Podno Velebita-Manastir Krupa i Kudin most

U svome obilasku Velebita prvo stižemo u Gračac. Jutro je i svi smo pomalo pospani. protežemo noge, otežale od puta. Pijemo prvu jutarnju kafu. Prelazimo mali mostić i zalazimo u prve kuće. Tražimo kuću u kojoj prodaju sir. Naizad je pronalazimo. S ulaza nas pozdravlja bunovna starica i uvodi u sobu u kojoj su poređani kolutovi sira. Biramo i plaćamo. Nudi nas rakijom, ali mi žurimo, zahvaljujemo joj, pozdravljamo je i idemo dalje.

Velebit ili velebitski masiv je najduža (145 km), ali po nadmorskoj visini tek četvrta planina u Hrvatskoj. Najviši vrh je Vaganski vrh (1.757 m). Pruža se uzduž Velebitskog kanala, dela Jadranskog mora, od prevoja Vratnik iznad Senja na severozapadu do kanjona reke Zrmanje na jugoistoku. S kopnene strane okružuju ga Gacko, Ličko i Gračačko polje s rekama Gacka, Lika i Otuča.

Tako stižemo, posle par impresivnih okuka, pred manastir Krupu, koji se nalazi blizu izvora istoimene reke. Sagrađen je u vreme kralja Milutina, 1317. godine. Predanje kaže da su mu temelje postavili monasi iz manastira Krupe na Vrbasu. Ovaj manastir je često stradao, ali je uvek iznova obnavljan.

Prvi put za vreme cara Dušana, 1345. godine, o čemu svedoči zapis na svodu manastirske crkve. Srpski kraljevi Milutin, njegov sin Stefan Dečanski, kao i unuk Stefan Dušan, izdavali su manastiru darovnice u vidu zemljišta za izdržavanje, a kasnije su to i Turci potvrđivali fermanima iz Stambola grada na Bosforu.

U mletačko-turskim ratovima manastir Krupa je teško stradao u više navrata, a posebno 1502. i 1620. godine. Velika i temeljna popravka manastira izvršena je 1855. godine, i to uz pomoć Rusije, Srbije i Austrije. Austrijska vlada je uslovila obnovu zahtevom da manastirski prozori moraju biti izvedeni u gotskom stilu. U XX veku devastiran je u dva navrata, ali je opet obnovljen.

 

 

Jedan mletački dokument iz prve polovine XVIII. veka potvrđuje predanje da je severno od postojećeg manastira Krupe bio i jedan ženski manastir, od kojeg se danas mogu videti samo ostaci. Postoje, u okolini, i ostaci isposničkih kelija.

 

 

 

 

 

 

Manastir Krupa, uprkos čestim pustošenjima u prošlosti, čuva vredna duhovna i kulturna svedočanstva. Šezdesetih godina XX veka otkrivene su freske u manastirskoj crkvi i to one koje je 1622. godine freskopisao hilandarski monah Georgije Mitrofanović, isti onaj koji je oslikao Hilandarsku trpezariju. 

 

U Krupi su čuvane ikone italo-kritske škole, rad Jovana Apake, kao i čestica moštiju sv. Jeroteja. Tu je i kivot iz manastira Rmnja koji je donesen u Krupu u toku bosansko-hercegovačkog ustanka 1875. godine. Brojne bogoslužbene knjige, utvari i druge vrednosti, za manastir pribavio je krupski arhimandrit, veliki putnik i značajni srpski pisac Gerasim Zelić. Bio je prvo svešteno lice koje je bilo član Matice srpske osnovane 1826.godine. Umro je u Budimu 1828.

 

Ovde su utočište i duhovni mir pronašla i brojna velika pera srpske knjižnjvnosti: uz već pomenutog pisca "Žitija" Gerasima Zelića, u njemu je izvesno vrijeme boravio Dositej Obradović; kao i Simo Matavulj, koji je u manastiru boravio četiri godine i, prema sopstvenom priznanju, u njemu spoznao skrivene lepote srpskog jezika.

 

 

 

 

Krećemo ka Kudinom mostu, koji nije samo most, već simbol celog kraja i reke na kojoj je podignut. Na najlepšem delu reke Krupe, pritoka reke Zrmanje, uključujući i Deveterac, devet sedrenih kaskada s velikim slapom izvio se suvo zidani most od klesane sedre. Izgrađen je na prelazu iz XVIII u XIX vek, te je među najstarijim. Po legendi izgradio ga je zaljubljeni momak, Kude, kako bi mogao da stigne do izabranice svoga srca, Milje, koja je živela na drugoj obali reke Krupe. 

 

 

Prva koja je prešla preko tek izgrađenog mosta, nije bila neka političarka, već upravo devojka radi koje je ovaj most zidan. Mostom su prošli i poslednji Turci bežeći pred Mlečanima. Po graditelju, most i danas nosi ime. Dug je 109 metara i prosečne širine 1,5 metara. Sastoji se od 12 lukova s dva propusta za vodu.

 

Druga verzije priče manje je romantična, a više ekonomski utemeljena. Po njoj, Kudina familija imala je s druge strane mlin.Most i danas stoji, no klimatske promene mu ne idu u prilog. Sedra treba da bude vlažna, no kako se promenio smer bure, pa udara kroz propuste mosta, isušuje sedru i lukovi više nemaju konkavni oblik i čvrstinu. Obnovu i zaštitu uradili su konzervatori iz Zadra.

