BANJA KOVILJAČA I ETNO SELO TOPALOVIĆ

Piše i slika: Gordan Gorunović

            Junski potop nas je pratio na putu ka Banji Koviljači. Srećom dok smo obilazili prelepi park i središte lečilišta, čak nas je i sunce počastilo. Da li poći odmah na vidikovac i fotografisati divni prikaz ili sesti u kraljevski Kur salon i popiti kafu pitanje je sada? 

Odlučili smo se za drugu opciju, što je bio pogrešan izbor. Kada smo došli do platoa sa najlepšim pogledom na park ostali smo zarobljeni pod naletom pljuska. 

Kišobrani su bili nemoćni. Jedino je divno zelenilo prkosilo atmosferskom padavinama. Svi snimci kamere su sivkasti i vlažni.

Banja Koviljača je bila lečilište još u doba Ilira, a prvi pisani izvori iz 1533. godine, ukazuju da su ljudi masovno dolazili na njene lekovite izvore. Prva zgrada za smeštaj gostiju, sa deset soba, izgrađena je 1858. godine, a te godine je i zvanično utvrđena 

„Obaveza lekara da preko leta u Banji sedeći bolne nadgledati i njima uredno i po pravilima lekarskim upotrebljene vode prepisivati".

Jedna od najlepših i najlekovitijih banja Balkana, nalazi se u zapadnoj Srbiji, u zagrljaju reke Drine i šumovite planine Gučevo, na nadmorskoj visini od 128 metara.

Okolo su i prostrane ravnice Mačve i Semberije i planine (Boranja, Sokolske planine, Cer). Stavljena pod zaštitu države 1867. godine, za vreme vladavine Mihaila Obrenovića. 

Drugi vаžаn dаtum u istoriji Bаnje Koviljаče je 1. avgust 1898. godine, kаdа je Nаrodnа skupštinа donelа Zаkon o ustupаnju Bаnje Koviljаče nаrodu okrugа podrinjskog u eksploаtаciju i od tada počinje podizanje i razvoj Banje Koviljače. Od tada, pa sve do II svetskog rata, uz kraće prekide, traje period izgradnje i pune afirmacije u kome Banja Koviljača, nazvana Podrinjska lepotica, postaje moderno lečilište i mondensko sastajalište koje posećuju srpski velikani. Ova ustаnovа nаstаvljа trаdiciju lečenjа prirodnim lekovitim činiocimа, termominerаlnom sumporovitom vodom i peloidom, аli i svim dаnаs poznаtim modаlitetimа fizikаlne medicine i rehаbilitаcije.

 

U lepotama uživali su i Dositej Obradović i Vuk Karadžić, a svoje rane u banji vidao je i srpski vožd Karađorđe. Na raskošne balove dolazio je i kralj Aleksandar Karađorđević. 

Banja Koviljača postaje banjsko lečilište u vreme kralja Petra I Karađorđevića koji, 1908.godine, uz svoju rezidenciju, podiže savremeno sumporno kupatilo.

Potpuno je izgrađena tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Podignuti su luksuzni hoteli i vile, a lepo je uređen i park koji povezuje banjske objekte. Mesto glavne zabave od 1939. godine postaje nadaleko poznat Kur salon koji pleni svojom lepotom, a bogat enterijer u sebi još uvek nosi duh prošlih vremena. Prva kockarnica na Balkanu otvorena je baš tu.

Čuveni banjski park koji  je stvaran po ugledu na zapadnoevropske i koji se prostire na površini od 40 hektara, predstavlja po veličini drugi park u Srbiji. Smešten u podnožju šume graba, cera i bukve, banjski park još od početka XX veka mami svoji izgledom i lepotom, a sam centar ovog muzeja prirode na otvorenom čini grandiozna fontana, koja je u novijoj istoriji zamenila prvobitno nešto manji vodoskok.

