Grad u Banatu s više imena

 

Grad mostova i piva bez pivare 

 

Zrenjanin, Petrovgrad, Bečkerek klaj klaj. U okviru ovogodišnje BINE zaputili smo se se u administrativni centar srpskog Banata. U Banatu, na reci Begej nastao je grad, kojeg u XIV veku nazivaju Bečkerek (diploma budimskog kaptola od 10. jula 1326. godine). U kojem je svoj životni kutak pronašlo 80 hiljada duša.

Od nastanka pa do sredine XVI veka je bio pod Ugarima i srpskim despotima Stefanom Lazarevićem i Đurđem Brankovićem. Mehmed paša Sokolović osvojio je bečkerečku tvrđavu 1551. godine, podignutu četvrt veka ranije. Turci su gospodarili tvrđavom sve do njenog rušenja 1701. godine, a proterani su iz Bečkereka 1716. godine, od strane austrijske vojske.

Veliki Bečkerek je postao trgovište i dobio Magistrat 6. juna 1769. godine, poveljom Marije Terezije. Iste godine počela je sa radom prva bolnica, dok je prva apoteka osnovana 1784. godine. Latinoslovenska škola je osnovana u Velikom Bečkereku 1795, a prva gimnazija 1839. godine, kada je izgrađena i zgrada pozorišta. 

Pet godina kasnije, 1844. počela je sa radom prva banka. Prva štamparija je osnovana 1847. godine, prve lokalne novine u Velikom Bečkereku štampane su 1851. godine, a Srpska čitaonica je osnovana 1864. godine.

Obilazak započinjemo posetom sportskim halama “Medison” (1961.) i Kristalna dvorana (otvorena 5. jula 2009. godine košarkaškom utakmicom reprezentacija Poljske i SAD u okviru Univerzijade. Projektant Studio AGM, Beograd). Tradicija sporta ovde je duga. Bečkerečanin Dr Ferenc Kemenj postao je prvi sekretar MOK davne 1894. godine.

U hali je takmičenje mladih karatista. To nas vraća u neka davna vremena. Sokolski gimnastički sistem nastao je u Češkoj 1862. godine. Osnivač ovog gimnastičkog pokreta bio je doktor Miroslav Tirš (1832-1884). Naziv je dobio po srpskim narodnim pesmama u kojima je prilikom isticanja najboljih osobina opevani junak poredi sa soko pticom. Sokolsko društvo u tadašnjem Velikom Bečkereku osnovano je 1912. godine. Rad društva bio je zabranjen za vreme Velikog rata. Prvobitna lokacija za podizanje Sokolskog doma u Velikom Bečkereku bio je park Čokliget na levoj obali Begeja. Kasnije se odustalo od nauma. 

Sokolski dom građen je od 1924-1927. godine po projektu čuvenog arhitekte Dragiše Brašovana (Vršac, 1887 – Beograd, 1965). 

Figure ratnika na zgradi Sokolskom doma delo su vajara Rudolfa Valdeca, koji je i autor prvobitnog spomenika kralju Petru I. Brašovanov Sokolski dom ne priziva „nacionalni duh“, te se razlikuje od ostalih. Brašovan kroz arhitektonski jezik iskazuje univerzalne vrednosti i nepromenjene kvalitete. 

Umesto tada opšteprihvaćene krilatice „najbolje u slovenstvu“, Brašovan je reinterpretirao u „najbolje u čovečanstvu“. Postigao je to vezujući se za nasleđe klasične grčke i rimske arhitekture. Posle II svetsko rata Sokolsko društvo se utapa u Sportsko društvo “Partizan”. Banaćani su, dakle solidnog sportskog duha. A kakvi su ratnici?

Posle pobede trupa Marije Terezije nad Turcima upriličena je velika vojnička smotra. Postrojeni pred caricom stajali su prekaljeni borci-graničari iz Bačke i Srema. 

Dolazak Banaćana bio je neizvestan, jer ih je sprečavala nabujala Tisa. Primivši raport, Marija Trezija je obišla ešalon vojnika, pozdravljajući ih i deleći im odlikovanja.

Iznenadni dolazak Banaćana pomrsio im je račune. Zafalilo je odlikovanja. Shvatiše da nema pripremljene gvozdene kolajne, carica se nije zbunila već je skinula zlatni carski lanac na kojem je u obliku priveska bila lala (koja je simbolizovala lepotu, harmoniju i bogatstvo). 

 

S zadovoljstvom je prišla banatskom oficiru i stavila mu ga oko vrata. Za vreme ručka, nakon smotre, ljubomorni vojnici i oficiri ismevali su Banaćane oslovljavajući ih – Lalama. Od tada do danas tako oni ostadoše Lale.

