Kosovo je bilo deo srednjovekovne srpske države, posebno
tokom vladavine dinastije Nemanjića. Tokom ovog perioda, Kosovo je postalo
kulturni i duhovni centar, sa mnogobrojnim manastirima i crkvama, uključujući
Visoke Dečane, Pećku Patrijaršiju i Gračanicu.
Nakon bitke na Kosovu
polju 1389. godine, Kosovo je postepeno palo pod vlast Osmanskog carstva.
Nakon Prvog balkanskog rata 1912. godine, Kosovo je
oslobođeno od Osmanlija i postalo je deo Kraljevine Srbije.
Tokom II svetskog
rata, Kosovo je pod italijanskom i nemačkom okupacijom, a nakon rata je
oslobođeno, doduše sa napadima prestalih balijskih bandi (pogledati srpski
posleratni film Kapetan Leši). Srbima je zabranjen povratak na njihova vekovna
ognjišta.
U posleratnom periodu, 1945. godine postalo je autonomna
oblast (dodatno teritorijalno proširena 1959.) te kasnijim političkim
manipulacijama pokrajina (1963.) unutar Socijalističke Republike Srbije.
Nijedna druga jugoslovenska republika nije imala pokrajne osim Srbije.
Albanci ni sa tim
nisu bili zadovoljni već su želeli republiku i svaku priliku usmeravali u tom
pravcu. U prilog im je išlo i donošenje rastakajućeg konfederalnog Ustava SFRJ
iz 1974. godine.
Tako je studentski protest protiv loših uslova u domovima s
kraja zime 1981. godine prerastao u masovne demonstracije na ulicama kosovskih
gradova, izazvajući snažnu reakciju policije, višenedeljno vanredno stanje i
uvođenje policijskog časa.
Šiptari su vršili pritisak na preostale Srbe na Kosovu da se
iseljavaju, a jugoslovenska policija to
je tolerisala.
Tako su Đorđa Martinovića, iz Gnjilana, 1. maja 1985.
trojica Šiptara nabila na kolac na čijem vrhu je bila staklena flaša. Po nalogu
vrha tadašnje SFRJ, Đorđe, žrtva, proglašen je zločincem koji ugrožava svetu
kravu - "bratstvo i jedinstvo". Odnarođena vlast tvrdila je čak da su
povrede mogle da budu samonaneta.
Napetosti ne prestaju, niti zločini. Paraćinski masakr naziv
je za krvoproliće od 3. septembra 1987. godine, kada je nešto posle 3 časa
ujutro, u kasarni JNA "Branko Krsmanović" u Paraćinu, vojnik Aziz
Keljmendi, Šiptar, pucnjima iz automatske puške na spavanju ubio četiri vojnika
(Simić Srđana iz Beogada, Đananović Hazima iz sela Kočice SO Vitez, Dudaković
Safeta iz sela Orahova SO B. Gradiška i Begić Gorana iz Zagreba), a ranio još
petoricu (Jažić Ante, Dekić Petar, Prešeren Andrej, Kovačević Huso i Memedović
Nedžip). Nekoliko dana pred zločin, govorio je da vojsku i policiju, kad god se
ukaže prilika, treba napasti.
Srbija ustavnim promenama vraća Kosovo i Metohiju u svoj
državno-pravni okvir. Kao odgovor na to separatisti organizuju demostracije i
orkestrirani štrajk rudara Starog trga kod Kosovske Mitrovice, što je podržao i
tadašnji slovenački državni vrh na čelu sa Milanom Kučanom koji je ustvrdio da
se tamo „brani Jugoslavija“.
Arbitražna komisija u okviru Mirovne konferencije o
Jugoslaviji, poznatija kao Badinterova komisija, proglasilo je republičke
granice za državne, čime je izričito potvrđen suverenitet Srbije nad južnom
pokrajnom, Kosovom i Metohijom.
Tokom raspada Jugoslavije 1990-ih, tenzije između srpskog i
šiptarskog stanovništva na Kosovu su eskalirale.
Šiptari prvo 1990. donose Deklaraciju o nezavisnosti, a
potom na skupu u mestu Kačanik, na samom jugu Srbije i Kačanički ustav.
Sukob kulminira oružanim sukobom koji tokom 1998. i 1999.
godine između vojnih i policijskih snaga Savezne Republike Jugoslavije, odnosno
Srbije s jedne, i paravojnih, šiptarskih terorističkih formacija na čelu s
Oslobodilačkom vojskom Kosova (UCK) s druge strane.
Oružana pobuna terorista dodatno eskalira 1999. godine, kada
je NATO stavivši se pristrastno na stranu separatista, izvršio agresiju na
jednu suverenu zemlju (bez saglasnosti Ujedinjenih nacija) koja se
završila potpisivanjem Kumanovskog
sporazuma (kapitulacijom) u junu 1999. godine i uspostavom međunarodnog
protektorata (okupacije) na Kosovu.
Bitka na Košarama vođena je od 9. aprila do 10. juna 1999, a
cilj OVK bio je kopnena invazija na Srbiju. Karaulu su herojski branili, mahom,
vojnici na redovnom vojnom roku. Uz artiljerijsku podršku Vojske Albanije i
NATO avijacije teroristi su uspeli da zauzmu samu karaulu, ali su srpski
vojnici i dalje pružali herojski otpor agresorima.
Human Rights Watch izneo je upozorenje da OVK grubo krši
ljudska prava zbog otmica i napada nad Srbima, pa i nad Albancima koji sarađuju
sa srpskim vlastima, te da pljačka srpske kuća. Dik Marti publikovao je 2010.
godine izveštaj u kojoj iznosi osnovanu sumnju o trgovinu organima na Kosovu, u
koji su umešani visokopozicionirani pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova
(OVK), a koji su uzimani sa kidnapovanih srpskih osoba. Prve tvrdnje o trgovini
ljudskim organima iznela u javnost bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del
Ponte, u svojoj knjizi „Lov: Ja i ratni zločinci”, koju je objavila po odlasku
sa dužnosti. U izveštaju se govori o umešanosti pripadnika OVK u otmice,
ubistva i trgovinu organima na Kosovu i u „žutoj kući“ u Albaniji.
Martovski pogrom 2004. označava nasilje nad srpskom
stanovništvom na Kosovu i Metohiji marta 2004. godine, koji su organizovali
pripadnici nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i ostali albanski
teroristi. Martovskom pogromu prethodila su brojna ubistva, otmice i
uništavanja imovine, u prisustvu međunarodnih snaga, koje su bile pasivne.
