PUTOKAZ: Bosanski lonac

Bosanski lonac je lokalni specijalitet (balkanska varijanta rusko-ukrajinskog boršča) čija je glavna tajna u upotrebi što više sastojaka koji se stave u lonac, pomešaju a onda se krčkaju na tihoj vatri-što duže to bolje. Povremeno ovu smesu treba mešati da ne zagori. Jelo je poprilično ukusno, ali belaj nastaje kada se pretera ili sa začinima ili se pretera s vatrom, kada jelo proključa.

Tada takav lonac i takva papazjanija može da eksplodira. A onda, spasavaj se ko može!

Evo šta je naš proslavljeni nobelovac zabeležio o zemlju koju je beskrajno voleo:

Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas.

Ivo Andrić o Bosni (Pismo iz 1920.)

Odlukom Berlinskog kongresa posle odlaska Osmanlija, 1878. godine Austro-Ugarskoj se dozvoljava da okupira Bosnu, da bi je ova anektirala (pripojila) 1908. godine. To nije moglo da naiđe na simpatije lokalnog stanovništva, te je leta 1914. godine Gavrilo Princip, pripadnik revolucionarnog omladinskog pokreta "Mlada Bosna" pucao na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i tom prilikom ga usmrtio.

Bio je to povod za Veliki, kasnije prekršten u Prvi svetski rat.

Godine 1984. u Sarajevu su održane XIV Zimske olimpijske igre, da bi ratni sukobi započeli samo osam godina kasnije.

Danas je Bosna i Hercegovina (akronim BiH) složena državna zajednica (ISO 3166-2:BA) sastavljena od jedne Federacije (sastavljene od deset kantona), jedne Republike i jednog distrikta.

Vraćamo se kući iz Splita. Preko Bosne. Dolazimo do hrvatsko-bosanske granice. Osim toga što nas je neki čika zagledao i pokupio nam soške, ništa se nije promenilo. Isti teroar, iste crkve, ista piva. Verovatno i isti narod.

Putujući razjedinjenim Balkanom i ujedinjenom Evropom razvio sam jedno lukavstvo kako da utvrdim na čijoj se zemlji nalazim. Pogledam bogomolje, pogledam reklame za pivo, na benzinskim pumpama razgledam štampu. I nikad ne omanem. Tako je i sa Bosnom, pivo i crkva ili džamija kazuju vam koji narod tu živi. Ako su bogomolje više to znače da se nalazite u žarištu mogućeg (a verovatno i već odigranog) sukoba, ili je u pitanju granica između dva naroda. Zvanična ili nezvanična.

Onda vidim da se krajolik odjednom promenio. Više je džamija, manje piva. Došli smo na vrelo Bune kod Blagaja. Kapacitet vrela je 43 kubika vode u sekund, pa je ovo jedno od najjačih krških vrela u Europi, a ujedno zaštićeni rezervat prirode. Buna ističe iz pećine ispod stene visoke dvesta metara i samostalno stvara tamno modru-smaragdno zelenu reku, koja teče jos oko devet kilometara prema zapadu, gde se uliva, u blizini sela Buna, u Neretvu.

Susrećemo se s Orjentom u njegovom punom sjaju. Arapska slova, šatre sa robom, kahvane sa mezama uz opojni žubor vode. Blagaj stari grad, a njegovi bedemi su rimski. Turski sultan je bio toliko opčinjen ovom lepotom te je ovde sagradio tekiju, za potrebe derviškog kulta i okupljanje, ali i za noćenje Sufi - derviš bratstva. Bejaše to u XVI veku, a bratsvo bejaše poznato po svom asketizmu. Ovde se i dan danas obavljaju mistični islamski rituali - zikri (slavljenje Boga).

Za vreme Osmanlija Blagaj je bio sedište Blagajskog vilajeta, potom kadiluka, a bio je podeljen na nekoliko mahala: carsku, hasanaginu, bunsku i galičića. Grad je imao sedam džamija, dva hana, četiri musafirhane, medresu, dva mekteba, tekiju, četiri kamena mosta na Buni, jedan na Bunici i dva na ponornici Posrt, sedam mlinara s 28 mlinova. Omer-paša Latas je obnavio tekiju, turbe i musafirhanu.