 

Srpska vojska je grad oslobodila 17. novembra 1918. godine. Brigadni pukovnik Dragutin Ristić čestitao je slobodu okupljenim građanima koji su ga pozdravili klicanjem.

Od 18. februara 1935. godine grad nosi ime Petrovgrad i zadržao ga je sve do 2. oktobra 1946. godine, kada je dobio naziv po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu.

 

 

Grad Zrenjanin skoro da nema istorijske građevine koje pripadaju barokno-klasicističkoj epohi, odnosno periodu pre velikog požara iz 1807. godine, u kome je veći deo centra grada uništen. Gradska kuća građena je od 1816. - 1820. godine po projektima arhitekte Josifa Fišera. Posle sedamdeset godina, županijska zgrada rekonstruisana je po nacrtima dvojice uglednih budimpeštanskih arhitekata: Đule Partoša i Edena Lehnera. 

 

 

Dodati su joj levo i desno krilo, fasada joj je modernizovana u stilu neobaroka, dodat je i novi balkon, krov joj je pokriven Žolnajni crepom, primenjena je moderna oprema (električna energija i telefonska linija), te je u to vreme bila najmodernija zgrada u južnom delu Ugarske. 

Glavno stepenište je ukrašeno sa tri vitraža, koji prikazuju personifikacije „Pravde“, „Mudrosti“ i „Moći“. To baš ne ide zajedno, mnogi bi rekli i ne bi mnogo pogrešili. Vitraži su bili oštećeni u velikom nevremenu u leto 2003. godine, ali su popravljeni i vraćeni u prvobitno stanje. 

Konj se razigrava dok nezavrši u Skušpštini

U seriji „Senke nad Balkanom“ u Gradskoj kući u svečanoj baroknoj sali na balu pala je jedna glava.

 

Vodotoranj bez vode, most bez reke. Naselje „Mala Amerika“

 

Jedanaestospratna poslovna zgrada Vodotoranj u strogom centru Zrenjanina, zbog svojih arhitektonskih obeležja i upadljivog odudaranja od ambijentalne celine užeg gradskog jezgra, jedan je od najkontroverznijih graditeljskih objekata u gradu na Begeju. Datira iz 1961. godine kada je započela njegova izgradnja, po projektu beogradskog arhitekte Borka Novakovića. 

 

Prema anegdoti, visinu su mu odredili „komunistički aparatčici“ kako bi nadvisio toranj susedne katoličke crkve. Ali, ipak, ostao je u senci crkve. Projektanat je lakomisleno prevideo krst… 

U rezervoaru se našlo hiljadu kubika vode, oko milion litara, a kontrolori iz Slovenije konstatovali su da je zgrada utonula samo 2,6 milimetara i bez pomeranja po vertikali. Vodotoranj je svečano pušten u rad 7. jula 1964. godine, a svoju funkciju je izgubio krajem osamdesetih. Zgrada je rekonstruisana u periodu 2000.-2004. godine.

Na glavnom trgu je 1970. godine porušena jednospratna zgrada ,,Mađarskog kralјa” koju je četrdesetih godina  XIX veka podigla Srpska pravoslavna crkvena opština. Srušena je zbog dotrajalosti, a na njenom mestu je izgrađen hotel „Vojvodina“ u tada važećem stilu – brutalizmu.

Pod uticajem zuba vremena izgubljena je zgrada Filkovića, stara dve stotine godina. Od sačuvanih izdvojimo kuću Stevana Bukovca iz 1905. izgrađenu u neorenesansnom stilu po projektu Filipa Leta. Godinu dana mlađa je Bencova palata u dugu secesije sa elementima neobaroka. Tunerova palata (Šeherezada) iz 1890. inspirisana mavarskom arhitekturom sagrađena je 1890. godine po nacrtima Ištvana Helmbolda, obnovljena 2009.

Život je pozorište

Zrenjaninsko Narodno pozorište ,,Toša Jovanović” je najstarije u Srbiji, nastalo adaptacijom dvospratnog žitnog mlina. U pozorištu građenom po uzoru na italijanske barokne teatre prva predstava odigrana je 1839. godine. Lokalna štamparija izradila je prvi plakat 1844. godine. no, da nije sve baš idelano govori podatak da je bilo zagovornika da se pozorište poruši-jer košta!!!!

Kažu da je zgrada pozorišta zidana od građevinskog materijala bečkerečke tvrđave te je sasvi logično bedem protiv nekulture! Najčešće se igra Šekspir (Bogojavljanska noć), Sofokle, (Antigona), Nušić. 

