Неготин град лепих жена, вина и нота

 

Неготин се налази близу тромеђе Србије, Румуније и Бугарске.

Трагови неолитског човека, пронађени на обали Дунава у селима Прахово, Душановац и Радујевац, сведоче да је територија данашње Неготинске крајине била насељена још у камено доба. 

 

У време великих сеоба народа, са истока су продирала ратничка племена и није тешко замислити пустош која је остајала у пределу садашње Крајине после сваке војне најезде. Илири и Трачани (Трибали) се сматрају првим становницима Подунавља. Али зна се да су на простору Неготинске крајине свој траг оставили и Келти (Скордисци) и дошљаци из Дакије, мезијска племена Целегари и Тимаци (по којима је река Тимок, вероватно, добила име). 

 

Римљани су у првом веку нове ере потиснули Дачане, али су током наредних векова, са промењивом ратном срећом, садашњу источну Србију (ондашњу провинцију Мезију) бранили од Гота, Сармата и Словена. 

Византијски владари, немоћни пред најездом, мењају тактику према нападачима. Јустинијан I је дозволио неким словенским племенима да населе пределе од Велике Мораве до Црног мора. На територији данашње Неготинске крајине и дуж Тимока први од Словена насељавају се племена Негоци и Тимаци чиме започиње словенска историја ових крајева.

Име му се ипак први пут бележи у 16. веку. Место није имало значаја до 18. века, када је постало важно војно упориште. Године 1833. Неготин је трајно ушао у састав Србије. 

Неготин је, између осталог, познат и као родно место хајдук Вељка и  композитора Стевана Мокрањца. Дакле и сабља и нота. Како извољевате. 

Кућу у којој је смештен Музеј Хајдук Вељка, зидао је 60-тих година 19. века оборкнез неготински Тодорче, под кулуком, а за своје потребе. Године 1950. управа Музеја је, будући да је кућа била руинирана, позвала архитекту из Београда, Ивана Здравковића, да прегледа кућу и да дâ план за адаптацију, да би Музеј  1966. године донео одлуку да откупи кућу и да, с обзиром на то да је архитектонски врло карактеристична, у њој отвори етнографско одељење. Након тога је уследила рестаурација и адаптација.

 

Зграда је грађена од тврдог материјала, зидови приземља грађени су од необрађеног камена, правилно сврстаног у хоризонталне редове дебљине од 75 до 95 cm. Спратни део грађен је од опеке, а посебну лепоту му даје трем под аркадама и оригинални завршетак зграде у виду троугла, тј. пуног тимпанона оперваженог богатим венцем од опеке, поређаних у цик-цак комбинацији, по угледу на црквене грађевине византијског порекла.

Oгњиште или оџаклија, у којој се налазе експонати из етнолошке збирке, предмети покућанства који дочаравају амбијенталну слику старе градске куће из 19. века. Оџаклија је овалног облика и одигнута је од пода око 10 cm. По средини је огњиште изнад кога висе вериге на греди верижњачи и на њих је закачен бакарни котао бакрач. Прибор уз огњиште чине: саџак, тигањ, ватраљ (жарач), ћуп. Посуђе је већином од дрвета и смештено је уз зидове, тако да је простор око огњишта слободан. Чине га посуде за сервирање хране, воде и пића: тањири, панице, дрвене кашике и виљушке, сланици, буклије, крчаг, синија, црепуља, тепсије… Сто са кружном плочом, софра, постављен је ближе зиду, а око њега су четири троножца.

 

 

Вељко Петровић је рођен у селу Леновцу, код Зајечара, у богатој породици Петра Влаховића, кога су звали „Сирењар“, због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је руском Великом златном медаљом за храброст.

Вељка, рођеног у Леновцу код Зајечара, његов немирни дух још 1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашем, са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје деце.

У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем Главашем, Ђушом и Вујицом Вулићевићем. Уз дозволу Совјета, 1807. године, диже на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака.

Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну границу Србије, обезбеђује ред и мир у Крајини, утврђује град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији.

