Ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića

Beše to  utorak, 9. oktobar 1934. godine u 16 časova i 20 minuta, u Marselju ispred Palate berze. Atentator, Vlada Černozemski, pripadnik Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO), usmrtio je jugoslovenskog kralja Aleksandra sa četiri metka, a jednim je lakše ranio francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua, koji je usled neadekvatne medicinske pomoći u bolnici Božiji dom iskrvario i umro u 17 časova i 40 minuta. 

Po mnogo čemu ovaj atentat ima mnogo sličnosti s ubistvom Franca Ferdinanda u Sarajevu. Pre svega da je ovakav čin bio očekivan, a onda i po bezbroj neobjašnjivih bezbednosnih propusta, pa do samih izvršilaca koji su atentate izvršili iz političkih razloga, a kako bi oslabili države koje nisu doživljavale kao svoje (Austrougarska, Jugoslavija). Ubistvu Aleksandra I Karađorđevića prethodilo je nekoliko neuspešnih atentata.

Uostalom o tome kako se u Hrvatskoj doživljavala novostvorena država govore i reči koje je Svetozar Pribićević izgovorio na Markovom trgu u Zagrebu:

„Aleksandre, javi nam koliko košta vaša krv prosuta na Kajmakčalanu i So lunskom frontu, pa da vam je platimo i da ućutite".

Neki otvaraju i pitanje kada je Aleksandar upošte krunisan za kralja Jugoslavije. Kakogod, da bi učvrstio odbrambeni savez protiv fašista Malu Atlantu, Aleksandar putuje u Francusku, od koje očekuje i pomoć i zaštitu. Odlučuje se da na put krene brodom, da bi na tle zemlje saveznice iz prethodnog rata stupio u Marseju, kako bi se i na taj način zahvalio gradu koji je prihvatio ranjene srpske vojnike i izbeglice iz prethodnog rata. Susret sa predsednikom Republike Francuske bio je predviđen u Parizu (i tamo su bili prpremljeni atentatori, ako ovi u Marselju omanu).

Kraljevska jugoslovenska obaveštajana služba je neposredno pred kraljev dolazak, preko svojih agenata, doznala priprema za atentat, znali su da su teroristi na francuskoj teritoriji, ali nisu imali precizne informacije. U jutarnjim časovima 9. oktobra, jugoslovenska obaveštajna služba je dobila izuzetno važne podatke od jednog njenog agenta iz Italije.

Ukazano je da će se atentat dogoditi u Marselju i da su teroristi putovali s čehoslovačkim pasošima. O ovim saznanjima upoznat je jugoslovenski ambasador u Francuskoj dr Miroslav Spalajković, koji je već bio u Marselju i organi francuske bezbednosti. Tražili su da se o ovome obavesti kralj lično i da odustane od posete Marselju. Međutim, kada je Spalajković obavestio kralja Aleksandra o pripremi atentata, kraljev komentar je bio: 

„Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa“.

Marsejska Avenija Kanabijer (Canebière), glavna gradska arterija u starom delu grada (započinje kod Stare luke (Vieux-port) i ide do kvarta Réformés.) vodi do zgrade prefekture, gde je predviđen zvanični prijem. Tim povodom bila je prepuna razdraganog sveta, koji je nestrpljivo čekao da uživo vidi i pozdravi suverena prijateljske zemlje i saveznika iz Velikog rata. 

Tačno u 16 časova začula se iz obližnje Stare luke počasna topovska paljba koja je označila dolazak jugoslovenskog razarača "Dubrovnik". Masu ljudi na prepunim trotoarima odvaja od kolovoza "živa ograda" od policajaca, ali je već u tom trenutku jasno da je špalir proređen i da nije u stanju da kontroliše masu. 

Ceremonija stupanja jugoslovenskog kralja na francusko tle bila je kratka, pa je već posle nekoliko minuta svečana povorka automobila krenula Avenijom Kanabijer. Na zadnjem sedištu otvorenog automobila, koji se kretao sporo, sedeo je kralj Aleksandar i njegov domaćin u Marseju, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu.

Ispred automobila u kome se nalazio kralj, išli su 18 policajaca u paradnim uniformama, na konjima, sa isukanim sabljama. Kralj je odbio da nosi pancir košulju  u „prijateljskoj i slobodarskoj” Francuskoj. Umesto zatvorene blindirane limunzune kralja su dočekala polovna otvorena kola, a francuska vlada nije dozvolila prisustvo kraljevog ličnog obezbedjenja i jugoslovenske policije na svojoj teritoriji.

Kraljev automobil vozio je francuski policajac Forsak, rodom iz Provense, slabo obučen i neiskusan u poslovima bezbednosti koji se pet godina pre stupanja u policiju bavio zemljoradnjom. No i on je primetio: 

„Ova naprava ne može da ide brže od 20 kilometara na sat. Zar nije bilo bolje da ste pozajmili auto od gradonačelnika, jer mi nemamo često jednSog kralja za posetioca!” 

