Dalmacija u junu- Rivijera makarska i Bol na Braču

Posle Splita i Omiša na red je došla i Makarska. Ona se nalazi u Srednjoj Dalmaciji, na mestu gde se ljube planina Biokovo i Jadransko more. A na pola puta od Splita ka ostrvima Brač i Hvar.

Biokovo je planina, ali i park prirode. To je najveća (i najduža) planina u Dalmaciji i uzdiže se strmo iz Jadrana u visine od 1762 metara (vrh Sv. Jure). Prostire se od prevoja Dubci prema istoku do ušća reke Neretve. poznatiji vrhovi su i Veliki (1457 m) i Mali Šibenik (1388 m), odakle se pruža najlepši pogled na Makarsku i obližnja ostrva. Ovde se mešaju kontientalna i mediteranska klima, kontientalno i mediteransko bilje. Šetajući planinom možete naleteti na pećine i jame, ali i na divlje mflone, divokoze, ptice, orlove, vukove i zmije. 

Ovde je u u naselju Puharići letovao i napisoa neke od svojih najlepših pesama frontmen kultne beogradske rok grupe, EKV, Milan Mladenović (1958. — 1994.).

"Voda pada u tvoje oci boje meda
ja sam decak iz vode
imam trag pod levom miskom
na tvoje usne boje mesa
spusticu kap svoje vode
pusticu glas iz grla
aj, aj, aj, aj"

Oči boje meda 

Smatra se da je Makarska dobila ime prema obližnjem selu Makru. A da ne bismo jurili kokoš i jaje ime Makar dolazi od feničkog naziva za purpur (mucar). Naime, u određeno doba godine i određeno doba dana gore i brda iznad Makarske dobiju modro-tamnoljubičastu boju. A i u prilog ovoj teoriji ide to što je makarska luka bogata volcima, vrstom puževa od koje su Feničani proizvodili ljubičastu boju. Volak se nalazio na prvim novčićima Feničana kao i Rimljana. U kućicu ovog puža feničanski je pomorac Drako sakrio svoj tek rođenog sina Misurtu kako ga ne bi žrtvovao bogu Baalu. Nećete verovati, ali kažu to se desilo baš u Makarskoj! Misurta je odrastao u stasitog momka i postao admiral, ali to je već neka druga priča. 

Volak (Hexaplex trunculus) je široko rasprostranjeni puž poznat u celom Jadranu pod raznim imenima. Najpoznatija imena su: kravica, rogulja, vrpalj, kočul ali je uvrežen naziv kvrgavi volak. Pripada porodici Murcidae zajedno s još osam srodnika u Jadranu. Sklon je razbojničkom načinu života jer uz pomoć radule (oštrice) buši kućice mnogih puževa i školjaka. Hrani se raznim mekušcima, ali ne beži ni da pojede svoje saplamenike. Strvinar je i jede razne uginule organizme. Jednom rečju ne bira, svaštojed. Od maja do juna volci grade sunđeraste naseobine u kojima polažu jaja. Ribolovcima je najpoznatiji je po tome što je odličan mamac za lov na orada, a može se i sam pojesti. Turistima je omiljeni suvenir.

Ako pogledate ovaj moj putopisni portal, videćete da je i meni omiljena boja ljubičasta. Vino koje najviše volim te je boje. Ljubičasta boja se teško dobijala i bila je, naravno,skupa. Zato je bila rezervisana za kraljeve, visoko sveštenstvo, te simbolizuje autoritet,  moć i plemeitost, ambicije i dostojanstvo. Neki kažu i tajanstvenost, neki čak i mudrost. Kleopatra je volela ljubičasto. Za uncu ove boje njeni robovi su potapali u vodi 20 hiljada ovih pužića punih deset dana. Vagner je sve svoje opere komponovao u sobi koju pe prethodno okrečuio u ljubičasto. To je i masonska boja. 

