Opatija-Opet ti i ja

 

"Kako god da se okreneš- dupe ti je pozadi," znao je da vrckasto konstatuje moj otac. Ne nije to bila puka geografska odrednica, više filozofska. Da si ograničen u svojoj spoznaji sveta, tj rasuđivanju. Ne da treba da se ukotviš u jednoj luci i ne razviješ jedra na vetru. Naprotiv. Da uživaš i u mirnom moru i u buri. Da te bude i da jesi. Šta sam ono rekao-na moru?

Shvati to i pas koji u igri juri svoj rep, ali ga nikad ne uhvati. No, igra je bitna, odustajanje nije opcija, to je sramni čin starenja i mirenja sa sudbinom. Promene? Voleo sam ja one automobile sa leptir prozorima, blatobranima, pepeljarama i elektronskim kresivima za pljuge. Ali sad imam one balone koji čuvaju grudni koš, abs kočnice, klima uređaje, elektroniku i servo volan da u krivinama ne moram da dodatno napucavam b&tricepse. A i telefoni su multifankšn, ali složićemo se predimenzionirani. Progres nosi pro i contra; no Panta Rei! Promene su i kockarskog karaktera, nikad ne možeš predvideti konačni ishod. Kao i u životu, zna se  početak i kraj, a ono između zavisi od podeljenih karata i kako sa njima barataš. I od sposobnosti ostalih kartašа. Trebao sam da krenem na jedno, a idem na drugo mesto. Zamenjene karte, šta će mi doneti? Za utehu, oba su prelepa.

Eto me, dakle, na početku još jednog puta, tačnije izleta. Na njega krećem kada je konstalacija zvezda nad Srbijom usijano nasađena. Krećemo se putem koji su trasirali nekadašnji akcijaši i tamo negde kod Šida nalazile su se i kocke na kojima je radio i moj otac, na šta je uvek ukazivao kada smo putovali na more. I tada i sad jedem slane perece i štapićе.  Usput kupujem pivo mog omiljenog hrvatskog kralja iz non-mainstream pivare.

Svitalo je nad Kvarnerom. Vazduh je još bio svež. Mešali su se intezivni mirisi mora i četinara. U daljini se nazirao Cres, vrh Učke i veliki ukotvljeni brodovi. Preporođen, sa zadovoljstvom gledam, kako se iza oblaka pomalja sunce.  Počev od Rjeke, preko Opatije do Lovrena smenjuju se lepe plažice, vile iz perioda secesije i udobne konobe i kafići, prosto pozivajući na proslavu života i leta. Igram uz ritam neke imaginarne muzike, koju samo ja čujem... Kako se slavna plesačica Isidora Dankan provela u Opatiji? "Gori vatra!", upozoravao je iz Kristalne dvorane Hotela Kvarner Zdravko Čolić 1973. godine. 

Hoću da se kupam!

 

 

Pogledam, a ono plavilo mora i nebo od čempresa. I velika naradžasta pomorandža na vrhu. Zatvaram oči i duboko upijam vazduh pun joda, koji me intezivno zavodi. Za svaki slucaj, uštinem sam se. Ne, ja ne sanjam. Oči su mi širom otvorene, no ipak… Klizimo niz morske talase, koji oslobađaju od napetosti i vitalizuju telo i um.

Opatija, često nazivana jadranskom Nicom, socijalističkim Sanremom, mesto je s najdužom turističkom tradicijom na istočnoj obali Jadrana. Devojka s galebom jedan je od najprepoznatljivijih simbola Opatije, a izradio ju je akademski kipar Zvonko Car 1956. godine, nakon čega je postavljena na stenu uz šetalište. Opatija se razvila od malog ribarskog sela u prestižno elitno odmaralište. Ovde se tokom zime baškario austrijski car Franc Jozef, tu se sastao sa nemačkim carem Vilhelmom II 29. marta 1894. Na šarm ovog mesta nisu bile imune ni druge krunisane glave: carica Elizabeta od Austrije i nemačka carica Avgusta Viktorija, kralj Rumunije Karol I i njegova supruga Elizabeta, kralj Džordž I od Grčke, Albert, kralj Saksonije, Viljem IV, veliki vojvoda Luksemburga, princ Nikola I Petrović-Njegoš..  

Znate li da je Opatija imala i tramvaj koji je saobraćao do Lovrana, još 1908. godine? Ukinut je 1933. godine, a zamenili su ga automobili. Železnička pruga od Pivke do Matulja i Rijeke koja je 1873. izgradilo bečko Društvo južnih železnica potakla je daljnji razvoj primorskih gradova. Železnica je stigla do Matulja, malog mesta u zaleđu Opatije. Uspostavljena je i redovna brodska linija (Rijeka – Volosko – Ika – Lovran) koja je Opatiju povezala s Rijekom. Početak turizma u Opatiji vezuje se za izgradnju Ville Angioline 1844. godine. Renovirana je 2001. pod vodstvom Berislava Valušeka, dok je radove na unutrašnjem uređenju vodila arhitektkinja Gracija Trikoli.

No, da se kupaju u Opatiji vole i bele ajkule. Tako je 6. septembara 1955. godine 32-godišnja Nemica Karla Podžun, iz Augsburga plivala samo nekoliko metara od obale, dok su njen suprug, dvojica sinova i desetak drugih kupača ležali na plaži. Iznenada je stala da zapomaže kada ju je ajkula napala prvi put. Do sledećeg napada niko nije stigao da reaguje, pa ju je odvukla u dubinu. Telo, a ni koske nikada nisu pronađene. Opet u Opatiji, 24. juna 1961., student iz Beograda 19-godišnji Sabit Plana plivao je rano poslepodne s još sedmoricom prijatelja nekih 100 metara od obale. Imao je nesreću da ajkula zgrabi baš njega i odgize mu obe noge i deo ruke. Napala je ponovo 1971. i ponovo u Opatiji. Meta je bio Poljak. Zadobijene povrede bile su smrtonosne. Novine iz 1971. pišu: Pretpostavlja se da je zalutala sa nekim prekookeanskim brodom i sada ne može da pronađе izlaz na otvoreno more. Zadnja uočena ajkula pojavila se prošle godine, ali nije spadaja u ove krvožednee vrste. Nadam se da su bele ajkule ove godine izabrale dugu destinaciju i ako su ovde da nemaju apetit.