Kada su kraljeva kola stigla na trg ispred Palate berze, jedan čovek iskočio je iz gomile, noseći u desnoj ruci buket cveća i na francuskom viknuo:

„Živeo kralj!“

Iznenada je skočio sa desne strane na papučicu automobila, odbacio buket cveća i u ruci mu je ostao pištolj mauzer. Policajac u civilu Celestin Geldž, neposredno pored automobila , imao je revolver u džepu, ali ga nije upotrebio. Kada je video ubicu na papuči Kraljevog automobile, umesto da upotrebi revolver, on je vukao ubicu za kragnu od kaputa i vikao mu da siđe. Ubica se okrenuo i ispalio više hitaca u pravcu kralja i policajca Galdža koji je ostao na licu mestu mrtav.

Pukovnik Piole, koji je bio najbliži događaju, sa konja je sabljom ubicu oborio na zemlju. Atentator je i u padu, sa zemlje, nastavio da puca na sve oko sebe. Zatim su dva policajca ispalili nekoliko hitaca u atentatora.

Kralj je ležao nepomičan na zadnjem sedištu automobila, ministar Bartu je bio pogođen u desnu nadlakticu, a general Žorž pogođen sa više zrna u grudni koš, nadlakticu i stomak. Zbog gužve na ulici, automobil sa ranjenim kraljem mileo je do policijske stanice, gde je kralju pružena prva pomoć. 

Međutim, lekari ništa nisu mogli da učine jer su rane bile smrtonosne. Nekoliko minuta posle 17 časova kralj Aleksandar I Karađorđević od Jugoslavije izdahnuo je ne dolazeći svesti. Lekari su utvrdili da je jedan metak pogodio desnu stranu grudi, u predelu jetre, a zatim ušao toraks. Na telu su bile tri rane: pogođeni su leva ruka, rame i lopatica. Prilikom obdukcije utvrđeno je da je kralj Aleksandar imao podmakli stadijum raka na jetri koje je metastazirao i prema proceni grupe uglednih lekara, njegov život ne bi bio duži od pola godine.

Tvrdnja da je kralj na samrti rekao poslednje reči: 

„Čuvajte mi Jugoslaviju!“  netačna je i predstavlja notornu besmilica. Između ostalog, bio je pogođen u grudi, jetru i pluća i na usta mu je odmah počela da liptii krv, tako da nije bio u stanju da išta izgovori.

A poslednje reči Nikole Pašića pošto je došao kući posle svađe s kraljem Aleksandrom bejahu:

„Onaj Crnogorac!" 

Jedan britanski posmatrač napisao je do tada: 

„…da je ovde bilo prisutno samo nekoliko srpskih policajaca, lako bi oni pronašli identifikovali ili lišili slobode Pavelićeve teroriste.“

Atentator, Veličko Dimitrov Kerin, zvani Vlado Černozemski, pogođen sa više metaka u telo, isečen udarcima sablje i linčovan od gnevne mase, prebačen je u kancelariju marsejske službe bezbednosti, gde je i umro, ne izgovorivši ni jednu reč. Kod atentatora je pronađen čehoslovački pasoš na ime Petrus Keleman, dva pištolja, mauzer i valter, dve bombe, busola i  hiljadu i sedamstoi franaka. Ubica je imao na desnoj ruci istetoviranu mrtvačku glavu i dve ukrštene kosti, a iznad čirilična slova ВМРО. U toku meseca novembra je pohvatana gotovo cela grupa atentatora. Saučesnike atentata Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila francuski sud je osudio na doživotnu robiju, a organizatora Antu Pavelića u odsustvu na smrtnu kaznu. 

Kralj Aleksandar I Karadordević rođen je 17. decembra 1888. godine na Cetinju, kao četvrto dete kneza Petra Karađordevića, budućeg kralja Srbije i Kraljevine SHS, i Zorke Petrović Njegoš. Školovao se u Ženevi, u Petrogradu, Rusiji i Beogradu.

Određen je za prestolonaslednika Srbije 27. marta 1909, preskočivši starijeg brata Đorđa. Pred Prvi svetski rat proglašen je za regenta Srbije, a od 1. decembra 1918, posle završetka rata i ujedinjenja, za regenta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

U Prvom svetskom ratu, kao regent, Aleksandar je bio i vrhovni komandant srpske vojske.

Posle smrti oca kralja Petra I 1921, proglasen je za "kralja ujedinitelja" Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kralj Aleksandar imao je tri sina – Petra (1923) , Tomislava (1928)  i Andreja (1929).

Sahranjen je u porodičnoj zadužbini Karađorđevića na Oplencu.

.