четвртак, 12. април 2012.

Enigma zvana Albanija



6-10. april 2012. god.


April u Beogradu neizrecivo je lep. Budi se priroda, sunce sija, sve je lepše i lepršavije posle višemesečne zimske hibernacije. Ponovno rađanje, novi život, veselje povodom toga. No ja sam ga te večeri, dok se većina pripremala za još jedan vikend, napuštao. Trebalo je da posetim jednu zemlju koja je na mapi dugo vremena bila crna rupa, a nedostajala je i u mom putničkom portfoliju. Zemlju koja, na prvi pogled, izaziva zlokobne slutnje. Kroz čije se gudure u I svetskom ratu povlačila srpska vojska ka Krfu, u kojoj postoji monstruzna žuta kuća. Zemlja orlova i naroda koji se raširio na teritorije susednih država i polako ih otcepljuje. Nimalo primamljivo. No svi koji su je posetil (putnici, planinari, biciklisti…) nisu imali ružne reči. Dovoljno za radoznalost koja je, doduše, i macu koštala života.

Albanija (Republika e Shqipërise, tj. „Zemlja orlova“) je država u jugoistočnoj Evropi. Graniči se sa Srbijom (KiM), Makedonijom, Grčkom i Crnom Gorom. Ima ukupnu površinu 28.748 km², koju naseljava oko tri i po miliona stanovnika. Zemlja je pretežno planinska, a izlazi na Jadransko i Jonsko more. Najviši vrh Albanije je planina Korab, na granici sa Makedonijom, koji je visok 2753 metara. Na severu Albanije su nesvakidašnji lepe i divlje Prokletije - Albanske Alpe, sa najvišim vrhom 2694 metara nadmorske visine. Svugde gde se okrenete su planine, ukrašene, često, s bučnim vodopadima, divljim potocima i kristalno čistim jezerima u kojima se možete ogledati. Otranska vrata duga 72 kilometara s Italijom s druge strane predstavljaju ulaz u Jadran.
 

Dominantna vera je muslimanska (70 %), a ostatak čine pravoslavci (20 %) i katolici (10 %). Glavna privredna grana je poljoprivreda. Što se trgovine tiče glavni partneri su  Italija i Grčka. Klima Albanije je blaga, umerena, sa hladnim i vlažnim zimama i suvim, toplim letima, sa oko 300 sunčanih dana godisnje. Albanija je zemlja pejsaža od čije lepote zastaje dah, raskošne vegetacije s bogatstvom lekovitog bilja, svežeg, nezagađenog vazduha, udaljenih i spokojnih mesta, koji se tek sada povezuju putevima. Tu su i arheološka nalazišta, utvrđeni otomanski gradovi i sela iz davne prošlosti. Najvažniji turistički centri Albanije su Amantija, Berat, Butrint,  Elbasan, Gjirokastra, Korča, Kruja, Pogradec, Skadar, Tirana i luke Drač, Sarande i Valona. Sve mi je to mirisalo na zanimljivu avanturu. Pa, onda, što da ne?



Mit o orlu


Dok je lovac tražio žrtvu po planinama, orao je s neba aterirao na vrh obližnje stene. Bio je izuzetno krupan, a u klunu je  držao zmiju. Pošto je grabljivica odletela, mladić se popeo do vrha, ugledavši tamo orlovsko gnezdo i mladunca koji se zabavljao s mrtvom zmijom. Medjutim, zmija je smao naizgled bila mrtva, !znenada se trgla i pokušala da ugrize orlića i ubrizga mu smrtonosni otrov. Mladić je brzo izvukao svoj luk i strelu i prostrelio zmiju. Uzeo je prlića i zaputiuo se prema svom domu. Ubrzo je čuo snažno mlataranje krila velikog orla.

"Zašto si oteo moje mladunče ?" uzviknuo je orao.
 "Mladunče je moje, jer sam ga spasio od zmije koju ti nisi usmrtio",  uzvratio mu  je mladić.
''Vrati mi mog orlića, a ja ću te nagraditi oštrinom vida i snagom mojih krila. Postaćeš nepobediv i zvaće te mojih imenom !"

