Novembar u Slavoniji – Ti divni planinarski vrhovi-Graševina

Papuk, Krndiju i dani vina u Kutjevu

Pod okriljem noći, tek otrgnuti od sna, sakupili smo se i krenuli put Novog Sada. Tamo nas je očekivala grupa kojoj smo se priključili na ovom uzbuljivom putešestvju. Prvu pauzu pravimo u „Konzumu“ nadomak Osjeka gde se snabdevamo s vinskom municijom. Naime, noćićemo u planinarskom domu na planini Papuk, tačnije u Jankovcu, te se treba pripremiti za takvo planinarenje.

Park prirode Papuk obuhvata najveći deo planine Papuk, po mnogima najlepe slavonske planine, a malo zadire i na područje Krndije, za koju se, pak, tvrdi da je geološki najstarija. Ove planine pomaljaju se iz ravnice gde se nekada nalazilo Panonsko more. Ono što šetnju po njima čini čudesnom je očuvana šuma pretežno sastavljena od panonske bukve i jele. Šumska vegetacija pokriva više od 96% područja.

Pojednačna područja krase i posebne karakteristike poput : geološkog spomenika prirode Rupnica, posebnog rezervata šumske vegetacije Sekulinačke planine, spomenika prirode Dva hrasta, spomenika prirode Stanište tise, posebnog florističkog rezervata Pliš-Mališčak-Turjak-Lapjak  i naravno, parka šume Jankovac, koji smo mi izabrali za predmet našeg proučavanja i špartanja. Po smeštaju u sobe planinarskog doma (desetak soba, 74 ležaja) krećemo u kratku turu do vodopada i oko jezera.

Vreme nas ne služi, kiša je sve jača, a i poprilično je prohladno. Jankovac je zbog izuzetnih prirodnih jepota 1955. godine proglašen zaštićenom Park - šumom. Na Jankovcu je izgrađena "Grofova poučna staza" koja prolazi najlepšim delovima Park šume. To je zapravo visoravan (475 m.n.v) smeštena na severnoj padini Papuka u blizini Podravske Slatine, sto kilometara zapadno od Osijeka.

 

Vraćamo se u planinarski dom i otvaramo bocu „Silvanca zelenog“ Vinarija Mežnarić. Današnji Planinarski dom na Jankovcu jedan je od najlepših planinarskih domova u Hrvatskoj. Prvi  planinarski dom ovde je sagrađan je 1929. godine. Projekt za taj prvi dom izradio je osječki građevinac Franjo Dlouhy, član drustva Jankovac, 1930. godine. Objekt je završen i otvoren 3. juna 1934. godine. No, ubrzo se pokazalo da je premalen, te je dograđen 1940. godine. Prošireni je dom bio dvostruko veći od prethodnog, ali je zapaljen tokom II svetskog rata.

Za afirmaciju ovog kraja najzaslužniji je voćinski vlastelin Josip Janković koji je ovaj dragulj prirode uredio -uklonio deo šume i oblikovao širu dolinu; u njoj oformio dva jezera usmeravajući prema njima brojne izvore podno stenovitih obronaka s istočne ivice doline. Potom je kanalisao potok iz jezera i usmerio ga prema trećem manjem jezeru na zapadnom dnu doline, na mestu gde se dolina obrušava u kanjon rečice Kovačice. Time je stvorio posebnu atrakciju, slap Skakavac.

Treći dom grade ponovo planinari Jankovca na mestu starog doma i svečano je otvoren 1951. godine. Dom je bio vodu dobijao vodovodom s izvora, struju iz male hidrocentrale (kasnije je izgrađen dalekovod pa se prestaje korišćenje ta hidrocentrale). Ni treći dom nije bio bolje sreće, stradao je u požaru za Novu 1987. godinu. Krajem iste godine planinari Jankovca potpuno ga obnavljaju i nadograđuju (velika mansarda, centralno grejanje, spavaonice, sanitarije). Tako nastaje četvrti dom, ali i on biva devastiran tokom ratova devedesetih. Društvo “Bršljan – Jankovac” daje 2002. godine dom u koncesiju na 25 godina, te se on obnavlja i uređuje se okruženje doma. Tako nastaje peti Dom na Jankovcu u kojem mi imamo čast da boravimo. On je otvoren  5. maja 2004. godine.

Upoznati s činjenicom da geomorfološke, klimatske i vegetacijske karakteristike Parka prirode Papuk osiguravaju odlična prirodna staništa za brojne biljne i životinjske vrste, krečemo na neku vrstu fuzije ručka i večere na kojoj ćemo se upoznati sa jelima od divljači kojima se ovaj kraj diči. Pre dvesta godina   ovde je vrvelo od medveda, vukova i risova, a danas ima vieš onih životinja koje se mogu izneti ii na sto poput: jelena, srna i divljih svinja. Omakne se i neka lisica, šišmiš i kuna. Kune će vam zatražiti kada završite obrok. Potom još jedna mala šetnja, još neko vino, promakle su tu i neke palačinke i dan se na najlepši mogući način okončao.

Nedelja nas je dočekala sa snegom koji je pao preko noći. Lepo je u planinarskom domu, još lepše u okolini, ali nama je plan da stignemo u Kutjevo, gde je za 9:00 časova sati počinje program dobrodošlice gostima. Kutjevo se spominje više od 770 godina i prepoznaje po, nekad uzornom, plemstvu, ljudima i glasovitome kutjevačkome vinu, čija tradicija seže do srednjovjekovnoga pa čak i rimskoga doba.

