Znakovi pored spruda II-Rabovanje

„Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama.“

Borislav Pekić

Kako tvrdi Pesoa imamo dva života; onaj koji živimo i onaj koji sanjamo.

Ova dva puta ovih dana spajaju mi se u jedan. Septembar nudi još jednu posetu jadranskoj obali. Ovaj put idemo na ostrvo na kojem je vinarija tačno prekoputa psihijatrijske klinike.

Ostrvo koje su Rimljani krstili Scadurna. S ovog ostrva je jedan vajar otišao na Apeninski poluostrvo i tamo osnovao najstariju republiku na svetu.

Ovo ostrvo ima obalu nalik Janusovom licu- s jedne strane zelenu, a s druge kamenitu.

Na njemu je boravio i jedan papa rimski.

Ali, na njemu je nudistička plaža Kandarola postojala još davne 1907. godine. Na njoj se avgusta 1936. godine brčkao britanski kralj Edvard VIII (1894. - 1972.) i njegova američka ljuba Volis Simpson (1895. —  1986.), goli golicijati nakon čega je nekoliko meseci kasnije on abdicirao. Neki pominju da je istu radnju ponovio i na plaži Telašćica na Dugom otoku.

Kontraverzni par dobio je i mjuzikl “Kralj je go” koji je izvođen u zagrebačkom pozorištu „Komedija” (1994.). Mjuzikl potpisuju Alfi Kabiljo (muzika), Milan Grgić (libreto) i Vlada Štefančić (režiju). 

Bivši kralj je jednom novinaru, navodno, rekao da bi "bilo tragično kada bi Hitler bio svrgnut". Posle rata u intervjuima je objašnjavao da se nadao da će:

„Nemačka da reši problem komunističke pretnje s istoka“. 

Nedavno su počela da se provlače nagoveštaji, da je u slučaju da je Nemačka uspela da pokori Britaniju, Hitler planirao da na presto vrati Edvarda. Nakon rata Edvard je u svojim memoarima priznao da ga je fascinirala ondašnja Nemačka, ali je poricao svoju naklonost ka nacizmu, a Hitlera je opisao kao „smešnu figuru predramatičnog smisla za izražavanje i prevelikim očekivanjima“.

Ogulin, planina Klek i jezero Sabljaci - O vešticama, bogovima i ponekom divu

 

Nauka kaže da crveni losos pri putešestva od reke ka moru promeni boju iz plave, izrastu mu zubi i vilica mu se izduži. Nisam želeo da proverim kako ja izgledam posle desetak sati vožnje. Prvo se zaustavljamo u Ogulinu iznad kojeg zaštitnički bdi planina Klek  (1.182 m).

Ima oblik oko 4 kilometra dugog grebena strmih strana, na čijem vrhu je 200 metara visoka stenovita glava. S vrha se pruža lep vidik prema Bjelolasici, Risnjaku, Ogulinu i jezeru Sabljaci, a za vreme lepih danamogu se  videti i Alpi. Pripada paninskom vencu Velika Kapela, na istoku Gorskog Kotara. Gledan s istoka i juga deluje kao usnuli div, kojem su sene Klečice noge, a vršna stena glava. Prema narodnom verovanju vrh Kleka je selo veštica, koje su svojevrstan simbol Kleka i Ogulina.

Sam vrh Klek je kamena glava prečnika desetak metara. Ovde su snimani nekad čuveni „Kapelski kresovi“. O „starcu Kleku“ su pisali književnici August Šenoa, Ante Kovačić i A.G.Matoš. Ivana Brlić Mažuranić u svojim sećanjima na detinjstvo beleži: 

„...Čudnovati i napadni oblici Kleka i romantičnost Dobre pružali su mojoj mašti toliko hrane...što li se sve odigrava u dubokoj noći oko Kleka..“

Legendom narod tumači nastanak Kleka, davno, kada su na zemlji živeli bogovi i divovi. Bogovi su svu hranu i piće zadržavali samo za sebe... 

To je kod divova izazvalo nezadovoljstvo, a jedan od njih - div Klek, zaratio se sa bogom Volosom, koji je čarobnim mačem skamenio sve što poželi.Na mestu gde se danas prostire planina Klek, bog Volos je na kraju skamenio i dobrog diva Kleka. Pre nego je skamenjen, Klek se zakleo da će se jednog dana probuditi i osvetiti se.