Mladić je vratio orlu mladunče. Kada je orlić porastao, uvek je leteo iznad glave mladića, sada odraslog čoveka, koji je svojim lukom i strelom ubio mnoge divlje zveri u šumi i koji je svojim mačem posekao mnoštvo neprijatelja svoje zemlje. Tokom svih tih godina orao je verno motrio na mladića i štitio ga.

Zadivljeni hrabrim podvizima lovca, stanovnici države su ga izabrali za kralja i nazvali ga "albanskim", što znači "sin orla". Njegovo kraljevstvo je poznato kao Albanija ili "zemlja orlova".

   

 Back to the Past

 

U antičkoj dobi na području današnje Albanije su živeli Iliri, iindoevropski narod. Prestonica te države bio je Skadar (Scodrinon), mesto gde su se ukrštali trgovački putevi. Rimljani osvajaju ove prostore, 168. godine p.n.e, Skadar postaje Scutari, a današnja Albanija podeljene u rimske provincije Makedonija, Dalmacija i Epirus.



Tokom srednjeg veka ovde stoluje Vizantija. Slede novi osvajači: Huni, Vizigoti i Ostrogoti, pa se opet vraćaju Vizantijanci.

Današnji stanovici zemlje, Albanci se prvi put spominju 1043.. godine, a  1204. godine formiraju kneževinu. Godine  1478. osvajaja je Osmansko carstvo, a Albanci većim delom prelaze u islam. Prizrenski savez, albanski oslobodilački pokret, formiran je 1878. godine, a reformiše se i albanski alfabet. Albanija 1912. godie stiče nezavisnost od Osmanskog carstva. Kraljevina postaje  1928. godine kada na njeno čelo stupa  Ahmed-beg Zogu, sin vođe jednog albanskog plemenaj. Njegova vladavina traje do 1939. godine, kada Albaniju okupira fašistička Italija.


Posle II svetskog rata Albanija postaje komunistička država, a njome vlada Enver Hodža, koji je izoluje od čitavog sveta. On umire 1985. godine. Propast komunizma u Evropi, izaziva promene i u ovom bastionu staljinizma.


No privredna samoizoliranje za vreme komuniza i novčane manipulacije devedesetih godina XX veka (piramidalne banke) ruinirali su i onako siromašnu zemlju. Prilev novca je,m pretežno, od vrlo brojne albanske dijaspore. Eto i ja reših da potpomognem siromašnije komšije pa odoh da zamenim nešto evra za leke. Za jedan € dobija se140 leka. 

Zidanje Skadra na Bojani

 

Skadar (Shkodër ili Shkodra) je grad smešten u pitomoj ravnici, koju zapljuskuju  vode Skadarskog jezera, reka Bojane, Kiri i Drima. Takođe je i glavni grad oblasti s istim imenom. On je jedan od najstarijih i  najvažnijih gradova u Albaniji,  kulturni i ekonomski centar zemlje. 


U XI veku Skadar je u srpskim rukama. Njime vladaju dinastije Vojislavljevići i Balšići . Oni razvijaju privredu i pretvaraju grad u  centar srednjovekovne srpske države Zete. 

Pod navalom Otomana, Balšići 1396. godine za izvesnu sumu novca, grad uvaljuju Mlecima, koji ga prozivaju Scutari i obnavili tvrđavu. No zalud su krečili, Turci su navratili 1479. godine, i izgleda da im se svidelo pošto su tu kampovali pola veka. I trošili, nemilice, u ondašnjem šoping molu, koga su od milošte zvali bazar, a činilo ga je pregršt butika i zanatskih radnji. Tokom Balkanskih ratova i I svetskog rata, Skadar je zaposela srpska vojska. Prolazile su razne vojske tada gradom, a sve u skladu s ratnom srećom. Tek u martu 1920. godine Skadar se pripaja Albaniji.