Ime Makarska prvi se put spominje u dokumentu iz XVI veka, u vreme turske uprave, kada su ovde držali vojsku i carskog poreznika. Posle turske, Makarska je pala pod mletačku vlast, a potom pod kapu Habsburške Monarhije. Posle Napoleonovih pobeda s početka XIX veka i Makarska je postala francuska. Napoleon je podsicao kulturu i gradio puteve, koje su Makarsku povezali s ostalim primorskim gradićima. U znak zahvalnosti na zapadnom ulazu u grad podignut mu je spomenik. I kao što se Napoleon bavio infrastrukturom, tako je Austro-Ugarska insistirala na razvoju ovdašnjeg turizma. A gde je turista tu mora i da je vina: 

"Lozo vinova

Lepotom tvojom

Sebe opijam

U soku tvojem

Vinovom uživam

Zrnom tvojim

Grlo sladim

Kapljucom tvojom

Dušu hranim "

(kamena spomen ploča sa odom vinovoj lozi, Makarska)

Posle celodnevnog uživanju u prelepim plažama, hladu koju prave čempresi odličnoj morskoj hrani (u mom slučaju lignje na žaru uz dalmatinskim prilog) i belom vinu (Zlatanotok Plenković) u konobi "Bura" i najboljem čizkejku koji sam jeo. Bez preterivanja, a uz kafu, naravno. 

 

Na pitanje poslastičara da je sve u redu spremno odgovoram: „Nije".

Pogledao me je zabrinuto i upitao šta me ne valja.

 "Treba mi odmah još jedno parče ovog kolača!", nisam mogao da zauzdam svoju gastronomsku (čitaj ulavu) prirodu.

Makarska ima i letnji kino, ali, avaj, vremena nije bilo. Niti je bilo vremena za boćanje. Čekao nas je trajekt za Brač.

Selavi!

I da znate kada vam kažu videćeš ti Svetog Petra znači da ste u Makarskoj. 

Naime, on sa jednog brda bdi nad njom!

Letnja noć, studentski hotel "Makarska"

i haljina svetlo plava maturska

na dohvat ruke, al' daleko od mene

(Te noći smo se potukli zbog nje, Zoran Kiki Lesendric)

Bolje Bol na Braču nego bol u braku

 

Pristajemo trajektom u luku Sumartin na Braču. Nastavljamo dalje ka Bolu našim busom. 

Na Braču je sve na "B" te obratite pažnju na belo vino tj. "bjanko" dok ćete "bevandu" darivati Šarcu.

Vino se puni u vinske boce tj. "bocune" i "botilje", te bačve tj. "badanje" iliti "barila".

Od ječma stižu ječmeni osvežavajući napitak -"bire".

Stasite i šarmantne Dalmatinke svetlih kosa, oslovićete "biondine", samo nikako nemojte da im tepate da su "bondinjente" (ništarije) ili još gore "brtoldije" (nimfomanke) jer ćete s pravom dobiti po njušci.

Kakogod bilo prave "barbe" više vole "buže" (rupe) negoli "balote" tj. boćanje.

Na Braču je i Bol. To je bol koji mi nije nimalo bio neprijatan. Dapače.


Bol na Braču je pitoreskna primorska varošica, mesto vinogradara i vinara, ribara i pomoraca. Ime duguje, latinskoj reči „vallum“, što označava bedem, zemljom utvđeno naselje.

Iznad mestašca, u blizini propalih letovališta iz socijalističkih vremena i simpatičnog obnovljenog mlina ušuškao se dominikanski manastir podignut 1475. godine, a u njegovoj crkvi Svete Gospe od Milosti pohranjena su neka vredna dela iz doba renesanse i baroka. Njihov muzej čuva brojne crkvene knjige, umetnine, obredni pribor, arhivsku građu (pisma, poklone, notarske ugovore, papinske proglase vezane uz bolski manastir i rukopisna dela bračkih pisaca. 

 

Posebno treba naglasiti vredne slike Bogorodice s detetom i svecima, dela jednoga od najvećih italijanskih slikara renesanse, Mlečanina Jakopa Robustija Tintoretea (1518-1594), koji je želeo da “slika kao Ticijan, a crta kao Mikelanđelo”.

U bolskoj Galeriji „Branko Dešković", smeštenoj u renesansno-baroknoj palati izložena su dela moderne umetnosti. Osnovana je daleke 1963. godine, a postavka sadrži više od 400 dela pedesetak autora vezanih uz primorski kraj, poput Ignjata Joba koji je slikao brojne pejzaže i kompozicije u kojima se može osetiti uticaj bračkog krajolika i ljudi, žar sunca, plavetnilo mora i zelenih krošnji maslina.