Kako to izgleda možete pogledati OVDE

Most(ar) na Neretvi

I tako malo pomalo dolazimo da grada rušenog i građenog iznova. Mostar je najveći urbani hercegovački grad i peti po veličini u Bosni i Hercegovini. Prvi spomen Mostara susrećemo u jednom pismu od 3. aprila 1452. godine, koje se danas čuva u Dubrovačkom arhivu. U pismu se navodi da se Vladislav Hercegović, sin Hercega Stjepana, odmetnuo od oca i zauzeo Blagaj i dvije kule na mostu na Neretvi. Kula na desnoj obali Neretve zvala se Tara, a na levoj Helebija. Ovim krajem su jedno vreme vladali Nemanjići, a zatim bosanski ban.

Sa njega su neki odvažni u julu momci skakali. Grad prelep, a podeljen.

Sa parkinga i sa zapadne strane kojojm dominira franjevačka crkva čiji zvonik visok 107 metara para neba krećemo se prema čuvenom mostu. Fasade kuća koje prolazimo krase ožiljci iz rata 90-tih. I sam most je u ta vremena bezumlja (za koje mi normalini želimo da se nikad više ne ponove) je uništen. Srušile su ga snage HVO-a (Hrvatsko veća obrane) 9. novembra 1993. godine.

Grad je ime dobio po čuvarima mosta – MOSTARIMA. Izgradio ga je Hajrudin, učenik velikog turskog arhitekte Sinana. Navodno pod pretnjom smrću, u slučaju neuspeha. Prema legendi, arhitekt se spremao za odlazak na onaj svet na dan skidanja drvene konstrukcije. Plašeći se gneva prgavog Sulejmana Veličanstvenog. No,nema pouzdanih podatka da je Hajrudin ikada video svoj most. Umesto Hajrudina, izvodač gradnje mosta (danas bismo rekli podizvođač) bio je lokalni preduzimač, Mehmed Karađoz. Most je sagrađen 1566. godine. To je jednolučna građevina koja spaja obale Neretve. Raspon luka je 29 metara a visina 21 metar. Obnovljen je 2004. godine. Nalazio se i nalazi se na UNESCO-voj listi zaštićenih spomenika.

Živopisan pazar, prelepi muzej hamama, divni ljudi, jedan lep razgovor u pržionici, uz kahva- komplet i iznenadni pljusak. Vlasnik pržionice kafe reče mi da je stara mašina za kahvu iz Izmira, iz prošlog veka. „Ne deluje mi tako staro“, odgovorih mu ja sa čuđenjem.

Pa taj prošli vek je XX, sa osmehom mi odgovori. Stari se i teško to prihvata! Kao suveniri prodaju se razne džidžabidže napravljen od bojevih metaka. Kao čin razoružana simpatično. No, ja bih ove metke definitivno sklonio da ih moje oči više nikad ne vide!

Osmanlije su osvojili Mostar verovatno 1468. godine. Tada je u njemu boravilo oko 35 osmanlijskih vojnika kojima su dodeljeni posedi, a zatečeni stanovnici su postali njihovi kmetovi. Početkom XVI veka postao je sedište hercegovačkog sandžaka i umnožava svoje stanovništvo a i grad se širi.

Grad se razvijao kao tipično osmanlijsko naselje, s karakterističnim mahalama i čaršijom. Godine 1833. osnovan je poseban hercegovački pašaluk sa sedištem u Mostaru, na čelu s Ali-pašom Rizvanbegovićem, koji je avanzovao i vezirsku titulu. U poslednjim godinama osmanske vlasti otvoreni su konzulati nekih zemalja (Austrija, Italija, Rusija, Velika Britanija i Francuska).

Da ni danas niije drugačije govori i turski konzulat, u bošnjačkom delu grada.