Šetam po parku Angiolina koji krasi široka lepeza biljnih vrsta iz raznih delova sveta. Cvet kamelija koji upotpunjuje lepotu ovog parka postao je simbol Opatije. Osim prekrasne kamelije, u parku su svoj dom pronašli i američki bor, himalajski čempres, zimzelena biljka zanimljivih listova – fatsia japonica te skoro 150 drugih biljnih vrsta. Ovde pronalazim Švajcarsku kuću (Schweizerhaus), što je u vreme Austrougarske bio rasprostranjen naziv za ugostiteljski objekt. Građena je za potrebe radnika parka i vile Angioline. Tu je i ulica slavnih iz 2005 (zvezde sa imenima Miroslava Krleže, Ruđera Boškovića, Nikole Tesle, Ive Robića, Krešimira Ćosića, Mate Parlova, Dražena Petrovića, Gorana Ivaniševića…

Godine 1885. započela je izgradnja obalskog puta, poznatog pod imenom Lungomare, (Šetalište Fraca Josifa)  dugo 12 kilometara  od Voloskog, kroz Opatiju, pa sve do Lovrana. Sagrađen je na inicijativu Društva za ulepšavanje Opatije, dovršen je 1889. godine, kada je Opatija proglašena klimatskim lečilištem, a spojeno s Lovranom 1911. godine u vreme najveće ekspanzije turizma na Rivijeri. Radoznali šetač ovde će upoznati bogatstvo obalske vegetacije i blagodati lokalne mikroklime. Od Opatije do Voloskog potrebno je preći oko 3,5 kilometra, dok je udaljenost do Lovrana otprilike 6 kilometara. Putem ćete naići na šarmantne plaže, ugodne kafiće i mnoštvo kutaka gde možete zastati, klupe da se odmorite i uživate u pogledu. Na delu kod Ičića staza prolazi kroz svojevrsni kameni “tunel”, što celom doživljaju daje dodatnu dozu mistike.

Godine 1986. Opatija dobija električnu rasvetu i struju, a sledeće 1887. godine i vodovod.

Crkva Sv. Jakova (zaštitnik hodočasnika i putnika, apotekara, sarača, ratara, voćara) izgrađena je u prvoj polovini XV veka kao benediktinska opatija, po kojoj je kasnije grad dobio ime, ali je od njenog izvornog oblika ostalo vrlo malo. U Parku Svetog Jakova u kome je crkva, nailazim na skulptura Helija i Selene, grčkih božanstava Sunca i Meseca. Tu je i Umetnički paviljon Juraja Šporera, pozornica gde se danas održavaju koncerti, izložbe i predstave, a u kome se nekada nalazila poslastičarnica, u koju su svakodnevno vozom dopremani sveži kolači iz Beča i Budimpešte!

Hotel Kvarner –prvi je hotel na jadranskoj obali. Građen kao sanatorijum za plućne bolesti namenjen plemstvu i uglednoj klijenteli, u rekordnom roku od samo deset meseci. Nakon što je banja stradala u požaru, 1913. godine novoizgrađena Kristalna dvorana postala je blistavo gradsko stecište. Ukrašena prekrasnim kristalnim lusterima, dvorana je mesto brojnih prestižnih manifestacija i svečanosti.

U vreme Italije, Abacija, Opatija je mesto na kojem je Džejms Džojs krao bogu dane na terasi hotela Imperijal, uživajući u kafi i lokalnim specijalitetima. Projekat Južnih železnice Austrougarske, koje su već bile vlasnik prvog hotela, i čiji je vizionarski direktor Fridrih Jozef Šiler i uzdigao Opatiju na nivo svetske elite, pristupile su podizanju novog hotela, otvorenog već 1885. U njegovoj utrobi mesta se našlo u za kinematografe, koji su hodnicima bili povezani sa središnjim delom hotela. Imperijal je posedovao i centralno grejanje i bazen. Sveže autohtone namirnice kao što su divlje špargle, kvarnerski škampi ili tartufi u veštim kuhinjama transformišu se u prava umetnička dela, blagih i uzbudljivih ukusa, koji tako lako ne blede iz sećanja. Pa da nešto i prezalogajimo.

Opatija ima i svoj tajni vrt, zelenu oazu mira skrivenu usred gradske gužve, s jedinstvenim pogledom na Kvarner. Ime joj je - Amerikanski vrtovi.  Na više od 8 hiljada kvadratnih metara prostire se raskošni perivoj, nadomak gradskog kupališta Slatina, ali kao obavijen nevidljivom opnom mirnoće, tišine i spokoja. Decenijama nedostupni javnosti, Amerikanski vrtovi nedavno su otvorili svoja vrata posetiocima, koji prolaskom kroz monumentalna vrata postavljena na kamenim stubovima uranjaju u more brižljivo očuvane vegetacije, osmišljene upravo za opuštanje „duha i tela“. Na međi dve geografske odrednice čitavog kraja,  najviše istarske planine Učke i plavog mora Kvarnerskog zaliva, taj spoj između „zelenog i plavog“ oličen je i u atraktivnom pešačkom mostu koji premošćuje prometnu Novu cestu i omogućava pristup Amerikanskim vrtovima. Raj na zemlji rekli biste i ne biste bili u zabludi. Gotovo puno stoleće duga je istorija Amerikanskih vrtova, a započela je „dvostrukom ljubavnom pričom“. 

Bogati trgovac slavnom segedinskom paprikom, Mađar Mišel Paul Kučor, poznat i kao „Kralj paprike“, stigao je dvadesetih godina prošlog veka u Opatiju kao jednu od najpoznatijih evropskih destinacija, gde se „zaljubio“ u fantastičan pogled sa zelenih terasa smeštenih malo iznad opatijskog centra. Na tom je usnuo i u snu mu se ukazao anđeo među cvećem i fontanama i obećao mu pomoć pri uređenju velelepnog vrta. U blizini je živjela Hilda fon Hortenau, povezana s austrijskom carskom porodicom, putem vanbračne veze nadvojvode Otona Habsburškog, cara Franca Josifa i bečke primabalerine Marije Šleinzer. Početkom XX veka, Hildina se majka s dvoje dece preselila u Opatiju, gde se udala za doktora Julija Kona, koji je dobija plemićku titulu fon Hortenau. Nakon Velikog rata Hilda živi u Americi, a po povratku u Opatiju otvora cvećaru. Upravo će ona biti Kučorov „anđeo pomagač“, jer 1922. godine. Štaviše i njegova muza i supruga. Pazarili su terasasti teren od Riječanina Ivana Jurkovića zvanog Šiša, koji je na njemu već uredio vrt. On je od njih zatražio da zadrže započetu gradnju, u šta sam se i uverio i lično u botaničkom vrtu, pod imenom – Šišina mirina. Bračni par miniraju stene, dovlače zemlju i na 30 hiljada kvadratnih metara uređuju polukružne terasaste vrtove. Za ulaz u botaničku baštu naplaćivali su 5 lira.

I dok sunce lagano tone tamo negde u moru, a svetla bezbroj obližnjih naselja liče na ogromnu božićnu jelku, koja treperi, položena na padine planine Učke, a Apokaliptika na Letnoj pozornici iz 1957., izvodi obrade pesama Metalike (“The Unforgiven II”, “Ride the Lightning”, “St. Anger”, “Blackened”, “The Call of Ktulu”, “The Four Horsemen”, “Holier than Thou”, “To Live Is to Die”, “One”), u fascinantnom spoju klasike i hevi metala, mi krećemo natrag u svoj nespokoj.