Slučajno ili ne, u podnožju Kleka teče reka Dobra, za koju se verovalo da teče iz Klekovih vena, dok se za vreme olujnih noći klečke veštice okupljaju, pokušavajući da probude diva Kleka iz vekovnog sna.

Svojom zagonetnom i mističnom pojavom ova planina nadahnjuje legende još od najstarijih vremena. Slovenačkii putopisac Janez Vajkard Valvasor zabeležio je 1689. predanje:

„Nedaleko odavde leži svima poznati Veštičji breg, Klek, na kojem veštice i zlodusi slave svoj praznik i veštičja kola igraju.“

Neke narodne pripovetke o klečkim vešticama zapisao je kasnije u XIX veku istoričar Rudolf Strohal.

Druga legenda se takođe temelji na specifičnom i pomalo bizarnom reljefnom obliku (pareidolija) uvodi priču o Kraljević Marku koji je ovde odlučio da predahne, ali je zauvek zaspao i sada je leđima prirastao zemlji.

Treća bajka pripoveda da je div Klek pao pobeđen pa okamenjen od nekog božanstva (Svarun, Veles ili Perun).

Ivana Brlić-Mažuranić se nadovezala sa zbirkom bajki "Priče iz davnina". U Parku kralja Tomislava nalazi se i vrelo Cesarovac, na kome su dobre vile pile vodu, pa se ta voda zato i zove "vilinska voda". Mi smo radije otišli na pivo. Ogulin se formirao oko renesansne tvrđave plemićke porodice Frankopan krajem XV veka. Danas je u njemu Zavičajni muzej otvoren 1967. godine u kome je pohranjeno nekoliko zbirki: arheološka, etnografska, starog oružja, spomen-sobu Ivane Brlić-Mažuranić, planinarsko-alpinističku, kao i izložbu akademskog slikara Stjepana Galetića poreklom iz Ogulina.

Još smo u svetu legendi... Nekada davno, Đula ili Zulejka, mlada devojka, strmoglavila se u ponor zbog nesrećne ljubavi. Legenda kaže da su Đulu roditelji obećali starijem plemiću za ženu. U to doba su se vodile velike bitke sa Turcima, te je u Ogulin stigao mladi krajiški kapetan Milan Juraić. Dvoje mladih se zaljubilo, no, Milan je smrtno stradao u jednoj od bitaka sa Turcima. Čuvši za tu vest, Đula se zbog nesretne ljubavi bacila u ponor rijeke Dobre.

Obilazimo i razgledamo grad, pazarni je dan, a ja u knjižari pronalazim najnoviji roman Pavao Pavičića.

On u novom romanu „Hladan talas“ ("Hladna fronta") sasvim slučajno pripoveda baš o planinarenju, Velebitu, Kleku, Italu Kalvinu (1923. — 1985.) koji tvrdi da su morska voda i krv slični po hemijskom sastavu. Pa je more u nama. A i mi ponekad u njemu. Da je more za nas život.

Jezero Sabljaci (Ogulinsko more) je veštačko jezero udaljeno oko 3 kilometra od Ogulina. Jezero je stvoreno u svrhu akumuliranja vode za potrebe proizvodnje električne energije hidroelektrane Gojak. Tunelom je povezano s jezerom Bukovnik.  

Površina jezera Sabljaci je oko 170 hektara, pa je jedanaesto po veličini u Hrvatskoj. Pravimo predah i uživamo u spokoju, izležavamo se pored jezera, da bismo zatim krenuli za Senj, gde ćemo i prenoćiti.

Senj, tvrđava Nehaj i šetnja rivom

 

Nastao za potrebe ilirskog plemena Japoda, sada se nalazi podno obronaka Kapele i Velebita. Simbol grada, tvrđava ili kula Nehaj, nalazi se na brdu Trbušnjak, a završili su je uskoci 1558. godine. Naziv tvrđave dolazi od pojma ne hajati, što u današnjem kontekstu znači - ne brini ili ne mari, opušteno. Što nije važilo za uskoke, koji su proterani iz grada 1617. godine, kada je Habsburška monarhija sklopila mir s Mlečanima.

