Les Enfants de Pyrénées (Deca Pirineja) - Avinjon, rezervni papski položaj

Avinjon (Avignon), grad na jugu Francuske može se sasvim sigurno nazvati i papskom sigrnosnom odstupnicom. Naime iz Vatikana,  gde je postalo vruće kao u paklu, stolica Svetog Oca, naslednika na prestolu Svetog Petra, u periodu od  XIV -XV veka, izmeštena je u Avinjon, u Kraljevinu Arelat, tada deo Svetog rimskog carstva. 

Za to, istorijski gledano, kratko razdoblje, na ovaj prestižni presto, zaselo je čak devet papa i svi su odreda bili Francuzi: 

•     1305. – 1316. Klement V,
•     1316. – 1334. Ivan XXII,
•     1334. – 1342. Benedikt XII,
•     1342. – 1352. Klement VI,
•     1352. – 1362. Inocent VI,
•     1362. – 1370. Urban V
•     1370. – 1378. Grgur XI,
•     1378. – 1394. antipapa Klement VII,
•     1394. – 1423. antipapa Benedikt XIII.

Sada razmotrimo prave razloge ove neobične seobe. Francuski kralj Filip IV Lepi uspešno je lobirao za izbor francuskog kardinala Klementa V na poziciju pape i preseljenje sedišta pape u Avinjon. Period Avinjonskog papstva naziva se i „vavilonsko ropstvo papa“. Tvorac ovog krštenja je Petrarka, koji nije nikako mogao da preboli odsustvo papa iz Italije.

Ovaj period obeležio je i sukob sa templarima (Red siromašnih vitezova Hrista i Salomonovog hrama), kako bi se moćnici domogli ogromnog templarskog blaga. Red je osnovanala Sveta Stolica, 1118. godine. Govorkalo se da u svom posedu drže i Sveti gral (putir), posudu iz koje je Isus pio vino na Tajnoj večeri, a u koju je u Josip iz Arimateje prikupljao Isusovu krv, dok je ovaj visio na krstu. 

Prvi avinjonski papa, Klement V i njegov pokrovitelj francuski kralj Filip IV Lepi okupili su 1307.godine  kardinale i dopustili da govore samo onima koji su podržavali njihove stavove. Templari su optuženi da su gnostici, za blasfemiju i okrivljieni za poraz u Svetoj Zemlji. Pripisano im je obožavanje idola (Bafomenta -bradatog muškarca), da obožavaju mačke, da su homoseksualci...

Pripisivan im je i tajni obred inicijacije u red, u kojem novi član, nakon što se triput odrekao Hrista, pljune na raspeće, te da ga napokon, ceremonijalmajstor poljubi u kičmu, pupak i usta. Te optužbe su prošle bez iznetih konketnih dokaza, a bile su sračunate na njihovo javno diskreditovanje i zastrašivanje narodnih masa.

Zvuči poznato? Templarima nije pružena nikakva poštena prilika za odbranu (ne kažem, tada nije bilo ni moćnih tablouida, ni mnogobrojnih strogo kontrolisanih TV kanala, niti interneta i botovanih društvenih mreža). Niko nije pustio ni glasića, strahujući od ekskomunikacije. 

Tada je ustao Filip IV Lepi, značajno se nakašljao, pogledom prostrelio sve okupljene i izrekao osudu templara. Na trenutak, u sala je zavladala grobna tišina, a onda su se u miru razišli, došaptavajući se još dugo po kuloarima. 

Ono što je nastupilo bio je surovi pokolj, motivisan pre svega koristoljubljem. Templari su od tog petka, 13. oktobra ubijani i spaljivani na lomači, a njihova pozamašna imovina je prisvajana. Templarski red raspušten je prvom papskom bulom, Vox in excelso, no optužbe protiv reda nisu argumentovane. 

Druga papska bula, Ad providam, prenosi imovinu templara na Red hospitalaca. Poslednji templarski Veliki majstor, Žak de Mole i Preceptor Normandije, Žofroa de Šarnej, spaljeni su na lomači.

A odakle templarima to bogatstvo? Stekli su ga u krstaškim ratovima u Svetoj Zemlji. No, ni to ih nije zadovoljilo, pa su uz kamate pozamljivali novac vladarima. Kamata na pozajmljenu sumu nije bila mala i kretala se od 11 do 15%. Upućeni kažu da je to bio i razlog njihove propasti. Dužnik je mudro zaključio da je bolje eliminisati nego platiti dug. I usput još i zaraditi.  

