Spomen kosturnica junacima Kolubarske bitke u Lazarevcu

„Jedna od najvećih u ratnoj istoriji srpskog naroda Kolubarska bitka vođena je 30 dana na frontu dugom 150 kilometara protiv dvaput brojnijeg i nesravnjivo jače opremljenog zavojevača velike austrougarske carevine. Tada slobodna srpska zemlja bacila je u ovaj sudbonosni sudar sve svoje odbrambene snage - 250.000 boraca - u kojima su se nalazili skoro svi radni ljudi grada i sela, sva inteligencija i sav podmladak jednog naroda“.

 

Nad pešačkom lazarevačkom zonom nadvila se zaštitnički skladom i lepotom crkva Svetog Dimitrija. Stilski slična crkvi Svetog Đorđa i mauzoleju na Oplencu i Vavedenjskom hramu na Senjaku, delo ruskog graditelja, Ivana Afanasjeviča Rika, emigranata, platila je to u aprilskom bombardovanju, u svojoj kripti čuva kosti i sudbine više desetina hiljada srpskih, ali i neprijateljskih, austrougarskih vojnika, stradalih u Kolubarskoj bitci, najvećoj i najznačajnijoj u Velikom ratu. 

Građena je od 1938-1941. godine. Na preseku krakova krsta uzdiše se glavna kupola, dok se nad krakovima krsta uzdižu četiri manje kupole. U kupoli nad zapadnim pročeljem smešten je zvonik. Crkveni ikonostas uradio je 1940. godine jedan drugi ruski emigrant, slikar Pimen Sofronov. Tokom okupacije jedan nemački oficir, koji je verovao da tu leže kosti i njegovog oca, ponudio se da se crkva obnove, ali su to crkvene vlasti odbile. 

Borba na Kolubari (Suvoborska bitka) vođena je od 16. novebra 1914. godine, kada je srpska vojska iza sebe imala balkanske ratove i Cerski borbu. Brojčano trupe su bile izjednačene, ali ne i po opremi i ornosti za sukobe. 

Komandant austrougarskih snaga, general Oskar fon Poćorek, komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima: 

“Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu“. 

Naime Poćorek je očekivao da će većina srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi. 

Vrhovni komandant austrougarske vojske je nadvojvoda Fridrih fon Habzburg, a načelnik štaba Vrhovne komande Konrad fon Hacendorf. Ukupna jačina austrougarske  vojske iznosila je oko 400.000 vojnika i 400 topova. Peta armija imala je 82 bataljona, 11 eskadrona konjice i 43 baterije, pod komandom generala Liboriusa fon Franka.  Šesta armija imala je 160 bataljona, 12 eskadrona i 84 baterije, neposredni komandant feldcojgmajster Oskar fon Poćorek. Grupe Šnjarić i Hauser, jedna brigada i 15 bataljona pešadije, bila je locirana na gornjoj Drini na prostoru Foče.

Uoči Kolubarske bitke srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.  Obrenovački odred, pet pukova i pet samostalnih bataljona trećeg poziva, Skopski bataljon, jačine 10.000 vojnika, 26 topova i 8 mitraljeza, pod komandom pukovnika Milisava Lešjanina, kasnije pukovnika Dušana Tufegdžića. Druga armija, Konjička divizija pukovnika Branka Jovanovića, Šumadijska divizija prvog poziva pukovnika Vojislava Živanovića i Moravska divizija prvog poziva generala Ilije Gojkovića. Druga armija bila je jačine 88.000 vojnika, 138 topova i 66 mitraljeza, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića. Treća armija, Timočka divizija drugog poziva pukovnika Mirka Milosavljevića, Drinska divizija drugog poziva pukovnika Krste Smiljanića, Drinska divizija prvog poziva pukovnika Nikole Stevanovića i Kombinovana divizija generala Mihaila Rašića. Treća armija bila jačine je 65.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma. Prva armija, Moravska divizija drugog poziva pukovnika Ljubomira Milića, Dunavska divizija prvog poziva pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, Dunavska divizija drugog poziva pukovnika Miloša Vasića. Prva armija je bila jačine 54.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Živojina Mišića. Užička vojska, Šumadijska divizija drugog poziva pukovnika Dragutina Milovanovića, Užička brigada pukovnika Ivana Pavlovića i Limski odred pukovnika Jevrema Mihailovića. Užička vojska bila je jačine 32.000 vojnika, 55 topova i 15 mitraljeza, pod komandom generala Vukomana Aračića.  Odbrana Beograda, tri puka drugog i trećeg poziva i dva eskadrona konjice, jačine 19.000 vojnika, 47 topova i 10 mitraljeza, pod komandom generala Mihaila Živkovića.

Uprkos svemu, svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.

Na pozornicu u tom teškom trenutku za srpsku vojsku, stupa jedan od najvećih srpski vojskovođa, nekoliko puta penzionisani general  Živojim Mišić. Preuzevši komandu nad Prvom armijom od ranjenog Petra Bojovića, Mišić uspeva da okupi i motiviše rasute i iznemogle trupe. Uspostavivši komandni lanac Mišić protiv volje vrhovne komande i regenta Aleksandra povlači svoje jedinice na liniju Kolubara-Suvobor-Ljig, žrtvojući prestoni grad. 