Današnji Skadar zadržao je nekadašnju atmosferu, s uskim ulicama, oivičeni visokim kamenim zidovima i visokim kapijama. Stoga ne čudi da ga nazivaju i „biser Skadarskog jezera“. Iznad grada ponosno se uzdiže Tvrđava Rozafa. Tvrđava, ovalnog oblika, prečnika 600 metara s sedam kula. Zauzima površinu od 6 hektara, a s vrha tvrđave pruža se veličanstven pogled na grad. Da, pogodili ste to je ona čuvena tvrđava o čijoj ste gradnji sigurno slušali. Kao investitori izgradnje Skadra na Bojani pojavljuju se izvesna braća Mrnjavčevići. Kada su nabavili sve potrebne papire, finansijsku liniju od banke, angažovali izvođače i podizvođače bacili su se na posao. No sve što bi za dana izgradili, preko noći je nestajalo na volšeban način. Naime, po narodnom verovanje nijedna  građevina ne može se  podići bez žrtava. 


„Što majstori za dan ga sagrade,

To sve vila za noć obaljuje.

Kad nastala godina četvrta,

Tada viče sa planine vila:

"Ne muči se, Vukašine kralje,;

"Ne muči se i ne harči blaga;

"Ne mo'š, kralje, temelj podignuti,

"A kamo li sagraditi grada…“

Da stvar bude još čudnija, to nije bilo vreme ekonomske krize niti nekih elementarnih neprilika. Nije se, na svu sreću, ni mnogo ratovalo. Misterija, znači, koja je morala biti brzo razrešena. I kako to biva, strada onaj ko je neobavešten, te Gojkova žena, kojoj jedino muž nije rekao da bi mogla da bude upotrebljena kao kamen temeljac biva ugrađena, u trenutka kada izmučenim neimarima prinosi plodove švedskog stola. Nezahvalnici jedni, reći ćete. Složiću se s vama no da se vratim na priču…
Poslednja želja Gojkove ljube beše da joj ostave pendžre na očima čarnim da može da gleda i na grudima bujnim da može da podoji  čedo. 

Na surov način, saznajemo tako, nešto što i danas može biti pouka: 

Da je žena temelj kuće i da među supružnicima mora biti komnikacije. U slučaju da je nema, neko strada… Kao i da je životno iskustvo važna stvar, pošto je Gojko među svom braćom bio najveći žutokljunac…


Običaj žrtvovanja zadržao se do danas, na sreću. izmenjen, pa se pre posla pošalje kovertica na par adresa, a temelji osveštaju pragnjetom na kraju. 

Od ostalih turističkih atrakcija pomenimo tursko kupatilo (hamam) i Plumbi (olovna džamija). Obišli smo lokalni arheološki i etnografski muzej. Skoro svaki region u Albaniji ima svoju tradicionalnu folklornu nošnju. Fustanella ili albanska suknjica je bila uobičajeni deo muške odeće do 1400. godine. Fustanella je bila važan deo tradicionalne nošnnju koju su nosili  Arvaniti, grčka zajednica koja je ovde živela. Seljaci su nosili fustanellu izrađenu od grubog lanenog ili vunenog materijala, a imućniji  svilene. 


Tokom turske vladavine (1468 – 1912) dominantni su bili njihovi uticaji. U seoskim sredinama mnogi još uvek nose fes, tradicionalnu tursku kapu  i živopisne pojaseve.  Žene nose izvezene bluze turskog stila, sa šalvarama, širokim pantalonama. Muška nošnja iz Malesije sastoji  se od uskih vunenih (čojanih) pantalona s ukrasom od crnog gajtana, vunene kecelje s kožnim pojasom, prebačenim preko nje i svilenog haljetka (jakne) dugih tamno crvenih rukava s belim prugama. Kaput s dugim rukavima nosi se preko haljetka, zajedno sa jaknom kratkih rukava  (džurdin).  Glava i vrat pokrivaju belom tkaninom.