Neposredan povod za sprovođenje pogroma bilo je objavljivanje vesti o davljenju
trojice albanskih dečaka u reci Ibar, u selu Čabra, u većinski srpskoj opštini
Zubin Potok, za čiju su smrt albanski i zapadni navođeni mediji najpre optužili Srbe iz susednog sela
Zupče. Od 17. do 19. marta 2004. godine proteran je veliki broj Srba i drugog
nealbanskog stanovništva, spaljene su njihove kuće i oskrnavljeni su srpski
kulturno-istorijski spomenici, groblja i bogomolje. Procenjuje se da je za dva
dana više od 4000 ljudi izgnano iz svojih kuća, širom Kosova i Metohije,
poginulo 28 ljudi, više od 900 ljudi je pretučeno i teško ozleđeno, uništeno je
19 spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih crkava. Uništeno je oko
10 hiljada vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija,
kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba
na Kosovu i Metohiji. Oko 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća je zapaljeno
i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno 6 gradova i 9 sela. Srpske vlasti i
tzv. međunarodna zajednica pasivno su to posmatrale.
Tzv. Kosovo* je 2008. godine jednostrano proglasilo
nezavisnost od Srbije, što je priznalo više od 100 zemalja, ali ne veći deo
država u svetu. Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale tzv. Kosovo* su
Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to
su Rusija, Kina, Brazil i Indija. Status Kosova i dalje ostaje sporno pitanje u
međunarodnim odnosima.
Naime tzv pripadnici međunarodne zajednice licemerno guraju
pod tepih slovo Rezoluciju 1244 UN.
Premijer srpske vlade, Zoran Đinđić početkom marta 2003.
godine, upozorio je da je ključno rešavanje pitanja srpske državnosti i da
Srbiji u "državnom gnezdu ne treba kukavičje jaje". On je insistirao
na poštovanju Rezolucije 1244 i povratku srpske vojske i policije na Kosovo.
Putujući po Kosovu i Metohiji vidim razrušene srpske kuće,
zatiranje svedoćаnstava u većem delu
pokrajine o srpskom prisustvu na ovim prostorima, velelenim kućama šiptarskih
gastarbajtera, ali odsustvu zastava
lažne držаve, što na sreću znači da im nešto škripi u zaokruživanju držаvnosti.
Gazimestan, srpski zid plača
Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama…
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.
Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.
Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
Ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
Na Gazimestanu, Milan Rakić
Gazimestan je brdašce na kojem se 28. juna 1389. godine (na
Vidovdan) odigrao Kosovski boj. Ovde je 1953. godine podignut Spomenik
kosovskim junacima po projektu Aleksandra Deroka a u formi kule. Na vrhu
spomen-kule nalazi se bakarna ploča sa izrezanim detaljnim opisom Kosovske
bitke.
🍷Cara Lazara sam pored
istorije upoznao i kroz crveno polusuvo vino proizvedeno od kupažе crnih sorti grožđa prokupac,
vranac, merlo i game. Njegova ljuba, Carica Milica kupaža je pak prokupca i
pino noara.
🍷"Vino je
teklo,
nama je reklo:
Pijte me, pijte,
dobri junaci!
Mene će biti,
a vas biti neće;
ali će biti
ko će me piti."
Nedaleko od Gazimestana, kilometar prema selu Lazarevu nalazi se Muratovo turbe (na mestu na kojem
je Miloš Obilić pogubio sultana, a gde se čuva njegova balsamovana utroba), a
na jugu, na 500 metara, Barjaktarevo turbe.
Ovde su Srbi branili Evropu od osmalijskih napadača. Na
polju Kosovu 1389. odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske.
Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na
Kosovo stigao u pratnji sinova Bajazita i Jakuba, predvodio 40.000 vojnika, a
da je srpski knez Lazar Hrebeljanović imao uz sebe 25.000 junaka.
Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389)
sahranjeno je u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem
Čarnojevićem krajem XVII veka preneto je u fruškogorski manastir Vrdnik. U
Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600-tu godišnjicu Kosovske bitke.
Prvi spomenik na Gazimestanu još je 1430. godine podigao Stefan Lazarević, ali
su ga porušili Turci.
Drugi, podignut u XIX veku, takođe je porušen, kao i treći
koji je 1924. podigao prištinski garnizon vojske koja je tu polagala zakletvu.
Taj 8 metara visoki spomenik porušili su Šiptari aprila
1941, odmah posle napada nacističke Nemačke.
Ovo sveto mesto zloupotrebio je srpski političar Slobodan
Milošević za svoj politički uzlet uz prisustvo svih ambasadora članica NATO
saveza i tadašnje Evropske zajednice. Jedini koji su izostali bili su američki
ambasador Voren Cimerman i ambasador Turske.
Takođe na Vidovdan ali 2001. godine, izručen je Haškom
tribunalu, istim onim helikopterom kojim je doleteo na Gazimestan.
U svojoj odbrani pred Haškim tribunalom Milošević je ocenio
da je njegov govor na Gazimestanu pogrešno protumačen.
Kompleks Gazimestana sa spomenicima i crveni božurima (po
legendi izniklih iz krvi srpskih junaka) bio je pod zaštitom srpske države do
1999. godine.
Sada ga od vandala čuvaju pripadnici tzv. kosovske policije.
Manastiri Kosova i Metohije
Mанастир Драганац
Овдашњи манастир
задужбина је кнеза Лазара и први пут се помиње 1381. године а име је
добила по Драгани – кћери кнеза Лазара. Много пута рушена и обнављана током бурне
историје ова Светиња је последњи пут обновљена 1999. године. Налази се на
валовитим брдима окружен шумом, у Косовскопоморавском округу, у близини
средњовековне тврђаве Ново Брдо и града Гњилане.
Манастирско братство броји само 5 монаха, али манастир је
лепо одржаван и проширују се конаци. Много позитивне енергије, топла људска
реч, стисак руке од срца, осмех у пролазу, раскошна трпеза људи који живе у
тешким условима. То су људи који имају вере чак и у оно што у овом тренутку
делује немогуће. Живи били!
Када је деловала да су му многа врата отворена, одрекао се глуме и музике, славе и световног живота и окренуо се богу. Растко је 1996- постао Иларион, у манстиру Дечани, окончао је студије теологије, школу иконописа и научио италијански и албански језик. Иларион је 2013. постао игуман манастира Драганац. Године 2022. изабран је за викара Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија, са древном титулом Епископ новобрдски.
Mанастир Грачаница je задужбина краља Милутина са саборним храмом посвећеном Успењу Пресвете Богородице, саграђеним 1321. године.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.
Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
или бар да светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.
Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине вазнети.
(Десанка Максимовић, ГРАЧАНИЦЕ)
Поједини историчари
уметности сматрају Николу за протомајстора, који је грађевину осмислио, али се
то са сигурношћу не може утврдити. При зидању грачаничке цркве коришћени су
камен, малтер, опека - управо у овом редоследу, са рељефно наглашеним
спојницама, чиме су постигнути декоративни ефекти преузети са скупоцене технике
преградног емаља, како би дошли до изражаја и текстура и колоритност градивног
материјала. Градња је трајала 3 године колико и осликавање. Фреске су, можете
се уверити фасцинантне. Овде сам
премерио духовно али и телесно. Наиме,
једва сам се смесио због габарита у клупу.