Varšava, grad feniks

 

Vraćajući se iz baltičkih republika, pauzu na putu do kuće, pravimo u poljskoj prestonici. Na mestu današnje Varšave na obalama reke Visle, već u IX veku postojalo je malo naselje koje se zvalo Brodno. Interesantno, ali nijedna od zemalja s kojom se Poljska graničila 1989. danas ne postoji.   Na poljskoj granici na improvizovanom punktu   putne isprave nam pregleda poljska policajka sa kikicama i naočarima. Ovo naselje je zbog svog pogodnog položaja na sredokraći puteva između severne i centralne Evrope veoma brzo napredovalo i unapredilo svoj trgovački značaj. Tokom XII i XIII veka Varšаva izrasta u grad koji istorijski spisi pominju pod imenom Jazdov. Mnogi koji su je posetili tvrde da je bila jedan od najlepših gradova na svetu sve do II svetskog rata. Nazivana je Parizom severa. Godine 1939, u Varšavi je živelo oko 1,3 miliona ljudi, dok je taj broj 1945. godine iznosio svega 420.000. Nažalost, preko 80% posto građevina sravnjeno sa zemljom u ovom mračnom periodu ljudske istorije.

Ako pitate Krakovčane zašto je prestonica premeštena u Varšavu, odgovoriće vam da su doktori posavetovali kralja da se preseli na selo.

O ovom vremenu govori film koji je ovde i sniman Noć generala.

Šopenovo srce, po svemu sudeći čuva se zapečaćeno u tegli punoj tekućine, najverovatnije konjaka. No, izgleda da je alkohol izlaptio

Oko ponoći 14. aprila 2014, kada su poslednji vernici napustili Crkvu Svetog srca, 13 ljudi koji su se zakleli na tajnost, okupilo se u svetilištu. Među njima su bili nadbiskup Varšave, ministar kulture Poljske, dvoje naučnika i drugi zvaničnici. Tiho su izneli srce da bi ga ispitali, napravili su 1.000 fotografija i voskom zapečatili teglu kako bi sprečili da alkohol izvetri.  Arhiepiskop je izgovorio molitvu i srce je vraćeno na mesto u jedan od stubova crkve.

ECB planira novu seriju novčanica, a u francuskom predlogu dizajna za apoen od 20 evra nalazi se lik Marije Skłodovske-Kiri. Poljska javnost oštro je kritikovala je to što se njeno poljsko prezime pojavljuje samo u zagradi ili se čak izostavlja, dok je francuska verzija prezimena istaknuta. Poljaci smatraju da je to više od formalnog pitanja – vide ga kao simbol potcenjivanja poljskog doprinosa evropskoj istoriji. Poljski mediji ističu da su druge istorijske osobe, poput Miguela de Servantesa i Ludviga van Betovena, na novčanicama zadržale svoja izvorna imena u svim jezičnim verzijama.

 Danas je Varšava brzorastuća, moderna evropska prestonica čijom panoramom dominiraju futuristički oblakoderi. Ona je i grad koji je uspešno uspeo da zadrži svoje staro ruho, obnovivši sve što je srušeno i nastavljajući da neguje svoju istoriju i kulturu do današnjeg dana.  Grad se prostire na površini od 517 km2 i sastoji se od 18 okruga. Tokom komunističke vlasti, zbog nedostatka stambenog prostora, doseljavanje u Varšavu bilo je ograničeno. Ograničenja su ukinuta 1990.

Varšava ima dve linije metroa, kao i dobro razvijenu mrežu tramvaja i buseva koji pokrivaju ceo grad.

Posebnu draž čini to, što je otac jedne od mojih devojaka, bio dopisnik jednog dnevnog prestoničkog lista iz ovog grada, te sam čitao njegove izveštaje. Napisao je romane „Pomirenje“, „Poljsko proleće 1980“, „Enigma do pobede”, „Zla kob B-29“ i preveo "Razgovore sa dželatom" ( o psihološkoj i fizičkoj torturi u staljinističkim kazamatima i razgovorima sa osuđenim, nemačkim nacistima), Kažimježa Močarskog (1907. – 1975.). Pa da konačno krenemo sa razgledanjem grada.

I taman kada smo se smestili u luksuznu hotelsku sobu, počela je grmljavina i snažan pljusak. A potom zasijalo sunce. Rekih vam to je grad koji sve proživljava, a ostaje uvek svoj. I to zaslužuje divljenje.

Varšava je čedo ljubavi, na šta ukazuje sirena u grbu. Sirena po imenu Sava ploveći Vislom naišla je na pecarošа Warsa, zaljubili su se jedno u drugo, a na tom mestu gde je procvetala njihova ljubav, nastala je današnja Varšava.

Vizurom grada dominira Palata kulture i nauke koja je izgrađena 1955. godine po uzoru na Sedam ѕestara  (čuvenih 7 oblakodera u Moskvi izgrađenih za vreme Staljinove strahovlade,  kombinovanjem ruskog baroka i gotičkih stilova te tehnologije koja je korišćena u izgradnji američkih oblakodera). I ovaj neboder delo je Lava Rudneva, ukrašeno ornamentima poljskog renesansnog preporoda. Gradilo ju je oko 7000 gotovo je ravnomerno podeljenih radnika Poljaka i izvoznih sovjetskih radnika. Pretpostavlja se da ih je 16 poginulo tokom izgradnje.  Svečano je otvorena 21. jula na površini od 3,3 hektara. Zbog ovoga se palata nazivala i Osmom sestrom. Gradnja je započela 1. maja 1952. Viska je 234 metara. 

U njoj ćete pronaći bioskop, prodavnice, 4 pozorišta, 2 muzeja (evolucije i tehnike), koncertno-kongresna salu kapaciteta 3 hiljade ljudi, knjižare, čak i olimpijski bazen.  U kongresnoj sali sa 6000 sedišta održan je davne 1967. godine koncert Rolingstonsa. Bio je to prvi koncert jedne zapadne rokenrol grupe iza Gvozdene zavese. Na trideseti sprat palate  može se popeti i uživati u prekrasnom pogledu na grad. Cena karte je 28 zlota (oko 7 evra), dok studenti i deca plaćaju 15 zlota (oko 4 evra). Sovjetski liftovi zamenjeni su zapadnim koji 6 metara savladavaj za sekundu. Muzej evolucije i Muzej tehnike u mom se slučaju prepliću. Neke izložine starine sam koristio, a neko još koristim. Ostarilo se-za muzej!