Tradicionalnu žensku nošnju južne Albanije čini bluza sa širokim manžetnama, izradjena od materijala koji se slaže sa izvezenim haljetkom. Naboran žipon se nosi ispod suknje, kao i  izvezena kecelja, koja s pojasom upotpunjuje nošnju. Zlatni lanci se spuštaju od ženskog vrata i do pojasa,  a u  džepa na desnoj strani, su sikupljeni. Marama prekriva kosu albanske žene. Na severu Albanije, rukavi bluze su široki, sa čipkanim vezom na obodima. Vez na kecelji je kitnjast, ali se znatno razlikuje po stilu od veza u južnoj Albaniji. Dukati se nose na glavi i u nekoliko nizova oko vrata. Glavni ukras ženske nošnje je živopisan jelek, koji se nosi preko odeće.
Stanovnici Skadra slobodno vreme vole da provode na gradskoj plaži Siroka. Nekoliko kilometara severno od Skadra se u selu Mes /Ura e Mesit/, na mestu gdereka Drim svojim tokom odvaja polja od padina planine Drišti i visoravni Čukalj, nalazi kameni most,- vijadukt, dužine preko 100 metara, sagrađen oko 1770. godine, na trasi drevnog trgovačkog puta Via Agnjacija (Via Egnazia, dužine oko 1120 km), koji je povezivao Skadar, preko Drača i Soluna do Konstantinopolja. Mesi most je izgradio Mehmed Paša Bušatlija, koji je lukavo upravljao pašalukom i doprineo da se razvije trgovinu s Zapadom. Mesi Most je služio za prevoz poljoprivrednih proizvoda iz planinskih područja severne Albanije do Jadranskog mora. Most je širok 3,4 metara i ima oblik zaobljenog stepeništa. Zaštićeni je spomenik kulture i jedan od najvećih mostova u Albaniji. 

  

Drač,  brod je večeras dobio luku

 

Nastavljamo drevnim putem Via Agnjacia dalje ka Draču (Durres), koji moderni autoput treba da poveže s Kosovom. Do tada, sasvim  se lepo živi i od gajenja zelene trave, o čemu najslikovitije govori zaplena 621 kilograma marihuane januara ove godine. 

Drač su osnovali grčki kolonisti iz Korinta i Kirkere (Krfa) 627. godine p.n.e. pod imenom Epidamnos. Grčki istoričar Tukidid navodi da su se ovde našli, tako što su pobegli od peloponeskog rata. Oni su iskoristili kamenu obalu, okruženu močvarama i visokim stenovitim liticama, što je bilo idealno za odbranu utvrđenja od napada s kopna i s mora. No poklekao je pod opsadom Rimljana kojimu daju me Dyrrachium. Pod Rimljanima grad postaje važan trgovački centar i luka. Rimski car Cezar Avgust je grad proglasio slobodnim gradom (civitas libera) i kolonijom veterana svojih legija.
No grad strada od zemljotresa, ali i od napada varvara. Bio je u posedu Vizantije, tu se rodio car Anastasije I. Početkom X veka podpada pod prvu bugarsku imperiju pod vlašću cara Simeona Velikog. Negde iz tog vremena i datira današnji naziv grada. Prelazi iz ruke u ruku, da bi 1336. godine ušao u sastav države cara Duašana. Posle njegove smrti dolaze Latini (Mletačka Republika) kada je preimenovan u Durazzo. Grad se1466. godine hrabro suprostavio opsadi sultana Mehmeda II, ali je 1501. godine podpao pod tursku vlast. Iako je Drač bio hrišcansko naselje od najranijeg doba i dostigao status Arhiepiskopije 449. godine, tokom turske vlasti izgrađeno je mnogo džamija i lokalno stanovništvo je prešlo u islam, a grad jer poznat pod turskim imenom Diraç. I tako sve do 1912. godine kada ga oslobađa srpska vojska. Drač je bio glavni grad Albanije sve do 1920. godine. Za veme komunističkih vlasti, u gradu se razvija teška industrija i proširuje luka.  Po padu komunizma 1990. godine, Drač je postao početna tačka za masovno iseljavanje, uglavnom u pravcu Italije.