 

Vraćamo se strmom stazom, sa oskudnom vegetacijom, a sunčeva toplota slama telo i isušuje grlo. Kada prilazimo prvim kućama, ne odolevamo da ne svratimo i zamolimo za vodu. Zatičemo vitalnu staricu, koja meni, kao jedinom muškom u društvu, iz frižidera vadi rakiju i poslužuje, a devojkama savetuje da poštuju muškarce. Ispostavlja se da njen sin drži pečenjaru kod Batajnice (na autoputu Beograd-Novi Sad). Kaže da cisternu vode plaćaju 300 kuna, ali na naša navaljivanja da joj ostavimo koju paru za potrošenu vodu, samo energično odmahuje glavom. Njene komšinice gaje koze i prave odlično kozije kiselo mleko i sir, ali smo, kao i uvek u stisci s vrmenom, jer treba krenuti dalje. Večna žurba...

„Vrata se otvaraju i ulazi visoka prilika viša od šest stopa mršava, ali uspravna. Približava se polako, dostojanstveno. Odjednom postajete svesni da se nalazite licem u lice s izuzetnom osobom. Osmeh koji osvaja izbija mu iz prodornih svetlih plavosivih duboko usađenih očiju, opčinja vas i u tren oka se osećate prisno. Vodi vas u besprekorno uređenu kancelariiju. Ne vidi se ni trunka prašine. Na radnom stolu nema razbacanih papira sve je sređeno. Na njemu je tamni dugački kaput, on nikada ne nosi nakit, ne vidi se ni lanac sata, ni prsten za kravatu. Tesla govori vrlo visokim glasom, gotovo u falsetu. Govori brzo i vrlo uverljivo. Dok govori teško ga je ne gledati u oči. Jedino dok govori nekom drugom, vi imate priliku da pažljivo promatrate njegovu glavu, na kojoj se ističe vrlo visoko i ispupčeno čelo, najpouzdaniji znak izuzetne inteligencije. Zatim dug pravilan nos, koji odaje naučnika“  (Hugo Gernsbek (1884-1967) , Nikola Tesla Čovek).

 

 

Uputilio smo se u Smiljan, maleno naselje u Lici, koji potpada pod upravu grada Gospića. Smiljan je proslavio Nikola Tesla (1856. – 1943) koji je tamo rođen. Rodna kuća Nikole Tesle namenski je sagrađena kao parohijski dom Srpske pravoslavne crkve pored hrama Sv. Apostola Petra i Pavla. 

Nikolin otac, Milutin Tesla, ovde je stigao primivši službu paroha. Kuća, za razliku od drugih koje sam obišao, a pripadaju našim velikanima, je velika i raskošna. Obnovljena je posle II svetskog rata i pretvorena u spomen-muzej u kome su se nalaze ikone, etnografski predmeti, nameštaj i biblioteka, kao i lični predmeti Nikole Tesle. Savremen je i lepo uređen i država. Iznad crkve i parohijskog doma se nalazi srpsko pravoslavno groblje na kome je sahranjen Teslin brat Dane i žrtve ustaških zločina.

 

Kad je 1943. godine Tesla umro na 33. spratu njujorškog hotela, na inicijativu Huga Gernsbeka izrađena je njegova posmrtna maska. Masku je napravio francuski vajar Frederik Mojon. Originalni odlivak posmrtne maske velikog naučnika i pronalazača, koja sadrži njegov DNK, nalazi se u privatnom vlasništvu Ozrena Ivanovića iz Imotskog i pohranjena je u jednom sefu u Zagrebu. Odlivak maske u bronzi nalazi u Beogradu, u Teslinom muzeju. Podatak da je Teslin DNK sačuvan, raspaliće maštu. Zamislite da oživite Teslu!

 

Nikola Tesla je 1899. godine u laboratoriji u Kolorado Springsu, eksperimentišući kombinovanim nisko i visokofrekventnim elektromagnetskim poljima, unutar laboratorije izazvao jaku kišu i to je bio prvi uređaj za kontrolu vremenskih prilika - HAARP /High Frequnecy Auroral Research Program/. Smatrao je da primenom tehnike može da utiče na ljudsko raspoloženje.
 

Tesla je bio prijatelj sa Meštrovićem, pa su se tako dogovorili da mu Meštrović izvaja kip. Darovao ga je Institutu „Ruđer Bošković“. Na 150-tu godišnjicu njegove smrti kip je premešten na ugao Masarikove i Preradovićeve ulice u Zagrebu.  Sadašnja postavka "Memorijalnog centra "Nikola Tesla"" otvoren je 10. juma 2006. godine.

 

 

Odlazimo u Gospić, koji je još prepun rana iz sukoba devedesetih. U jednom kafeu, tačnije bašti degustiramo Velebitsko pivo, koje proizvodi pivovara Ličanka, iz Pazarišta kraj Gospića. Kada kasnije, budemo ručali picu iskoristićemo priliku da pored svetlog probamo i tamnu varijantu Velebitskog piva.

 

U starogradskom jezgru grada nalazi se kip devojke „Marta", u znak sećanja na uvođenje vodovoda 1894. godine.
 

Nastavljamo daje, tačnije vraćamo se kući i na jednoj stanci u Gorskom Kotaru, kod Krlovaca, u restoranu „Marche“ obrok upotpunjujemo pitom, drsko zadivljujućom i totalno nespremnom za odležavanje. U nemogućnosti da izaberem između jabuke i višnje uzimam obe.