PUTOKAZ

уторак, 10. фебруар 2009.

Iskrene bavarske emocije

Čarolija pivskih mehurića

Čekamo...
poput psa,
nekoga, nešto...
neku novu nadu,
slučajni osmeh u prolazu,
poneku lepu reč....

„Peške se bolje razgleda“, rekao je onomad slikar Pol Kle.

A može i biciklom kako su to naši studenti nedavno dokazali i proslavili našu zemlju. U ime trudbeničke borbe za socijalna i ljudska prava krećem put Nemačke koja nam je svašta podarila, pa i klsike kao marksizma, tko i klasične filozofije. I to u Bavarsku koja se šetala iz ruku Francuza i Austrijanaca, dok spletom kojekavih političkih manipulacija nije pripojena Pruskoj. Za vreme dok je bila nezavisna država, Bavarska je bila kraljevina. Od prelepog kraljevskog grada Vircburga u kojem se nalazilo sedište dinastije Vitelsbah, pa sve do malenog usnulog gradića Fusena, pruža se čuvena Romantična ruta Nemačke koja obuhvata najlepše predele Bavarske, a među tim najlepšim delovima, sasvim sigurno su njeni bajkoviti dvorci… Porodica Vitelsbah vladala je Bavarskom od 1180. do 1918. Kralj Ludvig III je abdicirao novembra 1918. Posle toga je u Bavarskoj nastao period nemira koji je kulminirao u nasilnom gušenju komunističke pobune. Bavarska je bila regija u kojoj se 20-ih godina pojavio nacionalsocijalistički pokret.

Preko 60 srednjovekovnih dvoraca građenih u stilu zamkova, palata i letnjikovaca, nalazi se na pomenutom putu. Najpoznatiji njen vladar je kontraverzni kralj Ludvig II. Godine 1864. Ludvig II, sa svega osamnaest godina stupa na presto na kojem će ostati sve do prerane i misteriozne smrti (udavio se-udavljen? đavo će ga znati?! u dubinama jezera Štarnberg-voda mu nije pronađena uplućima) 1886. godine. Oko njegovog lika koji više dolikuje današnjim zvezdama šou biznisa, isprepletane su raznorazne priče, legende i mitovi. Ludvig II je bio izuzetno napredan i moderan mladić.

Svi njegovi dvorci imali su tekuću vodu, a poneki čak i toplu. Komfor je takođe bio zagarantovan, moderni toaleti, kuhinje i posluga za pripremanje raskošnih (kraljevskih) obeda, a meso se okretalo na automatskom roštilju po nacrtima Leonarda da Vinčija. Sa duhovne strane, Ludvig je bio mecena umetnika. Pod njegovim pokroviteljstvom nastale su najpoznatija Vagnerova dela. Sa njime je delio strast prema starim germanskim legendama i misterijama, a neki tvrde da je postojala i medjusobna strast, koje je realizovana i u burnoj telesnoj ljubavi. Prvi put su se sreli 5. maja 1864. godine, a 51-godišnji Vagner o tome beleži:

"Avaj, on je tako zgodan i razborit, dobrodušan i ljubak, tako da mi se čini da će se njegov život izgubiti u ovom grubom svetu, poput kratkotrajnog, božanstvenog sna...”

Ludvig II je dugo pokušao da prikrije svoju homoseksualnost, ali je na kraju raskinuo veridbu sa Sofijom Habsburškom. Vagner je, pak, od njega tajio svoj brak sa ćerkom Franca Lista. Kao odjek takve ljubavi i tih zanosa svoreni su veličansveni dvorci. Spomenimo najpoznatije: Nojšvanštajn i Linderhof. No raskošan život imao je svoju cenu. Bavarski konstitucioni monarh upao je u dužničku krizu u iznosu od 15 miliona tadašnjih maraka. Oto fon Bizmark mu savetuje da se obrati narodu i iznese mu svoje probleme. On to kategorički odbija a, bavarski parlament ga proglašava neuračunjivim i zatvara u dvorac Štanberg. Dan posle utamničenja, 13. juna 1886. godine, tela Ludviga II i lekara koji mu je postavio dijagnozu, pronađena su na obali jezera, u podnožju dvorca. Poput svog vlasnika, Ludvigov intimni dnevnik zaturen je u vrtlogu II svetskog rata.

Na samom ulasku u Bavarsku skriva se jezero Kumze, poznato i pod nazivom 'Bavarsko more', jedno od najvećih jezera u Nemačkoj. Uz nekoliko manjih, tri su glavna ostrva na jezeru, posebno zanimljivih imena: Hereninzel ('Muško ostrvo'), Fraueninzel ('Žensko ostrvo') i Krautinzel ('Povrtnoi/Biljno ostrvo'). Herreninsel je najveće ostrvo na jezeru, a u unutrašnjosti skriva nikada dovršenu palatu kralja Ludviga II.

🏰Herenkimze (Herrenchiemsee, 1878-)

U nizu raskošnih palata ekstravagantnog kralja, ovaj dvorac je podignut poslednji, na ostrvu Herreninsel (muško ostrvo) koje se nalazi na najvećem bavarskom jezera, Kimze. Kralj je u njemu boravio samo devet dana.

Zamišljen je kao identična kopija Versaja, u slavu Luja XIV u kombinaciji rokokoa i baroka sa mnogobrojnim detaljima od zlata, skupocenog porcelana i mermera. Kamen temeljac postavljen je 21.marta 1878. godine. Dvorac i park oko njega noću su bili osvetljeni električnim svetlom od 1884. godine. Sagrađen je od mermera, unutrašnjost je prepuna porculana i zlata, prava je oda kiču, jer je nastao kao metastaza rokokoa i baroka.

Najpoznatija soba ima 17 ogledala, koja su postavljena nasuprot 17 prozora istih dimenzija, sa pogledom na vrt. Dok prolazite kroz sobu, imate utisak da je soba nasred parka. Celu sobu uveče osvetli čak 2 hiljade sveća. Kraljevsku spavaću sobu, optočenu sa 22-karatnim zlatom, u mermeru i parketu rađenom u intarziji, Ludvig II nije koristio nikad. Spavao je na drugom mestu u dvorcu.

Kraljevsku spavaću sobu, optočenu sa 22-karatnim zlatom, u mermeru i parketu rađenom u intarziji, Ludvig II nije koristio nikad. Spavao je na drugom mestu u dvorcu. I ovde se ne završava spisak bizarnosti. S jedne strane njegove stvarne spavaće sobe nalazio se mali t toalet, a sa druge kupatilo i garderober. Nakon što bi kralj obavio potrebe “gde i kralj ide peške”, toalet bi se liftom spušta sprat niže, gde bi bio očišćen i vraćen kralju na uslugu.

Što se kupatila tiče, spiralne stepenice vodile su do okruglog, mermernog bazena, zapremine od 60 hiljada litara vode, kojeg okružuju zidovi i tavanice oslikani figurama Venere, rimske boginje ljubavi i njenih sluškinja.

Romantično i jedinstveno ostrvo Fraueninzel l je manje. Na njemu je benediktanski manastir sagrađen davne 782 posvećen Devici Mariji. godine, u kojem opatice prave čuveni Klosterlikör (manastirski liker), čajeve i kolačе i marcipan. A ovde je mogućе pecati bez dozvole. Treće najmanje ostrvo - Krautinzel - dobilo je ime po tome što se na njemu u srednjem veku uzgajalo povrće i drugo bilje. Danas je nenastanjeno i nije ga moguće posetiti redovnim brodskim linijama. Dok okrećemo ka Minhenu na nebu se pojavljuje dirižabl (cepelin).

Minhen, prestonica Bavarske od 1503. godine, poznata je po pivu, berecama i belim kobasicama pravljenim od iznutrica. Naravno i po zgodnim Nemicama, koje su nam ulepšavale letovanja na Jadranu. Po tehničkoj robi (kad ga Nemac napravi....) Kada predahnete, bacite pogled na impresivne građevine i doživećete prosvetljenje. Monumentalne građevine, zagonetne crkve, negovani vrtovi i raskošni muzeji čekaju da ih otkrijete. Prvo malo o istoriji ovog grada…

Krajem X monasi osnivaju manastir koji nazivaju Apud Munihen, a 1158. godine Henri the Lion, moćni saksonski vojvoda osniva naselje Minhen, na reci Išar, pritoci Dunava. Kraljevska porodica Vitelsbah 1180. proglašava Minhen za rezidenciju. Godine 1390. Minhen već broji oko 10.000 stanovnika. Napoleon mu je dodelio ulogu kraljevske prestonice i u skladu sa tim formirao je grad širokih bulevara i prostranih trgova.

Najznačajniji vladar, kome Minhen duguje današnji izgled, je kralj Ludvig I (vladao od 1825.-1848.). On je Minhen uzdigao do kulturne i duhovne prestonice Evrope, sprečivši, u tom trenutku industijalizaciju, zahvaljujući čemu danas Minhen predstavlja izuzetak od ostalih gradova u Nemačkoj, pošto mu je industrijska zona nalazi van gradskog jezgra. Nakon I svetskog rata dolazi do velikih promena u Minhenu, nastupa glad i siromaštvo, opisani u delima Eriha Marije Remarka.

,,Izuzetno emotivni naboji besa i mržnje u nekoj poruci, mnogo lakše bude uverenja i akciju nego umerene tvrdnje koje blago iskrivljuju realne činjenice“ (Jozef Gebels)

Zato ne čudi velika popularnost Nacional-Socijalističkog pokreta, pa Mihen postaje njegovo središte. Adolf Hitler 1923. godine maršira sa pristalicama na Minhen. Na svu sreću, ali zakratko, vlasti brutalno guše ovaj poduhvat. Deset godina kasnije, Minhen je već u gvozdenim rukama "Firera". Hitler je ambiciozno započeo program izgradnje, u skladu sa specijalnom ulogom grada, ustanovljenog kao „Prestonica nacističkog pokreta“.

Tokom II svetskog rata Minhen doživljava ogromna razaranja, tako da su pojedini delovi grada potpuno uništeni, a čak 70% zgrada je razrušteno. Početkom 1950. godine dolazi do naglog razvoja grada i već 1962. godine Minhen ima preko milion žitelja. Interesantno je da je čak 80% mihenskih Jevreja uspelo da se spase, tako što su emigrirali tridesetih godina XX veka. Ovde su održane Letnje olimpiske igre 1972. godine i Svetsko prevenstvo u fudbalu 1974. godine. Olimpijske igre iz 1972. godine ostaće zabeležene i po krvavom terorističkom napadu na izraelske sportiste, a o čemu je Spilberg nedavno snimio vrlo uspešan film.

Ulice mirišu na kolače sa cimetom i pečeno kestenje. Umorni od pešačenja i puni utisaka posetili smo čuvenu pivnicu “Hofbräuhaus”. Pivnicu je osnovao Vilijam V 1589. godine. Ovde je vatrene govore držao propali umetnik, osrednji moler, iskompleksirani kaplar i suludi kancelar, a pivnica ima mali muzej, u kome o tome nećete saznati ništa. Uz pivo možete uzeti kobasice ili butkicu, a za dezert preporučujem prhku Apfelstrudelod tankog testa, napunjena seckanim jabukama, cimetom i šećerom, često se servira sa kremom od vanile ili sladoledom. Setih se preporuke da se kada gradski sat otkuca 11 sati i oglase s njegovih 43 zvona, više se ne naručuju bele kobasice. Takođe i podatka da stanovnik Minhena godišnje ispije 190 litara hmeljnog napitka. Minhenski propis o pivu iz 1487. godine je najstariji pisani propis iz oblasti hrane. Svoje mesto zauzima i mali orkestar. Nekada, kada su Nemci pevali, svet je strepeo. Na svu sreću ta vremena su prošla, pa svi veselo pevušimo:

“In München steht ein Hofbräuhaus,

eins, zwei, drei, g’soffa’...”