Na grobu poljskog neznanog junaka zatičem počasnu stražu. Od muzeja svakako posetite Kraljevski dvorac, Muzej Varšave, Nacionalni muzej, Muzej Frederika Šopеna, muzej Mariјa Kiri, Muzej Kralja Jana III, Muzej komunističke Poljske (od Peglice do drugih predmeta tadašnje ikonografije), Poljski vojni muzej, Poljski železnički muzej. Pronaći ćete, ovde i one iščašеnije: Muzej neonskih reklama, Pavijak (zatvor političkih zatvorenika).

Čuveni poljski general Kazimir Pulaski (1745.-1779.) imao je živopisnu karijeru. Sa ocem je branio Poljsku od napada iz Rusije. Voleli su ga do obožavanja, sve dok nije (nepravedno) bio optužen za ubistvo kralja. Izgnan u Francusku , ali nemirnog duha krenuo je u još jednu zemlju koju je trebalo osloboditi tiranije – Ameriku.  Po preporuci Bendžamina Frenklina, Džordž Vašington primio ga je u službu kao komandanta njegove lične garde. U septembru 1777. Pulaski je bio u izvidnici i primetio da se velika britanska vojska ulogorila kod Brendivil Krika u Pensilvaniji. Upozorio je Vašingtona i Kontinentalna armija se povukla. Onda je neustrašivi Poljak sa svojom konjicom jurišao na Britance i njegov herojski čin spasao je celu vojsku i samog Vašingtona od potpunog debakla. Počasno državljanstvo SAD dobio je ipak tek 2009. Nedavna istraživanja telo znamenitog poljskog generala pokazala su da on nije ono za šta se izdaje, a šta je njegova okolina uzimala zdravo za gotovo. Postoji ozbiljna sumnja da je on ustvari bio ona, a možebiti i interseksualac. Iako se nikad nije ženio, naučnici su porilično uvereni da je general bio uveren u svoju muškost, zbog čega je moguće da je imao karakteristike oba spola. Prema medicinskoj literaturi interseksuac je osoba koja ima  - genitalne, hromozomske i hormonske. U prošlosti se interseksualna osoba nazivala hermafroditom, a pojava hermafroditizmom.

Konstantin Rokosovski rođen je 21. decembra 1896. godine u Varšavi, tada delu Ruskog carstva. Brzo se istaknuo tokom Građanskog rata u Rusiji (1918. – 1922.), kada je pokazao izuzetnu hrabrost i organizacijske sposobnosti. Uhapšen je u staljinističkom procesu 1937. godine pod optužbom da je poljski špijun, no oslobođen je 1940. godine. Zapovedao je XVI armijom tokom nemačke operacije Tajfun, pokušaju nacista da zauzmu Moskvu krajem 1941. godine. 

Film Pijanista ratna je drama i istinita priča o brilijantnom poljskom pijanisti i kompozitoru čiju blistavu karijeru prekida II svetski rat. Ovo je potresna priča o borbi da se preživi u neljudskim vremenima. U trenutku kada su oslobodioci već na ulicama Varsave, tajno skroviste pijaniste otkriva nemački oficir. Jedan od najboljih filmova slavnog reditelja Romana Polanskog koji je za ovaj film dobio i Zlatnu Palmu u Kanu 2002. godine!

zajednička parada vojski fašističke Nemačke

i sovjetske Crvene armije povodom okupacije Poljske

Pijući sjajno poljsko Baltik porter pivo na pauzi prisećam se i čuvenog poljskog reditelja Andžeja Vajde (1926.-2016.), koosnivača poljske filmske škole, koji je snimio 50 filmova („Pepeo i dijamante“, „Sve je na prodaju“, „Pan Tadeuš“, „Čovek nade“, „Čovek od mermera, dobitnik Srebrne palme u Kanu za film „Kanal“ (1957), nagrade FIPRESCI u Veneciji za „Pepeo i dijamante “ (1959), nagrade na festivalu u San Sebastijanu za „Venčanje“ (1973), FIPRESCI, u Kanu za „Čoveka od mramora“ ( 1978) i Zlatne palme u Kanu za „Čoveka od gvožđa“ (1981).), čije je  otac bio jedan od 25 hiljada zarobljenih poljskih oficira streljanih 1940. od strane NKVD -a u masakru u Katinskoj šumi.

S njega fokus mi se prebacuje na Kšištofa Kješlovskog (1941. — 1996.) koji je iznedrio "Kratki film o ubijanju"(1988.), "Kratki film o ljubavi"(1988.), „Dekalog” (1989.) i filmove „Dvostruki Život Veronike” (1991.) filmsku trilogiji: „Tri boje: plava” (1993.), „Tri boje: bela” (1994.) i „Tri boje: crvena” (1994.). Nagrađen je Srebrnim medvedom na Berlinalu za film „Tri boje: belo”i nagradom žirija na Kanskom filmskom festivalu za „Kratki film o ubijanju”. Sećam se, jednom prilikom je izjavio:

„Kad sam bio dete, stalno smo se selili: teglili nameštaj, peškirе, knjige i posteljinu. Nikada nisam imao svoje mesto koje bih mogao nazvati domom, niti sam imao stalnu grupu prijatelja; čak bi se i predmeti oko mene menjali iz trena u tren. Ne žalim se: takav je bio moj svet i, gledajući unazad, mislim da mi se dopadao.“

Tada ogladneh. Izbor je impresivan. Od knedli od krompira Pyzy, Pierogi knedli punjenih mesom, sirom i gljivama, Žurek čorbom sa kobajama, krompirom, jajima i slaninom, Barszsz čorbom od cvekle sa kiselom pavlakom i okruglicama, Flaki čorbe od fileka (iznutricama) svinjske kolenice, Sledz w Oleju (haringi), vrhunskih tatarskih odrezaka, Bigos lovačkog gulaš od kiselog kupusa, raznih vrsta mesa, kobasica, gljiva i suhih šljiva (često se serviraju u hlebnoj posudi), Schabowy ili Mielony odreska, Galabki kiflica punjenih kupusom, pirinčem, mlevenim mesom, gljivama u umaku, Placki ziemniaczane palačinki od krompira punjenih mesnim gulašom i kiselom pavlakom. Od deserta svakako probajte čokoladnu tortu Wuzetka, tortu Zygmuntowka (torta od badema punjena čokoladnim musom džemom od brusnica i šlagom), Makowiec kolač od maka, te Paczki okruglice sa džemom od ružinih latica. Najbolje varšavske votke su Žubrowska, Goldwasser, Chopin i Luksusowa. Kad smo kod već pomenutih piva razmislite o sledećim etiketama: Tyskie, Pinta, Funky Fluid, Trzech Kumpli i Piwne Podziemnie.

