomalja sunce. Izgedali je da cemo, posle dramatično olujne noći imati lep dan.

Počev od Rjeke, preko Opatije do Lovrena smenjivala su se lepe plažice, vile iz perioda secesije i udobne konobe i kafici, prosto pozivajući na proslavu života i leta. Igramo uz ritam neke imaginarne muzike, koju samo mi čujemo...I klizimo niz morske talase, koji nas oslobađaju od bilo koje napetosti tako svojsvene urbanoj populaciji.

Onda sa novom energijoim, dok nas je sunce grejalo i sušilo, a so zatezala kozu, nismo odoleli iskušenju da ne probamo karpaćo od lososa, sardele na gradele, oradu i brancin. Neverovatno kako su su ove ribe rado i lako utopile u crvenom vinu Teran, koji smo im zalivali. Pomislio sam da to ima veze sa time što i sama Istra ima oblik grozda. Sa Malvazijom se nisu baš tako skladno složili. Ne znam zašto, a i ne marim za to. A onda so i sladoled, jing i jang, i nirvana kao vrhunski stadijum opuštanja. U svakom putu ja video sam deo slobode, a u novom gradu nalazio svoj prirodan dom.

Onda opet plavilo mora i nebo od čempresa. I velika naradžasta pomorandža na vrhu. Zatvaram oči i duboko upijam vazduh pun joda, koji me intezivno zavodi. Za svaki slucaj, uštinuo sam se. Ne, ja ne sanjam. Oči su mi otvorene, no ipak...Snovi se ostavruju onima koji veruju u bajke. Gušt, što bi rekli Istrani. I dok more udara o kamenu obalu, a beličasta pena kruniše boju mora, gledamo se nemo, zatečeni i nestvarini. U ovoj vremenski ograničenoj bajci, koja baš zato ima posebnu draž, mi smo glavni glumci. Sunce nestaje tamo negde u moru, a svetla bezbroj obližnjih naselja liče na ogromnu božićnu jelku, koja treperi, položena na padine planine Učke.

 

Počinju da duvaju prvi vetrovi, plašeći nas skorim dolaskom stare bludnice zime, koja će nas zatvoriti u hladne, memljive sobe, koji mirišu na prosuto vino i izneverene ljubavi. Noći su ovde ravnodušne sene, kada spavam, zaklanjam lice.

I tek me jutro budi i osmehuje mi se, dok se bunovan, pripremam za jos jednu proslavu hedonizma. Krećemo ka Staroj Fažani, odakle ce nas brodić odbaciti do Briona, ostrva, gde je veći deo godine provodio i uživao bivši jugoslovenski, komunistički lider i doživotni predsednik JBT. Ostvo Veliki Brioni bilo je naseljene, ali je odlukom Saveznog izvršnog veće (vlade) iseljeno. Vojnici su ga svojim radim ućinili rajem na zemlji. Tito je ovde prvi put kročio 20. juna 1947. a poslednji 29. septembra 1979. godine, kada je odavde krenuo na samit nesvrstanih zemalja u Havani. Možete se provozati njegovim "kadilakom" iz 1954. godine. Za sat vremena ovog zadovoljstva odbrojaćete sedam novčanica od sto evra.

U spomen sobi pored njegovog portreta napisano je da o svakom govore njegova dela. Gorko se nasmejah ovome i ne dozvolih da politika ukalja ovu odu radosti. Vozić na električni pogon, sat vremena nas je vozio po ostrvu uz stručno vođenje vodiča. Ona nas je upoznala sa istorijom, florom i faunom, a zatim smo uživali u foto safariju, fotografišući jelene, slonove, lame, zebre, nojeve i ostale životinje. Nažalost, orginalni zoo vrt je rasformiran, a životinje prebačene u Zagreb i Osjek. Nacionalni park se sastoji od 14 ostrva i ostrvčića ukupne površine 36,3 kvadratnih kilometara. Dva najveća ostrva su Veliki Brion (7 km²) i Mali Brion (1,7 km²). Od kulturno-istorijski ostataka najpoznatiji i najočuvaniji su rimski ladanjski dvorac iz I - II veka, rimske terme, Venerin hram, vizantijski kastrum, bazilika Sv. Marije iz V - VI veka, crkva Sv. Germana iz XV veka.