Brišem brkove od pivske pene i za svoju dušu i na užas okoline smelo pevušim varijaciju na pesmu iz osamdesetih “99 word for boobs”. Sledi Suzana koja izmiče uspaljenom zavodniku, pa, logičnan vrhunac “Life is Life!”. Kad smo već kod muzike, u Minhenu je živeo od 1864. godine Rihard Vagner, a baš iste godine rodio se njegov imenjak sa takođe čuvenim prezimenom Štraus. I još jedna dobra vest za ljubitelje pasa; u Minhenu je njihov ulazak u prodavnice sasvim normalna stvar. Zarad moguće kupovine ne treba smetnti s uma da se na vino u Nemačkoj porez uopšte ne naplaćuje.

Minhen je dovoljno kompaktan, tako da možete da ga obiđete tokom jedne posete. Počev od glavnog gradskog trga Marienplatza ređaju se monumetalna zdanja Stare i Nove Većnice i sat Glokenšpil, sledi Nacionalna opera i pozorište, Nimfenburg palata (Schloss Nymphenburg), Kraljevska rezidencija (Residenz).

🏰Palata porodice Vitelban, Kraljevska zimska rezidencija (Residenz) više je od muzeja – to je živa hronika bavarske kraljevske porodice i evropske umetničke evolucije. Njegove velike sale, intimne odaje i neprocenjive kolekcije čine ga jednim od najbogatijih kulturnih iskustava u Nemačkoj. Bez obzira da li ste zaljubljenik u istoriju, ljubitelj umetnosti ili jednostavno radoznali, Residenz morate videti tokom svakog putovanja u Minhen.

Minhenska rezidencija je jedna od najistaknutijih znamenitosti u Bavarskoj i najveća gradska palata u Nemačkoj. Smešten u srcu Minhena, ova bivša kraljevska rezidencija dinastije Vitelsbah sada ima muzej koji sadrži više od 150 izložbenih prostorija ispunjenih istorijom, umetnošću i arhitektonskim lepotama.

Dograđivana je geracijama tokom 500 godina i ima 130 soba i 10 dvorišta. Prvobitno izgrađena 1385. godine kao tvrđava poznata kao Neuveste, Minhenska rezidencija je tokom vekova transformisana u ogroman i elegantan kompleks od strane vojvoda i kraljeva Bavarske. Njegova struktura predstavlja jedinstvenu mešavinu renesanse, baroka, rokokoa i neoklasičnog stila, odražavajući evoluirajuće ukuse i ambicije njegovih kraljevskih stanovnika.

Tokom vladavine kralja Ludviga I, građani su mogli da posećuju delove krila Kenigsbaua po dogovoru kada kraljevska porodica nije bila u rezidenciji. Kralj je ove posete video kao priliku da sa javnošću podeli svoju viziju kraljevskog života. Kasnije, pod princom regentom Luitpoldom, čak su i nekorišćeni delovi palate i stare riznice otvoreni za posetioce. Godine 1897. objavljen je prvi zvanični vodič za Residenz.

Nakon revolucije 1918. i kraja monarhije, Residenz je zvanično pretvoren u javni muzej. U to vreme, posetioci su mogli da pristupe do 157 soba - iscrpljujuće, ali impresivno putovanje kroz istoriju Bavarske. Danas je više od 150 ovih prostorija obnovljeno i otvoreno za javnost. Posebnosti muzeja uključuju:

Antikvarijum: Najveća renesansna sala severno od Alpa, ukrašena freskama i prvobitno dizajnirana za smeštaj antičkih skulptura.

Galerija predaka: Serija portreta porodice Vitelsbah.
Carski stanovi i bogate sobe: Raskošno uređene sobe koje se koriste za ceremonijalne funkcije i kraljevski život.
Privatni apartmani Ludviga I: Nude uvid u lični ukus jednog od najromantičnijih kraljeva Bavarske.
Porcelanske sobe: Sadrže izuzetan porcelan iz cele Evrope i izuzetnu kolekciju istočne Azije.
Kabinet minijature: Prikazuje 129 minijaturnih slika izuzetnih detalja i umetnosti.
Kapela i Relikvijarne odaje: Verske relikvije i kraljevsko srebro u namenskim prostorima.
Bronzana kolekcija: Prikazana u Festsaalbauu, sa manirističkim i ranim baroknim skulpturama iz kasnog 16. i ranog 17. veka, uključujući originalne bronzane lavove sa ulaza.

🏰 Nimfenburgška palata (Schloss Nymphenburg) letnja je kraljevska rezidencija, sa sjajnom galerijom porculana i kočija.

Centralna dvorana krije portrete kraljevih ljubavnica (Ludviga I, dede našеg junaka Ludviga II), a najitrigantnija je izvesna Lola Montez, igračica kan-kana, koja ga je ucenjivala sa ljubavnim pismima.

Tu je i soba, u kojoj se rodio naš junak, Ludvig II.

Dvorište pored raskošnog i velepnog parka nudi još jedno zdanje, Amalienburg, ovaj put u rokoko stilu.

Sa srednjeg prozora Stare većnice Gebels je pozvao pristalice na progon Jevreja tokom Kristalne noći.

Svakog dana u 11, 12 i 17 časova sat na Marijanplace na Gradskoj većnici iz XIX veka prikazuje dve priče👻 iz istorije Minhena iz XVI veka, u trajanju od oko 15 minuta. Jedna svadba i jedna borba. Nekome protivurečno, meni uopšteno govoreći generalno tragično.

Posetite glavnu gradsku crkvu Frauenkirhe i crkva Svetog Petra. U crkvi Frauenkirhe pronađite otisak noge u podu crkve. Stanite na to mesto i osmotrite crkvu. Sa tog mesta nećete videti ni jedan od prozora. To je, po legendi, trag samog Đavola. Katedrala je zidana od 1468.-1488. godine.

Iskoristite posetu Minhenu da obiđete njegove raskošne muzeje i galerije: Staru Pinakoteku, Novu Pinakoteku (gde se nalaze Van Gogovi “Suncokreti”) i Pinakothek der Moderne sa delima iz oblasti primenjene umetnosti. Ako ste više orjentisani ka tehnici ne propustute sjajni Muzej Nemačke, najveći tehnološki muzej na svetu. Osnovao ga je 1903. inženjer Oskar fon Miler. I posle, a i pre svega svetsko čudo Pivski vrtovi i Hale, nezaboravni kvart grada, posvećen pivu i ovoj industrijskoj grani koja je proslavila grad.

Ako je vreme lepo prošetajte jednim od najvećih gradskih parkova u Evropi, Engleskim vrtom (Englischer Garten). Park je osnovan 1789. godine po nalogu Karla Teodora, vojvode od Bavarske, i projektovao ga je od američki pukovnik Bendžamin Tomson, kasnije poznat kao grof Rumford. Tomson je stvorio park u engleskom pejzažnom stilu, sa prostranim livadama, vijugavim stazama i slikovitim jezercima.

• Japanski čajni paviljon (Japanisches Teehaus) sagrađen je 1972. godine u čast Olimpijskih igara u Minhenu. Ovaj prelepi paviljon smešten je u mirnom delu parka i pruža jedinstveno iskustvo tradicionalne japanske ceremonije čaja. Posetioci mogu uživati u mirnoj atmosferi, okruženi prelepom prirodom.

• Kineski toranj je jedna od najpoznatijih atrakcija u parku. Ovaj drveni pagoda-stil toranj izgrađen je 1789. godine i okružen je velikom pivnicom na otvorenom koja može primiti preko 7.000 gostiju. Tokom leta, pivnica je popularno mesto za uživanje u hladnom pivu i tradicionalnim bavarskim specijalitetima.

• Monopteros je klasični grčki hram izgrađen na brežuljku unutar parka. Ova struktura iz 19. veka nudi predivan panoramski pogled na Minhen i okolinu. Monopteros je popularno mesto za piknike i opuštanje, posebno tokom toplih letnjih dana.

U letnjem preiodu, neka vas ne začudi, ako pored vas protrči go (gola) džoger(-ka). Nije ovo Švajcarska, pa da se guše ljudska prava i slobode u ime licemernog morala.

BMV fabrika je posle rata proizvodila šerpe i bicikle. Danas neguje ekološku agendu. Na slavnu bavarsku istoriju vešto je nakalemljen plod neverovatnog posleratnog ekonomskog buma (impozantna zdanja hi-tech giganata, kao što su “BMW”(posetite njihov muzej!), vazdušna kompanija “MBB” i koncern elektronike “Siemens”). Minhen je vrlo značajan bankarski centar ie mir bitte eine Portion Weißeswürste und für trinken helles Bie fom fasr, Bittesehr!”

Onda razmišljam o odlukama. Stanari jedne stambene zgrade u minhenskoj četvrti Sendling ostali su zaprepašćeni novim pravilima koja je donela Uprava, a koja se odnose na sušenje veša na otvorenom. Dopis upozorava stanare da sušenje stvari na otvorenom nije dozvoljeno nedeljom i praznicima. Još apsurdnije je što je tada zabranjeno i trčanje i igra nedeljom i praznicima.

Slučaj Hitlerove nećake

Angela "Geli" Raubal (4. juni 1908. – 18. septembar 1931.) bila je nećakinja Adolfa Hitlera, navodno i njegova ljubavnica. Imala je smeđu kosu i plave oči, govorila je bečkim naglaskom koji se posebno dopadao Hitleru. Odisala je mladenačkom energijom, šarmom i željom za životom, a nije joj nedostajalo ni urođene koketnosti. Svake nedelje redovno je odlazila na misu. Studirala je muziku. Hitlera je oslovljavala s “ujak Alf” (“Onk’ Alf”).

Rođena je u Lincu kao najstarija kći Hitlerove polusestre Angele i Lea Raubala.

Pronađena je mrtva, s licem okrenutim prema podu, u svilenoj spavaćici natopljenoj krvlju, u Hitlerovom stanu 18. septembra 1931. u Minhenu na adresi Princregentenplac br. 16, upucana iz njegovog pištolja. Umesto u srce, metak joj je prošao kroz pluća. Nije umrla odmah, izdahnula je tek nakon par sati od gušenja, potvrdio je mrtvozornik.

Vrlo brzo bavarska policija zatvorila je ovaj slučaj bez istrage i autopsije. Prema službenoj verziji događaja, Geli je pisala pismo prijateljici, kada je iznenada prislonila pištolj na prsa i potegnula obarač. Poslednje reči u pismu su: “Kad dođem u Beč – nadam se da će to biti ubrzo – otići ćemo u Zemering.” (austrijsko izletište) O samoubistvu u pismu nema ni jedne jedine reči.

Njeno telo prevezeno je odmah u Beč. Hitler nije prisustvovao sahrani. Austrijska vlada zabranila mu je ulazak u zemlju, a i njegovo psihičko stanje tih dana, se pogoršalo, pa nije ništa jeo, zborio, niti je spavao. U njegovoj glavi počelo je da se pojavljuje nešto loše. Govorkalo se da se ona zaljubila, da ga vara, i da sa njegovim šoferom upražnjava seks. U njegovo ime pogrebu je prisustvovao šef SS-a Hajnrih Himler.

Krenule su špekulacije da je očekivala Hitlerovo dete. Neki su čak tvrdili da ju je on ubio, jer je imala vezu sa nekim Jevrejem.

Posle tragedije, Hitler je tu prostoriju pretvorio u svetilište. Niko nije smeo da uđe osim njega samog. I više od toga; svake godišnjice njene smrti on se zaključavao u tu sobu. Svi koji su na bilo koji način bili uključeni u ovaj događaj ili su napredovali ili ih je pojela noć.

Tridesetog aprila 1945. Amerikanci su ušli u Minhen – „glavni grad pokreta“ kako su ga nacisti zvali. Tu se nalazilo sedište „firera“ Adolfa Hitlera, kao i centrala njegove stranke NSDAP.