Pre četiri i po decenije, 31. avgusta 1980. godine, tada još nepoznati električar u gdanjskom brodogradilištu, Leh Valensa, našao za istim stolom sa tadašnjim zamenikom poljskog premijera Mečislavom Jagelskim, kako bi potpisali zajedničko saopštenje. Najvažniji ustupak poljske komunističke vlade posle višenedeljnog štrajk, a bila je legalizacija sindikata Solidarnost. Tako je 17. septembra nastala prva samostalna sindikalna organizacija iza Gvozdene zavese. Valensa nije mogao da veruje. Sećanje na surovo ugušene radničke proteste 1956. potom 1970. i 1976. bilo je još vrlo živo. Štrajk u brodogradilištu započeo je sredinom avgusta 1980, no sporadičnih protesta bilo je u drugim mestima u Poljskoj još u julu. Milioni Poljaka bili su nadahnuti govorom pape Jovana Pavla II koji im je tokom jedne mise u Varšavi 1979. poručio:

„Ne bojte se!“ 

Ljudi su bili ogorčeni na komunističku vlast, koja je bila na čelu zemlje 35 godina, uživala privilegije, dok je ekonomija zemlje dovedena do kolapsa. U Poljskoj sa 35 miliona stanovnika, 10 miliona njih upisalo se u Solidarnost tokom samo nekoliko nedelja.

Valensi je stalno bilo na umu da bi protesti mogli biti ugušeni u krvi:

„Moraš biti potpuno odlučan, inače ne možeš da predvodiš ljude. Nema više porodice, ni smrti, ni novca. Znao sam da svakog trenutka mogu da me ubiju. Ali mislio sam - mogu da me ubiju, ali ne i da me pobede.“

Pod pritiskom snažnog sovjetskog brata, poljske vlasti proglasile su ratno stanje 13. decembra 1981. čime je okončan san o slobodi. Ono je trajalo do 1983. i u velikoj meri ograničilo prava pojedinca. Internirano je 10 hiljada pripadnika opozicije. Desetine njih je ubijeno.

Solidarnost je prešla u ilegalu i tek 1989. smela je ponovo da se registruje. Antikomunistička opozicija u Poljskoj dobila je snažnu podršku iz Norveške, kada je Lehu Valensi  1983. dodeljena Nobelova nagrada za mir.

Potom je bio i prvi predsednik demokratske Poljske (1990. -1995.). No, štampa je natucala da je bio agent komunističke službe bezbednosti. Tako su 2015. obnarodovana dokumenta koja ukazuju na njegovu saradnju sa tajnom policijom. Navodno je 1970. bio prisiljen na to kada je uhapšen sa još 130 ljudi posle antivladinih protesta. Kontakt sa policijom prekinuo je krajem sedamdesetih.

Napetost sa Rusijom i dalje traje, a povećana je ruskom agresijom na Ukrajunu. Poljski premijer Donald Tusk nakon razornog požara, koji je gotovo potpuno uništio tržni centar "Marivilska 44" u Varšavi, u maju 2024. godine za taj kriminalni čin optužio je ruske tajne službe.

Varšava je opredelila oko 7 miliona kvadratnih metara u Varšavi, za skloništa i obezbedila dodatna ulaganja (30 miliona evra) u njih.

I da završimo rečima znamenitog poljskog književnika Česlava Miloša (1911.- 2004.):

„Kad umrem, videću unutrašnje obrise sveta. Drugu stranu, iza ptica, planina, zalaska sunca. Pravo značenje spremno da bude otključano. Što nikad nije imalo smisla, dobiće smisao, što je bilo nepojmljivo, postaće razumljivo. A ako nema unutrašnjih obrisa sveta? Ako vrbac na grani nije tajni znak, već samo vrabac na grani? Ako nema smisla u tome kako se međusobno prate noć i dan?

I ako na ovoj zemlji nema ničega osim ove zemlje?

Čak i da je tako, ostaće reč omekšana pokojnim usnama, neumorni glasnik što trči kroz međuzvezdana polja, obilazi zavodljive galaksije i zove, imenuje, buni se, vrišti.“

Odlazim do Žoliborža, dela grada nalik na moj Vračar, mada ne u  arhitektonskom smislu. Spokojni kvart, s divnim skverovima, senovitim uličicama, parkovima, spomenikom herojima iz Velikog rata. U ovako simpatičnom okruženju pronalazim Katinski muzej posvećen Staljinovom masakru: pobio je  preko 20 hiljada poljskih oficira. Nacistička Nemačka 13. aprila 1943. godine svetu je obznanila da je u Katinskoj šumi pronašla leševe ubijenih poljskih oficira. SSSR je sve do 1990. godine poricao odgovornost za Katinski masakr, no te je godine službeno priznata krivica Staljinove tajne policije za zločin. U jednoj izložbenoj vitrini zatičem drvene štapove kojima su sovjetski krvnici razbijali lobanje poljskim oficirima.

Istorije je dubinski inkorporirano u tkivo ovog grada. Sovjetska invazija na Poljsku, vojna operacija koju je Staljin izveo 1939. godine, s ciljem okupacije istočnog dela njene teritorije u dogovoru sa nemačkim nacistima, započela je 17. septembra, a završila 6. oktobra prestankom otpora poljskih snaga, uspostavom demarkacijske linije prema Nemcima. Područja istočno od nje pripojena su Belorusiji i Ukrajinskoj SSR. Sovjetska vlada anektirala je istok Poljske u novembru 1939, prostor koji je predstavljao preko 50%  teritorija predratne te zemlje.

Kada je nacistička Nemačka napala Poljsku 1939. godine, otprilike jedna trećina varšavskog stanovništva bili su Jevreji. Godinu dana kasnije, okupatori su ogradili jevrejsku četvrt i stvorili geto. U jednom trenutku čak do 450 hiljada Jevreja bilo јe nagurano na otprilike 3 km2. Napuštanje geta bez dozvole kažnjavalo se smrću, kao i svaka pomoć sa strane. Stražari nisu prezali ni od toga da pripucaju na decu, koja su krijumčarila hranu ili ugalj u geto. Leševi izgladnelih ljudi na trotoarima bili su svakodnevica. Kad su nacističke snage počele da deportuju Jevreje u logore smrti, deo njih je počeo da pruža oružani otpor. Prvi odredi pojavili su se u zoru 19. aprila 1943. godine na ulazima geta. Branioci su SS-ovce dočekali paljbom i već posle desetak minuta dva tenka bila su u plamenu. Prvi napad fašista uspešno je odbijen. Ipak, posle gotovo jednomesečne pobune, Nemci su je brutalno ugušili i sravnili geto sa zemljom. Od geta preostala je samo šačica zgrada.  Redak primer je predratna gradska kuća u ulici Chlodna, nekada dom Adam Černjakov (počinio je samoubistvo 23. jula 1942.), kojeg su Nemci zadužili da vodi Judenrat, jevrejsku upravu u getu.

