Severna Koreja – kontraverzna paralelna stvarnost

 

Putovanje u Severnu Koreju nije samo geografsko kretanje, već i suočavanje sa sopstvenim očekivanjima, ali i predrasudama. To je mesto koje ne nudi spontane doživljaje u klasičnom smislu, ali zato ostavlja snažan utisak — možda upravo zbog svoje zatvorenosti, kontrole i neobične kombinacije bliskog i nedokučivog.

 

Putovanje u Severnu Koreju počinje neobičnim osećajem — kao da ne ulazite samo u drugu državu, već u drugačiji sistem stvarnosti. Već na aerodromu u Pjongjangu vlada tišina i disciplina, a svaki korak prati osećaj da je sve unapred uređeno i kontrolisano.

Za ulazak u Severnu Koreju građanima Srbije potrebna je viza, dok turistička karta (dozvola) obično košta oko 50 €. Putovanja se odvijaju uz strogo kontrolisane organizovane ture

 

Vožnja kroz grad otkriva kontraste. S jedne strane, modernije zgrade, široke ulice i metro sistem koji deluje gotovo kao muzejski eksponat — sa dubokim stanicama, lusterima i muralima. S druge strane, retki automobili, bicikli i pešaci koji se kreću sporije nego što biste očekivali u glavnom gradu jedne države. Grad je grandiozan: široke bulevare, monumentalne zgrade i ogromni trgovi koji deluju skoro prazno, kao kulisa za nešto veliko.

 

Pjongjang, glavni grad Demokratske Narodne Republike Koreje (DPRK) administrativni je, kulturni i istorijski centar Severne Koreje. Reč Pjongjang na korejskom jeziku znači ''široka zemlja''. Po legendi osnovan je 2334. godine pre nove ere pod imenom Vangomson i bio je prestonica starokorejske države Kočson. Pjongjangom je nakon toga vladala dinastija Han, Koger, razna korejska plemena kao i Japan. Funkciju grada je preuzeo 1945. kada je potpao pod okrilje Sovjetskog Saveza. Tokom Korejskog rata, grad je jedno vreme bio pod kontrolom juga, a i pretrpeo je veliku štetu od bombardovanja. 

Sa vidikovca na vrhu Džuče tornja pruža se impresivan pogled na Pjongjang. Široki bulevari, monumentalne građevine i reka Tedong ostavljaju utisak pažljivo planiranog socijalističkog glavnog grada. Ujedno, to je jedno od retkih mesta sa kojih se može sagledati veličina i urbanistička koncepcija severnokorejske prestonice.

 

Obilazimo prostrane trgove, Trijumfalnu kapiju, Kumsusan Palatu Sunca, Memorijalno groblje revolucionara, Internacionalni muzej prijateljstva. Trg Kim Il-Sunga ostavlja snažan utisak — prostor u kojem arhitektura govori o moći države, a ne o svakodnevnom životu ljudi.

Palata Sunca je najveći komunistički mauzolej na svetu, u kojem počivaju prva dvojica lidera DNRK. Već na samom ulazu bilo je jasno da je reč o mestu od posebnog značaja za režim. Fotografisanje je strogo zabranjeno, a na garderobi se ostavlja gotovo sve što nosite sa sobom, od telefona i fotoaparata do torbi. Zadržati se može jedino novčanik, a dozvoljen je i ručni sat, pod uslovom da nije „pametan“. Dok smo prolazili dugim, tihim hodnicima, nekoliko puta smo morali da prođemo kroz vazdušne zavese namenjene uklanjanju prašine sa odeće i obuće. Čitava procedura ostavlja utisak svojevrsnog rituala i naglašava gotovo sakralni status koji osnivači države imaju u severnokorejskom društvu.

 

U srcu severnokorejske prestonice, iznad širokih i gotovo praznih bulevara Pjongjanga, uzdiže se jedna od najneobičnijih i najkontroverznijih građevina na svetu — ogromni piramidalni hotel Rjugjong (Ryugyong). Često nazivan „najružnijom zgradom na svetu”, ovaj hotel predstavlja spoj grandiozne ambicije, političke simbolike i nedovršene stvarnosti. Gradnja je započeta 1987. godine sa ciljem da bude simbol moći Severne Koreje. Planiran kao luksuzni hotel sa preko 100 spratova, visinom od oko 330 metara, kapacitetom od više hiljada soba. 