Posle rata titular imovine postala je Bavarska država. Ona je u zgradu uselila policijsku stanicu i na taj način sprečila da ona postane mesto hodočašća.

Interesantno je da se u jednoj drugoj Hitlerovoj nekretnini (kupljenoj za Evu Braun), na adresi Delpštrase 12, nalazio generalni konzulat SFR Jugoslavije. Srušеna je 2015 i sada se tamo nalazi novo zdanje.

A baš nekako u ovo vreme nemačka Kancelarija za zaštitu ustavnog poretka zvanično je označila Alternativu za Nemačku kao ekstremno desničarsku organizaciju.

Dahau -Miris smrti na aprilskom bavarskom suncu

Kada su logoraši u rano jutro 28. aprila 1945. iz svojih baraka krenuli ka mestu na kojem se održavalo jutarnje postrojavanje, bili su nemalo iznenađeni kada su videli da su SS-ovci na jednom od tornjeva za nadzor okačili belu zastavu. Većina SS-ovaca u tom trenutku već je bila u bekstvu. Preostali čuvari sa mitraljezima pokušali su da i dalje kontrolišu situaciju u logoru.

Sledećeg jutra pred zakatančeni ulaz pristigli su Amerikanci. Oni su bez ispaljenog metka zaposeli zapušteni logor. Ono što su videli, šokiralo ih je: stotine leševa u barakama i otvorenim vagonima teretnih vozova, izgladneli zarobljenici, traumatizovani ljudi, tifusari. Samo retki su samostalno mogli da stoje na sopstvenim nogama. Iza žice i električne ograde skeleti su sedeli na suncu i međusobno jedni drugima trebili vaške. U logoru su bile 32 barake, a u svakoj četiri prostorije sa po 200 logoraša. Zatečene nacističke čuvare i druge zlikovce u logoru američki vojnici su streljali po naređenju koje je glasilo: „Nema zarobljenika!”

Logor je nastao po naređеnju šefa političke policije u Bavarskoj Hajnriha Himlera, u februaru 1933. pokraj gradića Dahaua. U početku u njemu je boravilo 5 hiljada muških zarobljenika.

Bio je ovo prvi koncentracioni logor koji su osnovali nacisti. Smatra se da je u njemu bilo zatvoreno više od 200 hiljada ljudi. Ispočetka su se u njemu držali politički zatvorenici, komunisti i drugi „neprijatelji države", ali kasnije i nemački Jevreji. U njemu je umrlo više od 40.000 ljudi.

Naš poznati glumac, reditelj i književnik Stevo Žigon dve godine proveo je u ovom zloglasnom logoru, gde je i savladao nemački jezik. Zbog znanja jezika i poznavanja mentaliteta, vrlo često je kasnije igrao uloge ciničnih i hladnih nemačkih oficira. Ovde su bili utamnićeni i velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve - patrijarh srpski Gavrilo i episkop Nikolaj Velimirović.

Spomen-područje Dahau, izgrađeno 1965, svake godine poseti oko milion ljudi iz čitavog sveta. Iz vremena kada je tu bio logor sačuvano je tek nekoliko zgrada. Autor spomenika je srpski vajar mađarskog porekla Nandor Glid (1924 -1997).

Biram da Nemačku gledam kao zemlju filozofa, kompozitora, književnika, slikara a ne kao zemlju konclogora i isključivosti.

Bajkovita Bavarska sagledana iz ptičije perspektive

* ( u zagradi su orginalni nazivi dvoraca i period u kojem su sagrađeni)

No vratimo se našem junaku sa početka priče. Ludvig II je bio izuzetno napredan i moderan mladić. Svi njegovi dvorci imali su tekuću vodu, a poneki čak i toplu. Komfor je takođe bio zagarantovan, moderni toaleti, kuhinje i posluga za pripremanje raskošnih (kraljevskih) obeda, a meso se okretalo na automatskom roštilju po nacrtima Leonarda da Vinčija. Sa duhovne strane, Ludvig je bio mecena umetnika.

Pod njegovim pokroviteljstvom nastale su najpoznatija Vagnerova dela. Sa njime je delio strast prema starim germanskim legendama i misterijama, a neki tvrde da je postojala i medjusobna strast, koje je realizovana i u burnoj telesnoj ljubavi. Prvi put su se sreli 5. maja 1864. godine, a 51-godišnji Vagner o tome beleži:

"Avaj, on je tako zgodan i razborit, dobrodušan i ljubak, tako da mi se čini da će se njegov život izgubiti u ovom grubom svetu, poput kratkotrajnog, božanstvenog sna...”

🏰 Hoenšvangau, (Hohenschwangau, 1832.)

Na pošumljenom brdašcu koje se smestilo između dva jezera, u idiličnom alpskom pejzažu, nalazi se dvorac Hoenšvangau. U XII veku bio je sedište lordova Švangau. Ludvigov otac, Maksimilian II, kupio ga je 1832. godine i preuredio u romantični dvorac. Ovde je odrastao mali Ludvig II i prvi puta se susreo s pričom o Labovom vitezu, Lohengrinu (Knights of Schwangau, Schwan na nemačkom labud).

Kada se popnete na prvi sprat, pronaći ćete odaje Labudovog viteza. Ista prostorija je služila kao soba za obedovanje. Prvo što ćete primetiti su predivni murali, koji ilustruju legendu o vitezu Lohengrinu. Na drugom spratu su sobe kralja i prinčeva. Kraljevska spavaća soba je spiralnim stepenicama povezana sa kraljičinom sobom, koja se nalazi sprat niže. No, kada je kraljica, majka Ludviga II kralju podarila dva sina, smatrala je da više nema razloga da se pomenute stepenice više koriste. Ludvig II, beše lišen majčine ljubavi, ali ne kako to biva jer je drugog volela više, zapravo nije prema njima gajila jake emocije. Zato ju je junak našeg putešestvja oslovljavao "supruga mog prethodnika".Soba mladog Ludviga II oslikana je motivima prirode, a plafon slikom zvezdanog neba. Zvezde su noću sijale, jer su se na tim mestima nalazile male uljane lampe. Takvo romantično okruženje odredili su prinčevu kasniju sudbinu. Sanjara i romantika, nespremnog za poziciju za koju je bio predviđen.

🏰 Nojšvanštajn (Neuschwanstein,1869.-1886.)

Jedan od najlepših dvoraca ikad napravljenih, bajkoviti zamak koji je poslužio kao inspiracija za Diznijev, bio je ostvarenje sna kralja Ludviga II, ali nikad nije bio potpuno dovršen. Od ukupno 65 soba, 14 je završeno i stavljeno na uvid posetiocima. Dosad je dvorac posetilo 50 miliona posetilaca. Neli tvrde da je ova “promašena investicija” kao i život odvojen od stvarnosti, kralja koštao i prestola i života. Igrom sudbine, danas ovaj dvorac donosi izuzetni profit bavarskoj državi. Pod uticajem drevnih legendi, 13. maja 1868. godine bavarski suveren piše Vagneru:

„Nameravam ponovo da izgradim dvorac u stilu starih nemačkih tvrđava, mesto je najlepše koje se može pronaći….“

I zaista, mesto je predivno, visoko iznad Alpskog jezera, na Labuđem brdu, u blizini huka vodopada visokog 45 metara. Kamen temeljac je postavljen 5 septembra 1860. godine, a prvo je podignuta kula. Romantični dvorac je sagrađen po uzoru na Vartburški dvorac iz Vagnerovog dela. Prisutne su primese vizantrijskog i gotskog stila. Građen je po projektima minhenskog arhitekte Eduarda Ridela, a planovi su često korigovani u skladu sa željama mladog suverena.

Unutrašnjost krase zidne ilustracije saga o Nibelunzima i Parsifalov Gral za koje je zaslužan Kristijan Janko. I mnogi drugi heroji iz Nemačkog srednjeg veka našli su svoje mesto na njegovim zidovima. Iako zidan iz mašte i satkan od bajki i mitova, ovaj dvorac je bio tehnološki vrlo moderan za to vreme. Iskoristivši snagu potoka, koji se obrušava niz brdo, dvorac je osigurao tekuću vodu na svih svojih pet spratova.

Dvorac je imao centralno grejanje vrelim vazduhom, liftovi i primitivni interfon, pomoću kojeg je Ludvig II komunicirao sa poslugom. Telefon je uveden 1884, dve godine pre kraljeve nasilne smrti. U kuhinji dvorca iznad roštilja se nalazi dimnjak za odvod dima, u koji su ugrađene lopatice, koje bi se okretale, kako je dim prolazio. Lopatice pokreću mehanizam koji okreće meso na tom istom roštilju. Kako genijalno, morate priznati! Dvorska kuhinja je izvedena u svodovima I mermernim stubovima, a prostorijom dominira štednjak na drva. Obložena je keramičkim pločicama. Sudopera je izrađena od klesanog komada mermera. Kuhinja je imala i toplu vodu. Putem mobilne ploče hrana je iz kuhinje dostavljana u trpezariju. Trpezarija je dekorisana scenama iz Vagnerovih opera. Na stolu je prikaz Zogfirda koji ubija zmiju. Ako ogladnite , pribor za jelo nalazi se u komodi.

Prestona dvorana je dekorisana u vizantijskom stilu, a do nje se stiže spiralnim stepenicama. Dugačka je dvadeset, a visoka 15 metara. Planirano je mesto I za tron, koji nikada nije postavljen. Kandelaberi su od mesinga, pozlaćeni. Luster, težak 1800 kilograma ima 96 svetlećih mesta I predstavlja vernu kopiju vizantijske krune. Pod je urađen u tehnici mozaika sa preko dva miliona kamičaka različitog porekla. Mozaik predstavlja primerke flore I faune do tada poznate.

https://www.facebook.com/share/v/17xM7Yju2q/

Izgradnja zamka

Tavanica spavaće sobe je u intraziji, izrađene od hrastovine bez čvorova. Prikazane su scene iz opera “Tristan i Izolda”. Sobom dominira krevet sa baldahinom. Garderobna soba jedina nema plafon u duborezu, već je freskopisana. Tema je lipa. Pogledajte stočić sa škrinjom za nakit, na kojem je prikazano kako kralj koristi pravo prve bračne noći. Vrata prema sobi za prijeme ima čipkaste okove. Soba za prijeme je stubovima podeljena na salonski deo I deo za prijeme sa kanabetom. Obratite pažnu na tešku svilu sa ručnim vezom. Luster ima 48 svelećih mesta, sa ukrasima od plavog kamena.

Do radne sobe se dolazi prolazeći kroz “jamu”. “Jama”, je prostorija u kojoj jer veštačkim putem do savršenstva stvoren utisak prave pećine, sve sa stalagmitima I stalaktitima, osvetljenim plavim I crvenim svetlom, ali i tajnim prolazima. Ovde ćete čuti taktove Vagnerovih opera. Muzičku dvoranu, njen frontalni deo krasi prikaz začaranog vrha Klintosa. Iznad vrata je grb Ludviga II ijedino na ovom mestu u dvorcu direkno se spominje Ludvig II. Od 1935-1939. godine u mesecu septembru, ovde su izvođeni koncerti u Vagnerovu slavu. Tradicija je obnovljena 1969. godine. Dvorska kapela ima prozore u vitražima, koji prikazuju život Luja IX. sa kojim je Ludvig, po majci, bio u rodbionskim vezama. Posebnu pražnju treba posvetiti raspeću.

U blizini vodopada, a na dvesta metara od dvorca nalazi se Marijin most (Marien Brücke) odakle možete posmatrati dvorac i Alpsko jezero ili se otisnuti u prijatnu šetnju. Zbog toga je i postavljen baš na tom mestu, kako bi majka Ludviga II mogla da uživa u prirodi. Po konstrukciji most je samonoseći. Ludvig II je u dvorcu boravio 172 dana. Sav je sreća da nije ispunjen testament uvrnutog vladara, koji je zahtevao da se dvorac uništi posle njegove smrti. U dvorištu ćete videti oznake gde je trebala da se nalazi kapelica.