Najstariji hršćanski objekt je Stara pravoslavna crkva iz 1834. godine, izgrađena na obroncima brda Fortice, u istočnom delu grada. Stradala je u ratnim sukobima 1992. godine. Odnedavno traje njena obnova, a srpska vlada za dovršetak radova na Hramu Svete Trojice odvojila je 200 hiljada evra.

Nakon napada fašističkih sila na Kraljevinu Jugoslaviju i proglašenja NDH, Mostar se našao u italijanskoj interesnoj zoni na prostoru Nezavisne države Hrvatske. Po oslobođenju, Mostar doživljava nagli industrijski razvoj. Izgrađen je veliki broj fabrika (Aluminijski kombinat, "Soko", "Hepok", "Mostarska vinarija", Fabrika duhana Mostar), hidroelektrane na Neretvi, otvoren Rudnik mrkog uglja i slično. „Hepokova“ Žilavka bila je uz još par vina moj vinski bukvar s kojim sam zakoračio u svet vina.

Aleksa Šantić jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika, rođen je i najveći dio života proveo, pa i umro u Mostaru. Njegova porodica nije imala velikog razumevanja za njegov talent, pa su ga poslali da pohađa trgovačku školu u Trstu, koju je on i završio. Pripadao je mostarskom književnom krugu, koje je pokrenulo književni list "Zora" (zajedno sa Jovanom Dučićem (koji je u njenom izdanju štampao prvu zbirku svojih pesama 1901.) i Svetozarom Ćorovićem. Bio je i osnivač srpskog pevačkog društva "Gusle".

U vreme aneksione krize izazvane 1908. godine austrougarskom okupacijom Bosne i Hercegovine pobegao je u Italiju, a posle toga bio je poslanik u Bosanskom saboru. U Prvom svetskom ratu austrougarske vlasti su ga uhapsile.

Ko ne pamti Šantićevu opsesiju Eminom koju zaneseni pesnik voajeristički posmatra ne krijući svoju žudnju:

„Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,

Prođoh pokraj bašte staroga imama;

Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,

S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,

Stid je ne bi bilo da je kod sultana!“

Vazduh trepti, kao da nebo gori.

Sprema se oluja, a nas Sarajevo čeka...

Sarajevo, Das ist Walther!

I tako stižemo u grad koji je branio Valter. Vladimir Perić. Ko se samo ne seća sjajnog filma Hajrudina Krvavca (Vaterovog kurira i privremenog stanovnika Golog ostrva), svojevrsnog partizanskog vesterna koji je omađijao i Kineze. Grad je okružen olimpijskim planinama: Jahorinom, Bjelašnicom, Igmanom (čuvenom po usiljenom maršu Prve proleterske brigade, u noći 27. januara 1942. godine prilikom koje su se dobrano smrzavali), Treskavicom i Trebevićem. Kroz grad protiče reka Miljacka, a u neposrednoj blizini grada je i izvorište reke Bosne, sa popularnim izletištem, prekrasnim Vrelom Bosne. Tamo smo nekad davno, na putu ka moru pravili predah i uživali. Koliko se sećam i dobro se jelo tamo.

Kad smo već kod jela... Ogladnelo se, čoveče! Rušeći stereotipe i izlizane šablone, ustaljene navike, "preskočio" sam ćevape i naručio sočni stek u Bosankoj kući. Rizik se, ispostaviće se, biti obilato nagrađen. Kupijem i orjentalne slatkiše „za poneti“: rahatluk u raznim verzijama i ćeten alvu sa kakaom. Sevap je! Da podelim kad se vratim sirotinji raji...

Znate ono kad davite a neko vam prekorno kaže: „Ti to od Kulina bana!“. Kultin ban je vladao Bosnom od 1180. do 1204. godine, a tvorac je čuvene Povelje Kulina bana (1189.), kojim se regulišu trgovački odnosi između srednjovekovnog bosanskog kraljevstva i Dubrovačke Republike.