 "Izgubljena volja za borbom, poremećaj u disciplini, premorenost, apatičnost prema ratu , sve je to sad iščezlo. Sve je bilo spremno da krene napred, zaboravljajući dotadašnje patnje i mnoge druge oskudice", izvestio je Mišić Vrhovnu komandu.

Popuna oružane sile vrši se iz redova srednjoškolaca, u istoriji čuvenih kao 1.300 kaplara. Najviše ih je bilo iz čačanske gimnazije. Za te mladiće, vojvoda Mišić rekao je da su vratili moral srpskoj vojsci, doprineli pobedi u Kolubarskoj bici, u kojoj je njih 400 izginulo i danas počivaju u spomen-kosturnici u Lazarevcu.

Taktičkim uzmakom, Mišić je dobio na vremenu i dočekao pošiljke artiljeriske municije, koja je često bila neadekvatna za srpsko naoružanje. 

 „Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu“.

Trećeg decembre osokoljene srpske jedinice Prve armije kreću u energičan protunapad, razbijaju austrougarsku V i VI armiju, i odlučno ih proteruju preko Drine u Bosnu.  Tom prilikom srpske snage zarobile su preko 40 hiljada austrougarskih vojnika, oslobodile Beograd, a  heroj ove bitke Živojin Mišić  dobio je čin vojvode. Borbe su završene  15. decembra 1914. godine.

Ovaj poraz je bio Čehu, Poćoreku bio treći za redom u njegovoj vojnoj karijeri. Prvi je bio 28. juna 1914. god. u Sarajevu, prilikom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bio je u automobilu sa prestolonaslednikom. Drugi, pak u avgustu mesecu iste godine i porazu u bici na Ceru, a treći na Kolubari. Sam austrougarski car posle Kolubarske bitke izjavio je: 

“Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“. 

Poručivali su mu da izvrši samoubistvo, da se obesi. On im je na to poručio: 

„Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“.

Osim što je bila najveći vojni trijumfu novijoj istoriji, koji se pročuava na visokim vojnim školama  po pitanu strategije, ova bitka je ogledalo beskrajnog rodoljublja i plemenitosti srpskog naroda. Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske.

U ovoj bici poginulo je 20 hiljada srpskih i 30 hiljada vojnika austrugarske carevine. Spomen-kosturnica je jedinstven primer humanosti jednog naroda koji sa svojim poginulim vojnicima sahranjuje i neprijateljske uz jednake počasti. Žrtve nisu brojane, ali kosti zauzimaju prostor od 39 metara kubnih. 

U borbi za Vrače brdo 20. novembra poginuo je i Dimitrije Tucović, osnivač Srpske socijaldemokrtaske partije, novinar i urednik Radničkih novina i Borbe, protivnik rata i rezervni srpski oficir.  Prvobitno je bio sahranjen pod jednim hrastom, na samom bojištu, te potom prenet na groblje u selu Šušnjar, a odatle u spomen-kosturnicu u Lazarevcu. posleratni oslobodioci, tačnije politički funcioner Dragoslav - Draža Marković prebacio ga je na beogradsku Slaviju, da bi bi, tek nedavno svoj spokoj pronašao u Aleji zaslužnih građana na Novom gorblju u Beogradu.

Lazarevačka kripta je obnovljena i izmenjena između 1961.-1964. godine pod rukovodstvom arhitekte D. St. Pavlovića, kad aje prostor kripte podeljen na tri dela i kada su se radnici borili s podzemnim vodama. S obzirom na grobnu namenuu ovog prostora prostor iznad sarkofaga oplemenjen je oplatom od crvenog granita, a svaka strana ima po 21 crnu ploči s upisanim armijskim pukovima. Na listu spomenika od izuzetnog značaja upisana je 1966. godine. 

Pred proslavu pola veka blistave pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu, po naredbi tadašnjeg  funkcionera Jovana Veselinova, u mermeru uklesana brojka od 250.000 srpskih  vojnika učesnika u Prvom svetskom ratu prepravljena je na 120.000. Prepravka je napravljena na brzinu pa se sada vide - obe brojke. Ovaj falsifikat do dana današnjeg nije ispravljen. 

Prihvatajući da  ću ispasti staromodan primećujem još ponešto. Posetili smo ovaj memorijalni kompleks na dan primirja u Velikom ratu, u subotu, 2017 godine. Ispred crkve muzika, kolo, svatovi. Nekako mi ne priliči, da se raduje na mestu gde leže stradali heroji, preminuli u ratnom sukobu. To je mesto gde se ćuti i odaje pijetet, a ne raduje.  

Danas obeležavamo dan primirja u Velikom ratu. Kad je prikočen veliki svetski pokolj.

Nalazim se u Lazarevcu. U kosturnici gde su pokopane i srpske, ali i kosti austrougarskih vojnika. Neprijatelja. Ali u smrti nema neprijatelja. Shvatimo značaj ovog dana. Neka mrtvi počivaju u miru. Slava im!

Budimo braća po oružju. Takmičimo se ko će više postići u nauci i kulturi, u ekonomiji.  Puščane cevi sahranimo po muzejima. Neka žive u prošlosti kao opomena novim pokoljenjima. Neka živi žive u miru.