Posećujemo tvrđavu Nehaj i spuštamo se u grad. Šetamo u suton rivom. Odlazimo na picu s morskim plodovima.

Posle letnje najezde turista grad živi svojim ustaljenim ritmom. Berberi briju, pecaroši pecaju, a kučići se šetaju. Sve je u normali do sledeće sezone. Tu smo samo mi, uporni sakupljači morskih suvenira. Oni koji ne haju za kalendarske šablone. Sutra rano pokret, napuštamo kopno. Idemo na ostrvo koje sam vam nagovestio.

 

Nikad robom uvek Rabom

 

Iz Senja (Jablanac, luka Sitnica)  nas je ispratila kiša, a na Rabu (luka Mišnjak) dočekalo sunce. Istražujemo ostrvo, istražujemo konobe i plaže. Težak je to i kulučki (ne kulovski) posao ali ga neko mora uraditi.

U kasnijim latinskim dokumentima, Rab se spominje pod različitim imenima: Arbia, Arbiana, Arbitrana, Arbum i Arbe. Današnje ime ostrva i grada Raba, najverovatnije je nastalo od ilirskog ili liburnijskog imena Arba, što znači „šumovit” ili „zelen”, što ostrvo i danas jeste. Rab grad je stari grad koji je davao utočište rapskim gusarima koji su se borili na strani Mletaka protiv Otomanske imperije i želje za uticajem na ovom podneblju.

Na malom poluostrvu, smeštenom imeđu uvale Sv. Eufemija i gradske luke, izrastao je slikovit i lep gradić, koji svojim karakterističnim oblikom, sa četiri zvonika, podseća na veliki jedrenjak sa četiri visoko uzdignuta jarbola. Gradom Rabom dominira tvrđava, koja je u dosta očuvanom stanju, kao i zvonici crkava u starom gradu. Ostrvo se 2. avgusta 1717. godine oslobodio od turske vlasti te se taj dan i danas slavi kao Dan grada.

Ostrvo nije odmah (1918.) ušlo u sastav novostvorene Kraljevine SHS. Kraljevina Italija ga je okupirala. Tek posle mira u Rapalu (blizu Đenove 12. novembra1920.), 23. aprila 1921. godine prisajedinjen je matici. Početkom II svetskog rata iznova ga okupiraju Italijani 17. aprila, što je potvrđeno Rimskim ugovorom 18. maja 1941. godine u 12:30 časova u Palati Venecija, zaključenim između Musolinija i Pavelića. Od kapitulacije Italije do 19. februara 1944. ostrvo je bilo slobodno. Tog dana došle su dve čete Nemaca sa 700 vojnika. Dan kasnije stigle su i ustaše.

Čak je i ratnohušački CNN kanal proglasio ovo ostrvo top destinacijom za ljubitelje nudizma nazvavši ga „ostvom ljubavi“.

Na ostrvu postoji jezero u kojem se može kupati, a kada leti presuši može se pikati i fudbal. Iznad njega nalazi se tvrđava iz X veka, koja je bila naseljena sve do XIX veka. 

Rab – đir, dva i proliveno vino 

 

Da l' grmi il' se zemja trese

Il' udara more o mramorje?

Niti grmi nit' se zemlja trese,

Nit' udara more o mramorje.

Već to uzletela dva bela galeba

Od Raba grada jadranskog,

Pak se kreću put zemlje mletačke.

Da ljube sebi na dvore dovedu.

U XII veku Rab je bio značajan grad i biskupijsko sedište, pa je, na molbu ondašnjega biskupa, novosagrađenu crkvu osveštao lično papa Aleksandar III, 1177. godine prilikom povratka iz Zadra u Rim.

Na severozapadnom delu Trga Municipium Arbe nalazi se jedna od najlepših građevina u gradu, nekadašnji knežev dvor, a sada skupština grada Raba. Od nekadašnjih antičkih građevina nije ostalo gotovo ništa, jer je grad nekoliko puta bio rušen i ponovno građen.