Београдска црква
Светог Марка зидана је по узору на Грачаницу.
Манастир је страдао у време Косовске битке, а припрата
приликом турских напада 1379-1383. године, када је изгорела кула, а са њоме и
богата збирка рукописних књига. Ктиторска представа краља Милутина, који у руци
држи модел цркве, показује да је црква првобитно сазидана као једна целина.
У другој четвртини
16. века овде је било средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео
и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен
и црква је служила за парохијске потребе.
Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе
манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су развили веома значајну
духовну и уметничку делатност. Средином 15. века, област око манастира
Грачанице потпала је под османску власт, након чега је укључена у састав
Вучитрнског санџака. Све до краја 17. века, манастир је и даље био средиште
српске православне Липљанске епархије, која се по свом седишту и даље називала
и Грачаничком.
У манастиру је 1539. године основана српска ћириличка
Грачаничка штампарија, у којој је приређен чувени Грачанички октоих. Крајем 17.
и почетком 18. века, манастир је био похаран, а потом је услед великих турских
зулума дошло до привременог гашења монашке обитељи услед чега је грачаничка
црква служила за парохијске потребе. Упркос настојањима да се првобитна
функција манастира трајно обнови, временом је дошло до гашења посебне Липљаснке
епархије, која је прикључена суседној Призренској епархији, а један од последњих
липљанских, односно грачаничких митрополита Василије Јовановић-Бркић
(1756—1758) изабран је 1763. године за српског патријарха. У време великих
сеоба Срба крајем 17. и током прве половине 18. века, на ширем простору око
манастира Грачанице дошло је до знатних демографских промена. Око 1759. године
Грачаница је већ била чисто арнаутско место, без иједног Србина. Они су се
много раније склонили одатле, а Арнаути су уништили сваки помен на њих. Турци
су били малобројнији. Међутим средином 18. века завладала је епидемија, због
које су масовно умирали мештани Арнаути. Због те недаће остали су се иселили, а
у опет напуштену Грачаницу, село око манастира вратили су се Срби из околине.
Мештанин „Ђак Риста” је био први свештеник у Грачаници после више векова и он
је прву службу у манастирској цркви обавио.
У цркви манастира Грачанице постоје три врсте сликарства: у
наосу је најраније, а у спољној припрати су два млађа. Живопис у цркви је
изведен 1321/22. године. Сликарство је добро очувано и све сцене су изведене,
углавном, у традицији српског средњевековног сликарства. Композиције у наосу
посвећене су земном животу Исуса Христа и црквеном календару. Окосницу чини
циклус Великих празника, Чуда и Страдања Христових. У унутрашњости припрате
налазе се портрети ктитора: краља Милутина и краљице Симониде, затим портрети
краљице Јелене као монахиње и краља Милутина као монаха. У припрати је опширно
илустрован и Страшни суд. У северном параклису налазе се сцене из живота Светог
Николе, а у јужном су представе из Старог завета, Богородичиног и Христовог
живота. У спољашњој припрати сачувана је значајна површина фресака из 1570.
године.
Грачаничка ризница је у више наврата обнављана. Данас се у
њој налазе само остаци бројних дарова из различитих периода. Библиотека је више
пута поново сабирана, први пут 1383. када је запаљен пирг. Од бројних икона
најраније потичу из времена митрополита Никанора из прве половине 16. века,
коме се приписује прва обнова припрате и набавка нових књига. Никанор је
наручио две престоне иконе, Христа са апостолима и Богородицу са пророцима и
префигурацијама.
Манастир је децембра 1893. године посетио Милојко В.
Веселиновић и затекао његово незавидно стање.
У порти су тада три конака, један мутвак (кухиња) и неколико
кошева. Испред великих западних црквених врата било је сеоско гробље. Једини
калуђер био је старац Агатангел — онемоћао човек који се ту скрасио четрдесет
година раније. Службу у знаменитој манастирској цркви обављала су три сеоска
свештеника. Лик Симонидин био је неоштећен, блистав. У десном олтару над
зазиданим вратима скоро по целом зиду био је исписан текст Милутинове
хрисовуље, дате манастиру. Пет црквених кубета била су од давнина покривена оловом,
али тада се могао видети само плех.
Било је то због Јашар-паше који је око 1820. године скинуо и
узео олово за своје потребе. Године 1874. добио је манастир султанов ферман да
може цркве покрити плехом, на чијем је месту до тада била ћерамида. Том
приликом су били постављени и гвоздени крстови на кубетима. Током 1895. године
нови игуман манастира Гедеон Марић путовао је по српству и скупљао прилоге за
манастирску обнову. Почетком 1920-тих није било службе на Видовдан јер
"нико није долазио".
Наш познати песник, Милан Ракић (1876-1938) службује у Приштини најпре као писар, а онда
и као шеф конзулата с наизменичним прекидима од 1905. до 1911. године. Када је
букнуо Балкански рат, напушта министарство и по проглашавању мобилизације, као
комита одлази на границу с првом четом војводе Вука.
Доцније ће Ракић, једва, али с поносом, признати да је први
од ослободилаца ушао у Приштину.
А баш се у Грачаници налази се једна од најлепших фресака црквеног иконописања – Симонида (1294-1345). Лик краљице, пете жене краља Милутина, ћерке византијског цара Андроника Другог Палеолога, Ракић је тада могао да види само очађавелу и без очију. Пишући чланке о арнаутској побуни 1910. године Ракић се осврће на јадан положај Срба у њиховој древној постојбини.
Тако је и настала песма Симонида коју можете у целини да
прочитате на крају овог текста. Симонида је била симбол лепоте, чедности и
женске трагике у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и
царства. Млађа четрдесетак година од супруга, српског краља била је залог мира
између Византинаца и Срба.
Милутину је венчање
подигло међународни углед и престиж, озакоњена је и обезбеђена сигурност
територија које је Милутин освојио у Византији.
Након смрти свог супруга се замонашила и умрла као монахиња
1345. године. У браку који је био склопљен из користи Симонида је била
третирана од стране супруга више као господарица него као жена. У српском
народу је њен лик остао као симбол лепоте и народ је волео најмлађу краљицу у
српској историји Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б.
Протић добио је име по њој.
После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и
од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се
баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.
Након рата на Косову и Метохији и агресије НАТО-а у манастир
Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског из Призрена. У периоду
од 2004-2006. године доспева на листу UNESCO-а под заједничким називом
„Средњовековни споменици Косова“ (UNESCO’s World Heritage List Medieval
Monuments in Kosovo).
Сви споменици Косова и Метохије су и једини европски
споменици који се налазе на листи угрожених споменика културе од 2006. (List of
World Heritage in Danger).