Današnja vremena gradnje, tajkuna i legalizacija bespravno podignutih objekata novost su samo za nas. Otkad je ljudi, bilo je i grabeži za krovom nad glavom. Ovde govorimo o "prijateljskom preuzimanju" gajbe. Reč je o čuvenoj bračkoj „Kuću u kući“. Zemlja na kojoj je sagrađena Markova kuća pripadala je familiji Vuković, koja je brojala šestoro braće, tri sveštenika i tri pomorska kapetana. Plovili su kapetani svojim jedrenjakom i trgovali čitavim Mediteranom, te su sa tih putešestvija dopremili i tri zanosne Špankinje i sagraditi im veliku kuću (Paloc) na svojoj zemlji, tamo gde se već nalazila Markova kuća.

Marko, nije časio ni časa, nije pokrenuo parnični postupak, niti isprobao medijaciju, već je smesta postavio eksploziv, ali su ga u opravdanom gnevu omeli revnosni žandari. Rekoše mu, Marko kad rušiš, navuci čoveče fantomku i radi to pod okriljem noći. Shvativši da je gusto, braća su Marku ponudila veliki novac da se odseli, ali ponosni Marko, dostojan svoga prezimena, nije imao nameru da se seli zbog tuđih ljubavnih kaprica. Složna braća pokušala su da lobiraju kod tadašnjeg načelnika Vužića (nisam pogrešio u kucanju), n.a.), no prgavi Marko posvađao se sa načelnikom i zapretio mu smrću, te je ovaj zbog straha od odmazde utekao u Dubrovačku Republiku.

Vukovići su nastavili gradnju, podigli tri sprata i trebalo je samo još da postave podove i krov, te su iz tog razloga otputovali u Mletke po drvenu građu. Nakrcali su brod i krenuli nazad prema Bolu, ali ih na povratku uhvati veliko nevreme i potopilo brod, a od posade se niko nije spasio. Vukovići su nestali u mosrkim dubinama, a Marko Sila se nekoliko godina nakon toga vratio da bezbrižno živi u svoju kuću, danas poznatoj pod imenom “Kuća u kući”.

Ova nekretnina iz XIX veka zaštićeni je spomenik kulture. Postoji dugme koji uveče pritisnete i ona se osvetli. I dalje nije na prodaju.

A kada brodom uplovljavate u Bol, ne možete da promašite dugačku kamenu zgradu koju krasi natpis o njenoj nameni.

Radi se o vinskom podrumu Prve dalmatinske vinarske zadruge iz 1903. godine u Bolu. Danas je ona preuređena u Vinariju Stina, sa sjajnim degustacionim salama i vinskim podrumom. A vina, ne treba o njima pričati, treba ih probati, a zatim piti. O tome više na WineJouru. Ni o lepoti Dalmatinki neći pričati. To treba videti. I diviti se dakako.

A onda, baš onda kada sam uživao u čaši vina koje sam pažljivo odabrao na rivi se odigrala jedna bizarno-perverzna cena. Vidim kuće i neku balerinu, doduše poprilično kabastu za tu profesiju. Ni gracioznu , ni gibku. Kako se približava (uvećava) primećujem da je maljava, te da čak ima i bradu (zapuštenu). Saginje se i nimalo ženstveno mazi jadnog psećeg stvora. Kada progovori shvatim da je to neki ostrvski momak groteksno maskiran. Da je bar gej uradio bi to sa više stila. Ovako to je samo za njega neka vrsta zabave. A mamu mu, ogadi mi onako dobro vino!

 

Bolske plaže su od belog žala, posebno plaža Zlatni rat, pa privlače svojom prostranošću i lepotom. Rajska plaža Zlatni rat pruža se duboko u more. Njena elegancija i privlačnost učinile su plažu simbolom ostrva i dalmatinske obale. Nastala je taloženjem finog zlatnog šljunka oko podmorskog grebena pružajući se poput jezička i do petsto metara u more. Pod uticajem vetrova, talasa i morskih struja vršak Zlatnog rata stalno menja oblik, čineći ga svaki put neponovljivim. Taj predeo je zaštićeno prirodno područje i omiljeno mesto surfera iz celog sveta.

U letnim mesecima svakih pola sata do plaže prevozi turistički vozić i turistički brodovi koji polaze iz luke Bol. Oni koji su posećivali nekad ovu plažu, kažu da je ona doživela neki cunamčić, te da „taj šljunak nije kao što je nekad bio“. Da li je to istina, ili su sećanja (kada smo i mlađi bili) uvek lepša nego sadašnjost (večno ljudsko prokletstvo) ostavljam vama da sami presudite.

Zalazak Sunca na groblju u Supetru 

 

Posetili smo Supetar jednog junskog predvečerja. Dok je voda još bila više topla nego hladna. Kada mi je dosta bilo kafenisanja, pa sam odabrao kupanje u sumrak. 