🏰 Linderhof (Linderhof,1870.-1878.)

Posle posete Versaju 1867. Ludvig II je na zemljištu Linderfhofa (u pokrajni Verdenfelser) na mestu malog dvoraca, sagrađenog prvenstveno za lov, podigao novo zdanje. Dvorac je zidan u slavu Savršenoj Monarhiji (Apsolutizmu) koju su uživali francuski kraljevi. Njegov rokoko stil, asocira na vremena Burbonske dinastije.

Linderhof je jedini projekt Ludviga II čije je dovršenje doživio. U njemu se povlačio da bi se odmorio i uživao u usamljenosti. Ispred ulaza u dvorac nalazi se terasa s jezerom.

U sredini jezera je pozlaćena skuptura nimfi a iz njihove sredine izlazi vodoskok visine oko 30 metara.

I u ovom slučaju, za snabdevanje dvorca pitkom vodom, iskorišćen je prirodni pad potoka. U blizini dvorca nalazi se Venerina pećina, inspirisana Vagnerovom operom. Ulazak u pećinu je blokiran velikim kamenom, koji se otvara pomoću tajnog mehanizma. U njoj je nekad Ludvig II slušao Vagnerovu muziku vozeći se čamcem u obliku labuda. Marokansku kuću kralj je pazario na izložbi u Parizu i ovde preneo.

🏰 Virzburg (Würzburg, 1720.-1744.)

Ova građevina je najlepši primer južnonemačkog baroka. Dvorac je 1981. godine svstan na UNESCO-vu listu zaštićenih kulturnih dobara.

🏰 Johanisburg (Johannisburg,1605.-1614.)

Ova dvorac nalazi se u Ašafenburgu. Najbolji je predstavnik dometa nemačke renesanse. Na mestu sadašnjeg dvorca, nekada se nalazio srednjovekovni zamak, koji je 1552, godine izgoreo u požaru.

a sad odlučite da li ćete dalje u:

Drezden i Berlin Franfurt, Hanover, Hamburg

Amsterdam ili Brisel, Briž

уторак, 11. новембар 2008.

Krv i vino

I looking for the face I had
Before the World Was Made
(The Winding stair, Jets)

Putujemo ne samo da bismo videli nešto novo i doživeli nešto strašno, ne samo da bismo upoznavali predele i ljude, da obogatimo svoj život i prikupimo nova iskustva, već da bismo, na putu, upoznali, pomalo i sami sebe. Najbolje se to čini kroz raznolike avanture kroz koje prolazimo.

Iznenada, bez predhodnog upozorenja, posle neočekivano dugog miholjskog leta, jesen je pokazala svoje pravo lice, u vidu jake košave. Nije mi to smetalo, naprotiv. Uživao sam u svakom trenutku. U jednom misterioznom putovanju, tragom legende o krvožednom grofu, kao i u potrazi za idealnom recepturom za čuveni lek, spravljen od plodova vinove loze, koji narod zove vino. Ovaj čarobni nektar bogova je piće vredno poštovanja i uvažavanja, ono je izazov za sva čula. Ne zanemarimo ni činjenicu da hrišćanska religija vino naziva Isusovom krvlju, a sve analogije koje iz toga proizilaze, prepuštam čitaocima. Za razliku od gore pomenutog grofa, ja sam, smireno i bezbrižno, noćima degustirao probrana vina. Jeste da sam se izjutra osećao prilično iscrpljeno, kao posle krvavog pira.

Prešavši pančevački most, prolazimo kroz pitoma banatska sela, obasjana zracima zubatog jesenjeg sunca. Sve to je upotpunjeno obradama poznatih evergrin melodija na panovoj fruli, rumunskom nacionalnom instrumentu. Prostori koji su nekad pripadali Austro-Ugarskoj imali su tu sreću da se saobraćajna infrastruktura, trasirana još u doba Marije Terezije, pokazala kao vizionarska. Na granici nas čeka neprijatno iznenađenje. Samo na srpskoj strani izgubili smo sat i po. Rumuni su bili dosta efikasniji. Razlog ovog, neočekivanog zadržavanja, ostala je za nas nerazjašnjena enigma i nepotrebno gubljenje vremena.

Temišvar (Timişoara) najveći grad rumunskog dela Banata, poznat je i pod imenom “mali Beč”. Grad nosi po reci Tisi, na čijim obalama, međutim, ne leži. Godine 790. kralj Pipi Mali gradi naselje na mestu gde se danas nalazi Temišvar. Karolj Robert Anžujski 1318.godine ovde smešta svoj dvor, te je Temišvar pet godina bio prestoni grad Ugarske. 1552. godine grad osvaja naš čovek u turskim redovima, Mehmed Paša Sokolović (Sokollu Mehmet Paşa). Turci napuštaju ove prostore tek posle Požarevačkog mira 1718. godine. Odavde je krenula revolucija, kojom je sa vlasti zbačen komunistički režim rumunskog diktatora Nikolaja Čaušpeskua Isti je zajednom sa svojom ženom Elenom osuđen na smrt i bez oklevanja pogubljen. Sve je otpočelo 16. decembra 1989. godine, hapšenjem mađarskog reformatorskog sveštenika Lasla Tokeša (László Tőkés), koji je oštro napadao rigidni režim u stranim medijima. Baš u to vreme zadesio sam se u kasarni bivše jugoslovenske vojske, gde su uplašene starešine, postrojile redovnu vojsku i naterali ih da koračaju strojevim korakom, pod punom ratnom opremom i pevaju revolucionarne pesme. Očigledno su se pribojavali prenošenja revolicuje, ne shvatajući da će dani, godine i decenije koje slede, uništiti ne samo komunistički režim, već i samu zemlju, kojoj su se obavezali na vernost. Nasuprot te scene, u sećanje mi se vraća velika pomoć srpskih novinara i naroda rumunskoj revoluciji. Isti ti novinari, postaće saučesnici krvavog balkanskog pokolja. No, ostavimo gorku prošlost na smetlištu istorije i uživajmo u Evropi koja se rađa! Smeštamo se u hotel koji nosi ime grada u kojem se nalazi. Noge me same odvode na prostrani Trg Jedinstva (Piaţa Unirii) koji krase reprezentativna zdanja u čitavoj paleti boja. Ne znam odakle da započnem razgledanje, niti mogu da srenem pogled sa velelepnih zdanja rimokatoličke katedralne crkve, građene od 1736. do 1774. godine, Barokne palate (nekadašnjeg sedišta Srpske Vojvodine) i Saborne srpske pravoslavne crkve iz 1748. godine. U ovoj crkvi se nalazi vredni ikonostas, delo Konstantina Danila i majstora Mihaila Janića iz Arada. Trgom dominira stub posvećen pobedi nad epidemijom kuge, koja je napala i ovaj grad 1739. godine. Odlazim do Trg slobode, (Piaţa Libertăţii) i dugo posmatram staru baroknu gradsku većnicu, sagrađenu 1734. godine, po projektima arhitekte Pjetra del Bonza. Pred očima mi promiču raznorazni kipovi; kip vučice koja doji Romula i Rema, poklon grada Rima iz 1926. godine, kip Device Marije i bista Decebala, poslednjeg dačkog kralja.

Dok se novembarska košava poigrava sa požutelim lišćem na temišvarskim ulicama, uživam ispijajući produženi espreso u dendijevskom kafeu “Loyda”, smeštenim u prizemlju zgrade temišvarske Politehnike. Posmatram golubove na Trgu Pobede (Piaţa Victoriei, negdašnji Trg Opere) i zgradu Opere sagrađenu 1872. godine, po projektima arhitekata Felnera i Helmera, koji su se ovim poslom bavili širom Evrope. Ovo je najstarija zgrada na čitavom trgu, sagrađena na mestu gde se nekad nalazillo tursko utvrđenje. Gledano od zgrade Opere sa desne strane se nalazi Korzo, kojim su se šetali ugledni građani. Nasuprot Korzou, sa leve strane nalazi se Surogat, kojim su mogli da šetaju đaci, studenti i vojnici, ali samo sa posebnim dozvolama. Na pojedinim zgradama još su vidljiva oštećenja izazvana tokom rumunske revolucije. Smenjuju se, u nizu zdanja izgrađena u stilu secesije, baroka ili eklektike, a krešendo se završava fascinantnim zdanjem rumunske Saborne crkve Banatske mitropolije iz 1946. godine, sagrađene po nacrtima arhitekte Jona Trajaneskua. Lutam bez cilja pored malih, simpatičnih prodavničica ili utočište od jakog vetra pronalazim u robnoj kući “Bega”.

Od 1. jula 2005. godine u Rumuniji je upotrebi novi lej (RON) koji je zamenio stari (1RON = 10000 ROL). Stari lej prestao je da bude sredstvo plaćanja početkom 2007. godine, ali se još može zameniti u Nacionalnoj banci Rumunije. 1 Lej ima 100 banija, a za sto evra dobićete oko 350 leja. U razgovoru sa Rumunima saznali smo da je prosečna plata oko 220-250 evra, a cene su malo više od naših. Prisećam se vremena socijalizma, kada su poluprazne prodavnice mirisale na DDT, a hrana u ekspres restoranu, smeštenom na kraju Trga Opere, nije mogla da se jede. Kasnije smo mi, iz zemlje pod sankcijama, dolazili ovde da se snabdevamo osnovnim životnim namirnicama. Mnogo se od tada promenilo, nabolje, Bogu hvala! Sada su i Srbi u Evropskoj Uniji, bar onaj njihov manji deo, oko 22 hiljade, koliko ih danas živi u Rumuniji. A mi dok se nakanimo...

Ime provincije Dakije potiče od naroda Dačana koji su, zajedno sa Getima, naseljavali ove prostore. Teritorija je bila omeđena, na severu Karpatima na jugu Dunavom, na zapadu Tisom, na istoku Dnjesrom, današnjom istočnom Moldavijom. Danas se istim prostorima nalazi čak nekoliko zemalja: Rumunija, Moldavija i delovi Mađarske, Bugarske i Ukrajine. Kada je 86. godine naše ere, presto preuzeo poslednji dačanski vladar, Decebal, dodatno je ujednio dačka plamena. Za Rim to je bio znak za uzbunu. Car Domicijan pokušao da spreči jačanje Decebala, ratovima koji su vođeni između 85. i 89. godine, ali doživljava neuspeh i poniženje. Trajan (onaj car sa kozijim ušima) zato rešava da pokori Dačane. Prvi rat vodio se od 101. do 102. godine, a završio se rimskom pobedom. Posle nekoliko godina, Decebal je pokušao da okupi saveznike protiv Rima, što dovodi do Drugog dačkog rata, od 105. do 106. godine. Decebal izvršava samoubistvo, a Dakija je konačno pokorena. Trajan je u Rim doneo bogat plen: 331 tonu srebra i 165 tona zlata, ali i odrubljenu glavu pobunjeničkog vođe Decebala, koja je, kasnije, završila u vodama Tibra. Njegov lik, uklesan u stenu, možete videti sa srpske strane Đerdapske klisure, na putu između Donjeg Milanovca i Tekije. Negde pored crkvice koje je imala zapaženu ulogu u prezentaciji srpske turističke ponude. O sukobima Dačana i Rimljana više ćete saznati ako odete u Rim i kao strip pročitate Trajanov stub. Nakon Trajanovog osvajanja 106. godine, pa sve do 271. godine Dakija je bila rimska provincija. Car Hadrijan podelio je ovu provinciju 118. godine na dva dela, Gornju Dakiju (Dacia superior) i Donju Dakiju (Dacia inferior). Marko Aurelije se povukao iz Dakije usled sve češćeg upada varvara, koji su sa tri strane okruživali Dakiju. Sloveni ove prostore naseljavaju u VI veku nove ere.