Prvi pisani podaci o Kutjevu datiraju iz XIII veka, kada su sveštenici cisterciti, u narodu poznati kao "beli fratri", 1232. godine ovde osnivaju opatiju Vallis Honesta de Gotho. Iz toga vremena je i čuveni vinski podrum, a u njemu je prema predaji, kameni sto iz doba barona Franje Trenka i carice Marije Terezije. 

Godine 1536. ovaj kraj osvajaju Osmanlije, a nakon 150 godina turske vladavine, od 1686. godine, ovde stoluje plemić Ivan Josip Babić. On godine 1698. uz saglasnost cara Leopolda, imanje predaje redu Isusovaca, pod uslovom da se prihodi koriste za duhovni i prosvettteljski razvoj naroda. Isusovci za manje od dva decenije obnavljaju opatiju, grade novu župnu crkvu i barokni dvorac (kojeg dovršavaju 1725. godine), obnavljaju podrum, te posebno unapređuju vinogradarstvo i vinarstvo. Obnavljaju i zanate poput bačvarskog, kožarskog, kovačkog, mlinarskog, pekarskog i slično. Privredom Kutjeva Isusovci su vladali sve do ukidanja ovog reda 1773. godine.

 

Vratimo se u vreme današnje. U toku je prijava organizatorima za planinarske ture, doručak (grad Kutjevo organizovao je besplatan doručak na gradskom trgu: sjajne suhomesnate vragolije i odlični pekmezi i džemovi uz vruć čaj (digli bi i mrtvog).

Oko 10:30 časova dat je signal (zvižduk) za polazak na planinarsku turu na Krndiju. Postoje tri staze različitih težina, te svako se na licu mesta odlučuje na koju će. Mi smo krenuli na sopstvenu-popeli se do vidikovca, razgledali panoramu Požeške kotline, obišli baroknu crkvu u Kutjevu i  vinarije Tandara i Kutjevačke podrume (Dan je otvorenih vinskih podruma!), a onda stazom kroz vinograde forsirajući vrhove Crljenak i Merlo, stigli do Vinarije Krauthaker.

 

Obilazimo lep vinski podrum i razgledamo arhivu. Uživamo u mladoj, nefiltriranoj graševini i suncu koje nas je počastilo i veselom društvu.

Krauthaker je porodična vinarija koju je 1992. godine osnovao Vlado Krauthaker. Vinogradi se nalaze na 45,3 °paraleli-na istoj onoj na kojoj su i Istra, Pijemont, Rona, Bordo, Oregon. Vinarija ima 32 svojih i 67 hektara kod kooperanata. Pored graševine gaje i šardone, sivi pino, sovinjon, zelenac, crni pino, merlo...

Vinogradi vinarije Perak smeštena su na južnim padinama Krndije i Vetova na nadmorskoj visini  od 220-300 metara i njihova ukupna površina  je jedanaest hektara. Pod graševinom je 70 % zasada. Vinariju vod vlasnik Ivica Perak.

 

 

Posle Isusovaca smenjuju se različiti vlasnicii. Imanjem od 1773. do 1882. godine upravlja Ugarska državna komora,  a privreda stagnira sve do 1882. godine kada se imanje prodaje.  Kupuje je porodica Turković iz Karlovca. Tokom šezdeset i tri godine (1882. – 1945.) porodica barona Turković podigla je Kutjevačko dobro i dovela ga do najvećega procvata.

Kutjevo postaje poznato u vinogradarskim i vinarskim krugovima u svetu. Podižu se veliki zasadi vinograda i voćnjaka (plantaža Dragan-lug tada najveća u Europi), dovodi se stručna radna snaga i unapređuje uzgoj vinove loze i vinarstvo, te menjaju navike i praksu lokalnoga stanovništva.

 

Onda se, polagano, vraćamo u grad gde ručamo i nastavljamo sa probom vina: Vinarije Galić, Kitokret vino Vinarije Sontacchi, graševina u penušavoj i varijanti ledene berbe-spisak kao da nema kraja. Vinski biskupi krste vina.

 

Kutjevo je bilo poznato po konjima lipicancima i dresurnoj vožnji jednoprega, dvoprega i četveroprega te školi lakih jahača. Još daleke 1733. godine sagrađena je kasarna u okviru koje se 1873. osniva vojna konjušnica.

 

U toj konjušnici kao vojnik služio je i  književnik Antun Gustav Matoš. Rad konjušnice obnovljen je 1946. osnivanjem Vojne ergele, koja se posle jedne godine seli u majur Ovčare, a 1960. godine je ukinuta.

Intenzivan razvoj poljoprivrede nastavio se 1963. godine kada je osnovan PPK Kutjevo. Stari srednjovekovni vinski podrum u Kutjevu živi svojim punim životom neprekidno od 1232. godine i mesto je svakodnevnih okupljanja ljubitelja vina i životnih radosti.

 

Žurka je, igra se i peva, jednom rečju veseli. Takvi smo i krenuli natrag kućama, takvi smo kućama i stigli. Tog dana kad je Mesec bio najbliži Zemlji. 

 „A za oblak mi se mesec skrio

sakrio mi pute

uzalud vam trud svirači

za drugog su dunje žute“

VIDEO KLIP  O PARKU PRIRODE JANKOVAC MOŽETE POGLEDATI OVDE.