Zagreb produženi espreso

Nisam znao za sebe, kada me je mrak bezdušno otrgao od snova, mada se nisam previše ni opirao. Bilo je 4:00. Ispred zgrade me je čekao kombi. Upaljena sva četri svetla, pretvorili su moju neveliku, vračarsku ulicu u diskoteku. Krenuli smo, polako se skupljajući ka Zagrebu. Dok jezdimo, prati nas narandžasto sunce „kao naranžda, kao narandžasta svetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba“. Prelazimo granicu. Hrvatski carinik nas pita imamo li šta da prijavimo. 

„Samo dobro raspoloženje!“, kažem mu.

Samo se nasmejao i pokazao nam da nastavimo put. Mislim da je naslutio gde smo se uputili. Prolazimo i pored Novske, gde je mojima pao kofer s kola. I to baš onaj moj. Kakva slučajnost, kako su samo neobuzdani bili! Pa smo se zato vraćali tek izgrađenim autoputem, zaustavnom trakom u rikverc.

Nekad su naši ludovali, pa da nastavimo gde su oni stali. Ako je Duško Dugouško zaboravio da skrene kod Abukerkija, mi nismo, kod Ikee se iskuljučujemo s autoputa i ulazimo u Zagreb. Stižemo i do Draškovićeve ulice, jedne od mlađih zagrebačkih ulica. Proteže se od raskršća Vlaške sa Branimirovom ulicom, odnosno železničke pruge i nekadašnje industrijske zone. Tramvajska pruga Vlaška/Draškovićeva - Ribnjak - Medveščak - Gupčeva zvijezda puštena je u saobraćaj 1931. godine. 

Ulica je ime dobila po grofu Janku Draškoviću članu pariske masonske lože Philanthropes reunis (L'union philantropique). Istočno od Draškovićeve ulice, na početku Martićeve ulice, izgrađen je "Drveni soliter", a nedaleko od njega održana je 1922. godine međunarodna privredna izložba - IV Zagrebački zbor i ovde će ostati sve do 1936. godine.  U Draškovićevoj ulici se nalazi i zgrada Berze iz 1907. godine, kao i nekadanja zgrada škole, danas Traumatološka klinika. Zlu ne trebalo ako se pretera u Bahusovim igrarijama (na sreću nije!). 

Povod našeg odlaska u Zagreb bila je poseta vinskoj fešti XII VINOcom-u kojom već godinama virtuozno diriguje profesor matematike Ivan Dropulić u patinirano otmenom bel epok hotelu Espalnada (uskoro o ovome više na WineJouru!). No, ovo je i mesto koje raspaljuje maštu, pa ne čudi što je baš ovde na ispraćaju jednog italijanskog grofa izveden prvi striptiz u gradu! Da li ste možda znali da su u ovdašnjim hotelskim sobama prespavale fatalne Žozefina Bejker i  Anita Ekberg. 

Hotel je svečano otvoren davne 1925. godine, danas okićen sa pet zvezdica i nalazi se u istorijskom jezgru grada. Ime hotela označava “polje”, najverovatnije iz razloga što je sagrađen na prostranoj poljani zapadno od  železničke stanice. Hotel je nastao iz potrebe da se ugoste razmaženi putnici Orijent Ekspresa.

U organizaciji filmske kompanije „Fanamenta”, iz  Berlina ovde je 1926. godine održano takmičenje za mis Jugoslavije. Pobedila je dražesna gospodična Štefica Vidačić, vlasnica malenog kafea u Jurišićevoj ulici, koja će, potom, poneti i laskavu titulu mis Evrope. Godine 1964. hotel se pridružio lancu Interkontinental hotela. Kompletno je obnovljen 2004. godine.

Dodatni podstrek našem boravku u Zagrebu pružili su susreti s nekim dragim nam ljudima. Kako smo saznali Zagrepčanke/i se nalaze na Trgu bana JelačIća ili ispod repa ili ispod sata. Sve gradske satove popravlja i održava urarska radnja Lebarović iz Maksimira, koja ljubomorno čuva tradiciju dugu šest generacija. Prvi gradski satovi dopremljeni su iz Austrije, a kasnije su pravljeni po već donetim uzorcima. 

Nažalost, kad smo već kod vremena, ove godine nije se vinski festival poklopio s početkom adventa. No, pitanje je ko bi to preživeo, jer su se doživljaji, prijatniji od prijatnijih, ređali u neprekidnom nizu, kao na nekoj veseljačkoj pokretnoj traci, na koju je svako bio pozvan da da svoj osmeh i zagrljaj. Da ih razmeni na ovoj veličanstvenoj berzi dobre energije. Tom velikom tulumu, toj velikoj žurci.

Raspravljamo i o privlačenju suprotnih prolova pa jedna prelepa Zagrepčanka kaže.