Posle plivanja, za vreme kojeg je i Sunce zaronilo rešio sam da prošetam i tako se našao na ovom fascinantnom groblju u Supetru. 

Svi znamo kvalitet bračkog kamena. Od njega je sazidana Dioklecijanova palata, Tašmajdanski stadion, Palata Srbija,  zgrada Banovine u Novom Sadu, ambasade Rusije i Amerike u Beogradu, Papin oltar, Bela kuća u Vašingtonu, mada postoje indicije da je to ipak bio venčački mermer. 

Ovde počiva i znamenti vajar Ivan Rendić (Imotski, 27. avgusta 1849. - Split, 29. jula 1932.). Već deo svog životna proveo je u Trstu. Osim akademizma i realizma, Rendićevo stvaralaštvo bilo je pod snažnim uticajem secesije i novijih umetničkih strujanja. Njegov opus čine nadgrobni spomenici, skulpture i vrlo funkcionalno oblikovane grobnice. 

Njegove skulpture krasiće i beogradski Narodni muzej ako jednog dana bude renoviran i otvori svoja vrata nestrpljivoj publici. 

Rendulić je počeo da se vajarstvom bavi već od rane mladosti zahvaljujući kamenoklesarskoj tradiciji Brača gde je proveo detinjstvo. Prvo obrazovanje stiče u Trstu od drvorezbara Moskota, a 1867. godine upisuje Likovnu akademiju u Veneciji koju završava 1871. godine.  

U periodu od 1872. do 1876. godine usavršavao se u ateljeima firentinskih vajara uključujući i Đovanija Duprea. Svojim akademizmom on je uticao na kasniji Rendulićev razvoj, na formiranje njegovog sopstvenog stila.  Njegovo školovanje u Veneciji i Firenci finansijski je potpomogao Josip Juraja Štrosmajer, biskup i mecena brojnih umetnika. 

U ovom periodu svog života Rendić se ženi Olgom Florio i boravi u Zagrebu, Samoboru, Đakovu i Crnoj Gori. Rendić se vraća u Zagreb 1877. godine, otvara atelje u kojem realizuje veliki broj javnih i privatnih porudžbina. Postaje član Društva umetnosti koje je obnovilo rad 1879. godine.

Na neko vreme opet odlazi u Trst, da bi kraj života dočekao u bedi u Supetru, a preminuo u splitskoj bolnici. 

U početku svog stvaralašta Rendić potpuno reprodukuje stvarnosti bez bilo kakvih ulepšavanja. U svoju skulpture unosi i neke druge elemente, poput idealizma, što je posledica njegovih političkih, društvenih i filozofskih shatanja. 

Rendićeve portrete možemo podeliti u dve grupe: one koje je radio poznavajući portretisanu osobu i one koje je radio zanatski, bez poznavanja portretisane osobe, što se svakako odražavalo na kvalitet same skulpture. 

Na prelazu vekova Rendićev stil se drastično menja. Ovu fazu karakteriše potraga za ličnim izrazom i upotreba inspiracije iz narodnog folklora i baštine slovenske umetnosti. Uticaj bečke secesije vidljiv je u nekoliko elemenata: odbacivanje primeneistoriskijh stilova u arhitekturi, zanemarivanje funkcionalnih graditeljskih principa, kao i slobodno oblikovana dekoracija koja se ogleda u  osnovnim elementima građevine ili spomenika.

No, ja smelo prezirem smrt i veličam život. Ništa čoveka ne vraća u život kao susret sa smrću, pa makar to bilo i obilazak groblja. Pravim pauzu uz "Karlovačko crno" u blizini zabavnog parka, kakve sam svakodnevno posećivao u tinejdžerskom periodu. Roštiljanje na stonom fudbalu, tiltovanje flipera i slične zanimacije. Šta o tome uopšte znaju današnji klinci, koji igrice nose u džepu, i igraju ih na mobilnim androidima.

A ja vas sutra u okviru jednodnevnog krstarenja vodim na Hvar! Vodim vas sve na zezanje...jer...

„noći su ovdje ravnodušne sjene

kada spavam zaklanjam lice

i uvijek sanjam

tople usne žene

kako me ljube...

noći su ovdje nepoznate priče

gasim cigaru i dižem se tiho

i nikom ne dam

da mi u snove uđe

uživam dugo

gledam je kradom“

(Tople usne žene, Azra, Branimir Džoni Štulić)