Danas je Drač grad sa 114.000 stanovnika. Ispod starog grada razvio se novi s bulevarima i šetalištima. Nekoliko feribota saobraća svaki dan sa Italijom. Na južnom delu, uz plažu, izgrađen je turističkom centru Durres Beach, s mnoštvom hotela,  restorana i kafića duž prekrasnih peščanih plaža. Drač je poznat i po morskim specijalitetima, a na ceni je i lokalno vino

Amfiteatar u Draču, predložen je za UNESCO-vu listu kulturnog nasleđa, a tu su i ostaci petaestokilometarskog akvadukta sagrađenog za vreme vladavine rimskog Imperatora Hadrijana. A da voda ne teče džabe tu su i rimska kupatila. Videli smo i ostatke vizanskijskih zidina i prošetali Taulantia bulevarom. Svakako ne treba zaobići ni istorijski niti Arheološki muzej u Draču. 

A onda pravac Tirana, autoputem dugim 33 kilometara. Usput, posećujemo Kruj, rodno mesto  Skanderbega. Obišli smo tvrđavu iz V veka, koja dominira na uzvišenju visokom 608 metara iznad grada. Odavde se Skenderbeg odupirao turskim napadima. U to se možete uveriti na velikoj zidnoj slici u utvrđenju, u Skenderbegovom muzeju. Kaldrmisane ulice vode do starog bazara, s mnoštvo radnjica, koje prodaju  autentične suvenire od alabastera, srebra, drveta, kao i vuneni tepisi. Ovde smo i ručali u restoranu „Panorama“, a onda nastavili za Tiranu. 

  Tirana, prožimanje suprotnosti

 


Tirana je glavni i najveći  grad u  Albaniji sa 600 hiljada stanovnika. Osnovao ga je Sulejman-paša 614. godine na obroncima planine Dajti, tako što je sazidao džamija, pekara i hamam, rešivši time pitanja i duše i tela. Gradskim trgom dominira statua Sulejman Paše, ali i Skender bega (Đurđ Kastriot; 1405-1468.). 



Đurđ je bio jedan od četri sina koje je imao Jovan Kastriot. Otac ga šalje u Carigrad, gde prima islam, završava vojnu školu u Jedrenama i dobija ime Skenderbeg koje asociran na Aleksandra Velikog (Iskander). No kada je Janoš Hunjadi potukao Turke kod Niša 1443. godine, Skenderbeg napušta tursku vojsku, vraća se u hrišćanstvo i bori protiv dojučerašnjih saboraca. Razlog tome je najviše bio odnos novog sultana prema njegovoj imovini. Naime,  sultan Murat II je naredio Hasan begu, zapovedniku Kruje, da preuzme sve posede porodice Kastriot. Đerđ -Skanderbeg osvaja tvđavu u Kruji, ubija turskog pašu i proganja njegov vojni kontingent. Sledećeg jutra se porodični grb familije Kastriota zavijorila s utvđenja u Kruji. A sam Skenderbeg izjavio:

"Nisam vam doneo slobodu, već sam je našao ovde, među vama."

Umro je od malarije 7. januara 1468. godine, a sahranjen je u porti pravoslavne crkvi svetog Nikole, iznad Lješa. Legenda kaže da je sultan Mehmed II, saznavši za Skenderbegovu smrt uzviknuo:

 "Konačno Evropa i Azija pripadaju meni ! Jadno hrišćanstvo, izgubilo je i svoj mač i svoj štit !".

Interesantno je da je Antonio Vivaldi opevao Skenderbega u jednoj svojoj opere. Nažalost, nemački nacisti su zloupotrebili njegovo ime i jednoj SS diviziji dali njegovo ime. Ali je zato najbolji albanski konjak poneo ime ovog junaka.