Na svu sreću tako sumanuta ideja nije zaživela. Оd vrеmеnа pоdizаnjа urađeno је višе аdаptаciја. Prvа zаbеlеžеnа obnova izvedena је 1884. gоdinе po projektu grаdskog inženjеra Ferenca Pеlcla. Prеmа оndаšnjim nоvinskim člаncimа, 1882. gоdinе je u zgradi izbiо pоžаr u kоmе је znаčајnо oštećena pozorišna sala.

Nakon dve godine završeni su radovi na rekonstrukciji sale prilikom kojih je ona nаdzidаnа, binа pоdignutа i ојаčаnа, a ispоd scеnе је оfоrmlјеn prоstоr zа оrkеstаr. Naredna obnova pоzоrištа dоgоdilа sе 1923. gоdine pо prојеktu аrhitеktе Drаgišе Brаšоvаnа, koji je formirao foaje sa garderbom, blagajnom i bifeom, a otvorio je ulaz u pozorište s trga. Godine 1927. uvedena je struja.

Тоkоm 1980. gоdinе urađeni su kоnzеrvаtоrski uslоvi zа rаdоvе nа rеkоnstrukciјi zgrade pozorišta, a 1984. gоdinе izrаđеnа је prојеktnа dоkumеntаciја. Таdа је оbnоvlјеnа fаsаdа prеmа stаrim fоtоgrаfiјаmа, a nаd nеkаdаšnjоm jednospratnicom dоzidаn је sprаt radi nivelisanja visine sa susednim građevinama i smeštaja svih potrebnih funkcija. Unutrаšnоst pоzоrištа је, zаhvаlјuјući sаčuvаnim оriginаlnim plаnоvimа, rеstаrurirаnа. Bаrоkni еntеriјеr sаlе оdlikuје sе izuzеtnоm аkustičnоšću, funkciоnаlnоšću i lеpоtоm.

Prvi zapisi o pozorišnoj umetnosti kod Srba vezuju se za Bečkerek još u XVIII veku i za ime domaćeg učitelja Jelisejića i njegove diletantske đačke glumačke trupe. Po legendi, pozorište je nastalo iz neizmerne ljubavi jednog domaćeg imućnog građanina prema čuvenoj peštanskoj glumici; da bi je približio sebi i doveo u grad, izgradio je pozorište. 

Stotinak godina pozorište nije imalo profesionalnu trupu (u njemu su gostovala mađarska, nemačka i srpska pozorišta), a od 1946. godine pozorište ima sopstveni ansambl, koji je deceniju kasnije postao profesionalan, a deluje na tri scene: dramskoj, kamernoj i lutkarskoj. Pozorište nosi ime čuvenog srpskog glumca romantizma, Toše Jovanovića.

Vratimo se sada gradu. Vodu da im oprostim, ali pivo ne mogu. Porter crno. 

Nema ni Eržebet mosta ili Ajfelovog, izgrađenog u stilu secesije, opevanog u pesmi "Četir konja debela". Projektovan je u studiju graditelja najčuvenijeg tornja na svetu, Gistava Ajfela, po kojem je dobio nezvanično ime (mada to neki istoričari demantuju navodeći kao projektanta budimpeštansku firmu "Crna kuća" („Fekete Hazi“)), a liven i kovan je u čeličani u Rešici u Rumuniji početkom XX veka. 

Zbog rečnog saobraćaja koji se odvijao Begejom, predviđeno je da se prema potrebi most u središnjem delu može podizati, radi propuštanja većih brodova. Veliki most neslavno je završio 1969. godine, sasečen i uklonjen da oslobodi mesto "modernom" nasledniku od armiranog betona. 

 

Od gvozdenog mosta, koji je imao utisnuto zvanično ime "Eržebet hid", da bi posle Velikog rata postao "Dositejev", ostalo je sačuvano svega nekoliko ukrasa i detalja sa portala mosta, ali i fotografije na kojima je ovekovečen. 

Naslednik, Veliki pešački most podignut je 1971. godine.

Izdvojimo još jedan od 11 zrenjaniskih ili petrovgradskih mostova - most na suvom. Most je "nasukan" 1985. godine, nakon što su mu pre više od dve i po decenije gradski planeri i projektanti "maznuli" reku, presecanjem Begeja i pretvaranjem u jezera. Viseći pešački most pušten je u saobraćaj 1962. godine i predstavlja jedinstven objekat ove vrste od čelika i betona. Noseća površina mosta visi na dva stuba-jedan je u vidu obeliska, a drugi u obliku slova "A". Visoki su 23 i 16 metara. Noseća sajla sastavljena je od 102 čelične žice. 