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу…
(Милан Ракић. Симонида)
Манастир Свети Архангели удаљен
је три километра од Призрена. Данас смо се са Косова преселили на Метохију.
Манатир је подигнут у клисури реке Бистрице, на темељима старије цркве у
периоду 1348 – 1352. године, као задужбина цара Душана. По завршетку изградње
цар Душан је издао повељу којом је даривао светињу са 93 села и сваким другим
добрима. Након смрти 1355. године, његово тело је пренето и сахрањено у католикону
посвећеном Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу.
Кроз историју о манастиру нема много писаних података.
Манастир је у Средњем веку имао братство од преко двеста монаха, а био је и
позорје значајних историјских сабора српског народа.
Константин Јиричек
наводи да је након измирења српске и грчке цркве 1375. године, свештенство
обеју цркава одржало службу над Душановим гробом и скинуло анатему са њега,
његовог сина цара Уроша и патријарха Јоаникија.
Освајањем Призрена
1455. године Турци су манастиру нанели велику штету. Тесани камен са светиње
коришћен је за изградњу џамије у Призрену.
Светиња је у тишини,
лишена молитве и појања у славу неба чекала тренутак свога Васкрсења. Године
1927. академик Радослав Грујић извршио је откопавање манастира и пренео нађени
материјал у Археолошки музеј у Скопљу.
Тек седамдесетих година прошлог века заштићени су темељи и
сачувани делови зидова.
Црква је била облика уписаног крста са три олтарске апсиде.
Њене димензије 28,5 х 16,75 метара указују на монументални храм, чије су фасаде
биле обложене белим и црвеним мермером. Цркву је красио камени иконостас,
предиван мозаички под, а унутрашње зидове фрескопис.
Године 1998. царски
манастир је дочекао да Српска царска Светоархангелска лавра, један од
најзначајнијих српских духовних, националних и историјских средишта, чини
велики манастирски комплекс у клисури реке Бистрице, 3 километра од Призрена.
У склопу манастирског комплекса налазила се монументална
црква Светих Архангела, мања црква Светог Николе, вишеспратни манастирки
конаци, библиотека, болница, као и пространа манастирска трпезарија, саграђена
у облику уписаног крста. Светоархангелска лавра названа је "највећим
архитектонским делом које је српски човек направио", а по
духовно-уметничким дометима спада у једну од најрепрезентативнијих целина
српске средњевековне уметности.
По градитељској лепоти и раскоши Свети Архангели су били
познати широм Европе. На врхунцу привредне и политичке моћи српске
средњевековне државе, пошто је 1346. године српска црква уздигнута на ранг
патријаршије, архиепископ Јоаникије освећен за првог српског патријарха, а
Душан Немањић крунисан за цара Срба и Грка, на државном сабору у Скопљу 1349.
г. објављен је Душанов законик (заправо првих 135 чланова најважнијег
законодавног акта средњевековне Србије), а 1354. г. на сабору, вероватно у
Серезу, допуњен је новим одредбама, тако да по нумерацији у науци има укупно
201 члан.
Оригинал Законика
није сачуван, али је познато 25 преписа из каснијег времена, међу којима су,
претпоставља се, најстарији и најближи изгубљеном рукопису Струшки и Призренски
препис.
Призренски препис,
настао у XV веку, чува се у Народном музеју у Београду. Након освајања Призрена
1455. године, Турци су разорили манастир. Убрзо је, услед тешких зулума,
опустео, а од друге половине 16. века почиње његово рушење до темеља.
Прва археолошка истраживања локалитета, обавио је 1927.
године професор др. Радослав Грујић. Yнутар одбрамбеног бедема који га је
опасивао са свих страна, чинили су га:
• Велика или главна црква Светих Арханђела, као средишња
тачка унутрашњег простора, са царевом гробницом
• Црква Светог Николе, умногоме налик на велику цркву, али
двоструко мања, која је прва и изграђена
• Манастирска трпезарија, са кухињом
• Конаци владареви
• Конаци монашки
• Игуманија
• "Ступ књижни" тј. књигохранилница (библиотека) и
писарница (скрипториј)
• Болница
• Друга пратећа здања манастирске економије
Главна црква, посвећена Светим Арханђелима, сачувана данас
само фрагментарно, последњи је велики споменик рашке школе. По концепцији
архитектуре садржи готово све елементе рашке и наговештај моравске школе.
Раскошна петокуполна грађевина представљала је монументално здање, са основом у
облику уписанога крста, али са неуобичајено суженим бочним бродовима. Било је
то здање правоугаоног облика са дужом страном од 28,5 метара и краћом од 16,7
метара. На источној страни је била троделна олтарска апсида. Велико дванаестострано
кубе храма ослањало се на четири лука, која су држала четири стуба, а према
реконструкцији постојала су и четири мања бочна кубета. Сматра се да је слабо
очувани живопис надмашио онај из Дечана.
Фасаде су биле обложене светлосивим мермером из локалног
каменолома, док је начин зидања византијски, комбинација камена и опеке (ред
камена, ред опеке).
Најзначајнију новину
представља хоризонтална подела фасаде у три зоне помоћу камених испуста
(кордонских венаца) и косог каменог сокла.
Црква је имала камени
иконостас и раскошан и у средњем веку надалеко чувени под, у припрати од белих
и плавих камених плоча, а у броду цркве од камених рељефа у чије су канелуре
убациване мозаичке плочице. Поред сложених геометријских мотива, на овим подним
мозаицима биле су приказане фантастичне животиње, грифони, лавови, птице и
рибе.
Унутрашњост храма
била је осликана фрескама, а на капителима, прозорима и црквеном намештају
налазио се богат камени украс.
У северном броду цркве био је сахрањен цар Душан после смрти
1355. године. Простор око цареве гробнице био је архитектонски обрађен помоћу
фриза мањих аркада које су се на одређени начин повезивале са
фрескодекорацијом. Гробница је била озидана и обложена мермером. Изнад ње,
причвршћена за зид, стајала је царева статуа у природној величини, а на самом
гробу у рељефу царева лежећа фигура (која је могла бити и доцније придодата),
што је, како истичу стручњаци - сасвим у раскораку са изворном немањићком традицијом.
Фасада изнад припрате украшена је лепом розетом која се
налази у горњој зони западног прочеља. На Душановој задужбини примењена је и
дошла до изражаја розета као врста украса, који је често коришћен у западном
црквеном градитељству, а који на свој начин наговештава цар Лазареву Раваницу.
Исклесана је из једног комада, испуњена биљним и геометријским преплетима, а
около има један или два украсна венца.
У склопу главне цркве тада пронађени су остаци царске
гробнице, унутар којих су откривене кости, за које се претпоставља да су
припадале Душану Силном. Оне су две године касније пренете у Београд и
сахрањене у посебном саркофагу у цркви светог Марка. Пронађени делови чувеног
мозаичког патоса, украсне пластике и живописа су пренети у Музеј Јужне Србије
(данашњи Музеј Македоније) у Скопљу.