Uprkos grandioznim planovima, izgradnja je brzo zapala u probleme. Sa raspadom Sovjetskog Saveza i ekonomskom krizom koja je pogodila Severnu Koreju, radovi su zaustavljeni početkom 1990-ih. Tokom više od deset godina, zgrada je stajala kao prazna, siva konstrukcija — svojevrsni „betonski kostur” koji dominira horizontom grada. Tokom 2000-ih godina, vlasti su pokušale da „ožive” projekat te je dodata je staklena fasada, spoljašnji izgled je značajno poboljšan, povremeno se koriste svetlosne projekcije na fasadi.

 

U večernjim satima, kada se svetla u zgradama prorede i grad utihne, Pjongjang dobija drugačiji ton. Nema uobičajenog noćnog života — nema buke, reklama, gužve. Samo tiha svetla i osećaj distance od sveta kakav poznajemo.

 

 

Kretanje kroz zemlju odvija se u pratnji vodiča. Oni objašnjavaju istoriju i ideologiju, ali ponekad, u neformalnim trenucima, pokazuju ljudskost koja probija kroz zvanične narative. Van glavnog grada slika se menja — sela su skromna, ljudi rade na poljima, a život deluje sporije i bliže kolektivnom načinu razmišljanja. Svaka vaša grška možee biti opasna i za vas, ali i za vašeg vodiča. 

 

Posebno upečatljiva je poseta gigantnim spomenicima vođama, gde se očekuje ozbiljnost i poštovanje. Tu vidite koliko je ideologija sastavni deo života. 

Poseta spomeniku Mansude, gde se nalaze ogromne statue Kim Il-sunga i Kim Džong-ila, jedan je od ključnih trenutaka putovanja. Iako Severna Koreja ostaje jedna od najsiromašnijih i najizolovanijih država na svetu, sve veći broj automobila potpuno menja izgled Pjongjanga i pokazuje kako se život u zemlji postepeno menja uprkos međunarodnim sankcijama.

 

Jedan od najupečatljivijih momenata jeste poseta demilitarizovanoj zoni (DMZ). Tu, na granici između Severne i Južne Koreje, istorija je gotovo opipljiva. Tišina tog mesta drugačije odzvanja — nosi težinu podeljenog naroda, ideologija i decenija tenzije.

Posetili smo i Kesong, nekadašnju prestonicu ujedinjene Koreje. Nakon podele Korejskog poluostrva 1945. godine grad se u početku nalazio na teritoriji Južne Koreje, ali je posle Korejskog rata i potpisivanja primirja 1953. pripao Severnoj Koreji. Zbog svog istorijskog značaja i brojnih sačuvanih spomenika iz dinastije Korjo (korejska kraljevska kuća koja je vladala od 918. do 1392. godine, a osnovao ju je car Taejo). Po imenu ove srednjovekovne države nastalo je i današnje moderno ime Koreja. Kesong danas predstavlja jedan od najvažnijih kulturnih centara zemlje.

Demilitarizovana zona je snažno utvrđena bodljikavom žicom, nagaznim minama i opsežnim sistemima nadzora, što je čini jednom od najčuvanijih granica na svetu. 

Prema podacima Ministarstva za ujedinjenje Južne Koreje, više od 34.000 Severnokorejaca, uključujući 899 vojnih lica, prebeglo je na jug od početka vođenja evidencije 1998. godine. Prema istom izvoru, tokom 2025. godine prebegla su 223 Severnokorejca, od čega je oko 89% bilo žena.

Tokom oficijalne posete maršala Tita Severnoj Koreji u avgustu i septembru 1977. godine, na Prvomajskom stadionu vlasti u Pjongjangu organizovale su izuzetno raskošan doček, uključujući veliki umetničko-sportski spektakl koji je po mnogo čemu ličio na ono što danas nazivamo severnokorejskim „masovnim igrama“ (Arirang). Povodom Titove posete:

• grad je bio ukrašen zastavama, cvećem i parolama;
• oko 300.000 ljudi učestvovalo je u dočeku;
• oko 100.000 ljudi prisustvovalo je organizovanom skupu;
• oko 50.000 učesnika nastupilo je na velikoj umetničko-sportskoj priredbi priređenoj u Titovu čast. 