I još par zanimljivosti vezanih za ovaj čudesni grad sa 450.000 stanovnika. Poznati seljački vođa Doža Đerg, po gušenju bune iz 1514. godine, u ovom gradu je “krunisan” užarenom krunom. Mesto rođena poznatog Tarzana (Džoni Vajsmiler) predmet je spora između srpskog sela Međa i sela sa rumunske strane granice. Ono što se ne dovodi u pitanje je činjenica da je bio najbolji plivač među glumcima i najbolji glumac među plivačima. Osvojio je pet zlatnih medalja u plivanju i jednu bronzanu u vaterpolu. Kako se priča ne bi na ovom završila, temišvarska železnička stanica Gara du Nord (severna), sasvim neočekivano, nalazi se na jugozapadu grada. Od ukupno 4 stanicu u Temišvaru, jedino je istočna pravilno orjentisana u prostoru. Temišvar je prvi grad u Evropi sa uličnim električnim osvetljenjem, naime od 12. novembra 1884. godine vampiri ni noću nisu bezbedni u ovom gradu. Od 1857. kada je osvetljen gasnim lampama, Temišvar je i železničkom prugom povezan sa evropskim metropolama.

Predvečerje smo krenuli na put na koji se rado ide, do vinskog podruma na Trgu Pobede, u kojem će nam se predstaviti vinski podrum Rekaš (Recaş) iz okoline Temišvara. Degustaciju otpočinjemo uz bogato predjelo i Sovignon Blanc, koji karakterišecvetni ukus. To je elegantno belo vino sa lepom završnicom.

Sledi Merlot Rose, sa ukusom šumskog voca, sveže vino salepom boja lososa. Uz glavno jelo ćuretinu u mujdei sosu (pravi se od belog luka, maslinovog ulja i začina) dolazi vino koje se ne slaže sa ovakvom hranom, jedan snažni Cabernet Savignon, sa aromom bibera, i punim telom. Vreme brzo prolazi, a sećanje bledi.

Poslednje čega se sećam je, da sam pevušio poznatu pesmicu “Summerwine” ne osvrćući se na neadekvatno godišnje doba. A da, igrale su tu i mlade igračice odevene u ciganske kostime, pokrivajući glave unezverenim muškarcima. Ovi su se “odvezivali” tako što su “kitili” mlade umetnice.

Probudio sam se prilično rano, a opet tako teške glave. Pogađate da je razlog tome bila neopisiva žeđ. Za vodom, naravno, ne za krvlju. Rumuni su već uveliko špartali ulicama grada, kao da su životne navike nasledili od svog nekadašnjeg vladara. Nakon obilnog doručka i okrepljujuće šetnje gradom, krećemo put Arada, lepe varoši u oblasti Krišana, u kojem su rođeni mnogi znameniti Srbi. Tamo gde reka Mareš pravi okuku u vidu grčkog slova omega, nalazila se citadela iz XVI veka. Nju je obnovio Eugen Savojski od 1698.- 1701. godine. Početkom XVIII veka Arad je naseljavalo čak 80 % Srba, a grad je po broju stanovnika bio veći od Temišvara. Spomenimo samo neke znamenite Srbe koji su ovde živeli: Savu Tekelija, slikara Stevana Aleksića, arhitektu Milana Tabakovića sa sinovima. Razgledamo zdanja podignuta po projektu Milana Tabakovića (Minoritsku crkvu, Palatu Aradsko-čanadske železničke direkcije, Najmanovu palatu, Trgovačku školu, Industrijsko-narodnu banku, Feldesovu palatu, porodičnu kuću Tabakovićevih, kao i ostala arhitektonski vredna zdanja: Okružnu većnicu, podignutu 1865. godine, u stilu flamanske neorenesanse, Palatu kulturu, sagrađenu u eklektičkom stilu 1913. godine, Državni teatar iz 1874. godine; obnovljenu zgradu masonske lože, spomenik streljanim mađarskim generalima. Interesantno je da je od stradalih mađarskih generala najmanje bilo Mađara. Jedan od njih je i naše gore list, Jovan Damjanović, rodom iz banatskog sela Straža, nadomak Vršca. Porlazimo kroz aradsku pijacu i uživamo u bojama plodova prirode koji se ovde prodaju. U rumunskoj crkvi posmatramo ikonostas Nikole Aleksića, a potom odlazimo do srpske crkve, u kojoj počiva Sava Tekelija. Ovaj prvi srpski doktor prava, osnivač “Tekelijanuma”, predsednik Matice srpske, dobrotvor, plemić, trgovac, filantrop i ktitor, inspirisao je Napelona da na ovim prostorima formira ilirske provincije. Nažalost, Srbi nisu na pravi način vrednovali njegovo životno delo. Po poslednjem popisu stanovništva, u Aradu živi 522 građana koji se izjašnjavaju kao Srbi.

Ratujući za austrijsku vojsku protiv Turaka, Jovan Tekelija se zajedno sa svojim vojnicima 1698. godine naselio u Aradu. Tako je izgradio crkvu Svetog Nikole. Kako je gradnja nove aradske tvrđave odmicala, njeni graditelji su se odomaćivali i počeli se trajno vezivati za svoje novo prebivalište, pa su na razmeđi dva veka podigli novu crkvu, hram Svetih apostola Petra i Pavla. Temelji i noseći zidovi građeni su od tesanog kamena, a svod delom od cigala, delom od dasaka. Građevinski radovi završeni su 1702. godine, te je ona sada najstarija zgrada u Aradu. Godine 1822. Sava Tekelija podiže toranj, pokriva ga bakrom, postavlja jabuku i krst od bakra. Pozlatu je izradio istopivši 247 austrijskih dukata. Slike Nikole Aleksića u aradskoj crkvi najbolje svedoče o dometima njegovog slikarstva. Od više poznatih grobova u unutrašnjosti crkve obeležen je 1959. grob Save Tekelije i prve srpske književnice Eustahije Arsić.

Kad smo već kod znamenitih Srba, pomenimo Dimitrija (Dositeja) Obradovića koji je rođen 1742. godine u Čakovcu (u rumunskom delu Banata), u zanatlijskoj porodici. Bio je veliki putnik, ali je često da bi putovao, morao da zarađuje i baveći se teškim fizičkim radom. Veliki srpski prosvetitelj bio je i prvi popečitelj (ministar) prosvete u srpskom Sovjetu. Na pamet mi pada prigodan stih iz njegove poznate pesme “Vostani Serbije”, u kojem poručuje Srbiji:

“Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice.”

Pada sumrak, a mi veče, opet, provodimo u poznatom vinskom podrumu „Wine Princess“ u okolini Arada, degustirajući vina uz tradicionalni sekeljski gulaš. Minis, obnovljena aradska vinarska kuća, pod imenom Wine Princess posluje od 1999. godine. Degustacija kreće sa Muskatom iz 2007. godine, slatkim, suvim, dobro izbalansiranim, crispy vinom. Prati ga Muskat Otonel (2004.) sa još izraženom slašću (šećer 7gr/l) i laganom aromom začinskog bilja. Crveni tim na teren izlazi u sledećem sastavu; na golu Pinot Noar iz 2005. godine, crveno, elegantno vino sa ukusom na zrele višnje. Odbranu čini Kadarka iz 2005. sa dosta tanina, aromom bibera, Somelijer, gazda vinoteke kaže da je ovo vino jak afrodizijak:

"Čini dobro ženama, kad ga piju muškarci".

Isti natpis stoji i na etiketi crvenog vina "Pastuv" iz Vršačkih vinograda. Ko je tu koga “zapalio za slogan” ostaje nejasno. Napad počinje sa Cuvée iz 2003. godine (kupaža 45 % Cabernet Savignon, 40 % Pinot Noar, 20 % Cadarca) suvo barik vino sa dobro oblikovanim taninima, snažnim telom, dobro zaokruženo sa sjajnom završnicom. Vino ima 13 % alkohola i treba ga saervirati na temperaturi od 16-18 ° C, najbolje uz bifteke ili divljač. Nadam se da mi nećete zameriti, što se imena poslednjeg preslatkog vina ne sećam Proizvedeno je od suvog grožđa sorte Cadarca. Zato, ako volite slatka vina, uzmite poluslatko, jer je ono koje se prodaje kao slatko, suviše jako za srpski ukus.

Iako današnja Rumunija postoji tek od 1859. godine, ovi prostori su naseljeni još od 2000 godine p.n.e. U srednjem veku, Rumuni su živeli u tri odvojene države: Vlaškoj, Moldaviji i Transilvaniji, koje su bile u vazalskom odnosu prema Turskoj. Šta vam prvo pada na pamet kada pomislite na mističnu zemlju Transilvaniju? Naravno grof Drakula, mrkla noć i vampiri, tajanstveni, zlokobni zamak, venci belog luka oko vrata i zašiljeni kolci kao poslednja odbrana od noćnih nemani. Transilvanija je, međutim, oblast sa visokim planinskim vencima Karpata, obraslim gustom šumom, sa pitomim pašnjacima i alpskim kućicama. Transilvaniju Rumuni zovu “zemljom s one strane šume”, a Mađari Erdelj (Erdely) što označava "šumsku zemlju". Nemci, je pak, krste imenom "Siebenbürgen", po 7 gradova koje su Saksonci u toku kasnog srednjeg veka, osnovali ovde: Medijaš, Sigišoaru, Brašov, Sibinj, Albu Julija, Trgu Mureš i Kluž. Ako mene pitate, ja bih ovu oblast prosto nazvao “rumunskom Švajcarskom”. Transilvanija je u sastav Rumunije ušla na isti dan kada je nastala kraljevina SHS, 1. decembra 1918. godine.

Na našem putu po Transilvaniji prvo posećujemo Sigišoaru (Sighişoara, Schäsburg, Šegešvar), grad iz nekih prohujalih vremena, XV veka, tačnije. Kao takav, zaštićen je od strane UNESCO-a. Sigišoara je, pored estonskog Talina, najočuvanijem srednjevekovni grad u Evropi. Srednjevekovno jezgro grada, na brežuljku, sa starim kulama koje je svaki esnaf zanatlija gradio da bi pokazao svoju moć, predstavlja pravi biser arhitekture i pravi odmor za oči. Sat-kula dominira vizurom grada sa svojom baroknom kupolom. Obilazimo dve postavke koje dočaravaju život iz tog perioda (sa zbirkama oružja, satova, nameštaja).

Zamišljamo kako je bilo provesti dan u oklopu, a okolinu osmatrati samostrelom, u iščekivanju nezvanog gosta. Nismo propustili ni sobe za mučenje sa vrlo maštovitim eksponatima, koje su kod mnogih naših saputnika izazvale blagu jezu. Popevši se na gradski toranj ugledali smo pločice sa razdaljinama do nekih poznatijih gradova, među kojima se nalazi i Beograd. U "Drakulinoj" rodnoj kući je simpatični restoran, sa povoljnim cenama te smo naručili krvavi biftek i crno vino. Potpuno u maniru vlaškog moćnika, čije je ime postalo simbol za okrutnost. Kako ove momente ne bismo prepustili zaboravu, opskrbili smo se suvenirima, u vidu krigli sa likom Drakule. Strani kapital uz blagoslov ruminskih vlasti radi na projekatu "Drakulalend", koji će na na “američki način” dočarati Drakulino lik i delo. Ja više volim evropske orginale. Spomenimo da je u Sigišoari život okončao 1849. godine znameniti pesnik Šandor Peterfi. Rođen u vezi oca Srbina Stevana Petrovića i majke Slovakinja, Marije Hruzove, sa krštenim imenom Aleksandar, ovaj vatreni mađarski nacionalista ispevao je romantičarske stihove:

“Živećemo izvan svakih muka,
I neće nas taći svetska buka,
Samo romor nalik bruju mora,
Odjek nekih dalekih razdora,
Nemoćan da rastera nam snove”

Mađari koji naseljavaju ove prostore nazivaju se Sekelji (Székely). U prošlosti su smatrani za poseban narod. Poreklo vode od Huna i Avara, a smatra se da ih danas u Rumuniji ima oko 700 hiljada.