Pored Kneževog dvora važne građevine su palata Dominis, Nimira, Marinelis, Ćernota, kula gradskog sata.  Dok šetate kamenim ulicama i mažnjavate čuvenu rapsku tortu, podignite pogled i uočićete  bogato ukrašene portale, uklesane porodične grbovi (Dominis, Hermolais, Galzigna, Benedeti, Šegota...) i prozore sa romanskim i gotskim monoforama i biforama.

Monumentalna palata najznačajnije rapske plemićke porodice Dominis datira iz XV veka. Raskošno ukrašeni portal s grbom na nadvratku na severnom pročelju ove palate smeštene na početku Srednje ulice delo je Petra Trogiranina. Čeone stranice stubišta ukrašene su tipičnim motivom urezane školjke Svetog Jakova.

 

Veličanstveni portal nekadašnje palate Nimira spada u mletačku cvetnu gotiku. Dovratnici, nadvratnik i luk lunete oivičeni su zupcima na spoljnoj i tordinanim "kanapom" na unutrašnjoj strani. Nadvratnik se oslanja na kapitole s prepletenim hrastovim lišćem. U luneti dva krilata goluždrava dečaka drže voćne i biljne festone koji zajedno s hrastovim lišćem zatvaraju gotski štit s grbom porodice Nimira pod vojničkom kacigom. Značajna je i luneta baroknog portala s grbom porodice Benedeti na zaglavnom kamenu u prizemlju Kneževa dvora iz 1622, kao i biskupski grb iz XVII veka (Malipijetro) na kući Dominis u Donjoj ulici. Natpisom i lavljim glavama ukrašeno je pročelje ogradnog zida ulaznog dvorišta palate porodice Galzigna iz XV veka. Glavni portal u sklopu Kneževog dvora na istočnom pročelju ima renesansni balkon i balustradu oslonjenu na tri dvostruke konzole sa stilizovanim lavljim glavama. Renesansna gradska loža sagrađena je kao otvoreni trem s osam stubova 1509. godine na malenom trgu pred pročeljem Crkve Sv. Nikole (pre Sv. Duha).

Šetamo ulicama starog grada Raba, nailazimo na restoran useljen u “antički hram“ zavodljivog naziva “Paradiso“. Pored atraktivnog ambijenta privukao me je i natpis “degustacija vina“.

“Gospodine, na pravom ste mestu. Ja sam somelije. Imamo degustacije 5 ili 7 uzoraka vina. Za šta ste?“

“Mi smo za 7 vina, belih, roze, crvenih, dalmatinske sorte. Dve osobe.“

“Dobro, neka bude 5 - 3 bela, 2 crna.“

Posle dužeg čekanja donosi nam pet uzoraka. Devojka somelije brzo promrmlja šta je donela, reče nema vremena, gužva je.

Pri tome donosi nam ne po 5x2 čaše, već samo pet duplo napunjenih. Bela: graševina, rajnski rizling, kupaža graševine, pino griđa i sovinjona. Crvena: kaberne i plavac mali. Vina osrednjeg, do nižeg kvaliteta.

Primećujete li raskorak između željenog i traženog i onog što je pruženo?

Retko da sam u Hrvatske iz lokala izašao potpuno nezadovoljan, ali eto. Na čast joj!

Uprkos svemu, pijemo vreme kao vino i drobimo život kao hleb. Širokim zaveslajima sečemo morske talase i kupamo se u suncu. Iz školjki istiskujemo arome more i krstimo ih limunovim sokom. 

A onda tajne morskih dubina spiramo plodovima sunca i krša.

U severnom delu nekadašnje palate Ćernota pokraj gradske lože pronaći ćete porodični grb i natpis na nadvratku. Vredan glavni portal u ove palate delo je Andrije Alešija s početka 1440-ih. Monolitni dovratnici oslanjaju se na pravougaono profilisane baze, a na njihovu vrhu nalaze se kapitoli s bogato isklesanim hrastovim lišćem, koje se otvara od sredine i spaja na uglovima. O kapitole se oslanjaju nadvratak i luk lunete sa šiljastim završetkom. Unutrašnja ivica dovratnika, nadvratka i luka lunete uokvireni su motivom užeta, a celi je portal oivičen okvirom s motivom tzv. žioke na raboš, a na njegovom se vrhu nalazi veliki cvetni akroterij. U luneti je porodični grb s vojničkom kacigom iz kojega se razvijaju bogato razvedena dva hrastova lista ispunjavajući celi donji dio iznad grba i kacige. Pod samim vrhom u visokom reljefu isklesan je lik Sv. Pelegrina. 