U centru Tirane, na Trgu Skenderbega se nalazi stara džamija, koju je izgradio Et hem Bej u periodu od 1789. do 1823. godine, kao i Sahat kula, visoka 35 metara, sagradjena 1830. godine. U Palati kulture se nalaze Balet i Narodno pozorište. Od muzeja na raspolaganju su vam Narodni istorijski muzej s 4 hiljade eksponata, Arheološki muzej, Muzej prirodnih nauka, Muzej albanske filatelije i Nacionalna galerije likovne umetnosti. Većina zdanja potiče iz vizantijskog perioda (XI-XIV vek). Najlepsi pogled se pruža sa Groblja mučenika, na kome je spomenik Majci Terezi. Kula Petrela je jedna od najstarijih gradjevina u gradu. Datira iz V veka,  a danas je u njoj restoran, u kome posetioci istovremeno uživaju u predivnom pogledu na okolinu i ukusnim specijalitetima.


U gradu se nalazi i jedan neobičan spomenik o kome se vrlo malo zna. Radi se naime o piramidi, u kojoj je, poput egipatskih faraona, trebao da bude sahranjen albanski diktator Enver Hodža. No želja mu se nije ostvarila. 

Albanija je, nakon višedecenijske izolacije, trenutno najveće gradilište u regionu, što potvrđuje ogroman broj stambenih, poslovnih i turističkih objekata. Od 2006. godine obnovljeno je 8.000 kilometara puteva koji uglavnom vode prema obali. Trenutno je u izgradnji oko 200 kilometara autoputa, a sledi i izgradnja infrastrukture prema planinama.

 Noć u Tirani – Zavirimo u albanski tanjir

Na albansku kuhinju su jedinstveno uticale turska, grčka, sirijska i italijanska kuhinja. Albanci uživaju u raznovrsnim predjelima, supama, jelima sa kiselim kupusom, čorbama, pitama, pilavima i poslasticama. Glavni obrok kod Albanaca je ručak, koji se obično sastoji od glavnog jela - lagano kuvanog  (jagnjećeg ili junećeg)  mesa i salate od svežeg povrća, kao što su paradajz, krastavac, zelena paprika, masline i feta ili čobanski sir. Salata je začinjena maslinovim uljem, sirćetom i solju. Da ne ostane sve na rečima prilažem vam i recept za jagnjetina sa sosom od jogurta (Tavë Kosi). 


Recept je pedviđen za četiri osobe:

  •  1,5 kg jagnjećeg mesa,
  •  4 kašike maslaca  ( 1/2 pakovanja,)
  • 2 kašike pirinča,
  • so,
  • biber.


Način pripreme: meso iseći na 4 dela (u obliku u kome će kasnije biti posluženo), posoliti, pobiberiti, pa peći u rerni na srednjoj temperaturi, uz dodavanje polovine maslaca i povremeno polivanje sokom od pečenja.

Kada je meso do pola ispečeno, dodati pirinač i sos od jogurta, pa nastaviti s pečenjem na temperaturi od oko 200 °C. .Služiti toplo.





Za sos od jogurta potrebno je: 


  • 1 kašika brašna,
  • 4 kašike maslaca  ( 1/2 pakovanja),
  • 2 litre jogurta,
  • 5 jaja,
  •  so,
  •  biber

Način pripreme:  mešati brašno i maslac dok smesa ne postane glatka. Dodati jogurt, so, biber i jaja i sve dobro izmešati.

Morski specijaliteti i jela od ribe su česti u primorskim područjima Jonskog i Jadranskog mora, kao i albanskim mestima na jezerima (Drač, Vlora, Skadar, Pogradec i Saranda). Medju omiljenim bezalkoholnim pićima Albanaca su boza (osvežavajuće piće pripremljeno od kukuruza), koja se pije u severnoj Albaniji, posebno u Kuksu, kao i "rehani" (piće od soka od groždja), koje je tipično za centralni deo Albanije. Skenderbeg je čuveni albanski konjak izuzetnog ukusa.

Elbasan, tursko utvrđenje

Grad Elbasan se nalazi u istoimenoj oblasti, na reci Škumbin i jedan je od najvećih gradova Albanije sa 141.714 stanovnika. Leži na reci Skumbi. Pod vlašću Rimskog carstva nazivao se Scampis, i nalazio se na putu Via Egnatia. Tu je postojala putna stanica Ad Quintum. 