Vlad III Cepeš (Vlad Tepeş, Cepeš, Nabijač na kolac, 1431.-1477.) poznat pod nadimkom Drakula (Dracula) došao je na svet jedne hladne zimske noći. Njegov otac Vlad II, vojni guverner Transilvanije i sin čuvenog Mirčea, te iste godine u Nirnbergu je, od strane nemačkog cara i mađarskog kralja Žigmunda, uveden u krstaški Red Zmaja, pa je dobio nadimak Drakul (Zmaj). Red zmajeva bio je oformljen radi odbrane hrišćanstva od napada Turaka. Tako je Vlad III, po ocu, postao Drakula, u prevodu “Zmajev sin”. Otac je očigledno bio dosta surov, pošto je Vlada, zajedno sa mlađim polubratom Raduom (Lepim), poslao kao taoce u Tursku. Učeći do Turaka, mladi plemić je po surovosti nadmašio i svoje učitelje. Kada je napunio sedamnaest godina, otac i najstariji brat su mu ubijeni. Godinu dana kasnije, na čelu turske vojske, on se sveti i preuzima vlaški presto Tako otpočinje njegova krvava vladavina, a mnogi, njegov nadiimak Drakula, tumače i kao “đavolji sin”.

U tom prvom boravku na vlasti, nije dugo uživao. Svega dva meseca kasnije smenio ga je Janoš Hunjadi (Sibinjanin Janko, pokatoličeni Rumun, 1387.-1456.). Godine 1447. Janoša su Drakulin otac i brat optužili za izdaju i samo su ga predhodne izuzetne zasluge izbavile od sigurne smrti. Smatra se da im se on osvetio tako što je organizovao njihovo ubistvo. Naročito je brutalno okončao Drakulin stariji brat, Mirče; prvo su ga usijanim železom oslepili, a potom, živog zakopali. Janoš Hunjadi, kasnije, učestvuje u odbrani Beograda, kada su Turci potučeni do nogu. Koliko je borba za Beograd bila žestoka, govori i podatak, da je pronađen mrtav vrabac, višestruko proboden strelama.Po završetku bitke Janoš je preminuo u Zemunu, od epidemije kuge. Milenijumska kula, koja sa nalazi u Zemunu, jedina sačuvana od podignutih u čast hiljadugodišnjice doseljavanja Mađara u Panoniju, danas je poznatija kao kula Sibinjanin Janka.

Vlad Drakula je vladao Rumunijom od 1456. do 1462. godine. Već 1457. godine na krajnje okrutan način ubio je 500 bojara koji su ugrožavali njegovu vlast. Vladova reputacija užasnog tiranina brzio se širila evropskim kontinentom i moćnim otomanskim carstvom. Bio je moćni vladar i nemilosrdni neprijatelj. Seljaci koji nisu plaćali porez, protivnici i neprijatelji, bili su surovo kažnjeni, a najčešće tako, što su bivali nabijeni na kolac. To mu je i donelo nadimak Cepeš. Drakula se surovo obračunavao i sa Turcima. Umeo je i po nekoliko hiljada Turaka da nabije na kolac duž puta koji je vodio ka Carigradu, a i da sultanu pošalje 30 hiljada odsečenih nosova njegovih podanika kao opomenu. Sačuvani spisi potvrđuju da se protiv Turaka borio i u blizini Šapca, dok u istom nije postojao ni vašar. Smatra se da je za vreme svoje strahovlade, usmrtio oko 30 hiljada ljudi. Ali s druge strane medalje, imamo priču o princu koji je iskorenio kriminal i korupciju.

“E da nam je jedan takav!”, već čujem mnoge kako veselo kliču. Povlačeći se od Turaka došao je i do svog zamka u Poenari, ali je prinuđen da se i iz njega povuče. Njegova žena, ćerka Sibinjanin Janka, izvršila je samoubistvo, bacivši se sa zidina. Koristi lukavstvo, Drakula naopako potkiva konje, pa Turci misle da je ujahao u zamak, a ne da je iz njega odjezdio u nepoznatom pravcu.

Misterija prati i njegovu pogibiju. Upao je u zamku. A da li ga je ubio neprijateljski vojnik ili njegov, da li omaškom ili namerno, to su već pitanja za diskusiju i dokone istoričare. Nešto se, opet, pouzdano može reći. Glava mu je otsečena i po tadašnjim običajima, poslata turskom sultanu Mehamedu, čiji je žestoki protivnik bio. U njegovu slavu 1976. godine, Nikolaj Čaušesku izdao je poštansku marku sa grofovim likom.

Sasvim je drugačiji Drakula (1974) Endija Vorhola (Andy Warholl), američkog slikara, režisera, publiciste, glumca i kreatorapop-arta. Katolik istočnog obreda (grko-katolik) . Njegov moderni Drakula oboleo je od SIDE, a jedini lek je konzumiranje krvi device. Ali gde u današnje vreme naći devicu?

Nastavljamo ka Brašovu (Kronštatu), najvećem gradu Transilvanije i “muzeju na otvorenom”. Trgovi, fasade, dvojezični rumusko-nemački natpisi ne ostavljaju mesto nedoumici ko je ovaj grad podigao. Posećujemo čuvenu Crnu Crkvu iz XIV veka, najveću gotska crkva istočno od Beča, impozantni gradski barokni trg i većnicu. Crna crkva je dobilo to ime, pošto je stradala u požaru. U gradu je vrlo živo, prodavnice i kafei su puni. Fotoaparati i kamere ne miruju. Kuće kao od čololade i bombona, poput onih iz bajke o Ivici i Marici. Zlu vešticu, na sreću, nismo sreli. Ili je, na našu sreću, nismo prepoznali.

Saski trgovci iz Brašova su tokom Vladove vladavine napisali pismo nadležnima, žaleći se kako im je on visokim porezima na trgovinu "popio krv". Romantičarski nastrojeni irski pisac Bram Stoker, došavši u posed tog pisma, pomislio je da to nije loše ideja za roman. Tako je 1897. godine nastao hit-roman "Drakula", a mnogobrojni holivudski filmovi upotpunili su grofov imidž. Po toj slici, Drakula, danju spava u mrtvačkom kovčegu, jer mu smeta dnevno svetlo, a noću pije krv nedužnim žrtvama. Famozni crni plašt s crvenom postavom, takođe nije plod piščeve bujne mašte, već su slično odelo nedeljom nosili pripadnici zmajevog reda.

Radnja romana otpočinje u Tansilvaniji. Engleski advokat Džonatan Harker dolazi u zabačeni dvorac grofa Drakule, smešten u planinama Transilvanije, kako bi napravili kupoprodajni ugovor za posede u Engleskoj (već tada su se ovim unosnim poslom bavile okorele krvopije!). Džonatan postaje grofov zarobljenik, a dodatno ga zavode tri uspaljene vampirice. Ipak, nekako uspeva da se izbavi od te pošasti i domogne rodne Engleske. U isto vreme, Drakula, brodom, stiže u Englesku, usput masakrirajući celu posadu. Sa sobom nosi zemlju rodnog kraja, koja mu daje neverovatnu snagu (e ovo je jasna i nedvosmislena asocijaca na doseljenike u Beograd!). U Londonu grof sreće Džonotanovu verenicu Minu i njenu najbolju prijateljicu Lusi. Posle tog kobnog susreta, Lusi iznenada oboljeva, a njeni mnogobrojni prosci su, s pravom, zabrinuti za njeno zdravlje. Profesor Van Helsing zapaža ugriz vampira na njenom vratu. Vampiri su mitološko biće, koje je iznedrila slovenska mitologija. Smatra se da je to umrli, kojeg je oživeo sam đavo. Žive hraneći se krvlju, a poseduju nadprirodne moći i snagu. Nauka je za jedine prave krvopije proglasila pijavice i komarci. Bankari i poreznici su još na proveri. Profestor Helsing pokušava da mladu devu izleči, dajući joj transfuziju krvi, ali bez vidljivog uspeha. Ona kopni i ubrzo umire. Sahranjuju je, ali ubrzo se pojavljuje dama noći, koja pod plaštom mraka otima decu. Lukavi profesor shvata da se Lusi odmetnula u vampire, te joj probija kolac kroz srce i odseca glavu, ne bi li je na taj način upokojio. Rumunski grof, uplašen, beži, natrag u Transilvaniju, a profesor Helsing ga na kraju ubija, probovši ga nožem. Ista sudbina zadesila je i sve tri Drakuline seksi vampirice.

Put nas dalje vodi ka Sinaji, poznatom turističkom i ski centru, koji se nalazi na 975 metara nadmorske visine i pruža se kroz bukovu šumu do prvih četinara planinskog masiva Bućeđi. Najviši vrh ove planine visok je 1.878 metara i naziva se Omul (Čovek). Smonenimo i vrh Babale, u obliku pečutaka, koji podseća na tri pogrbljine starice, po čemu je i dobio ime. Grad je u XVII veku osnovao princ Mihai Kantakuzen, po povratku sa hodočašća po manastirima na Sinajskom poluostrvu. Tako je i dobio ime. Sinaja ima 15 hiljada stanovnika. Smeštamo se u jednom od najstarijih hotela “Karaiman”. Pošto je hotel zbog nekog kvara na instalaciji, ostao bez vode, prebacuju nas u luksuzniji hotel bez doplate. Ova hotela nalaze se u istom parku i imaju istog vlasnika. Nedaleko od našeg hotela nalazi se i čuveni kazino “Sinaja”. Živopisne kuće sa erkerima i tornjevima, doprinose da ovo mesto s pravom nazivaju “biserom Karpata”. Sa ovdašnje železničke stanice je poslednji rumuski kralj Mihaj I Hoencoleron 1947. godine krenuo u izgnanstvo. Grad je prepun tržnih centara, butika i kafića. Uspinjača (gondola koja može da primi 25 putnika) polazi iz naselja i vodi do vrha planine. Čak i ćevape Rumuni prave sa belim lukom, valjda iz razloga bezbednosti. Kada se smrači, treba sigurno dočekati jutro, bez noćnih posetilaca željnih sveže krvi. Setih se par prigodnih priči za lak san.

Pozva Drakula jednom prilikom siromašne i gladne da dođu da se nahrane u njegovom dvorcu. Kada su se najeli, princ ih upita da li bi želeli da ne moraju da strahuju više od gladi. Svi mu potvrdiše, te im on ispuni želju, time što ih je sve pobio. Drakula voleo je da obeduje u dvorištu svog zamka, ispred nabijenih žrtava, uživajuci u njihovoj patnji. Jednom je tako pozvao stranca, da mu se pridruži na ovakvom ručku, ali je ovaj to kategorički odbio. Drakula ga je, za nauk drugima, nabio na najviši kolac, kako ovaj gost osetljivog nosa, pri patnjama, ne bi osećao smrad, koji se širio od onih koji su se raspadali na kopljima ispod njega. Eto kakav je to humanista bio! Setite se ovoga pred odlazak na taštin ručak i biće vam mnogo, mnogo lakše! U samom centru Drakuline prestonice, u Trgovištu bio je bunar i pored njega zlatan pehar, kako bi svaki putnik namernik mogao da se osveži vodom. Dok je Drakula vladao Vlaškom, niko se nije usudio da ukrade ovaj pehar.

