Maglič, srpski Kamelot smešten u Dolini jorgovana

Nešto kontempliram ... Lazareva subota idealan je termin za putovanje u aprilu koji je judeitski prebegao u zimu. Naime tog dana izvesni Lazar utekao je iz strasnog zagrljaja kliničke smrti uz Isusovu nesebičnu asistenciju.

Krećemo u još jednu avanturu.

Neki dolinu Ibra nazivaju Dolinom kraljeva, drugi, vremešni, Dolinom vekova, a oni romantični joj tepaju Dolina jorgovana. Prva dva naziva ponela je kao srce srednjovekovne Srbije i čuvar manastira Studenice, Žiče, Sopoćane i Đurđeve Stupove. Treći naziv nosi zbog jedne ljubavne priče.

Tvrđava Maglič, svojevrsni srpski Kamelot, bajkoviti zamak na samom vrhu brda, na nadmorskoj visini od nekih 150 metara (tako veli NEO pametni sat), oko koga reka Ibar meandrira, opasavajući ga sa tri strane. Sa četvrte strane, duboki rov odvaja ga od planine Stolovi. Nalazi se na nekih 20 kilometara od Kraljeva, a potiče iz XIII veka. Prve pouzdane podatke o Magliču pronaći ćete u biografiji arhiepiskopa Danila II iz 1335/6. godine:

„I u Magliču gradu podiže prekrasne palate i ostale ćelije... I tu, u crkvi Svetog Georgija, u gradu tome, utvrdi božanstveni zakon...“

Upravo u Magliču arhiepiskop Danilo II je napisao većinu svojih žitija po kojima je danas najpoznatiji: "Žitije kralja Milutina", "Žitije arhiepiskopa Arsenija I", "Žitije arhiepiskopa Joanikija" i "Žitije arhiepiskopa Jevstatija I"; žitija kraljice Jelene te kraljeva Dragutina i Milutina napisao je pre nego što se ustoličio za arhiepiskopa, verovatno dok je boravio u Hilandaru. Ova maglička žitija čine jezgro zbornika "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", tzv. Danilovog zbornika, u kojem se nalaze i dela njegovih nastavljača i koji je kodifikovan 1375. godine.

Nekada je samo jedan usamljeni karavanski put povezivao Moravsku dolinu i Kosovo polje. U srednjovekovnom periodu, Maglič je nosio titulu zaštitnika. Čuvao je celu Rašku, Žičku i Pećku patrijaršiju, kao i manastire Žiču i Studenicu.

Ceo grad se proteže na površini od 2000 kvadratnih metara. Na bedeme i kule može se popeti strmim drvenim stepenicama i uživati u veličanstvenom pogledu. Maglič je 1979. godine proglašen spomenikom kurlture od izuzetnog značaja.

Posmatran odozdo, deluje nepristupačno, gotovo nedostižno, poput džinovske kamene krune na vrhu strme stene.

Turci su Maglič preuzeli po padu Smedereva i Srpske despotovine 1459. godine. Posadu grada 1516. godine sačinjavalo je 20 vojnika na čijem je čelu bio dizdar Hamza, da bi 1560. godine posada spala na 11 vojnika.

U srpske ruke dospeo je tokom Velikog turskog rata na samom kraju XVII veka, kada su ga srpski ustanici osvojili, zajedno sa Koznikom.

Tako je u vreme Bečkog rata (1683 – 1699), nakon neuspešne opsade Beča, sukob prebačen na područje Srbije. Prisustvo austrijske vojske bio je razlog da se u sukob uključe i Srbi, pa su tako srpski ustanici početkom septembra 1689. godine zauzeli utvrđenja Maglič i Koznik.

Nakon Bečkog rata Maglič je napušten, da bi u vreme Drugog srpskog ustanka ponovo dobio zapaženu ulogu. Na samom početku ustanka knez Miloš Obrenović pozvao je bivše Karađorđeve vojvode Radoslava Jelečanina i Filipa Studeničkog da se podignu na oružje. Usledio je napad ustanika na Karanovac (Kraljevo), pa je turski zapovednik Latif-aga zatražio pomoć od novopazarskog Adem-paše. Vojvoda Radoslav Jelečanin je sa svojom malobrojnom vojskom krenuo u susret Adem-paši i njegovim trupama, ali kako je imao malo vojnika, odlučio se da postavi zasedu u Magliču. Ubrzo se pojavila turska vojska od oko 1.500 boraca na Petrovdan započela je žestoka borba. Uprkos manjem broju ljudi, ustanici su razbili Turke i prisilili ih na povlačenje.

Iako je Maglič samo jedan od oko 200 srpskih srednjovekovnih gradova (reč “grad” je tad korišćen kao sinonim za “tvrđavu”, ovaj je zamak preživeo nebrojeno mnogo ratova, ustanaka i buna, i zato može da zahvali upravo svojoj nepristupačnosti. Ali i gustoj magli. On je zapravo i ime dobio po magli koja ga često obavija. No, ono što je najinteresantnije u vezi Magliča, nije sam njegov izgled niti lokacija, već njegov misteriozan nastanak.

Usput primećujemo korpe za otpadke i plastične flašice punjene mešavinom sode bikarbone i naftalina. Time se rasteruju poskoci.

Legenda o Prokletoj Jerini

Još od davnina, ljudi su prenosili legendu o Prokletoj Jerini, IrinI Kantakuzin, supruzi despota Đurđa Brankovića. Pričalo se da ga je ona podigla, te se tvrđavu i dan danas nazivaju Jerenin grad.

Stručnjaci doduše kategorički odbacuju takvu mogućnost, pošto bi to značilo da je utvrđenje sagrađeno početkom XV veka.