Dolaskom Turaka 1435. godine i padom tvrđave Hodidjed, koja se nalazila na obalama Miljacke nastaje grad Sarajevo. Smatra se da ga je osnovao Isa-beg Ishaković 1462. godine. Prvi put se spominje 1507. (Saraj-ovasi, „polje oko dvora“). Vezir Gazi Husrev-beg gradi zadužbine Visoku školu Kuršumli-medresu, a 1531. je izgrađena Gazihusrev-begova džamija, najpoznatija građevina starog Sarajeva. Iz ovog vremena datiraju i Imaret, bezistani i hamami. Tih godina je izgrađena i stara pravoslavna crkva.

Austrijski princ Eugen Savojski je sa 8.500 vojnika ušao 1697. godine u grad i do temelja ga zapalio.

Od 1850. Sarajevo je glavni grad Bosne, provincije Osmanskog carstva. U grad se doseljavaju Jevreji Sefardi, posle progona iz Španije, grade sinagoge, a istovremeno nastaju pravoslavne, katoličke i evangelističke crkve i katedrala.

Austro-Ugarska stiže uz dosta muke i otpora 1878. godine na ove prostore, a Sarajevo postaje upravni centar Kondominiuma. Uz svoj dotad orijentalni, dobija i drugi, evropski izgled. Grade se Zemaljski muzej, Gradska većnica, gimnazija, sud, zgrada Narodnog pozorišta, pošta, bolnica, tržnica, banke, vile na Marijin dvoru.

Premrežavaa se prugom uskog koloseka, a austrougarski carski činovnici i vojnici obilato eksploatižu privredna i prirodna bogatstva Bosne. Za vreme II svetskog rata Sarajevo je deo NDH.

Već pomenuti heroj s početka ove priče, Vladimir Perić Valter gine na dan oslobođenja Sarajeva, pod misterioznim okolnostima.

„Sarajevo, kristalna sećanja

Sarajevo, od blata i snega

otari mi inje sa očiju i čela

izađi iz mene, izađi iz mene

Pusti oči da vide, jos ovaj put

pusti uši da čuju, jos ovaj put“

(Ekatarina Velika – Sarajevo)

Bitan je Princip

Dva stopala su bila utisnuta u asfalta ispred nekadašnjeg Muzeja Mlada Bosna mesto su gde se krojila istorija.

Dvadeset i osmi je dan juna 1914. godine i u Sarajevo dolazi austrougarski prestolonasljednik Franc Ferdinand. S njim je i njegova lepa, trudna supruga Sofija, dama sa šeširom širokog oboda. Povorka defiluje kroz svečano ukrašeni grad u crnim otvorenim automobilima, Obalom pa do Gradske većnice. Franc i Sofija su tu da, na Vidovdan, obiđu austrougarske vojne trupe, zatim Zemaljski muzej, a onda i da se malko provozaju prvim tramvajem u Evropi. Istovremeno, proslavljaju 14-tu godišnjicu braka.

Svet se tiskao po ulicama okićenim crnim i žutim habzburškim i bosanskim crveno-žutim zastavama. Mnogi su, u rukama, drže cveće, koje će bacati na svečanu kolonu. Iz razdragane mase izdvaja se u 10:15 časova mladić po imenu Nedeljko Čabrinović, član organizacije Mlada Bosna, i umesto cveća, baca ručnu bombu na automobil u kojem je bračni par.

Bomba nije potrefila automobil i eksplodirala je van njega. Čabrinović se, progutavši otrov, baca sa oko osam metara visine, na peščanu površinu, gde ga ubrzo stistiže i hvata "neki berberin naoružan pištoljem" i dvojica policajaca. Umesto da odmah napusti mesto atentata, austrijski prestolonaslednik je izašao iz automobila i jedno vreme radoznalo posmatrao šta se dešava sa atentatorom!

Franc Ferdinand donosi zatim odluku da i pored incidenta kolona ipak nastavi put. Stigli su pred Većnicu gde ih je se dočekala jedna posve bizarna scena; sarajevski gradonačelnik, Fehim efendija Ćurčić ih dočekuje svečanim pozdravnim govorom kao da se ništa nije dogodilo rečima:

„Duše svih građana prestoničkog grada Sarajeva u ovom trenutku su ispunjene srećom i sa naročitim entuzijazmom pozdravljaju Vašu uzvišenu posetu i kao što ste mogli da vidite - na najsrdačniji način!“

Nadvojvoda ga preseče izgubivši strpljenje, iskazujući svu svoju frustraciju i srdžbu, koja ga je u tom trenutku ispunjavala i odbrusi mu:

„Ja sam došao ovde kao gost, a vaš narod me dočekuje bombama!