Kula gradskog sata iz XVIII veka uzdiže se nad nadsvedenim prolazom koji spaja trg pred gradskom ložom s krajem Donje ulice i Kneževim dvorom. U preslici se nalazi vredno zvono gotskog oblika koje je 1351. godine izlio majstor Nikola. Na završnom spratu vidljivi su tragovi četiri romanske bifore koje su zazidane.

 

Pročelje palate Marinelis sadrži renesansnu balustradu na prvom spratu, a na nadvratniku palate je i renesansni porodični grb. Renesansni portal i grb iz XVI vekakrase i južno pročelje palate Galzigna u Gornjoj ulici. Renesansna monofora na kući Vale u istoj ulici Petra Trogiranina jedan je od najvrednijih primera ukrašavanja delova građevina na prelazu iz XV u XVI vek. U blizini ostataka kuće Casio (s dva monumentalna romanska portala) nalazi se dvorište s cisternom i bunarskom krunom.

Gradski park nosi naziv Komčar (Comercrius, Campus Martius, Campo Marzo-Markovo polje). Nekada gradski pašnjak svoj lik menja dolaskom 1883. godine Pravdoje Justusa Belie (1853.-1925.). Nailazio je na žestoke otpore, čak su mu i sadnice čupali, ali on nije odustajao od svoje namere. Vreme je presudilo ko je bio u pravu. O tome svedoči i njegovo poprsje u parku podignuto 1974. godine. Ima tu borova, čempresa, jasena, lovora, hrasta, palmi, agavi, kaktusa i druge egzotike, a sve to na 8,3 hektara površine.

 

A sada, izvin’te me, idem da se potopim! U more, u vino, u ribu, u život...

Uživam u konobi sa ekipom. Uz malvaziju osrednju, ali donesenu sa osmehom!

Crkva Svete Justine sagrađena je kao crkva benediktinskog manastira 1574. godine u jednostavnim kasnorenesansnim oblicima. Prostrana je građevina pravougaonog tlocrta s neznatno uzvišenim svetištem na istočnoj i pevaonicom na zapadnoj strani. Crkveni pod je za oko 1,5 metara viši od nivoa Gornje ulice i Trga slobode. Na južnoj strani bogomolje je manja sakristija kvadratne osnove.

Manastirske zgrade na zapadnoj strani bile su prislonjene uz čelo crkve koja tada nije imala pročelja, ali su uništene gradnjom vile Antoniete početkom XX veka. Glavni oltar vredan je drvorezbarski rad s početka XVII veka. Oltarnu palu u tehnici ulja na platnu s prikazom Sv. Justine i likova vezanih uz Bitku kod Lepanta naslikao je flamanski slikar Baldasare d'Ana. Na vrhu oltara pod Isusovim likom nalazi se porodični grb Benedeti. Pred samim oltarnim atependijem je nadgrobna ploča donatora oltara i oltarne slike Zuana Batiste Benedetia iz 1644. godine. Na južnom oltaru je slika smrti Sv. Josipa. U zbirci umetnina čuva se kasnobarokno raspelo od slonovače. Kapitol nad stubom nosačem baroknog pevaonice s stilizovanim palminim listovima datira iz druge polovinu XI veka, verovatno pozajmljen od ranohršćanske bazilike Sv. Tome. U crkvi se čuva i evanđelistar pisan beneventanskim pismom na pergamentu iz XI veka, a u inicijalu je naslikan lik Sv. Petra. Bakrene i pozlaćene pločice s likovima apostola u tehnici dubenog emajla (champelve) izrađene su u severnonemačkim radionicama tokom druge polovine XII veka. Iz istog razdoblja je i kutijica u kojoj se čuva glava Sv. Kristofora od pozlaćenog srebrnog lima na drvenoj osnovi i zlatarski prikaz čuda sa strelicama svečevog martirija i smrti odrubljivanjem glave. 