Црква Светог Николе сазидана је јужно од цркве Светих
Арханђела, уз стрме падине брда на коме се налази тврђава Вишеград. По свему је
налик на велику цркву и прво је она била изграђена, послуживши као прототип или
"мустра" протомајстора за добијање сагласности цара за архитектонска
решења главног храма. Црква има облик сажетог крста и правоугаоног је облика,
са дужом страном од 13м и краћом од 7м. У унутрашњем простору видна су два
осмострана камена стуба изнад којих се налазило кубе и купола. Сама фасада цркве
Светог Николе у својој спољној архитектури била је рашчлањена хоризонталним
кордон венцима и вертикалним благо избаченим пиластрима. Црква Светог Николе у
погледу технике грађења зидана је потпуно исто као и црква Светих Арханђела.
Обе оне имају коси сокл и профил венца на соклу. Сва поља су одозго лучно
завршена, а у делу западног дела припрате украшена розетом. Прозори, розете,
венци и архиволте обилују каменим украсима, богатом профилацијом и каменом
пластиком. И живопис је истоветно рађен код оба ова храма.
Треће здање у склопу манастирског насеља је монументална
трпезарија, са кухињом и осталим пратећим објектима.
Трпезарија је
смештена у југозападном делу манастирског комплекса, са западне стране улаза у
цркву Светих Арханђела. Она својом основом и архитектуром, величином и
употребљеним материјалом спада у најлепша здања ове врсте на Балкану. Својим
облицима ова трпезарија представља новост у средњевековној архитектури на тлу
српских земаља. Основни програм једне обичне трпезарије обогаћен је у овом
случају новим елементима, додавањем двају простора на подужним странама средњег
брода, који су краћи од њега, те у коначном решењу добијамо један чист,
правилан, слободан, грчки крст са моћном апсидом на јужној страни. Сви зидови
трпезарије зидани су византијски, помоћу једног реда камена и опеке,
наизменично. У погледу унутрашњости, трпезарија је имала под од масивних
камених плоча, квадратног облика, без декорације и детаља. Утврђено је да је
била фрескописана и да је поседовала камене столове и седишта. Осим за
обедовање, трпезарија је служила и за одржавање заједничких сабрања,
манастирских слава и црквених сабора.
Обнова манастира је почела тек у ново доба, 1995. године, да
би, током страдалне 1999. године и мартовског погрома 2004, светиња до краја
изгорела. Данас у овој древној светињи живи и обнавља је архимандрит Михаило са
још два монаха.
Изнад манастира видљиви су остаци Вишеграда (Призренца) утврђење које је подигао цар Душан.
Црква Богородица Љевишка. Црква је била саборни призренски храм
посвећен Успењу Пресвете Богородице. Kраљ Милутин ју је обновио „од основанија“
1306/07. године. Изградњу су надгледали призренски епископи Дамјан и Сава,
потоњи српски архиепископ Сава III. Протомајстор Никола, који је највероватније
дошао из Епира, остварио је почетком 14. века архитектонски веома успелу
грађевину чије језгро чини петокуполна црква уписаног крста, опасана бочним
опходним бродом и припратом са отвореним тремом, са кулом на западној страни.
Након што су Турци
освојили Призрен 1455. године, одузета су имања којом су Немањићи даривали
Цркву те је започела њена стагнација. У време патријараха Арсенија III и
Арсенија IV, Богородица Љевишка је запустела да би вероватно у 16. веку била
претворена у џамију коју су Турци назвали Атик или Џума џамија. Њен звоник је
президан у минарет, фасада је прекривена малтером баш као и унутрашњи зидови
које је красио фрескопис.
Након ослобођења од Турака 1912. године, Богородица Љевишка
је поново постала православна богомоља а 1923. године са звоника је уклоњен
минарет.
Темељни
конзерваторски радови изведени су у периоду 1950 – 1953. године.
Црква је спаљена
марта 2004. када су тешко оштећени портрети Немањића из припрате, као и
сликарство наоса.
Од 2006. године црква
је укључена у UNESCO-ву Листу светске баштине и UNESCO-ву Листу баштине у
опасности.
Конзерваторски радови
и реконструкција цркве су изведени у периоду од 2006-2009. године.
Богословија Св.
Кирила и Методија у Призрену основана 1871. године у кући њеног преподобног
ктитора Симеона Андрејевића Игуманова.
17. марта 2004. године, међутим, ти исти војници из немачког састава немо су
гледали како руља терориста пали богословију и све српске куће и цркве у
Призрену. До једне! Чинило се, када је Богословија тада у потпуности изгорела,
да се актом терориста њена мисија у историји завршила. Али, на сву срећу није.
Манастир Дечани – задужбина краља Стефана Дечанског
Стефан Дечански од оца ослепљен, од сина задављен, рођен из
ванбрачне везе, издао је 1330. године
ктиторску повељу којом је богато даривао своју задужбину.
О животу Св. Краља, о манастирском властелинству и о грађењу
и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних
средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском,
турском и другим језицима, позната каснија судбина манастира који је скоро
непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих
искушења остао живи сведок крваве историје Балкана.
Дечанска црква изазива дивљење снагом и висином грађевине и лепотом фасаде и украса. Отуд је настао епитет ''Високи'', како се Дечани популарно називају.
Племенита вишебојност фасаде остварена је смењивањем редова
две врсте мермерног камена: светложутог пећког оникса и црвенкастољубичасте
дечанске брече.
Дечанска црква је дуга преко 36 метара, широка 24 метра, а
висина њене куполе досеже до 29 метара. Наос заузима три средња брода подужног
дела цркве. Параклиси су од наоса одвојени високим парапетним плочама. Јужни је
посвећен Cветом Николају, а северни Cветом Димитрију. Манастир је имао болницу,
међу првима такве врсте у средњовековној Србији.
Од јаког и високог обимног зида, којим је манастир био ограђен већ на самом почетку, остали су само делови уклопљени у позније монашке зграде или остаци искоришћени за темеље обновљених зидова. Она је најбоље очувана и највећа манастирска ризница Српске Православне Цркве.
Дечански монаси су са посебном љубављу вековима чували и допуњавали своју ризницу, коју данас чине иконе од 14. до 19. века, бројни предмети од дрвета и метала, велика збирка рукописа и старих штампаних књига, те документа на српском, турском и грчком језику. Током аустроуграске окупацицје (1915-1918) служба није вршена. Звона су претопљена, а при покушају скидања оловног крова окупаторски војник је страдао, п су од тог наума одустали.
Пећка патријаршија је историографски назив за Српску патријаршију, односно Српску православну цркву у периоду од 1346. до 1766. године. Као помесна црква имала је степен патријаршије и својство аутокефалности.