Noć veštica potiče od starog keltskog festivala Saunj koji je slavio kraj poljoprivrednih radova. Gali su smatrali da ovaj praznik slavi dan kada se nebo i zemlja spajaju, a mrtvi mešaju sa živima. Kakva sjajna prilika za našeg glavnog junaka! Još mi nešto pade na pamet - da li je Drakula otporan na krv zaraženu SIDOM, hepatitisom i ostalim ovovremenskim sakagijama?

Dan počinjemo bogatim švedskim stolom. E da ništa drugo nisu uradili, bar su ovim svojim doprinosom svetskoj civilizaciji, Šveđani zadužili svet i oslobodili ih monotonih i loših doručaka skrivenih iza etikete “dečije radosti” (puter i džem) kojem se ni mališani nisu veselili. A onda pravac Drakulin dvorac...

“Primetio sam grofovu glavu kako se pomalja kroz prozor. Nisam mu video lice, ali sam ga prepoznao po vratu, pokretima leđa i ruku. U svakom slučaju, nisam mogao da pogrešim, kada su u pitanju bile šake, koje sam toliko puta imao priliku da proučavam. U prvo vreme bio sam zainteresovan i zabavljao sam se, jer je veoma zanimljivo, kako neka mala stvar može da privuče pažnju zatvorenika i zabavi ga. Ali sva moja osećanja promeniše se u odvratnost i užas kada videh celog čoveka kako se lagano pomalja kroz prozor i počinje da puzi niz zidine zamka nad užasnim ambisom, lica okrenutog nadole, sa ogrtačem koji se oko njega raširio poput velikih krila....”

(“Darkula”, Brem Stoker)

Pravi Drakulin zamak nalazi se u Poenari (Cetatea Poienari). Danas je u zapuštenom stanju, u ruševinama, ai do njega vode 1480 stepenica. Građen je u vizantiskom stilu u kombinaciji kamena i cigle. Zato je za Drakulin zamak proglašen Bran (Castelul Bran) iz XIV veka, koji i vizuelno odgovara predstavi koju turista očekuje od jednog ovakvog mesta. Čista gotika! Sagradili su ga Tevtonski vitezovi na strmoj litici, na samoj granici Transilvanije sa Vlaškom, koja je kao takva, postojala sve do 1918. godine. Njegovi graditelji bili su čuveni nemački Tevtonski vitezovi. Između 1622. i 1625. godine dozidana su dva odbrambena tornja. U ovom zamku je Drakula tokom 1462. godine bio utamničen. Prvobitno napravljen kao tvrđava, zamak je kasnije služio kao rezidencija dinastije Basarab, zatim rumunskog kraljevskog para Ferdinanda i Marije Hoencoleron, od 1957. godine je muzej, a nedavno je vraćen naslednicima kraljevske porodice. Njegovi visoki gotski tornjevi i višeslojna arhitektura privlače radoznale u potrazi za duhom legende o slavnom grofu. Krećemo ka zamku koji i danas deluje skoro neosvojivo. Uspeli smo da se dočepamo njegovih kapija i divimo njegovim sobama sa antikvarnim nameštajem, fotografišemo lepe detalje, sve očekujući da se iz nekog kutka pojavi Hari Poter ili poneki slepi miš. Bezuspešno, ipak je još uvek bio dan!

Pravo mesto za Noć veštica, Halloween. Samo još da pristignu forenzičari, patalozi, da izvrše autopsije, uzimu DNK uzorake, da sretnemo vampire, veštice, vukodlake i mračne, mentalno obolele, vitezove. Lovački trofeji po zidovima, totalni horor & hard core! Gvozdena vrata vode do spavaće sobe kraljice Marije. Sobom dominira krevet sa baldahinom u dubokom, baroknom duborezu iz XVIII veka. Trpezarijski sto je od masivnog komada drveta. Pronašli smo i tajni stepenasti prolaz i njime se prošetali. Ja bih ipak za predah izabrao biblioteku kraljice Marije, svidelo mi se njena topla, rustična dekoracija.

Obilazimo obližnji poznati ski centarl Pojanu Brašov, koji se ugnezdio duž reke Prahove. Sledi poseta Sinajskom manastiru građenom u periodu od 1690-1695. godine, sa prelepim tornjem-zvonikom, sagrađenim 1892. godine. Toranj je ukrašen sa 16 mozaika, koji su delo venecijanskog umetnika Kandinija. Uticaj baroka je dominantan. Crkva je prelepo freskoslikana. Manastirsko dvorište je lepo uređeno, prepuno zelenila i cvetnih aleja. Razgledali smo i bogatu manastirsku riznicu.

Drakuli je primetio da jedan čovek nosi pocepanu košulju. Pozvao je njegovu ženu i upitao je kako provodi vreme. Ona mu preplašeno odgovori da kuva, pere i šije. Drakula joj reče da odeća njenog muža ukazuje da je aljkava i da muža ne ceni dovoljno. Zato je nabi na kolac i pored protesta njenog muža, kome je za utehu našao drugu ženu. Tako je rešavao bračne probleme i radio na boljem stajlingu svojih podanika.

Sledećeg dana posećujemo nekadašnju letnju rezidenciju kraljevske porodice, dvorce Peleš i Pelešoar (Mali Peleš). Peleš (Peleş) je fascinantan primer šta čini nostalgija. Rumunski kralj Karl I Hoencolern, poreklom Nemac, iz nostalgije za Alpima, podigao je u XIX veku, u karpatskim brdima, dvorac u stilu gornjenemačkog baroka, koji bi ga podsećaju na dom. Počeo je da ga gradi nemački arhitekta Vilhelm Doderir. Završen je nakon deset godina, 1883. godine. Kasnije su rađene intervencije u germanskom i neoromanskom stilu. U dvorcima nije dozvoljeno fotografisanje, a na obuću ćete navući papučice. Tako svi na trenutak postajemo papučari. Sobe su uglavnom u duborezu, sa intarzijom, ukrašene slikama, tapserijama, ogledalima, štitovima, kopljima i raznovrsnim drugim oružjem. Nameštaj od abonosa sa duborezom, koji liči na najfiniju čipku, poklon je iz Indije. Na njegovoj izradi radile su čak tri generacije majstora, punih sto godina! Za goste su pripremljene engleska, španska, turska i još niz drugih soba, ukupno njih 57. U italijanskoj sobi, po lepoti, se izdvajaju raskošni italijanski lusteri, urađeni u murano staklu. Nemačku, pak, krase prizori iz bajki. Nažalost, Karl je preminuo iste godine kada je dvorac konačno završen, ne doživevši ostvarenje svog sna. Stakleni krov se otvarao na električni pogon, a dvorac je grejan na gas. Velike sale služile su za balove, a u jednoj od njih 1914. godine proglašena je nezavnisnost Rumunje. Hodnik dvorca ukrašen je venecijanskim ogledalima visokim 5 metara, koja su dopremljena iz luke Breila na Dunavu. Za vreme Čaušeskua ono područje je bilo zabranjena zona za široke narodne mase. On je dvorac koristio da ugosti i zadivi inostrane kolege. Tako su ovuda prodefilovali: Tito, Gadafi, Arafat, Nikson, Ford, Kastro, Brežnjev i mnogi drugi tadašnji moćnici. Oružana sala datira iz perioda od 1903-1906. godine i dekorisana je u stilu druge nemačke renesanse. Oko 4 hiljade komada evropskog i orjentalnog oružja datira iz vremenskog perioda od XIV –XVIII veka. Izloženi oklopi teže od 20-30kilograma. Obratite pažnju na persiski tepih od svile satkan sa oko 250 hiljada čvorova. Biblioteka dvorca imala je 10 hiljada naslova, ali je danas preostalo samo oko 700 knjiga. Ostale su prebačene u Muzej nacionalne biblioteke u Bukureštu. Pažnja :pritiskom na drugi red knjiga oslobađa se tajni prolaz! Pozorišna sala ukrašena je u stilu Luja XIV. Poseduje 60 sedišta. A da vidite tek koncertnu salu!

Karla I nasleđuje sinovac Ferdinand I (24. avgust 1865. - 20. jul 1927.). On je Rumunijom vladao od stričeve do svoje smrti. Godine 1893. oženio se svojom daljom rođakom, princezom marijom od Edinburga. Brak je krunisan sa tri sina (od kojih je jedan umro vrlo mlad) i tri ćerke. Postoje sumnje u njegovo očinstvo nad ćerkama, što se potkreljuje burnim kraljičinim ljubavnim životom. Ferdinand, u blizini Peleša, gradi, znatno skormniji, Pelešoar. A sada nastaje pravi zaplet, kada se u celu priču umeša jugoslovenski suveren Aleksandar I Karađorđević, šaljući izaslanike, da isprose jednu od ćerki, princezu Mariju. Rumunska kraljica Marija i njen muž Ferdinand sa ponosom i radošću prihvataju kralja Aleksandra za zeta. Obradovan dobrim vestima kralj Aleksandar kreće put Sinaje i dvorca Peleš. U ovom zavodničkom pohodu ne ometaju ga ni ljute rane iz albanskih gudura. Onako energičan i šarmantan, živog i smelog pogleda, ali i lepog osmeha, odmah je zaveo rumunsku princezu. Recitovao joj je poeziju, dok šetaju dvorskim parkom i kraljevskim imanjem sa ergelom rasnih konja, kojom se kralj Ferdinand posebno ponosio. Veridba je zvanično objavljena na dvadesetdrugi princezin rođendan, 9. januara 1922. godine. Kralj Aleksandar postaje počasni komandant IX lovačkog puka rumunske vojske. Istog dana susreću se predsednici vlada, Nikola Pašić i Take Jonesku i dogovaraju podelu Banata. Dve zemlje, zajedno sa Čehoslovačkom 1920. godine formiraju Mali Antantu, kao branu nadolazećem fašizmu. Ali sledi Marselj 1934. godine, Beograd 27. marta...

Napaštamo prelepu Sinaju i krećemo ka glavnom gradu Rumunije. Usput svraćamo do jezera Snagov. Nad jezerom se diže gusta magla, čini se da se može nožem sećo, a mi ukrcavamo na brodić. Prava atmosfera za jedan dobar horor. Stižemo do ostrva na kojem se nalazi manastir, razlog našeg dolaska ovde. Legenda kaže da su ovde pokopani oskrnavljeni ostaci slavnog grofa. Zato se uputismo do oltara crkve, ispred kojeg, navodno, on počiva. Kada su 1930. arheolozi otvorili ovu grobnicu, u njoj nisu pronašli ništa. Pre ulaska u crkvu skinuo sam kačket, setivši se starog predanja. Turski emisari došli su u posetu Drakuli. To prilikom nisu skinuli turbane pred princem. Drakula se razljutio i zapitao ih zašto to nisu uradili. Oni mu odgovoriše da to nije običaj kod njih. Drakula naredi da im se kape prikuju za glave ekserima, kako nikada ne bi prekršili svoje običaje. Obilazimo manastirsko dvoriše prepuno čuraka i u bunaru proveravamo, da slučajno ne krije grofovo sakriveno blago. Ovde je svoje poslednje dane proveo i pokojni rumunski vlastodržac, doletevši iz Bukurešta (palata ima stakleni krov koji se otvara i omogućava pristup helikopteru). Ne zna se zvanično gde je sahranjen. Na taj način, bar se približio čoveku kome se divio, princu Valdu. Danas je zakonom zabranjeno veličanje Čaušeskua. Vlad Cepeš, Drakula je, nasuprot njemu, nacionalni heroj za sva vremena i sve režime.

U rumunsku prestonicu, Bukurešt (Bucureşti), stižemo kroz Trijumfalnu kapiju, repliku one čuvene pariske. Grad je je utemeljio, niko drugi do Vlad Drakula (kao tvrđavu Bukurešt pominje je u dekretu iz 1459. godine), radi odbrane od napada Turaka. Kao i Beograd, Bukurešt leži na dve reke, Kolentini i Dmbovici, zauzima površinu od 255 kvadratnih kilometara i broji 2,1 milion žitelja. Po broju stanovnika Bukurešt je 11. grad u Evropi.