"Kad dođem u Srbiju a on mi kaže ono: "Dobro veče!", meni gaće same spadnu." 

A onda se okreće mojim drugaricama:

"A vi,  vi Beograđanke, vi ne volite Zagrebčane. Vama se više dopadaju Dalmatinci!" 

Ja mudro ćutim. Kako da kažem da mi se sviđaju i Zagrepčanke i Dalmatinke i Istrijanke:"

U apartman se vraćamo kasno uveče ili rano izjutra Uberom.

Zagreb ima taj srednoevropski šmek i kompaktno gradsko jezgo, podatno za razgledanje. Za svoju bazu izabrali smo simpatičan apartman, u ulici koja nosi ime po sinu prvog zagrebačkog poslastičara, Alojza Šenoa (Alois Schönoa), oca znamenitog hrvatskog književnika Augusta (August Ivan Nepomuk Eduard Schönoa). On je prvu poslastičarnicu otvorio davne 1848. godine, a mi smo bajkoviti boravak u Zagrebu okončali tradicionalno bajadera tortom i sladoledom u Krašovoj poslastičarnici u Ilici, bežeći od purgerskih treskova. Egzaltiran, tim hedonističkim pirom glasno se pitam ima li nekog ko ne bi prisustvovao ovom hedonističkom piru:

 

„Ja“, neveselo odgovara progovara zaposleni s druge strane vitrine sa poslatiocama. Astronomi, braća Aleksandar i Stefan Cikota, otkrili su 2008. jedan astroid i dali mu ime Zagreb. A tamo, u zemaljskom Zagrebu, pored vinara, enologa i ostalih vinskih posvećenika živi i profesor Baltazar i Smogovci. Tamo su boemovali i Tin, Krklec, Ranko Marinković s svojim čuvenim Kiklopom, Krleža s Glembajevima, Arsen bodrio Ines da izdrži. Gde je Šerbeđžija uveseljavao publikum, a Ljuba Tadić pokušao da dosegne nebeske visine.

Nekada se grad zvao Agram. Današnje ime duguje legendi. Neki od banova, umoran i žedan, verovatno posle neke drevne vinske fešte, zamoli stasitu  i naočitu devojku Mandi da mu donese vode rečima:

"Mando, dušo, zagrabi!" 

Prvi pisani spomen Zagreba datira iz 1094. godine kada je na Kaptolu osnovana biskupija, što govori u prilog činjenici da su ovde i ranije postojalo naselja. Fasade u donjem gradu se polako obnavljaju, a mi u želji da odemo na gornji grad koristimo uspinjaču u Tomićevoj. 

Ona se smatra najkraćom žičanom železnicom na svetu namenjena javnom prevozu. S radom je otpočela1893. godine, prvo radeći na parni pogon, da bi prešla, kasnije, na električni. Pruga je duga tek 66 metara, a vožnja od dna do vrha traje 64 sekunde. Eh, kad bi se tako u životu uspinjalo!

U donje gradsko jezgro vraćamo se prolazeći kroz Kamenita vrata, deo nekadašnjeg obrambenog bedema zagrebačkog Gradeca, podignutog u XIII veku, jedinim preostalim od nekadašnjih gradskih, koja su svoj današnji oblik dobila su u XVIII veku. U Bogovićevoj ulici nailazimo na spomenik psu Plutu, psu skitnici kojeg su hranili građevinci dok su gradili Prvu hrvatsku štedionicu. 

S trga ispred železničke stanice s osmehom nas gleda i namiguje nam kralj Tomislav. Zna on, dočuo je, neko mu je došapnuo, da smo se sinoć, u delu Novog Zagreba, zvanom Zapruđe, u pivskom baru Bobi&Rudi, družili s zagrebačkom ekipom i nazdravljali s pivom koje ponosno nosi njegovo ime. 

Slušali stari dobri rok, a Tomislav, Tomislava sustizao. 

A Bobi&Rudi  su purgerski odgovor na Muju i Hasu. 

Njemu za leđima, smestio se i  Umetnički paviljon, u kojem je trenutno izložba koju smo posetili (Strast stvaranja: remek dela iz zbirke fondacije Maeght). Pod kupole ove prelepe građevine smeštena, su privremeno, dela Pikasa, Šagala. Miroa i još 22 umetnika sa 64 slika, skulptura, litografija, grafika i crteža. Zastupljena su dela kubizma, ekspresionizma, apstraktne i fantastične  umetnosti. Po brojnosti prednjači Žorž Brak, s čak 21 delom. Početkom XX veka on je svoja fovistička dela izlagao u Salonu nezavisnih u Parizu. Ovom prvom u nizu izložbi, Umetnički paviljon proslavlja 120 rođendan, a izložba je otvorena do 14. februara iduće godine.