Седиште је било у Пећком манастиру, а основни наслов поглавара је гласио: архиепископ пећки и патријарх српски. Данас је не само старо седиште Српске цркве већ и светиња у којој су сачувана велика уметничка заоставштина нашег средњевековног наслеђа.
Манастир Пећка Патријаршија је 2006. године стављен на листу УНЕСКО-ве светске културне баштине. Свети Сава је 1219. године установио прву аутокефалну архиепископију у српским земљама. То је била средњовековна Српска архиепископија, која се у историографији назива Жичком, односно Пећком или Жичко-пећком архиепископијом, а обухватала је све епископије на подручју Српске краљевине. У време стварања Српског царства уздигнута је 1346. године на степен патријаршије. На сабору који је одржан у Скопљу, српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог српског патријарха, са престолом у Пећком манастиру. Том приликом, епархијски архијереји су добили право да носе почасни наслов митрополита, а тај обичај се одржао до краја постојања патријаршије (1766).
Крајем 14. века, у време турског освајања јужних српских земаља (1392—1395), под новоуспостављену турску власт потпале су и тамошње српске епархије, док су оне у севернијим областима освојене привремено, за време првог пада Српске деспотовине (1439-1444), а затим и трајно, у време њеног коначног пада (1455-1459).
Недуго потом, Турци су запосели Краљевину Босну (1463) и највећи
део Војводстава Светог Саве (1465), које су потпуно освојили 1482. године, док
су Зету запосели привремено (1479), а потом и трајно (1496). Тиме су се све
тадашње српске епархије нашле под турском влашћу, а у међувремену је и сам
опстанак патријаршије био доведен у питање.
Борба за обнову Пећке
патријаршије успешно је кончана 1557. године, избором српског патријарха
Макарија, који је био рођак Мехмед-паше Соколовића. На Порти су тада 1555.
године билa још два Србина везира: Рустем-паша Опуковић и Семиз Али-паша. Сва
тројица су заступала општу линију турске политике: Србе придобити као државни
елемент и раји учинити живот што сношљивијим. Њима се приписује, а Соколовићу у
првом реду, што је Сулејман Величанствени 1557. године дозволио обнову Српске
патријаршије. Тада су сви православни Срби поново дошли под једну заједничку
црквену власт. За дело српског опстанка и очувања српског православља обновљена
Пећка патријаршија је учинила највише.
У вину је истина
"Вино је текло,
нама је рекло.
Пијте ме, пијте,
добри јунаци. Мене ће бити,
а вас бити неће."
О њеном духовном и споменичком благу сведоче многе цркве које су благоверни владари и народ кроз векове подизали. Народ овде има свој дијалект који ретко ко може да разуме.
Виница манастира Дечани постоји у Великој Хочи од времена цара Душана и у њој се данас производи чувено дечанско вино.
Обилазак Винице Петровић у Великој Хочи
Винице Петровић je породична винарија са традицијом која се преоси са генерације на генерацију. У Виници Петровић пробамо:
- Бело вино 2023 купажа је грашевине и смедеревке
- Розе 2023 од мускат хамбурга
- Црвено 2023 купажа вранца и 30% прокупца
- Лозову ракију
Рудници краља Милутина
Ново Брдо је тврђава у Србији која се налази 20 километара источно од Приштине односно 30—35 километара северно од Гњилана код истоименог насеља.
Подигнута је на усамљеном, само са истока приступачном, врху (1.124 метара н.м.в) Мале планине у међуречју Прилепнице, Новобрдске реке и Криве реке које су леве притоке Биначке Мораве.
Тврђава је подигнута почетком 14. века са циљем заштите богатог рудног подручја у коме се експлоатисало гвожђе, олово, сребро и злато и које од средине 14. века (од 1349. године кује сопствени сребрни новац) постаје најзначајнији рудник у Србији, а свој врхунац достиже у доба деспотовине када су Новобрдски рудници деспоту Ђурaђу (1427—1456) годишње доносили према различитим изворима 50.000,120.000 или чак 200.000 златних дуката.
Околина тврђаве је препуна остатака насеља и рудника из тог доба, а прилаз целом подручју је био додатно заштићен утврђењима Призренцем и Прилепцем који су штитили најлакши прилаз новобрдској области са југа, из долине Биначке Мораве.
Сама тврђава се састоји од Горњег Града у облику неправилног шестоугла на врху брда и Доњег Града који се лепезасто шири низ падину ка западу, а цео град је био заштићен сувим шанцем са северне и западне стране. Утврђење је своју снагу показало током више османлијских опсада, поготово током двогодишње опсаде (1439—1441) у време када српска деспотовина више није постојала.
Са естетске стране Ново Брдо се истиче употребом мркоцрвене брече која је обликована у правилне квадере који су коришћени за израду углова кула и пролазе капија за разлику од остатка утврђења која израђена од обичног сивог камења (највише кречњака).
Посебну лепоту новобрдском утврђењу даје велики крст на западној кули Горњег Града изведен у мркоцрвеној бречи који представља симбол тврђаве. У склопу рударског насеља Ново Брдо постоји 7 православних и 2 католичке цркве (за рударе Сасе).
Ново Брдо је настало током првих година владе краља Милутина (1282—1321). Постало је једна од најважнијих насеобина немачких рудара Саса (они су Ново Брдо звали Nyeuberghe), а по њима се звало и Сашко Место. Оно се први пут у историјским изворима јавља 1326. године, као већ познато рударско и трговачко средиште, у коме су Дубровчани водили трговину и држали царину.
Османлије су први пут опселе Ново Брдо 1412. године, али су после дуже опсаде морали да се повуку. После тога они своје акције у новобрдском крају усмеравају на пресретања дубровачких каравана и важних прилаза граду.
Током првог слома српске деспотовине 1439. године, Османлије су отпочеле са опсадом тврђаве која се окончала предајом 27.06. 1441. године, после двогодишње опсаде током које су се становници Новог Брда упорно бранили, иако Србија више од годину дана није постојала и налазила се под османлијском окупацијом. Освајачи су га потом опљачкали и спалили.
После успешног крсташког похода који је током 1443. и 1444. године продро до данашње Софије, Српска деспотовина је обновљена тзв. Сегединским миром и Ново Брдо је без борбе враћено деспоту Ђурђу. У склопу вазалних обавеза деспота Ђурђа према османском султану, један одред коњаника и одељење копача тунела из Новог Брда су послати да Мехмету II (1451—1481) као испомоћ током његовог напада на Цариград који се окончао 29.05. 1453. године заузимањем града током кога је у борбама погинуо последњи византијски цар Константин Драгаш (1449—1453) и сломом Византије.
Међутим већ наредне године Османлије нападају Ново Брдо и уз помоћ тешке артиљерије приморавају опсађене да се 01. јуна 1455. године предају, што је у својим „Јаничаревим успоменама“ описао становник Новог Брда Константин из Островице.