Varšavski opšti ustanak, Armije Krajove, počeo je  1. avgusta 1944. godine i nakon 63 dana ogorčenih borbi, završio se kapitulacijom ustanika. U prvim danima Varšavskog ustanka, poljski ustanici uspeli su da oslobode velike delove grada. Međutim, strateški objekti: mostovi na Visli, centralna železnička pruga, aerodrom i "nemačka četvrt" nisu mogli da zauzmu. Nemačke jedinice munjevito su krenule u protivnapad. Hajnrih Himler zadužio je šefa policije, generala SS-a, Hajnca Rajnefarta za suzbijanja ustanka. Među njegovim trupama bila je i zloglasna SS brigada Dirlevanger, poznata po bestijalnostima. Crvena armija oklevala je da pređe Vislu i pomogne ustanicima. Iako nije dokazano, mnogo toga govori da Staljin nije želio da im pritekne u pomoć. Bilans ustanka bio je tragičan. Poginulo je oko 18 hiljada ustanika i oko 180 hiljada civila. Nemački gubici iznosili su manje od 2 hiljade mrtvih vojnika i oficira. Najmanje pola miliona Poljaka proterano je iz grada. Mnogi su odvedeni u nemačke koncentracione logore i na prisilan rad. Spomenik varšavskim ustanicima nalazi se na Trgu Krasinski, nedaleko od Starog grada, i naslanja se na zgradu Vrhovnog suda Poljske. Otkriven je 1989. godine na 45. godišnjicu ustanka.

 Odgovorni za ratne zločine u Varšavi nikad nisu kažnjeni. Hajnc Rajnefart je čak posle rata postao poslanik u parlamentu pokrajne Šlezvig-Holštajn i gradonačelnik Vesterlanda na ostrvu Zilt. Za samo dva dana  u zločinu poznatom kao masakr u Voli trupe kojima je komandovao ubile su oko 60 hiljada civila. Za zasluge u gušenju Varšavskog ustanka 30. septembra 1944. odlikovan je hrastovim lišćem za svoj Viteški krst Gvozdenog krsta. U jednom od svojih izveštaja komandantu nemačke IX armije Rajnefart je naveo da:

 „Imamo više zarobljenika nego municije da ih pobijemo!“

Kao odgovor na formiranje NATO-a u aprilu 1949.  i prijem u njega Savezne Republike Nemačke osnovan je vojni savez zemalja istočnog bloka, u Varšavi 14. maja 1955. u Predsedničkoj palati, pod fromalnim nazivom Sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći. Raspušten je 1. jula 1991. u Pragu.

 Poljska je postala članica NATO-a 1999. godine. U strahu od moćnog istočnog suseda Poljska se približava nanemetnutim obavezama prema savezu od 5%.

Talin, Estonija

 

Po ulasku i Estoniju pauzu pravimo na nekadašnjem graničnim prelazu sada pretvorenom u restoran i prodavnicu. Do Talina je magistralni put, kao većinom po Baltiku. Verujem da hoće, lako bi napravili autoput. A onda bi navalile horde putnika poput naѕ. Šta im to treba?

Ljudsko naseljavanje u Estoniji je postalo moguće kada se led iz poslednjeg ledenog doba, otopio pre oko 11.000 – 13.000 godina. Najstarija poznata naseobina u Estoniji se nalazi na reci Parnu (Pärnu), blizu grada Sindi (naseobina Puli (Pulli), po selu Puli – na desnoj obali reke Parnu). Ona potiče iz sredine osmog milenijuma stare ere. Estonija je primila hrišćanstvo kada su nemačko Livonijsko bratstvo mača i Danska osvojili ovu zemlju 1227. Među kasnijim stranim silama koje su kontrolisale Estoniju u raznim periodima su bile Danska, Švedska, Poljska i konačno (1710. de facto, 1721. de iure, vidi Ništatski sporazum) Rusija. Međutim, više klase i viša srednja klasa su ostale prvenstveno baltičko-nemačke do otprilike 1918. Tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, preostale Nemce su isterali Hitler, i kasnije Staljin. Nakon pada Ruske Imperije posle Oktobarske revolucije, Estonija je proglasila nezavisnost 24. februara, 1918. Nakon Estonskog oslobodilačkog rata i Sporazuma iz Tartua potpisanog 2. februara, 1920, Estonija je održavala ovu nezavisnost tokom 22 godine, i ista parlamentarna vlast je ponovo uspostavljena 1992, nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Ova vlast je bila sačinjena od parlamenta, zvanog Rigikogu (Riigikogu), koga su birali svi građani Estonije preko 18 godina. Rigikogu je raspušten 1934, i zemljom je dekretom vladao predsednik Konstantin Pats (Konstantin Päts) do parlamentarnih izbora 1938.

Estonija je potpisala granični sporazum sa Rusijom 18. maja 2005, čime su dve zemlje neznatno redefinisale granicu koju su delile od 1991. Ovaj sporazum je Rigikogu, estonski parlament, ratifikovao 20. juna 2005. Međutim, Rusija je odbacila estonsku preambulu ovom zakonu, koja se poziva na neprekinuti pravni kontinuitet estonske države tokom sovjetskog perioda, i indirektno se poziva na sovjetsku okupaciju Estonije, i objavila je da poništava svoj potpis i da želi da ponovo počne pregovore sa Estonijom.

Talin je grad koji u prevodu označava danski grad, a sad je estonski.

Estonci su najmanje religiozni stanovnici Evrope.Pred pravoslavnom crkvom smo, sa pet kupola najvećom i najlepše ukrašenom ruskom crkvom u Estoniji. Nalazi se na Tompea brdu, i posvećena je Svetom Aleksandru Nevskom, princu Novgoroda, Kijeva i Vladimira. Sagrađena je 1900. godine, kada je Estonija bila u sastavu Ruskog carstva. Jedna je od najmonumentalnijih građevina u gradu, sa bogato dekorisanom unutrašnjošću i 11 masivnih zvona od kojih najteže ima preko 16 tona. Katedrala zamalo da bude srušena tokom 1930. godina. Tada nije uništena iz dva razloga — zbog masivne konstrukcije i nedostatka para. Za vreme Sovjetskog Saveza, katedrala je doživela istu sudbinu kao i mnogi sakralni objekti u to vreme — ostavljena je da propadne. Međutim, nakon što je Estonija dobila nezavisnost 1991. godine, državni organi su uložili mnogo u obnovu katedrale, koja je danas lepša nego ikad.

Kružila je priča da je gradski prevoz u Talinu besplatan, ali su svi koji su ulazili prinosili kartice automatu.

Ušuškan na severoistoku evropskog kontinenta, Talin je skriveni dragulj. To nije samo šarmantan srednjovekovni grad – to je i brzorastuće tehnološko središte, „dom jednoroga“ kao što su Wise (ranije TransferWise) i Bolt. Planovi da se železnički poveže sa Helsinkijem, Rigom, Viljnjusem i Varšavom obećava ovom okruženju još snažniji prioritet.

Talin je i sedište ogromnog broja startapa: ekosistem nastavlja da cveta, a država posvećeno pomaže svakom startapu, što i nije teško ako imate populaciju koja je upućena u tehnologiju.