Kapele Svetog Jovana, nekad mrtvačnica, Svetog Roka,kao i ostaci crkvice posvećene Sv. Vidu nalazile su se između katedrale i pripadajućeg zvonika. Glava boga Jupitera bila je uklesana nad prozorom kapele Sv. Jovana. Kapela je porušena, a Jupiterova glava, vajarski rad Rimaiz III veka prodata je beogradskom Narodnom muzeju.

Posle ove letnje avanture lako padam u san, polagano u bestežinsko stanje, brišući granicu između sna i jave. Između tebe i mene.

Lopar – Po šumama i plažama (uz miš-maš)

 

Danas neki od nas idu na ostrvo gde su išli oni koji su neku drugu zemlju voleli više nego svoju. Ali i mnogi nevini. Ostrvo o kojem smo već pisali. Radni logor na ovom ostrvu osnovala je u I svetskom ratu Austro-Ugarska koja je na njega slala ruske zarobljenike. Njihovu praksu nastavio je kaplar istoimene vojske. Zatvor je zatvoren tek 1988. godine. A neki od nas, ostaju da se zlopate na jednoj od 26 prekrasnih plaža. C'est la vie!

 

Lopar karakteriše fascinantna raznolikosti prirodnih resursa na vrlo malom prostoru; od mesečevog krajolika, kamene pustinje, koje iznenada smenjuje bogata hrstova i četinarska šuma, skrivene čiste uvale peščanih plaža, plodne doline i brda ... Kroz borovu šumu (taj miris treba prodavati poput droge) napredujemo do plaže, pa iz mora u bar. Ostavite me na plaži i dođite kada malko sredite ovaj svet! Uživam uz nostalgični miš-maš (oranžada – crveno vino) i neku dobru muziku. A onda se spuštamo ka sedištu mesta i tamo zatičemo svetkovinu, feštu, vašar povodom praznika Male Gospojine.

 

 

Legenda o Sv. Marinu

 

Pred više od XVII veka, na Rabu je rođen mali Marin. Rastući i stasajući u zrelog mladića, savladao je zanat kamenoresca, pa je trbuhom za kruhom otputovao na suprotnu stranu Jadrana, na obale Apeninskog poluostrva, u blizinu današnjeg Riminija. Svojom marljivošću i posvećenošću, brzo je zadobio naklonost tamošnje hršćanske zajednice. Postao je đakon tamošnjem biskup Gaudienciju.

Proganjan zbog propovedanja hršćanstva, utekao je na teško dostupno brdo Titan i tamo sagradio crkvicu. Bili su to prvi temelji na kojima je kasnije nikao današnji grad San Marino i istoimena državica, gde se i danas čuvaju mošti ovog sveca.

Vinarija u Kamporu- Vinarija Staničić

 

U razgovoru sa jednim Rabljaninom kažem pio bih dalmatinska vina, vina odavde a on me pogleda kao da sam pao s meseca i reče: 

-Pa nije ti ovo Dalmacija!

-Dobro, Kvarner!

-Nije ni Kvarner!

-Pa šta je?

-Samo Rab!

Precizno gledano Rab je ipak deo Kvarnera. Od grada Raba po magistrali ali i po šipražju Kamporskog polja probijamo se ka vinariji koja se nalazi u Kamporu. Ovde su za vreme II svetskog rata bio italijanski koncetracioni logor. Usput susrećemo mnogo tabli za izdavanje apartmana.

Na mnogima je prezime Perić. Nas Perića možda nema mnogo, ali smo lepo raspoređeni. Prolazimo pored lepe degustacione sale i zatičemo dvojicu meštana kako čerupaju zaklane piliće. Biće paprikaša. Kučence im se zainteresovano mota oko nogu. No, kako sam vam već najavio stigli smo u vinariju prekoputa psihijatriske bolnice. Vinariju Staničić. Rapsko vinogorje.

 

Probali smo šardone, merlo i kaberne. Ponešto i pazarili i nastavili ka plaži.

Posle kupanja i plandovanja idemo da se osvežimo. Na moje veliko iznenađenje u jednom kafiću pronalazimo crno Tomislavovo pivo, ali i dobronamerni savet gde ručati.