Новобрдски рудници били су у 15. веку нарочито познати по производњи гламског сребра (argentum de glama). Ова врста сребра садржала је у себи и до 33% злата. Дубровачки трговци настојали су да овакву руду откупе по цени обичног сребра, како би сами рафинирали злато и тако стекли огромну добит. Према проценама историчара из новобрдских рудника се добијало годишње и по 5t до 6t сребра. Француски путник Бертрандон де ла Брокијер је пролазећи 1433. године кроз Србију, истакао да српски деспот добија годишње 200.000 дуката прихода из овог богатог рудника. Према његовој процени без тих средстава деспот Ђурађ Бранковић (1427—1456), би одавно био прогнан из своје земље.
Посебан проблем новобрдске тврђаве представљају стални покушаји да се у њој пронађе закопано благо чиме се уништавају вредни археолошки слојеви, а овај проблем је додатно појачан после доласка УНМИКа и КФОРа у јужну српску покрајину пошто су у неколико наврата на простору тврђаве аматерска ископавања вршили и припадници пољских снага из редова УНМИК-а.
Данас је цео простор некадашње тврђаве у рушевинама, али и поред тога остаци кула сведоче о његовој монументалности и некадашњем богатству.
Ove godine u Prizrenu!
Pre hiljadu godina, 1019, poveljom cara Vasilija II Prizrenska eparhija stavljena je pod nadležnost Ohridske arhiepiskopije, i tada se po prvi put u pisanom dokumentu pominje grad Prizren i to pod nazivom Prizdrijana.
Prizren je grad u kome se nalaze Bogorodica Ljeviška, crkva svrstana na listu svetske baštine UNESCO, i Sinan pašina (Mehmet-pašina) džamija, koju su otomanski osvajači podigli od ostataka crkve Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, zadužbine srpskog cara Dušana.
Džamija je poznata po svojoj biblioteci, a tu je i jedan od najlepših spomenika civilne arhitekture –hamam (tursko kupatilo), adaptiran kasnije u muzej.
Crkva Bogorodice Ljeviške iz XIV veka smatra se najlepšim primerom kako vizantijskog graditeljstva tako i freskoslikarstva. U njoj se čuva fresku Bogorodice Eluese i fresku Hrista Pantokratora, hranitelja (branitelja) prizrenskog, zaštitnika grada Prizrena. Pred njenim oltarom molio se i sam Dušan Silni, kada je 1348. podigao manastir Svetih Arhanđela, monumentalnu građevinu gde je bio i sahranjen. Kasnije su njegove mošti prebačene u Beograd, u crkvu Svetog Marka.
Car Dušan je imao veliki podrum u okolini Prizrena, pa se na njegovom dvoru točila “dobra vinska kapljica”. Ovde se na svakom koraku prepliću pravoslavlje i orijent i to ovaj grad čini posebnim.
“Ako priznate da Turčin zna uživati, onda ga bar i pitajte: šta jedno mesto, selo ili grad, čini lepim? – A on će vam reći: Lep teferič i dobra voda (proslava). I, ako je tako, onda je Prizren grad nad gradovima i varoš nad varošima, jer upravo ta dva uslova i čine Prizren: lep teferič i dobra voda”.
Ovako je o Prizrenu početkom XX veka zborio Branislav Nušić, čuveni srpski komediograf. On je Prizren video kao Carigrad srpskih careva. I pre i posle njega, lepu varoš koja se naslanja na visoku Šar planinu i kroz koju protiče čista i brza Bistrica, opisivali su mnogi. Nadežda Petrović ga je ovekovečila na platnu. Kameni most iz XVI veka u Prizrenu premošćuje reke Prizrenske Bistrice.
Postojao je ovde i Ruski konzulat. Maja 1878. u Prizrenu je osnovana Prizrenska (albanska) liga.
Ovo mesto bilo je naseljeno još u antičko doba, a pretpostavlja se da je pod imenom “Theranda”, Prizren postojao i pre VI veka.
Prizren je bio značajnije regionalno sedište i u to vreme u njemu su izgrađena utvrđenja Drvengrad i Višegrad, poznat kao prizrenski Gornji grad. U njemu je bilo sedište Vizantijske episkopije. Poveljom cara Vasilija iz 1019. godine, Ohridskoj arhiepiskopiji se poklanja prizrenska episkopija i tada, kao što rekoh prvi put se pismeno pominje Prizren. Za vreme vizantijske vlasti u njemu je buknuo ustanak protiv cara Mihaila VII Duke i na saboru koji je tu organizovan 1072, učesnici ustanka, vlastelini i skopski boljari proglasili su srpskog kneza Konstantina Bodina (c. 1050- c. 1100) za vladara i krunisali su ga za bugarskog cara pod imenom Petar III. Konstantin je bio srpski kralj iz dinastije Vojisavljevića a njegova država obuhvatala je gotovo sve srpske zemlje – Duklju, Travuniju, Zahumlje, Rašku i Bosnu. Ustanak je nedugo zatim u krvi ugušen. Vizantijski vojskovođa Nićifor Vrijentije u bici kod tadašnjeg Paun-polja na Kosovu potukao je ustanike i zarobio Bodina. Ubrzo potom Hrvatska i Zeta se otcepljuju od Vizantije i proglašavaju za kraljevine, a Mihajlo Vojisavljević postaje prvi srpski kralj. Stefan Prvovenčani ga je prisajedinio u III veku i od tada on postaje najveća srpska srednjovekovna prestonica, centar trgovine, zanatstva, kulture i umetnosti stare Srbije.
U vreme kralja Stefana Nemanje grad Prizren postaje privredno i duhovno središte srpske srednjovekovne države, dok je u doba kralja Milutina izrastao u najznačajniji trgovački centar u Srbiji. U njemu se kuje srpski novac. Iz ovog perioda potiču najvažniji istorijski spomenici srpske srednjovekovne baštine, Crkva Bogorodica Ljeviška i manastirski kompleks Sveti Arhangeli, zadužbina cara Stefana Dušana, koji je građen kao njegova grobna crkva i gde je car Dušan zaista prvobitno i sahranjen. U Svetim Arhanđelima postojao je vinovod, jedinstven u svetu, koji je vodio odatle do Velike Hoče, mesto kraj Prizrena, gde se nalaze srpski najlepši vinogradi, od kojih se pravi čuveni kosovski game.
U Prizren se doseljavaju trgovci iz Dubrovnika i Kotora i tu se počinju da organizuju sajmove (panađure), u dane velikih verskih praznika. Prizrenskim gradom upravljao je srpski kefaliija, dok je trgom upravljao knez koji je po pravilu bio iz primorskih gradova Dubrovnika i Kotora.