O lekovitosti banjske vode i njenom slučajnom otkrivanju svedoči još jedna legenda. Pored Drine je u davna vremena prolazio karavanski put koji su koristili brojni trgovci. Jedan od takvih karavana se zaustavio u Banji Koviljači, pored izvora sumporovite vode. Jedan od konja, iznemogao i iznuren je ostavljen na tom mestu da ugine, u crnom mulju i toploj vodi. 

Karavan je nastavio dalje, a nakon izvesnog vremena kada se karavan istim putem i vratio, iznenađena lica trgovaca u neverici su gledala u sledeći prizor. Nedaleko od mesta na kojem je ostavljen da ugine, oporavljen i snažan konj je mirno pasao travu pored izvora. Tako je otkrivena čudotvorna moć izvora koje savremeni balneoklimatolozi i dan danas proučavaju i  sa divljenjem svedoče o njenim lekovitim efektima.

Bogati izvori sumporovite vode, lekovito blato, povoljni klimatski uslovi, kao i brojni kulturno – istorijski spomenici, neodoljiv su izazov za razvoj svih vidova turizma.

 

Cela ekipa na socijalnoj distanci pod vođstvom Ane i Snežane Ječmenice kreće na još jednu skrivenu rajsku lokaciju. Selo Lipolist je na dvadesetak kilometara od Šapca, na putu prema Loznici, mnogi kažu s pravom nosi epitet najmirisnijeg. Ruže se gaje decenijama, a danas se proizvodnjom bavi dvadesetak meštana. 

Ovom prilikom nije ostala ni jedna sadnica za kupovinu, ali su neko rado poneli lavandu. Ruže iz ovog sela prodaju se na tržištu Rusije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Mađarske i drugih zemanlja, a stižu čak i u Holandiju. Lipolist je pobratim sa holandskim mestom Lotum i učesnik projekta prekogranične saradnje „Rosis, Rosas, Rosarum“. Pored toga u ovom selu se održava jedna od najautentičnijih manifestacija – “Ruže Lipolista” koje postoje duže od 20 godina.

Etno selo Topalović je veoma interesantan i neobičan etno kompleks koji se sastoji od više objekata tradicionalne mačvanske gradnje koje je ova porodica preuredila za turističke potrebe i namene. 

Na kapiji nas dočekuje osnivač i vlasnik etno sela Slobodan Topalović, slikar i učenik Milića od Mačve, kome je ovo svojevrsna i jedinstvena galerija slika. Uređena je postavka starih kredenaca, predmeta za svakodnevnu upotrebu, mačvanski fijakeri, galerija slika i ikona i još mnogo toga što datira iz prošlih vremena. Sastoji se od više objekata tradicionalne gradnje, kao što sadrži i jednu veliku kolekciju starih stvari i umetničkih slika koje su etnološke i prikazuju Srbiju, prošlost i običaje. 

 

Tu je stara mačvanska soba koja je smeštena u ambar, star 170 godina, muzej starih ormana, sledeća je autentična trpezarija sa restoranom, fijakerima, čezama, taljigama i mnogim drugim stvarima. Pošto je Mačva po tradiciji imala kolebe, na imanju nedaleko od etno sela podignuta je koleba, gde će na imanju u šumi od dva hektara biti uzgajane mangulice. Etno kompleks pruža usluge osveženja, obroka a sve u duhu mačvanske tradicionalne trpeze.

Deo putnika sedi u rustičnoj bašti uz kafu, ratluk ili domaće sokove, rakiju i vino. 

Nas nekolicina je sela za stolove u galeriji unutra zato što je kiša krenula ponovo. U dvorištu životinje u sinergiji žive skladno i oseća se taj izgubljeni duh za kojim traga savremeno društvo. Na pešačenju ka parkiranom autobusu Baje Toursa neke dame su se “zalutale” ka rasadniku pored. 

Magično lelujanje eteričnog mirisa prkosili su jesenjem šarmu. Mnogo brže smo stigli nazad u Beograd jer iskusni vozač poput Stenmarka savladava putanje ka cilju. Punih srca i duše nalazimo putanje ka domovima u očekivanju sledećeg putovanja.