Stari grad Talina je najbolje očuvan srednjovekovni grad u Evropi. Podeljen je na dva dela — Donji i Gornji grad. Obilazak je najbolje započeti u Donjem gradu, na glavnom gradskom trgu, mestu na kome se održavaju srednjovekovni festivali, koncerti, vašari i drugi događaji. Na trgu se pored prelepih srednjovekovnih kuća nalazi i najpoznatija građevina u Talinu, zgrada Gradske većnice. Ceo trg nosi ime po ovoj građevini, koja je najstarija većnica na celom Baltiku. Toranj gradske većnice ukrašen je figurom Starog Tomasa, čuvarem i jednim od najbitnijih simbola grada. Postavljen daleke 1530. godine, ovaj vetrokaz predstavlja seljačkog dečaka koji se proslavio u gađanju iz samostrela. Međutim, pošto nije mogao da dobije zvanično priznanje za svoj talenat, zbog toga što nije bio plemićkog porekla, nagrađen je poslom gradskog čuvara. Legenda dalje kaže da je Tomas čitav svoj radni vek davao deci slatkiše na Trgu gradske većnice. Kada je umro, deca su neumorno pitala gde je Tomas. Da bi izbegli priču o smrti, roditelji mališana su postavili vetrokaz na zgradu većnice, objasnivši im da je Stari Tomas i dalje tu i da će ih uvek posmatrati sa tornja. Jedino što više neće biti slatkih darova.

Od nekadašnjih 8 kapija i 46 tornjeva, polovina je očuvana. U neke od preostalih tornjeva možete da uđete i da se popnete do samog vrha, odakle se prostiru neverovatni pogledi na grad, a drugi su pretvoreni u muzeje.

Na glavnom gradskom trgu nalazi se još jedno zanimljivo mesto sa dugom tradicijom — najstarija apoteka u Evropi. Prvi put spomenuta u gradskim zapisima 1422. godine, apoteka bez prestanka radi više od 600 godina na istom mestu. Danas u ovoj apoteci možete da kupite moderne medikamnente — ali i srednjovekovne meleme. U muzeju u apoteci izloženi su interesantni lekovi poput isušenih žabljih nogu, roga jednoroga, krvi crne mačke, delova mumije, zečijih srca, napitaka od zmijske kože i drugih mućkalica koje su se nekada zaista koristile u medicini. U apoteci možete i saznati više o istoriji mnogih lekovitih biljaka i isprobate razne biljne čajeve. Najmlađi turisti još mogu i da se stave u ulogu srednjovekovnih apotekara, igrajući se i spravljajući interesantne meleme. Ulaz u apoteku se ne naplaćuje.

Na svega par minuta peške od glavnog trga u Talinu pronaći ćete crkvu Svetog Olafa, najvišu srednjevokovnu građevinu u čitavom gradu. Sagrađena u XII veku, crkva je ime dobila po norveškom kralju Olafu Drugom, poznatijem kao Sveti Olaf. Smatra se da je je podigla skandinavska zajednica. Visok nešto malo preko 123 metra, toranj crkve ima prilično burnu istoriju. Naime, osim što je bio pogođen gromom preko 10 puta, toranj je zajedno sa čitavom crkvom izgoreo 3 puta. Smatra se da je toranj nekada bio visok oko 160 metara. Istoričari se, međutim, sa ovim ne slažu, tvrdeći da nikada nije bio viši od 125 metara. Zanimljivo je spomenuti i da je zbog visine tornja crkva korišćena kao radio toranj i osmatračnica za vreme sovjetske vlade. Ukoliko želite da vidite Talin sa najviše tačke u Donjem gradu, možete da se popnete na opservacionu palubu — ali imajte u vidu da do vrha crkve vodi preko 230 vijugavih stepenika. Ulaz u crkvu je besplatan, ali se poseta opservacionoj palubi naplaćuje tri evra.

Najpoznatija znamenitost Gornjeg grada je Tompea dvorac koji je oduvek bio sedište moći u Estoniji. Sve inostrane sile koje su vladale zemljom koristile su ga kao bazu, a danas u njemu zaseda estonski parlament. Podignut u XVIII veku na temeljima istočnog krila tvrđave, koja se nalazila na istom mestu od XIII veka. Sve strane dvorca su sagrađene od kamena, osim fasade koja je napravljena u baroknom stilu i čitava obojena u roze. Osim po boji fasade, zamak je poznat i po Visokom Hermanu, još jednom tornju simpatičnog imena sa kog se vijori estonska zastava. Tompea dvorac je otvoren za posetioce svakog radnog dana i ulaz je besplatan ali morate da se unapred najavite.

Katedralu Svete Marije, najstariju crkvu u Talinu prvi put se spominje u XIII veku. Katedrala je poznata i po tome što je jedina građevina na Tompea brdu koja nije izgorela prilikom stravičnog požara u XVII veku, koji je uništio sve ostalo što mu se našlo na putu. Originalno rimokatolička bogomolja, ova gotska katedrala, sada pripada estonskoj luteranskoj crkvi i služi kao sedište nadbiskupu Talina. Ovde se nalaze grobovi koji datiraju unazad sve do XIII veka, a osim obilaska unutrašnjosti crkve, možete i da se popnete na njen barokni zvonik (poseta zvoniku košta 5 evra).

Balti Jaama Turg je pijaca u zatvorenom, prepuna zanimljivog sadržaja. Na spratu su mali dućana i štandova sa suvenirima, odećom, antikvarijat, restoran, a na donjem delu štandovi s hranom, pečenjare, odlični kafići.. kao suvenir možete poneti poneku Kalev čokoladu (https://en.astri.ee/bjt/kalevi-sokolaadipood/...).

Kada ste u Talinu ne propustite nadaleko čuveni restoran srednjevokovne kuhinje Olde Hansa. Osim što se u ovom autentičnom restoranu koriste recepti iz XV veka, sva hrana se priprema na isti način na koji se pripremala pre više od 500 godina. Međutim, nije samo hrana autentičnost ovog srednjovekovnog restorana. Čitav restoran uređen je kao taverna, sa poslužiteljima obučenim u staru nošnju i muzičarima koji sviraju melodije iz davno prošlih vremena. Ovde možete nazdraviti sa medovinom i začinjenim vinom kakvo su pili Estonci pre pola milenijuma.

Od svih tornjeva u Talinu, izdvaja se definitivno Debela Margareta koja je izgrađena kao odbrana od neprijatelja sa mora, ali i kako bi impresionirala putnike iz daleka. U ovom tornju danas se smestio Estonski pomorski muzej, u kome su izložene makete i ostaci brodova, pomorska oprema i druge zanimljive stvari iz estonske pomorske istorije. Najimpresivniji deo postavke je olupina broda starog preko 700 godina. Na svakom spratu muzeja možete da izađete na osmatračnicu — a tokom toplijih meseci postoji mogućnost i odlaska na vrh Debele Margarete, odakle se vidi i talinski zaliv i Stari grad. Cena ulaznice je 15 evra. U Talinu se nalazi još jedan pomorski muzej — Hidroplanska Luka (Seaplane Harbour). 