Srednjovekovno prizrensko stanovništvo bilo je raznorodno i pored Srba činili se ga Arbanasi, Grci, Vlasi, Dubrovčani, Korčulani, Splićani, Zadrani, Mlečani i Sasi. Oni su obično živeli u kolonijama. Najveću koloniju su sačinjavali Dubrovčani. Putopisci toga vremena Prizren nazivaju „carski grad“ i „carska prestonica“, a u narodnim epskim pesmama poznat je pod imenom „srpski Carigrad“.
Sa tvrđave Kaljaje pruža se pogled na ceo Prizren. Deo grada ispod tvrđave naziva se Potkaljaja, ima uske vijugave sokake. Kaljaja se prostire na površini od jedan i pol
hektar. Duž unutrašnje strane, izgrađene su bile razne prostorije na svod kao i podzemni hodnici od kojih se jedan spuštao niz brdo do izvora nad rekom Bistricom. Prizren je grad sa kućama, sa ćeramitkama doksatima i čardacima, sa dvorištima sa lozom, jorgovanima, ružama i česmom. Za šadrvansku šesmu vezano je verovanje da onaj ko se tu napije vode, ponovo će se vratiti u Prizren i oženiti Prizrenku. Prizrenska voda je bistra, pitka, lekovita. Ko nije pio vode sa Šadrvana, taj kao da nije ni bio u Prizrenu. Sam Šadrvan, popločan kockicama, najveći je gradski trg.
Posle smrti cara Dušana, Prizrenom je od 1362-1371. godine vladao kralj Vukašin. Potom je gradom kratko vladao kralj Marko, a zatim Balšići od 1372-1376. godine.
Za vreme Osmanlijskog carstva Prizren je bio kulturni i administrativni centar šire regije.
Pretpostavlja se da je Prizren pao pod tursku vlast između 1455 i 1459. godine. U periodu turske vlasti Prizren dobija novu urbanu strukturu formiranjem čaršija i mahala i izgradnjom monumentalnih islamskih građavina (Sinan pašina džamija, Mehmed pašina džamija, Amam, Sahat kula, Kameni most i dr). Prizren je bio važno islamsko sedište i u njemu su podignute brojne džamije, tekije, turbeta i medrese. Tokom ovog perioda neke od srednjovekovnih crkava su pretvorene u džamije.
Tako je crkva Bogorodice Ljeviške pretvorena u džamiju a manastir Svetih Arhangela je razgrađen i od tog kamena sagrađena je Sinan pašina džamija. U Prizrenu je bilo razvijeno prepisivanje arapskih, persijskih i turskih dela sa književnim i naučnim sadržajem.
Krajem XIX veka, Prizren postaje središte albanskog narodnog preporoda. Na skupu Albanaca sa Kosova i severa Albanije 10. juna 1878. godine osnovana je Prizrenska liga, čiji je cilj bio borba za autonomiju i ujedinjenje Albanaca u jedan veliki albanski vilajet. Prvih godina XX veka česte su pobune Albanaca, usmerene na dobijanje autonomije u okviru turske carevine.
Srpska vojska oslobodila je Prizren u Prvom balkanskom ratu 1912. godine i on ulazi u sastav Kraljevine Srbije.
Tokom I svetskog rata Prizren i njegova okolina bili su pod bugarskom okupacijom sve do priključenja Kraljevini SHS 1918. godine.
Po priključenju Kraljevini SHS 1918. Prizren postaje sedište okruga i njemu se obrazuju Okružni sud. U ovom periodu u Prizrenu se otvaraju prve fabrike i osnivaju prva sportska društva.
Prizrenci su “lepi i otresiti ljudi”, kako ih je opisao Branislav Nušić.
Posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine i okupacije, Prizren ulazi u sastav italijanske Velike Albanije. Za vreme okupacije 1941-1944 dolazi do iseljavanja srpskog življa. Po oslobađanju Prizrena 17. novembra 1944. godine, on postaje središte autonomne oblasti Kosovo i Metohija, koje će kasnije biti premešteno u Prištinu.
Posle II svetskog rata dolazi do svestranog razvoja Prizrena. Razvijaju se privreda, prosveta, kultura, zdravstvo, saobraćajnice, a to je praćeno velikim porastom broja stanovnika, velikim priraštajem i doseljavanjem stanovništva, uglavnom Albanaca iz drugih krajeva, a povratak srpskog je zabranjen. I dalje dolazi do iseljavanja Srba i Turaka.
Južna srpska pokrajna bukti tokom ratova devedesetih godina XX veka. Nakon povlačenja srpskih snaga u junu 1999. dolazi do paljenja srpskih kuća i nasilja nad preostalim prizrenskim Srbima. Srpski verski objekti su posebno stradali tokom nemira na Kosovu i Metohiji 2004. godine. U tim neredima stradali su manastirski kompleks Sveti Arhangeli, saborna crkva u Prizrenu kao i crkva Bogorodice Ljeviške.
Šire, na ovom području možete posetiti čak 45 srednjovekovnih srpskih crkava i manastira koje su podignute u periodu od XII do XVI. veka. Najpoznatiji među njima su isposnica i manastir Svetog Petra Koriškog iz XIII, crkva Svete Bogorodice Odigitrije iz XIV i manastir Svete Trojice iz XV veka. Na severozapadnoj strani Šar planini ovog 85 kilometara dugog planinskog masiva, nalazi se skijaški centar Brezovica. I na samom početku priče sa ove destinacije zanimljivost.
Godine 1990. je na Brezovici je izgrađena najviša žičara u tadašnjoj Jugoslaviji. Gornja stanica Piribreg se nalazi na frapantnih 2522 metara nadmorske visine. Očevici kažu da je radila svega nekoliko dana nakon puštanja u rad. Raspad tadašnje državne zajednice zauvek ju je zaustavio, jer se poslednji stub navodno nalazi na makedonskoj teritoriji.
Brezovica je deo Nacionalnog parka Šar-planina, zakonom zaštićenog doma brojnih biljnih i životinjskih vrsta. Stoletne šume, raskošne livade i beskrajni pašnjaci prepuni su planinskog cveća i lekovitog bilja. Za neke od biljaka kao što su šarska divizma i šarska ptičja trava, Šar-planina je jedino stanište na svetu. U ovom muzeju živog sveta na otvorenom bićete okruženi sa 200 vrsta ptica, 45 vrsta vodozemaca i gmizavaca, 32 vrste sisara i 147 vrsta leptira.
Među ljubiteljima pasa Šar-planina poznata je i po autentičnoj rasi šarplanincu – ovčaru čuvenom po hrabrosti i snazi. Brezovica je i jedno od omiljenih mesta za ljubitelje lova i ribolova jer obiluje većim brojem ledničkih jezera, planinskim potocima i rekama koje su bogate pastrmkom, kao i brojnim staništima divljači pre svega divokoza, medveda, risova i tetreba.