Ako se vratimo u 519. godine u Elbasan ćemo ugledati grad-tvrđavu i vladičansko sedište. Kada je Konstantinopolj postao centar Vizantije, trgovački put Via Egnatia dobija na značaju kao veza s zapadnim provincijama Apolonijom, Dračom, Balkanom i posebno s italijanskim poluostrvom.
Tokom ovog perioda vizantijski grad Scampinus, današnji Elbasana bio je utvrđen i opasan moćnim izidinama, koje su mogde da prime čitavu legiju. Utvrđenje je imalo 26 kula. Sistem četvrostranog utvrđenja, kastrum,  je postao decumanus ( stanica na putu Via Egnatia).


Tursko osvajanje 1466. godine, koje je predvodio sultan Mehmed II, označilo je kraj dugog, izvanredno uspešnog perioda rimskog i vizantijskog graditeljstva. Turski osvajači postavili su ovde svoj vojni kamp. Mehmed II je izgradio visoki četvorostrani zamak s dubokim rovom i tri kapije. Nazvao ga je Elbasan, što prevedeno s turskig označava „onaj koji prvi slomi". Utvrđenje postaje važan vojni centar turske imperije i važno islamsko središte. Unutar zidina tvrđave u Elbasanu nalaze se brojne tradicionalne kuće i  tursko kupatilo iz XIX veka.

U Elbasanu su od 1381. do 1995. godine bile čuvane mošti Jovana Vladimira koji je bio vladar Duklje i Srbije od oko 1000. do 1016. godine. Vladimiru je odrubljena glava ispred jedne crkve u Prespi. Nedugo potom priznat je za sveca i mučenika, praznikom 22. maja. On je ujedno prvi srpski svetac.Njegove mošti su 1995. godine prebačene iz Elbasana u pravoslavnu sabornu crkvu u Tirani.

U centru Elbasana se nalazi pravoslavna crkva koja je izgrađena 1830. na temeljima stare crkve koja je delimično spaljena 1819. godine.




Nastavljamo dalje i u ravnici Pazhok, na nekih 25 kilometara  jugozapadno od Elbasana, obilazimo nekropola s grobnicamaiz bronzanog doba i početka gvozdenog. Put dalje vodi kroz Nacionalni park Shebenik ( Jabllanice) koje obuhvata 33.927 hektara i graniči se sa Republikom Makedonijom.
 

Ovaj Nacionalni park je jedan od najmlađih u Albaniji, proglašen je 2008. godine. Ovde možete videti ugrožene biljne vrste i retke zverke poput mrkog medveda i sivog vuka, kao i ugrožena vrsta balkanskog risa. 


Berat nazivaju „gradom hiljadu prozora". Nalazi se na obalama reke Osum. Obilazimo Beratsku citadelu, vizantijsko utvđenja iz XIII. veka, Onurfi muzej s delima umetnika iz XVI veka, kao i Galeriju ikona i fresaka. Grad krase mnogobrojne crkave iz vizantijskog perioda, a uživanje u prekrasnoj panorami planine Tomor je nezaboravno. Posle posete arheološkom nalazištu Tumulus, jednom od najznačajnijih praistorijskih nalazišta u Albaniji. Put nas dalje vodi veličanstveno lepim planinskim predelima do  Đirokaste, grada koji pripada UNESCO-vom svetskom kulturnom nasleđu i rodnom mestu Envera Hodže.

 

Ovdašnja arhitektura sjajan je primer simbioze drveta i kamene. U nekadašnjem zatvoru dans se nalazi Muzeja oružja. Polako završavamo posetu Zemlji orlova i na graničnom prelazu Ćafasan ili Tusemist ulazimo u Makedoniju.U njoj ćemo posetitit Sveti Naum i Ohrid, ali o tome ste već čitali.


Нема коментара:

Постави коментар