петак, 02. август 2019.

Павле Јуришић – Штурм




Павле Јуришић – Штурм српски генерал,  по пореклу је био Лужички Србин.  

Родио се 10/22. августа 1848. године у Бистрици], код Герлица (Лужица) у Шлезији, од оца Отона Штурма лужичког Србина управника ловишта цара Вилхелма I и мајке Хермине. Крштено име му је било Паул Штурм.] Војно образовање је стекао на Војној академији у Вроцлаву (Шлеска) и Ратној академији у Нансију (Француска). По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника дочекао је Француско-пруски рат (1870—1871). Непосредно пред почетак рата добио је чин потпоручника у који је унапређен 15. јула 1870. године. Био је ратни друг из француко-пруског рата са фелдмаршалом Макензеном.

Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-турским ратовима као поручник, да би био одликован и унапређен у чин капетана. Учествовао је и у бици на Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. 

У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. У Колубарској бици, у новембру и децембру, Трећа армија под командом Штурма држала је централни део фронта, а у офанзиви у децембра садејствовала Првој армији у слому аустроугарских трупа. По завршеној Колубарској бици, јединице Треће армије ослободиле су Београд, 15. децембра, након тринаестодневне окупације.

Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној српској војсци током њеног повлачења. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где је се упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да помогне команданту Добровољачког корпуса у Русији. По подношењу извештаја о стању Добровољчког корпуса, почетком 1917. преко Јапана се враћа опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања. Пензионисан је 8. новембра 1921. године у 74. години живота. То пензионисање је за њега била неправда, коју је тешко поднео, јер је у ствари "склоњен" да би неко заузео његово место. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова. Ратовао је против Турака, Бугара, Арнаута, Аустријанаца и Мађара. Борио се за Пруску и против ње. Као немачки официр борио се против Француза, а као српски официр ратовао је заједно са њима. Био је један од најспособнијих официра српске војске, који може стати уз бок славним српским војводама, па је право чудо зашто није унапређен у тај највиши војнички чин.

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.



Преминуо у Београду 13. јануара 1922. године, од последица запаљења плућа. Живео је до тада скромно у Проте Матеје 9, у Београду. Сахрањен је са свим почастима на Новом гробљу.

Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске. Павле није имао деце док је брат Евгеније имао синове Павла и Петра. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци и млад је преминуо 1925, три године после стрица. 

Други син Евгенија, Петар такође официр се после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је 1943. године ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Петар то одбио говорећи да је српски официр. 

Трећи син Момчило Е. Јуришић-Штурм је био дипломатски чиновник. Војни рок је одслужио у IV Коњичком пуку у Београду, 1. августа 1911 – 1. фебруара 1912, учествовао у ратовима 1912. и 1913. године; током Другог балканског рата повучен је у Штаб Коњичке дивизије за ордонанс-официра после пада са коња и на том положају је остао до демобилизације 1913. године. Током Првог светског рата био је помоћник делегата председника Министарског савета код Врховне команде од 17. јула 1914. до 1. фебруара 1916. а делегат председника Министарског савета код Врховне команде и Двора у Солуну од 20. августа 1916. до 1. фебруара 1918. Након завршетка ратова 1912-1918. године мао је чин резервног коњичког капетана II класе. Био је и делегат Удружења српских резервних официра и ратника на Конгресу савезничких ратника у Њу Орлеансу, САД 1. X – 1. XI 1922. године. Највиши ранг који је досегао у дипломатској служби био је положај помоћника министра иностраних

Нема коментара:

Постави коментар