Otvoren 2012. godine, ovaj muzej je smešten u ogromnom hangaru, ima preko 200 izložbenih predmeta i kolekcija se nalazi na tri nivoa — u vazduhu, na moru i ispod mora. Osim ogromne podmornice (po kojoj možete i da hodate), ledolomca starog preko 100 godina i ostataka najstarijeg broda nađenog u Estoniji, u muzeju se nalaze mala žuta podmornica, akvarijum, simulatori i još mnogo toga. Cena ulaznice je 20 €, a ako planirate da posetite i ovaj muzej i Pomorski muzej, možete da kupite kombinovanu kartu za 30 €.

Linnahall je otvoren pompezno 1980. godine. U njemu su nastupali Prodiži, Lu Rid, Skorpions... Zatvoren je 2010.  Ovde je sniman film Tenet 2019. Radnja filma prati tajnog agenta koji mora da manipuliše vremenom kako bi sprečio Treći svetski rat. Ako niste gledali, znate da nije uspeo, rat je u toku. A namučio se. Nolanu je bilo potrebno više od pet godina kako bi napisao scenario nakon što je razmatrao centralne ideje Teneta skoro jednu deceniju. I na sve to odložen triput zbog pandemije korona virusa.

Preko 50% Estonije pokriveno je šumama. Ova zemlja ima preko 2 hiljade ostrva, pri čemu su najveća Saarema i Hijuma. Takođe, ovde ćete pronaći i veliki broj meteoritnih kratera po kvadratnom kilometru. Zemlja baštini bogatu tradiciju folklora i mitologije, uključujući priče o šumskim duhovima i magičnim stvorenjima. Poznata je po visokokvalitetnim mlečnim proizvodima, posebno siru i puteru.  Estonci vole saune i često kombinuju saune sa uranjanjem u ledenu vodu. Nisu imuni ni na pevačku kulturu, te su domaćini Laulupidua, najvećeg svetskog amaterskog horskog takmičenja.  Estonci se takmiče i u nošеnju žеna na ramenima. Mislim, bukvalno.

Estonija je jedna od digitalno najnaprednijih zemalja na svetu, sa sistemima e-boravništva i elektronskog glasanja. Visoko je pozicionirana na rang-listi slobode interneta. Prva je zemlja koja je usvojila onlajn glasanje 2005. godine. Prepoznata po svojim digitalnim startapovima, uključujući Skipe.  Estonski program e-boravka, omogućava nerezidentima da osnuju kompanije za dvadesetak minuta i upravlja. Estonci imaju jednu jedinu karticu koja im služi i kao zdravstvena knjižica i lična karta i kartica za e-glasanje na izborima.  

Estonci 20. avgusta slave Dan obnove nezavisnosti. Članica je Evropske unije, NATO-a i evrozone. Zvanični jezik, estonski, jedan je od jezika koji je najteže naučiti za one koji govore engleski. Estonija nema stalnu vojsku, ali svaki muški građanin dužan je da služi vojsku. Glavni grad je Talin sa 435.972 stanovnika i predstavlja njen politički, administrativni, ekonomski, univerzitetski i kulturni centar.  Ostali veći gradovi su Tartu, Narva, Kohtla-Jarve i Pjarnu.

Estonija (est. Eesti), ili zvanično Estonska Republika (Eesti Vabariik) je država u severnoj Evropi, i država članica Evropske unije od 2004.  Zakonodavnu vlast ima jednodomni parlament, Rigikogu (državna skupština), koji se sastoji od 101 člana. Poslanike bira narod na izborima, i oni imaju četvorogodišnje mandate. Vrhovni sud je Nacionalni sud ili Rigikohus (Riigikohus), sa 19 sudija, čijeg predsednika postavlja parlament na doživotnu dužnost, a nominuje ga predsednik. 

Ulaz na praking Estonske opere

Od Finske na severu je odvaja uzani Finski zaliv a od Švedske na zapadu srednji deo Baltičkog mora. Estonija ima kopnene granice sa baltičkom državom Letonijom na jugu i Rusijom na istoku. Sa populacijom od nešto više od 1,3 miliona ljudi i bruto društvenim proizvodom od približno 43 milijarde dolara, Estonija se čvrsto pozicionirala kao moderna ekonomija vođena inovacijama.

Estonska ekonomija izuzetno je otvorena, sa izvozom koji čini oko 75 % BDP-a. Ključni izvozni partneri su Finska, Švedska, Nemačka i Letonija. Mašine, elektronika, proizvodi od drveta i hemijska roba dominiraju trgovinskom korpom zemlje, uz rastući izvoz IT usluga i softvera. Zemlja se istorijski oslanjala na uljni škriljac za svoje energetske potrebe, ali vlada aktivno teži prelasku na obnovljive izvore energije. Emigracija, niska stopa nataliteta i starija radna snaga ugrožavaju dugoročni potencijal rasta. Vlada je odgovorila ulaganjem u obrazovanje, digitalizaciju i imigracione politike osmišljene tako da privuku kvalifikovanu radnu snagu – posebno udaljene radnike i digitalne nomade. Imaju jednu od najviših stopa pismenosti u svetu od 99,8%.  Izvorni Estonci čine oko 70 % populacije države. Ostalih 30-tak posto čine razni imigranti iz bivših sovjetskih država, većinom iz Rusije.

 Stoga, ne čudi što su cene više nalik onima u Finskoj, nego u daleko jeftinijoj Letoniji i Litvaniji. Još u carskoj Rusiji Estonija je bila i geografski dobro pozicionirana – na Baltiku, a zatim je u SSSR-u bila mesto gde se, kao i u druge baltičke republike „liferovala“ napredna mašinska industrija. Napokon predah od pešаčenja, stepenica i muzeja razmišljam da li da napravim u teksaškom ili gruzijskom restoranu. Pobeđuje Tbilisi sa jagnjećim rebarcima i povrćem na roštilju i crnim pivom. I gruzijsku (čitaj srpsku) kafu.

Mikrokvart Vaike-Oismae u Talinu, izgradio se sedamdesetih Mart Port i ključni je primer sovjetskog modernističkog urbanističkog planiranja. Njegov funkcionalistički dizajn, zelene površine i masovno stanovanje odražavaju arhitektonske trendove istočnog bloka, zadržavajući istorijski i urbani značaj danas. A sad na putu kući, pravac Varšava.

Estonija jača svoju granicu sa Rusijom u Narvi. Metalne kapije su već postavljene na mostu na kontrolnom punktu, a do septembra će nove barijere blokirati sve ulazne tačke za vozila. Primarna svrha je zaštita Estonije od „mirnih ruskih imigranata“.