Бањалука је административни, финансијски и универзитетски центар Републике Српске и са ширим подручјем има 185.042 становника.
Ово је и поприште
необичног судског спора када се Кочић притужио на марифетлуке несташног
јазавца.
Некада је била снажан привредни центар са развијеном
машинском, текстилном, прехрамбеном, дрвопрерађивачком и електроиндустријом.
Ратна збивања (1992—1995) и послератна друштвена транзиција узроковали су
пропадање већине индустријских капацитета. Такође увек је важио са град са више
жена, мада по задњем попису делује да је то више мит.
На простору тврђаве Кастел, у данашњем средишту града, пронађен је знатан фонд каменог оруђа и оружја за које се претпоставља да се користило у млађем палеолиту.На истом месту утврђено је постојање баденског насеља из нешто млађег периода, енеолита (између 2000. и 1800. године п. н. е.). Поред остатака кућа са дрвеном конструкцијом, облепљених блатом, откривени су и керамички предмети типични за тај период, као што су шоље са високим цилиндричним вратом и орнаментима, те купасти глинени тегови, који су могли служити у риболову или у примитивној технологији ткања. У време нашег боравка запосели су га моторциклисти, музика и пиво.
Римски војсковођа Германик заузео је подручје данашње
Бањалука првих година нове ере, након гушења познатог Батоновог устанка. На месту
Кастела био је подигнут римски војни логор, утврђење Кастра (лат. Castrum
Castra), поред кога је никло и цивилно насеље. Публије Корнелије Долабела,
намесник цара Тиберија у провинцијама Илирик и Далмација, изградио је око 20.
године Пут соли који је повезивао Салону са Сервицијумом, а Кастра је постала
важно урбано насеље на том путу. То се може закључити по налазима касноантичког
новца, керамике, камена, остатака циглана, зграда и гробница у граду и оближњим
селима.
У близини Кастела је пронађен Јупитеров жртвеник из другог
века, који се чува у сарајевском Земаљском музеју. Римљани су спознали и
користили лековита својства термоминералних вода у Српским топлицама, те на
извориштима у околини града — Слатини и Лакташима.
Град се под данашњим именом први пут помиње 1494. године када угарски краљ Владислав II Јагелонац, у повељи упућеној локалним заповедницима Јајачке бановине, наводи име Јураја Микулашића као каштелана Бањалука. Лингвисти сматрају да је име града настало од речи „бан” (односно, архаичног придева „бања”, у значењу „банова”) и „лука”, при чему је лука означавала ливаду у близини воде. Град се налазио на подручју Горњег шехера, данас Српских топлица, с обе стране Врбаса.
Османлије су освојиле Бањалука 1528. године. Први санџак-бег у Бањалука био је Софи Мехмед-паша. У његово време се нагло повећао обим трговачких послова, саграђене су ћуприје преко Врбаса и караван-серај. У периоду од 1579. до 1587. године Ферхат-паша Соколовић је изградио чаршију на идеалном простору за развој насеља, на ушћу реке Црквене у Врбас Тада је подигнуто и 216 јавних грађевина, од којих су најпознатије: обновљена џамија Ферхадија, караван-сарај, око 200 занатских и трговачких дућана, те амбари за жито. Године 1583, Бањалукаје постала сједиште Босанског пашалука, што је била све до 1639. године. За џамију Ферхадију везана је и једна легенда. Наручилац радова, тј инвеститор задивљен делом троје зидара хтео је да се постара да ову лепоту више не понове. Наслутећи то зидари беже у минарет, а како ох војска притиска, бацају се с њега.
Постоји још једна легенда о несрећној љубави, попут Ромео и
Јулије, а овде се девојка после драганове погибије излаже пуцњу топа.
У време аустријско-турских ратова, Бањалука је била више пута пустошена, а њено становништво побијено или растерано.
Нарочито је значајна
битка која се водила око бањалучке тврђаве 1737. године, у којој су обе стране
претрпеле велике губитке. Град пустоше и велике епидемије куге, од којих је
највећа била она између 1813. и 1816, као и чести разорни земљотреси. Крајем
турске владавине град је имао 1.126, кућа од којих су 103 биле у српској
вароши. Овај период бањалучке прошлости обележио је и Васа Пелагић, први
управник православне богословије, основане 1866. године. За школске потребе и
ради ширења просвете у народу он је
штампао 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске,
херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље”. Примио је чин архимандрита
да би заштитио Богословију у Бањалука од противника из редова све три вере,
којима се није допадао његов слободоуман школски програм.
Муслиманска средња школа првог степена, руждија, почела је са радом 1862. године.