Obilazim suvenirnicu, odolevam turistickim publikacijama i mariniranim tartufima, a potom, u kafiću u kratkim gutljajima ispijamo istarski Teran, koji nam je od sinoć ostao u lepoj uspomeni. Već je vreme za kupanje, brzo se oslobađamo ranaca i odeće i prepuštamo milovanju talasa. Vreme prestaje da teče i ustupa mesto besmrtnosti. Ovo su trenutci o kojima pisci i pesnici sanjaju, a slikari i filmadžije pokušavaju da ih dočaraju. Mi smo ih, jednostavno, doživeli. Ni manje, ni više. Taman toliko da bude snažno i intezivno. A onda prikupljanje i pokoje školjke i morskog puža da podseti na prijatne trenutke provedene na rajskom ostrvu. Luksuzne jahte ukotvljene na ostrvu čekale su da jednog dana i mi usidrimo svoju.

          i miris opranog veša pred kišu

Put pod noge Jack, kroz 5 kilometara dug tunel probijen kroz planinu Učku, ka Puli i čuvenom amfiteataru iz II veka, šesti po veličini u svetu. Jedno sasvim lično, sentimentalno putovanje u prošlost, u tinejdžerske, tako sećanju bliske dane, kad smo otkrivali svet, istinski život i velike i fatalne ljubavi. Kad smo bili tako mladi i naivni, a željni novih iskustava i saznanja. Sebi smo izgledali tako važni i razuzdani. Izgleda da se nije mnogo promenilo od tada, ni taj grad, prvi grad u koji sam se zaljubio, ni taj istraživački duh, koji traga uvek za novim, da ustalasa um i pokrene telo na akciju. Telo je lomno i treba ga okrepiti, a hedonistički zivot nas je potpuno iscrpeo. Nažalost, imamo ograničen budzet koji nam ne pruža mnogo izbora, pa pribegavamo lukavstvu. Odlazimo u obližnji tržni centar i u expres restoranu pravimo pauzu. Nastavljamo put, ali nekako zaobilazno. Pomalo zbunjena lica putnika, pokušavaju da otkriju u čemu je kvaka, ako je uopšte ima.

Slutim da se bližimo promorskom gradiću, koji mi je u letnjim mesecima bio drugi dom. Ovaj stari ribarski gradić upoređivali su ga sa Sent Tropeom. Tako je to sa ljudima i mestima za koje ste emotivno vezani. Nekom tajnom vezom osetite njihovu blizinu. Duge skrivene plaže, idealne za pravo kupanje, miris strasti u vazduhu, pizze iz zidanih peci na drva uz koktele Katarina i Miš-maš na Škarabi, disko klub Monvi, gde smo odigrali prve plesove sa plavim stranjkima, a potom zagrljeni šetali pored mora, osvetljeni mesečinom. Podrazumevao se i jednodnevni izlet do Trsta na sladoled, poneku ploču i nešto odeće i obuće - da pogodili ste, govorim o Rovinju, malom Beogradu leti. Dosta pekmeženja i sentimentalnih gluposti, čeka nas dug put i povratak u ono, što bi prosečni ljudi, nazvali "svakodnevni život".

I još jednom su nam se razdvojili putevi, moru i nama, sve u želji da se opet susretnemo i sjedinimo. Ta činjenica, na sreću, nije pokvarila naše raspoloženje, već se zabava u busu nastavila, sve dok se na vidiku nisu pojavile prva svetla novog izgleda srpske prestonice. Da se ne bi na tome završilo, do kuće nas je odvezao taksi, sa volanom na desnoj strani (engleska verzija). Do nekog drugog putovanja, na kojem se možda i svi vidimo…