Pred nama je čovek koji je posao
brokera batalio (doduše u vreme
finansijske krize -manjak izbora) i krenuo da skita svetom.
Kaže da putovanje
nije puko micanje iz tačke A u tačku B. Smatra da putovanja nisu luda avantura, već unutrašnja potreba.
Priznaje da je pritom važan ugao gledanja, petspektiva. Kaže da se seljakao, da nije
imao poseban, već drugačiji život. Putovao je često glavom kroz zid.
Avio
kompanija Katar častila ga je biznis
klasim za let do Balija. Najlepše utisk nosi iz Indije. Kada su plovili Indijskim
okeanom, ka Kokos ostrvima, videli su čoveka koji okeane preveslava čamcem dugum samo 5 metara. Voli da sluša priče
običnih ljudi ali i ekstremnih ljudi.
Kada su ga upitali koju je
veštinu, koji zanat ispekao putujući odgovara da je poradio na komunikaciji,
stekao iskustva, da može sa bilo kim da proćaska, ali da je i shvatio da ni u
šta ne treba biti baš 100 % siguran.
Kako stopirati?
Loša iskustva mu se nisu dešavala. Sve važno se dešava u
prvih 5 sekundi, kada se vozač i stoper ocenjujuju i procenjuju. Nikad nije
odbio vožnju. Najbolje je stopirati na benzinskim pumpama kada imate dosta
vemena da procenite vozača i on vas. Nije se bojao, a najgore iskustvo mu je
luda vožnje, u blizini Čapljine. Ako se izuzme neprijatnost u Peruu kada su mu maznuli laptop i fotoaparat.
Kaže da može i da se „preputuje“,
te da to postane rutina. A onda put gubi svrhu.
Publici u Dečijem kulturnom centru, mladima ali ne deci
postavlja ključno pitanje:
Šta vas sprečava?
Šta ćete uraditi?
Poentira: Ako upotrebimo dovoljno vrema za svoj cilj
verovatno ćemo uspeti!
Нема коментара:
Постави коментар