Most je uspeo da sačuva i Franc Jozef (1904. Mali most/ Karadžićev). 

Tu je i jedna vila. Devastirana. Muzej destrukcije. Umetnici okupljeni u umetničkoj asocijaciji Zrenjanina su nazivom "Muzej destrukcije" pokušali da skrenu pažnju na ovu zgradu kojoj je potrebna obnova, namena i restauracija.

Nekada je oko zgrade bio veliki park, čije je mesto danas zauzela magistrala. Vilu je krajem XIX veka, tačnije 1894. godine izgradio Leon Štajgervald, u eklektičkom stilu, sa odlikama gotike i romantizma. Leon Štajgervald je vilu prodao, nakon samo dve godine od izgradnje, Ferencu Danijelu po kome je vila i dobila ime "Danijelova vila".Porodica Danijel prodaje vilu 1919. godine, i njen treći vlasnik postaje Marko Bakalič, koji je nakon samo tri godine vilu prepušta zbog duga Prvoj srpskoj zemljoradničkoj banci iz Beograda. 

Banka će je preprodati Udruženju trgovaca i industrijalaca Bečkereka u čijem će vlasništvu biti četiri godine. Kao šesti vlasnik vile 1928. godine pojavljuje se Paja Pin, geometar iz Bečkereka.Pinovu porodicu 1943. godine iseljavaju Nemci i od tada do konfiskacije, 1959. godine vlasnici se nisu vraćali pod njen krov. Nakon II svetskog rata korisnici su XIV udarnička slovenačka divizija i SUP, da bi od 12. oktobra 1959. godine postala Higijenski zavod i Antituberkulozni zavod.

U centralnom delu kuće nalazila se kaljeva peć zelene boje i iz tog hola, i ujedno središnje prostorije, ulazi se u ostale prostorije. Pored peći u holu smešteno je raskošno drveno stepenište, sa prvorazrednom galerijom čiji je drveni svod i danas očuvan. U delu zgrade iza prizemnog hola, gde su bile smeštene kuhinja, kupatilo i ostava, nalazi se još jedno, stepenište sa očuvanom kovanom ogradom i ono vodi na sprat, sve do tavanskog prostora. Kuća obiluje zanimljivim rešenjima i za današnje pojmove, a raskošni prozori, čiji okviri se protežu od poda do tavanice još uvek odolevaju vremenu, iako su stakla odavno razbijena. Vila Danijel se nalazi pod takozvanom prethodnom zaštitom, što znaci da je zgrada zaštićena do daljnjeg, dok se ne odluči konačni status. Prema poslednjoj kategorizaciji koja se desila 1991. godine vila nije kategorisana.

 

A sada u kaštel Ečku. Gde je List džemovao.

Crkva Svetog Nikole u Ečkoj

 

 

Take this waltz... Kao na balu 29. avgusta 1820. godine. Vidim raskošne damske toalete, paradne uniforme i raznobojne bengalske vatre duž staza u parku. 

Klimanjem glave i nazdravljanjem pozdravljaju me austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i kralj Aleksandar Karađorđević. 

Servus!  

Kaštel Ečka o kojem je Putokaz već pisao. 

Najstarija pravoslavna crkva u Banatu podignuta 1711 u Ečkoj. Posvećena je Sv. Nikoli letnjem. Toranj je drveni, oskudno obrađen, a od 1883. godine zatvoren. Godina 1744. u tornju ugrađena dva mala zvona, koja su korištena sve do 1883. godine, kada je kupljeno i jedno veliko zvono, izliveno u zvonolivnici u Vršcu. Pod crkve je od popločan ciglom, uredno održavan, dobro očuvan.

Ikonostas je uradio Tedor Popović 1786. godine. Među bogoslužbenim knjigama ima i onih iz carske Rusije (Jevanđelje iz 1759. godine, Oktoih iz 1712.).

U ovom hramu bogosluženja su vršili i Rumuni sve dok nisu imali svoju crkvu 1885. godine.

Oko crkvene porte postavljena je ograda od isprepletanog pruća, ili ‚‚prošća". Iste godine, kada je kupljeno veliko zvono, 1883. postavljena je i nova ograda od pletene žice.

Porta oko crkve je malena, kao i sama crkva, a u hladu visokih grana stoletnih stabala nalazi se nekoliko nadgrobnih spomenika, podignutih nad grobovima sveštenika koji su službovali u crkvi tokom XVIII i u XIX veku.