Nekako se sve to izgladilo i bilo je vreme da se krene dalje. Poćerek donosi odluku da zaobiđe centar, kako bi izbegao gužvu, ali zaboravlja da kaže vozaču da u ulici Franje Josipa treba da skrene desno.

Uz to, Sofija i pored svega šta se dogodilo rešava da i ona ide u Muzej, pa joj Harač, Ferdinandov ađutant, ustupa mesto u automobilu, a on sam staje na bočnu papuču kola, onu koja je okrenuta ka trotoaru prema reci, kako bi bio telesna garda. I tako kreću kad će guverner Poćerek odjednom:

„Što je ovo? Ovo je pogrešan put!"

Vozač je zakočio i sporo krenuo unazad.

I tačno tamo gde će kasnije stajati već pomenuta utisnuta stopala, stajao je drugi član Mlade Bosne, Gavrilo Princip i jeo nešto s nogu. Mislio je da je sve okončano. No, spazivši nadvojvodu, munjevito poteže poluautomatski pištolj belgijske marke Fabrique Nationale M 1910, kalibra 7.65x17mm (.32 ACP) i i puca. Ispostaviće se precizno.

Prvim pucnjem zapečatio je sudbinu Ferdinandu, dok će drugi metak, pokazaće se, nekoliko minuta kasnije, biti fatalan za nesrećnu Sofiju. Principov metak presekao je vratnu žilu austrougarskog nadvojvode. Zato oni istoričari koji tvrde da bi rat bio izbegnut da je Ferdinand nosio svileni pancir, koji je dizajnirao Poljak Kazimir Zeglen, pucaju u prazno. Pa, nije pancir prsluk rolka! Vrat, istoričari, vrat!

Čabrinović je progutao kapsule cijanida, no ona nije delovala. Otrov je bio, kako je utvrđeno kasnije, lošeg kvaliteta. Spalio mu je samo grlo i stomačnu floru. Princip je pokušao da izvrši samoubistvo, ali ga je u tome sprečio jedan agent. O samom hapšenju Principa „Politika“ u broju od 30. juna (17 po starom tada važećem kalendaru) beleži:

„Na Principa su skočili oficiri i žandarmi i strašno su ga zlostavljali. Sav je bio krvav. Povrede su mi bile velike, naročito po glavi i rukama. Kad su ga doveli u kancelariju, prvo su ga morali da isperu i previju.“

Atentatori su izdržali su svu policijsku torturu ne odavši svoje saučesnike. Princip je prilikom saslušanja izrazio žaljenje što je kao žrtva atentata stradala i Sofija. Čabrinović, pak, izjavljuje:

„Tri dana pred svoj put u Sarajevo, ja još ni sam nisam pomišljao na atentat, nego sam kupio novo odelo i vredno radio u štampariji kako bih platio dugove i uštedio koju paru. Jer namera mi beše da na Vidovdan prisustvujem proslavi u Skoplju..."

Gavrilo Princip je bio suviše mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na dvadeset godina zatvora, koje je izdržavao, sa drugim atentatorima, u češkom Terezinu svakodnevno izložen mučenjima. Oboleo je od tuberkuloze i tamo preminuo 28. aprila 1918. godine, u 18:30, u tamnici broj 33. odeljenje 13. malo pred kraj I svetskog rata. Prvi atentator, Nedeljko Čabrinovič u istom zatvoru preminuo je ranije, 20 januara 1916. godine. Tri godine po završetku rata, tela atentatora preneta su u Sarajevo i sahranjena u zajedničkoj grobnici zaverenika.

Tokom II svetskog rata Terezin, mesto na kojem su Čubrinovioć i Princip skončali pretvoreno je u nacistički koncentracioni logor.