Papa se 1378. vratio u Rim, ali tu se rašomonijada ne okončava. Dolazi do razlaza koji je poznat kao period Zapadne šizme (1378—1417). Evropa se podelila, te je jedna njena polovina podržavala papu u Rimu, a druga konkurenta iz Avinjona. Nije ovo bio prvi takav slučaj u Katoličkoj crkvi, ali je bio najkonfuzniji, jer se prvi put desilo da ista grupa ljudi izabrala i jednog i drugog poglavara. 

Između dve suprostavljene frakcije razvila se fanatična mržnja, a pitanje ko je pravi papa postalo je pravo bojno polje.

Bacimo na trenutak pogled na Katedralu Notre Dame des Doms iz XII veka čiji zvonik iz  XIX veka krasi pozlaćena statua Bogorodice.  

 

No, tu se priča ne privodi kraju. U jednom momentu, 1409. godine Katolička crkva ima čak trojicu papa: jedan je sedeo u Rimu, drugi u Avinjonu a treći u Pizi. Prava papofonija.

 

Ostavimo se sada crkvenih previranja i prošetajmo ulicama ovog simpatičnog grada, pa se uputimo  ka Papskoj palati (Palais des Papes), najvećoj gotskoj građevini na svetu, koja se nalazi u okviru gradskih zidina dugih preko 4 kilometara, koji opasuju srednjovekovno gradsko jezgro.

 

Kompleks je nastao na mestu stare biskupske palate. Impozatno četvorougaono dvorište okruženo je zgradama i krunisano Kulom anđela. A kada zakoračite u prostranu unutrašnjost bićete svesni njene grandioznosti i moći onih koji su ovde obitavali. Obratie pažnju na monunentalnu Sobu jelena, koja spaja veliki hol za prijeme i papsku kapelu.

Osim što su izdavali naloge za odstrel političkih protivnika iliti dobrostojećih oponenata pape su pravile vino. Klement V je zasadio lozu. Dok razgledate impozantrno zdanje palate i umetničke predmete tamo pohranjene, možda i proberete neko vino s likom nekog od papa koji su ovde stolovali.

Vatikan je bio i katastarski vlasnik ove pozamašne nekretnine i to sve do Francuske revolucije. Kada je nastupila Francuska revolucija, ova palata je bila među prvima na listi za rušenje, ali je sačuvana, jer se ispostavilo da je to preveliki zalogaj za revolucionarnu vlast. Pretvorili su je stoga, prvo u zatvor, a potom u štalu.

Sad je pravi trenutak da se uputite ka sledećoj atrakciji grada – nikad dovršenom mostu Svetog Benezeta (Pont du Saint Benezet) iz XII veka. Od nekadašnja 22 luka mosta danas su ostala sačuvana samo četiri.  Most je na reci Roni, a ima i svoju pesmicu iz XV veka „Na Avinjonskom mostu“ (Sur le Pont d'Avignon).  Njegova namena je bila da crkvenim autoritetima omogući nesmetani boravak u Villeneuve-lès-Avignon. Naime,  Avinjon je tada bio grad bez zakona i bez reda, uključujući i onaj komunalni. 

Po legendi most je delo čobanina Benezeta kojem su se u snu javili anđeli i podariili mu natprosečnu snagu da ga sam izgradi. Njjegovi savremenici mislili su da je prosvirao, ali Benezet je most ipak dovršio. Oni isti koji su ga smatrali za ludaka, proglasili su ga za sveca i sahranili u podnožju mosta. Ali ne leži vraže, poplave su most urušile, a ljudi su ga, iznova, gradili. Sve dok nisu konačno odustali krajem XVII veka. Nekako se to poklapa sa dolaskom papa u ovaj grad. 

U zlatna vremena Avinjon je imao oko stotinu bogomolja, od kojeg su mnoge prepravljene i danas su prodavnice ili restorani. Ono po čemu je ovaj grad još poznat je Avinjonski pozorišni festivalu,koji  se održava u julu i traje tri nedelje. Predstave su uglavnom na francuskom, ali pormakne i neka na engleskom.

Na ostrvu između rukavaca reke Rone, izgrađena su šetališta, biciklisticke staze, kampovi, restorani, jednom rečju sve ono što je potrebno za sport, rekreaciju i pomalo za zabavu.

 

A šta bi s templarima? Pa izgleda da ih ima i među nama. Pripadaju Vrhovnom vojnom redu Jerusalimskog hrama (O.S.M.T.H.-Ordo Supremus Militaris Templi Hierosolumitani). Članovi dolaze iz preko 40 zemalja sveta.