 

 

Riblja čorba, lignje na žaru punjene sirom i pršutom i malvazija uz samu morsku obalu. A onda opet predah na plaži, uz nemačke porodice koje prate neku utakmicu Bundes lige bez golova i bez ijedne izgledne prilike. A onda konačno dolazi bus iz Rjeke, koji će nas vratiti u Rab.

RabJazzFest 2017/Zašto zatvaraš oči dok svira džez?

 

Kao sasvim slučajno za vreme našeg boravka na Rabu dešavao se RabJazzFest 2017 (6.-9. septembar).

 

Drugo veče festivala, dan kada smo došli, u bašti Mahačevoj vili u 20 časova započeo je nastup Džoa i Lejle Kaplovic. Koji je zbog iznenadnog nevremena, morao da se na trenutak prekide, da bi se nastavio u sigunoj unutrašnjosti vile.

Sat i po kasnije u rapskom zimskom bioskopu pratimo nastup Big Banda RTV Slovenije. Tog prepodneva, dirigent ovog benda, na plaži nas je pitao da li je voda hladna.  

“Izuzetno nam je drago što ćemo biti deo ove muzičke priče ostrva Raba, tim pre što naš legendarni bubnjar Ratko Divjak slavi svoj 70. rođendan ove godine. Bio je vodeći bubnjar našeg Big Banda više od 30 godina. Naš najveći dirigent, aranžer i kompozitor Jože Privšek ove godine bi proslavio svoj 80. rođendan. Ratko je snimio veći deo Privšekovih kompozicija stoga ćemo na Rabu predstaviti celi program velikog opusa Privšekovih najboljih aranžmana. Biće to posebno veče dvostrukog jubileja“, otkrio nam je saksofonista Lenart Krečič.

Sledeći dan smo već uhodani, te u sali bioskopa uživamo u nastupu Bruno Mirčetić Seksteta („Beaty of Your Soul“) i Veselino jazz projekata.

Završno veče Rapskog džez festivala.

Sjajno zezanje, motivisani muzičari, pevačica i pozorišna glumica, Renata Sabljak “pokidala“ obradom raznim popularnih numera, priznavši da je na njen izraz sinergija različitih uticaja. 

Na redu je koncert u letnjem bioskopu, ali ne želimo da rizikujemo da pokvarimo čaroliju. Jer, budimo se rano. Naš boravak na Rabu je okončan.

Duva jak vetar. Mesec je još nad Rabom. Nije ga vetar najurio. Samo je podigao talase i razneo veš s terasa. Pokvario neku frizuru i podigao poneku suknju.

Zavratnica, uvala podno Velebita

Vetar je naljutio more koje se, dakako, sasvim nepravedno, zlosutnim talasima obrušilo na nas. Jugo snažno nabacuje mlazeve morske vode na naš bus na trajektu. Kao u Pavičićevom romanu. Shvatili smo poruku.

 

Kada smo se trajektom, šibanim snažim udarima juga vratili na kopno, u Zavratnici, delu parka Velebit, u jednoj uvalici, stazom uz more i kroz tunel izgrađen 1930. godine, na dubini od nekih devet metara, ugledali smo ostatke nemačkog ratnog broda iz II svetskog rata, koji su 1944. potopili saveznički avioni.

 

Zavratnica je nastala u jakom potresu davne 615. godine, u kojem su potonula i tri starorimska grada sa ovog područja. Pravi postanak uvale ipak je drugačiji. Nastala je uslijed tektonskih potresa koje su razložile karbonske stene, posle čega su vode s Velebita produbile kanjon. Kako obala Jadranskog mora polako tone, tako se i kanjon Zavratnice postupno spustio u more i od njega je nastala uvučena morska uvala.

 

Penjemo se do planinarskog doma koji se nalazi na najnižoj nadmorskoj visini, razgledamo ga, ali i osveženje iznalazimo u hladnom pivu. Saznajemo da se u okolini može pronaći 129 vrsta različitog raslinja, od čega je čak 100 autohtonih. No, nema mnogo vremena za opuštanje.

Vreme je za povratak kući. Do sledeće godine, leta i druge destinacije. Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi što brode. Nije mi srce plašljiva srna. Ja se ne bojim velike vode. Lome me vali, nose me struje. Oseka sreće, a tuge plima. Šiba me nebo bičem oluje, al još se ne dam i još me ima.