Grad sa snažnim francuskim uticajem, pa otud i ime "Mali Pariz" (link sa Šapcem je upravo gospodin Drakula). Smenjuju se razne istorijske epohe i umetnički stilovi: renesansa, neoklasicizam, barok, eklektika. Obilazimo trgove Romana i Viktorije, staru sudnicu iz XV veka (Curtea Veche), rumunski Atenaeum (Ateneul Român), Patrijaršiju (u trenutku kad je u nju ulazio rumunski patrijarh),

Kraljevu palatu (u kojoj je Muzej umetnosti), zdanje Senata, crkvu Kreculesku i Univerzitetsku palatu (Kraljevsku zadužbinu).

Grad je velelepan i grandiozan (s jedne strane bulevara jedva ćete pogledom sagledati drugu) sa velelepnim, belim građevinama. Osamdesetih godina XX veka rušene su čitave stare četvrti i ambijentalne celine, a pojedine crkve izmeštane sa orginalnih lokacija. Čak petnaest gradskih kvartova srušeno je kao danak novoj arhitekturii grada. U želji da nadmaši strane uzore, bulevar koji predstavlja bukureštanski odgovor na Jelisejska polja duži je 6,5 kilometara.

Obilazimo prodavnice i luksuzne butike, a na ulicama je vrlo živa ulična prodaja. Naravno nismo propustili priliku da ručamo u čuvenom restoranu “Carul cu Bere” (smeštenom u neogotskom zdanju sagrađenom od 1875.-1879. godine). Međutim usluga osoblja nije bila u skladu sa renomeom ovog renomiranog mesta. Utehu smo pronašli u dobrom transilvaniskom pivu Silva, svetlom ili tamnom, već prema ukusima prisutnih. Obišli smo najstariji park oformljen 1845. godine Grădina Cişmigiu, a onda se zaputili u Muzej sela osnovan 1936. godine, pod otvorenim nebom, u parku Herăstrău na oko 10 hektara, gde je izmešteno 272 tipičnih etno kuća iz svih delova Rumunije.

Jedan trgovac obreo se u Trgovištu. Pala je noć i morao je prenoćiti u gradu. Plašeći se za svoju imovinu, obratio se Drakuli, koji mu je dao lične garancije za njegovu imovinu. Trgovcu se odgovor nije dopao, ali nije imao izbora. Ujutro je uvideo da mu iz vreće sa novcem nedostaje 160 zlatnika. Požalio se Drakuli, a ovaj zapretio građanima da ako ne izruče lopova, spaliti čitav grad. Nesrećnom trgovcu su odmah, iz ruznice, predali vreću sa 161 zlatnikom. Izbrojavši novac, čovek je Drakuli prijavio višak i vratio zlatnik. Upravo u tom trenutku, vojnici su lopova, nabijali na kolac, pa je Drakula poručio trgovcu:

"Da mi nisi rekao za taj zlatnik viška, nabio bih te na kolac zajedno s lopovom. Ovako si dokazao svoje poštenje. Idi u miru!"

Palata naroda ("Casa Poporului"), sada zgrada Parlamenta, druga je po veličini zgrada na svetu, posle američkog Pentagona. Govorka se da je ideju za ovu suludu, ali veličanstvenu građevinu rumunski diktator dobio boraveći kod svog jugoslovenskog drugara Josipa Broza u ondašnjem SIV-u, današnjoj palati “Srbija”. A onda ju je uvećao do megalomanskih razmera. Ova zgrada visine 84 metara, sa 6.200 soba, površine od 900 hiljada kvadratnih metara, koštala je oko 3 milijarde evra. Preko 24 hiljada radnika radilo je neprekidno čitavih pet godina (1984.–1989.) na ovom zdanju. Mnogi su ugradili svoje živote u ovaj faraonski projekat. Čaušesku je, naprotiv, u palatu ugrađivao samo svoju paranoju Odbio je ugradnju klima sistema, plašeći se da ga na taj način ne otruju. Ukrasni stubovi izbušeni radi ventilacije, omogućavali bi i špijuniranje osoblja. Čaušesku je streljan na Božić 1989. godine, samo nekoliko meseci pre nego što je trebalo da se useli u ovo zdanje. Balkon ovog zdanja ima vrlo nisku ogradu. To je cena kompleksa rumunskog diktatora. Nizak po prirodi, želeo je da pred okupljenim narodom izgleda što impresivnije, pa je izdao naređenja u skladu s tim. Ovo nije sprečilo Majkl Džeksona da se sa istog balkona obrati obožavaocima i pozdravi Budimpeštu! Pravi triler! Rumuni na spomen ovog zdanja bezvoljno odmahuju rukom i sa ogorčenjem odgovarju:

"Verovatno bi nas više koštalo da je srušimo nego da je završimo."

Rumunski parlament zasedao je i u vezi zakona o vešticama, kako bi se i u ovu profesiju, uveo preko potreban red. Ova delatnost je vrlo rasprostranjena u domovini grofa Drakule, pa je planirano i osnivanje specijalizovanih koledža, radi obrazovanja ovog profila. Parlamentarci nisu shvatili s čime su se uhvatili ukoštac. Da su u pItanju, nadprirodne sile, ukazuje i jedan bizaran detalj; samo dan nakon što je izglasan zakon o oporezivanju veštičarenja, rumunski ministar finansija slomio je nogu.

Već gorepomenuti Nikolaj Čaušesku (Nicolae Ceauşescu) rođen je u selu Skorničeštiju (Scorniceşti). Sa 11 godina dolazi u Bukurešt, gde radi kao obućarski šegrt, postaje član ilegalne Komunističke partije Rumunije, ženi se sa Elenom Petresku. Kada su komunisti preuzeli vlast 1947. godine, Čaušesku je postao ministar poljoprivrede, a zatim zamenik ministra oružanih snaga. Posle smrti Georgiju Deža, marta 1965. godine, Čaušesku polako preuzima vlast. Uprkos dominaciji Sovjetskog Saveza, vodi prilično nezavisnu politiku, pa postaje miljenik zapada. Tako stiče odlikovanja Engleske, Francuske i Danske, koja kasnije bivaju povučena. Godine 1960. okončao je aktivno učešće Rumunije u Varšavskom paktu. Odbija da učestvuje u invaziji na Čehoslovačku u proleće 1968. godine. Uspostavlja zvanične odnose sa Evropskom zajednicom. Uporedo, tajna služba Sekuritatea vodi borbu sa “unutrašnjim neprijateljima” i učvšćava kult velikog vođe (Conducător) i "Karpatskog genija" (Geniul din Carpaţi). Kako bi povećao natalitet, 1966. godine Čaušesku je zabranio kontracepciju, a majke sa najmanje petoro dece nagrađivao je izdašno. Istovremeno je onima bez dece uveo dodati porez. Podizao je i zajmove sa zapada, ali ne baš pod najpovoljnijim uslovima, Tako je došao do duga od više od 13 milijardi dolara. Odlučio je da ga se reši i stegao Rumunima kaiš, a oni su to na referendumu oberučki prihvatili. Usledile su nestašice osnovnih prehrambrenih proizvoda, a rumunski gradovi utonuli su u decenijski mrak. Dug je otplaćen u potpunosti, u leto 1989. godine, nekoliko meseci pre svrgavanja Čaušeskua sa vlasti.

Početak kraja Nikolaja Čaušeskua otpočeo je njegovim obraćanjem narodnim masama, na trgu ispred zgrade CK. Odjednom su odjeknuli pucnji iz automaskih pušaka, iznad glava okupljenog naroda. Podstrekači su preko ozvučenja, istovremeno, otpočeli sa izvikivanjem antivladinih parola. Uplašen ovakvim razvojem događaja, okupljeni narod je pokušao da beži, ali su ubeđivani da će ih pobiti tajna policija. Takav scenario, govori da su velikog vođu smenili i ubili njegovi najodaniji đaci.

"Muzej sela na oblama jezera Herastrau nije samo jedna od čuvenih privlačnosti Bukurešta, već i sažet pregled vekova rumuinskog života. Života koji karakterišu stalna ponavljanja i spora evolucija seljačkog života: kuće i drvene crkve, krovovi od zemlje i slame, kreveti s teškim, šarenim pokrivačima i sve igleda statično, poput prirode, ali se preobraženje dešava s strpljivom sporošću, poput rasta i starenje velikih stabala..."
("Dunav", Klaudije Magris)

I dok noć polako pada na Rumuniju, a noćna stvorenja se spremaju za buđenje, mi se sa vencima belog luka oko vrata, gledajući Kopolino viđenje Stokerovog romana, i ispijajući crno, Murfatlar vino vraćamo preko Krajove i Turn Senevina u Srbiju, u Kladovo. Na teritoriju kojom caruje vlaška crna magija. Na 2 kilometra od Kladova nalazio se čuveni Trajanov most, čiji ostaci još postoje. Most je u to vreme bio pravo čudo, a projektovao ga je arhitekta ApolodId iz Damaska. Ideja da se putem lasera ovaj most “oživi” nikako da se ostvari. A onda polako uz Dunav, klizimo ka Beogradu. Poseta susednoj, nama najnaklonijoj zemlji, ostaje u lepoj uspomeni. Iz meni nepoznatih razloga, ova bliska destinacija, slabo je posećena. Sve je počelo proslavom boga DIonisa, a onda se smo se našli na idiličnom, planinskom pejzažu, gde su tek pod okriljem mrkle noći, nastupale noćne krvožedne zveri. A onda, ostrvo sa jezerom, koje i dalje čuva strašnu tajnu i grad sa francuskim manirima i balkaskom dušom.

Miloš Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u konzervativnoj porodici u rodoljubivom duhu. Vest o ubistvu austrijskog prestolonaslednika, nadvojvode, Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Zbog Principovih revolucionarnih hitaca u Sarajevu, obreo se na galicijskom frontu, gde biva ranjen. Godine 1926. Crnjanski je u Vršcu izašao na dvoboj, pošto je svojim belim rukavicama išamarao petoricu vazduhoplovnih oficira. Četvorica su odbili njegov poziv na dvoboj, ali ne i peti. Sondermajer, koji je na solunskom frontu oborio tri protivnička aviona, prihvatio je izazov. Crnjanskog je za svoje svedoke izabrao Dušana Matića i Branka Gavelu. Ujutru, na zakazanom mestu, Crnjanski je imao pravo prvog pucnja. Umesto protivnika, pogodio je oblake nad Vršcem. Protivnik, oficir mirno je nanišanio u Crnjanskog i tri puta pokušao da povuče oroz. Na sreću Crnjanskog i srpske književnosti, pištolj, iako ispravan, nije opalio. Naime oficir nije umeo da puca iz starinskog pištolja porodice Dunđerski. On jeumesto oroza pritiskao sedefast ukras ispred njega. Kraj II svetskog rata, na vlast dovodi komuniste, pa Crnjanski emigrira u London, gde 1951. dobija britansko državljanstvo. U Srbiju se vraća 1965. godine., kako bi ovde “sanjao na šest jezika”. Ne pribojava se više smrti, jer je već toliko puta umirao. Njegova prva smrt bila je njegovo rođenje. I dok stižemo u Beograd, sećanje priziva čuvene stihove iz “Lamenata nad Beogradom”:

“Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut”

I da se na kraju vratim, na citat sa samog početka ovog putopisa. Putujemo ne samo da bismo videli nešto novo i doživeli nešto strasno, ne samo da bismo upoznavali predele i ljude, da obogatimo svoj život i prikupimo nova iskustva, već da bismo, na putu, upoznali, pomalo i sami sebe. Ja sam na ovom putu saznao jednu obeshrabrujuću činjenicu; svi smo mi pomalo vampiri.

Странице