Poseta je bila toliko značajna da su severnokorejske vlasti unapred organizovale političke tribine o Jugoslaviji i Titu, a sam Kim Il Sung navodno je lično nadgledao pripreme. Tito je samo lakonski konstatovao da je  "doček „prevazišao sva očekivanja“. 

Može se reći da je Tito bio jedan od retkih stranih državnika kojem je u Pjongjangu priređen spektakl razmera kakve su kasnije postale zaštitni znak Severne Koreje.

 

Severna Koreja ostavlja utisak zemlje koja je istovremeno stvarna i režirana — onoga što vidite i onoga što samo naslućujete. Upravo ta neizvesnost čini putovanje nezaboravnim. Severna Koreja je zemlja u kojoj su stvarnost i predstava često isprepletane. 

Gradovi, znamenitosti i susreti ostavljaju utisak pažljivo režirane slike, dok istovremeno iza nje naslućujete složeniji, skriveniji život. Na kraju, iz ove zemlje ne nosite mnogo fotografija koje spontano pričaju priču, ali nosite nešto drugo — osećaj da ste makar nakratko zavirili u svet koji funkcioniše po pravilima bitno drugačijim od ostatka sveta.

 

U Severnoj Koreji čak i samo slušanje muzike ili gledanje koncerata izvođača iz Južne Koreje može se smatrati ozbiljnim krivičnim delom. Zbog toga ljudi mogu završiti u zatvoru, poslati na prinudni rad ili biti izloženi još strožim kaznama, u zavisnosti od okolnosti.

Ipak, uprkos strogim zabranama, popularnost južnokorejske pop kulture uspela je da probije granice. Mnogi Severokorejci tajno gledaju serije, slušaju K-pop i upoznaju se sa najvećim zvezdama, među kojima su BTS, Blackpink, a ranije i Girls' Generation, Teen Top i 2PM.

Koliko je uticaj K-popa postao snažan pokazuje i činjenica da je korejski naziv grupe BTS – Bangtan Sonyeondan – prema svedočenjima pojedinih severnokorejskih prebeglica ušao čak i u svakodnevni govor mladih u Severnoj Koreji. To je još jedan dokaz da je kulturni uticaj ponekad jači od najstrožih zabrana.

Pre posete Severnoj Koreji morate proći kroz svojevrsnu obuku: šta smete, a šta ne smete da radite prilikom posete ovoj zemlji. Glavno pravilo – nikako ne iskazivati nepoštovanje prema vođama DNRK ili njihovom liku u formi fotografije, statue, ili cveta. Ako ovo smatrate smešnim ilustovaću vam sudbinom američkog studenta Univerziteta u Virdžiniji, Ota Varmbira koji je početkom 2016. godine posetio Severnu Koreju kao turista. Na povrtaku na aerodromu u Pjongjangu uhapšen je pod optužbom da je pokušao da ukrade propagandni plakat iz hotela u kojem je boravio.

 

U martu 2016. severnokorejski sud ga je osudio na 15 godina prinudnog rada zbog navodnog „subverzivnog delovanja protiv države“. Tokom postupka prikazan je kako daje javno priznanje, ali je ostalo nejasno da li je ono bilo dobrovoljno ili iznuđeno. Posle više od godinu dana zatočeništva, Severna Koreja je 2017. saopštila da je Varmbir u komi.

 

U junu 2017. vraćen je u Sjedinjene Države u stanju koje su lekari opisali kao stanje bez svesti i ozbiljnog oštećenja mozga. Severna Koreja je tvrdila da je uzrok botulizam i dejstvo tablete za spavanje, ali američki lekari nisu potvrdili tu verziju događaja.

 

Oto Varmbir preminuo je 19. juna 2017. godine, samo nekoliko dana nakon povratka kući, u 22. godini života. Tačan uzrok oštećenja mozga nikada nije potpuno razjašnjen. Kasnije je američki savezni sud u građanskom postupku proglasio Severnu Koreju odgovornom za njegovo mučenje i smrt.

 

Njegov slučaj postao je jedan od najpoznatijih i najtragičnijih primera rizika koje strani državljani mogu imati u Severnoj Koreji i značajno je pogoršao odnose između SAD i Severne Koreje.