Године 1878, Бањалука је окупирала Аустроугарска. Иако је за
време турске власти била административни центар регије, Бањалука је
аустроугарску окупацију БиХ дочекала као заостало оријентално насеље са мање од
10 хиљада становника. Под новом влашћу град је значајно напредовао. Добио је
нове саобраћајнице, водовод, канализацију, електричну расвету, а развијале су
се и привреда и трговина. Железничким путем се извлачило дрвн грађа, које се
пласирало даље у све краеве „Двојне монархије”. За време аустроугарске
владавине отворена је и гимназија („Велика реалка”, 1895), фабрика дувана
(1888), железничка станица (1891) и дрвопрерађивачко предузеће „Босна холц”.
Аустроугарски генерал Алфред фон Јелзон је покренуо акцију садње дрвореда, у
којој је до 1885. године засађено 4.714 стабала, а Бањалука постала
препознатљива по својим алејама, чија је укупна дужина тада износила 17 km.
Најзначајнији
Бањолучанин тог времена је свакако већ поменути писац и народни трибун Петар
Кочић, рођен у оближњим Стричићима на планини Мањачи, који је оставио велики и
трајни печат у културном и политичком животу овог краја, као и у српској
књижевности уопште.
Почетак Првог светског рата у Бањалука обележио је Велеиздајнички процес. Наиме, по објављивању рата Србији, Аустроугарска је у овом граду похапсила 156 виђенијих Срба и оптужила их за велеиздају. Коначном пресудом, изреченом 1916. године, 16 лица осуђено је на смрт, а 87 их је добило затворске казне. Помиловање осуђених на смрт успео је да издејствује Алфонсо XIII, тадашњи краљ Шпаније, и то преко своје мајке, Марије Кристине, која је била пореклом са аустријског двора. Захвална Бањалукаи данас има улицу у самом центру града која носи име овога владара. Аустроугарска власт у Бањaлуци окончана је уласком српске војске у град 21. новембра 1918. године.
У Другом светском
рату Бањалука била је запоседнта од трупс Независне Државе Хрватске. Многе
српске и јеврејске породице су протеране, а неке од њих су завршиле у
концентрационом логору Јасеновац. Некада бројна јеврејска заједница (углавном
Сефарда) у Бањалукаготово сасвим је нестала. Но ово подручје брижљиво чува
сећање на почињене злочине.
Најтежи ударац у послератном периоду (СФРЈ) граду је задао
катастрофални земљотрес 1969. године, након којег је град коначно добио данас
свој препознатљиви изглед и значај.. Најразорнији удар погодио је град 27.
октобра 1969. године. Почело је у ноћи 26. октобра у 2:55 јаким „претходним ударом.“ Индустријски
развој је буран, те је д о 1948. у Бањалуци
основано тридесет државних предузећа, међу којима и: „Руди Чајавец”,
„Крајина”, „Витаминка”, „Аутопревоз.“
Slapovi reke Krupe
Krupa na Vrbasu je smeštena na levoj strani doline Vrbasa, desne pritoke Save, i dolinskim stranama Krupe, leve pritoke Vrbasa, i istočnim i severoistočnim padinama Manjače (1.236 м).
Janjski otoci
Nastavljamo do reke Janj sa konstantnom temperaturom vode od 7° C i Janjskih otoka, ne u smislu ostrva, već otoka (odliva, mlazeva) vode. Ovo je izletište koje se nalazi nedaleko od Šipova i predstavlja biser prirode i pravi mali prirodni ekosistem, bogat raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom.
Mnogo lepih restorana uz vodu za predahnuti, a ovde se može i zanoćiti. Susreli smo i
prodavca različitih vrsta sireva, a i poneku životinjicu.
Naglasak stavljamo na pastrmku. A sad malo o samoj Bosni.
Odlukom Berlinskog kongresa posle odlaska Osmanlija, 1878. godine Austro-Ugarskoj se dozvoljava da okupira Bosnu, da bi je ova anektirala (pripojila) 1908. godine.
To nije moglo da naiđe na simpatije lokalnog stanovništva, te je leta 1914. godine Gavrilo Princip, pripadnik revolucionarnog omladinskog pokreta "Mlada Bosna" pucao na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i tom prilikom ga ucmekao.
Bio je to povod za Veliki, kasnije prekršten u Prvi svetski
rat.
A siroti Franc Ferdinand nastradao je zbog svog
gastronomskog neznanja.
Nije čuo za bosanski lonac.
Izlet u BHFederaciju : VATRENI PLAMENOVI VODOPADA
BiH ima više vodopada nego Italija, Francuska i Nemačka
zajedno.
Grad Jajce smestio se na ušću reke Plive u Vrbas. Sinonim je
za jedno okupljanje za vreme II svetskog
rata,preciznije II zasedanje AVNOJ-a koje je održano 29. novembra.1943. O tome svedoči Muzej
AVNOJ-a.
Vodopad u ovog gradu
je jedini vodopad u svetu koji se nalazi u centru grada, a spada u 12 najlepših vodopada u svetu.
Нема коментара:
Постави коментар