Ako se vratimo na samo zdanje Umetničkog paviljona, radi se o najstarijem, gradskom i izložbenom prostoru, namenski sagrađenim  za održavanje velikih, reprezentativnih izložbi. Zamisao i inicijativu za izgradnju Umetničkoga paviljona dao je 1895. godine slikar Vlaho Bukovac, tako što je povodom proslave u Budimpešti, prvo tamo sagrađen montažni umetnički paviljon. Po okončanju izložbe, gvozdeni kostur prenet je u Zagreb. Napravila ga je firma Danubius prema nacrtima mađarskih arhitekata Korba i Giergla. 

Potom se, u Zagrebu, raspisuje konkurs za podizanje gradskog umetničkoga paviljona, a radovi su povereni bečkim arhitektima Helmeru i Felneru (poznatim po projektima pozorišnih zdanja). Radovi su trajali tokom dve godine (1897. - 1898.), da bi svečano bio otvoren  15. decembra 1898. godine.

 

 

Šetnju nastavljamo, najčuvenijim zagrebačkim parkom, Zrinjevcem (Trg Nikole Šubića Zrinskog), slikanim u mnogim filmovima, prvim u Lenucijeom nizu od sedam perivoja. U samom središtu parka nalazi se muzički paviljon (1891.). No, svakako, najinteresatniji artefakt ovog parka je magični meteorološki stub, koji je 1884. godine gradu poklonio zagrebački lekar Holzer. Kad smo već kod vremena, ono nam je, uglavnom, bilo naklonjeno. Prolazimo pored neobaroknog zdanja Hrvatskog narodnog kazališta koji je s radom započeo 1860. godine, a  u danjašnjoj zgradi je od 1895. godine, kada je na otvaranju bio prisutan i austrougarski car Franc Jozef. Zgradu su projektovali iste arhitekte kao i Umetnički paviljon. 

Nailazimo tako, tumarajući i na najstariji zagrebački hotel, Jägerhorn osnovan davne 1827. Ovde su čašicu dve pronašli i Ljudevit Gaj i ban Josip Jelačić rodom iz Petrovaradina. Spominje se par pesama, pozorišnih predstava i filmova. Potpuno je obnovljen i preuređen 2015. godine.

 

U subotu u ovom delu Evrope se odigrava Noć pozorišta. Pokušali smo u Komediji (Mama mia), ZKM-u (Anatomija mačke), preko Kerempuha (Audicija), u Vidri (Muškarci su s Marsa, žene su s Venere), te tako stigosmo i do Gavele gde se davao Avgust u okrugu Osejdž. I pored toga što su sve karte planule, nekako uspevamo da se ufuramo na balkon i iz prvog reda odgledamo ovu dramatičnu dvočinku, koji svoj pik postiže u drugom delu, kad se klupko porodičnih tajni odmotava, kada demoni napuštaju bocu (ne vinsku!), a glumci pružaju svoje zvezdane dramske trenutke, na zadovoljstvo prepune dvorane. 

Inače ovo gradsko pozorište oformile je 29. maja 1953. grupa odmetnika iz Hrvatskog narodnog kazališta na čelu sa  doktor Branko Gavella kao  "primus inter pares" zaposeli su zgradu "Malog kazališta" u Frankopanskoj 10 i osnovala je Zagrebačko dramsko kazalište. Današnje ime nosi od 1970.godine.

A onda samo korak dva, niz Frankopansku do Pupitres Wine Boutique, gde susrećemo koleginicu s vinske radionice, te ispijamo rum decenijama star. Toliko smo se udubiili u razgovor, da nismo primetili kako je vreme skliznulo, a napolju počeo snažan novembarski pljusak, koji je Ilicu prekrio baricama. Bila je to prilika da se Zagreb osmotri, a nažalost i oseti, u trku, i iz jedne, iznenadne, kišne vizure. 

„Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja“.

Nedelju provodimo opušteno, uz privremenu saglasnost nebesa da nas ne tuširaju previše. U Teslinom kafiću u istoimenoj ulici pravimo predah ispijajući kafu i Teslin Power Mix-Winter Time (pomoranža, jabuka, med, cimet, džumbir), a u Vinodolu pravimo pauzu za ručak uz kontinentalne specijalitete (čorba od pečuraka s mesnom kufilicom, pileće grudi, pire od grašaka i grilovane pečurke i Galićev sovinjon). 

 

I  dok mrak pada na grad, koji nije hladan, kako je to Jure tvrdio osamdesetih, mi ga napuštamo, ali samo privremeno, već se radujući ponovnom dolasku. Kao i dolasku naših zagrebačkih i križevačkih prijatelja u Beograd. Kao što veli Džoni odlazimo u noć!