Neki istoričari skloni su pak da tvrde da je utvđenje delo Danila II, arhiepiskopa, književnika, ratnika, plemića, čoveka u mantiji, komandanta vojske i veoma ugledne osobe na dvoru Nemanjića.

S druge strane, drugi istoričari tvrde da je Maglič može biti podigao i Stefan Prvovenčani, kako bi zaštitio svoju državu od upada Mađara i Bugara iz doline Morave.

Legenda o Obiliću i konju za Kosovski boj

Na obližnjim Stolovima slobodno obitavaju krda poludivljih konja. Po legendi, Miloš Obilić ovde je potražio bojnog konja za bitku na Kosovu. Od uzgajivača Petra dobio je na dar čuvenog Ždralina.

Poklon Njenom Visočanstvu

Istoričari i dalje ne mogu da utvrde tačno ko je obogatio dolinu Ibra belim i plavim jorgovanima koji cvetaju svakog proleća. Jedna od teorija je da je jorgovane posadio kralj Srbije Uroš I, kako bi pokazao svoju ljubav prema kraljici Jeleni Anžujskoj kao i da bi se ova francuska plemkinja osećala kao kod kuće. Nakon mongolskog spaljivanja Žiče 1241. godine, kralj Uroš I naredio je da se sagradi tvrđava koja bi zaustavila prodor neprijatelja ka Studenici i zadužbinama u Sopoćanima i Gracu, ali i obližnjim rudarskim kopovima. Za one sklone brčkanju, na samo pet minuta vožnje od Žiče je Mataruška banja, a nedaleko od nje i Bogutovačka.

Po jednom predanje jorgovane je zasadio sin kralja Uroša i kraljice Jelene. Kralj Milutin imao je već par brakova iza sebe, te je hteo svoju treću suprugu da učini srećnom. U pitanju je bila maloletna ćerka vizantijskog cara Andronika, Simonida. Dakle, kakogod, jorgovani svoje postojanje duguju želji da se ženama udovolji i da se one zadive.

Godine 2013, u saradnji italijanske vlade i Grada Kraljeva, lokalitet utvrde je obnovljen. Izvršeni su obimni restauratorsko-konzervatorski radovi. Utvrđenje se sastoji od ostataka palate sa podrumom, crkve Svetog Đorđa, glavne i pomoćne kapije, cisterne za vodu i 7 kula visokih dvanaest metara, dok je osma – Donžon – arhitektonski pojam za najjaču kulu, „utvrdu u utvrdi“ – visoka 20 metara. Bedemi su dugi 270 metara.

Ovde je sniman i nastavak filma „Ironclad", u kojem Maglič „glumi“ zamak Ročester. Svako ko bi u to vreme tu obreo zatekao bi bizaran prizor. Kozjim stazama do Magliča već od pet sati izjutra, dolazila je svakog dana ekipa od oko 140 glumaca i statista odevena u srednjovekovne keltske odežde. Filmska ekipa bila je oduševljena očuvanošću zidina i misterioznim ambijentom koji vlada na vrhu ovog brda, no zbog urušavanja mosta prilaz tvrđavi je znatno otežan. Krivac je nabujali Ibar koji je odneo pešački most u junu 2020. godine. U jesen 2022. godine započeti su radovi na gradnji novog mosta preko Ibra koji će povezati Maglič sa Ibarskom magistralom. Mi smo se skelom prebacili preko nemirnog Ibra.

"Halt, halt Ibar, wasser!

Preduzimljivi meštani osmislili su i zanimljiv kulturni centar sa logorskom vatrom.

Serija „Beležnica profesora Miškovića ", snimljena po istoimenom romanu Ratka Dmitrovića, donosi priču o čoveku koji je na Magliču izvodio čudne rituale kojima su prizivani događaji iz prošlosti. Iz nje prenosim jedan deo koji se odnosi na ovaj lokalitet:

Lepa, mlada devojka leži onesvešćena na uskom ležaju u maloj ambulanti. Kroz tanku cev u njenu venu se sliva infuzija. Na belom vratu je crvena oteklina. Život joj je spasao lokalni doktor kojeg je novinar lista "Argument" Boško Stevanović pronašao na putu za Kraljevo. Zabrinuti lekar, koji je ustanovio da je nesretnica imala alergijsku reakciju na ubod ose, pita novinara zna li kako se zove mladica.

„Ne znam ništa. U stvari, jedino znam da smo se probudili, videli je pored sebe i uplašili se da je mrtva. Krenuli smo za bolnicu u Kraljevu, a na putu smo naišli na vašu ambulantu. Ne znam ni ko je, ni odakle je, ni koliko godina ima“, odgovara Boško.

„ Između 16 i 17“, konstatuje doktor i pita ga gde su se probudili, te saznaje da je reč o tvrđavi Maglič.

„ A danas je Petrovdan. I vi ste odlučili da noć uoči Petrovdana provedete gore. Niste prvi, znate? Da zaključimo, koliko po tom "realnom vremenu" uspavana lepotica ima godina", znatiželjan je lekar.

„Ako vam kažem, pomislićete da sam lud“, zastaje Boško, pa dodaje da devojka ima 700 ili 800 godina."

„ Dobro izgleda za svoj uzrast. I ranije su se događale ovakve stvari, samo ljudi o tome ne pričaju pošto mozak to ne može da pojmi“, zaključuje iskusni medicinar.

Pa se naivno ponadah da se i ja podmladim posle posete Magliću.

Puste želje, pusti snovi!

Pred povratak pauzu pravimo u kafani "Pariz" uz goveđi gulaš, svadbarski kupus sa ovčetinom, ciganske lepinje i pivo.