Постоји у пиротском крају народно предање о погибији Вељковој, коју је пренео старац од 90 година, Ђорђе Голубовић звани Лепоје 1897. године. У тамошњем месту Шугрин (код Калне) рођен је Стеван, главни Хајдук-Вељков тобџија. Једном приликом 1813. године у Неготину се Стеван опио, и због тога лоше гађао, па га је Хајдук-Вељко ишамарао. Стеван се наљутио због понижења и пребегао је Турцима. Испричао им је све што се десило и они су га узели за свог тобџију. Пошто је рекао да га је Вељко плаћао грош по дану, нови господари су му наводно дали 100 гроша награде. Услов је био да топом што пре погоди Хајдук-Вељка. И после неколико дана Стеван заиста уби топом Хајдук-Вељка.

 

Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:

„Главу дајем, Крајину не дајем. ”

Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, И, 225—238).

Одликован је руском златном медаљом за храброст.

 

Стеван Стојановић Мокрањац je pођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Преци Стевана Стојановића воде порекло из околине Прилепа у Македонији, одатле су досељени у село Мокрање.Завршио је гимназију у Зајечару; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Првог београдског певачког друштва.

Године 1879, уз помоћ Певачког друштва, одлази на музичке студије у Конзерваторијуму, у Минхену, код Јозефа Рајнбергера. Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија (1883) губи државну стипендију, прекида студије и враћа се у Београд. Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у ге-молу, омогућују му да добије стипендију и настави школовање 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.

 

Године 1887. постаје диригент „Првог београдског певачког друштва”. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“ а од 1901. као предавач појања у Богословији. Био је у то време слободни зидар, један од чланова београдске масонске ложе Побратим.

 

Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данас Музичка школа „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.

 

 

Године 1906, изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и уметности). Био је ожењен 1898. Маријом, братаницом Уроша Предића. Имали су сина Момчила Мокрањца, професора Фармацеутског факултета.

 

Најпознатија његова дела су свакако Руковети – петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави...

 

 

Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.

Мокрањчева породична кућа у Неготину је 1964. године рестаурирана и претворена у музеј и музички центар.

 Београд је напустио 1914. године и преселио се у Скопље како би избегао Први светски рат, а убрзо потом и умро, 28. септембра исте године од компликација јетре након 3 године боловања. Његово последње дело је „Неотпевана песма“

Посмртни остаци Стевана Стојановића Мокрањца су пренети из Скопља у Београд 1923. године. Његов гроб се налази у Новом гробљу у Београду. У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном граду, Неготину, од 1965. године, сваког септембра се традиционално одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани”

 

 А онда у Рогљиво, у Дуњин конак из 1933. на ручак.

Tvrđava Golubac

Dan kada je temperatura trebala da pređe 30 podeok udobnim minibusom Tera travela našeg vozača Milana, a na poziv Privredne komore Srbije, krećеmo se slikovitim predelima istočne Srbije i dolazimo u Golubac. Dočekuje nas gospođa Јelena Petrovic. Govori nam o ostvarenih 200 hiljada turista godišnje, koji ovde obično provedu ovde preko dva dana, o etno selu Dobra i očuvanju starih zanata. Dunav je ovde najširi, čak 6,5km, a podizanjem hidrocentrale Đerdap nivo vode je podignut 8-10m. Srbija je ovde povezana feribotom sa Rumunijom, mestom Koronini, Lasovar tvrđavom (sagradio je kralj Žigmund ya napade na Golubac), a tamo ćete pronaći i par srpskih crkava. U samom Golupcu organizuje se Golubačku kotlić najstarija i najvеćа manifestacija ovog tipa (80-100kotlića) pričaju se priče, mitovi i legendе (iz vlaške i srpske istorije). Postoji nekoliko obeležеnih pešačkih staza, evropska biciklistička, a od gastronomskih specijalieteta tu su sir škripavac, tartufi i dunavski kupažirani med.

Golubac se prvi put pominje u ugarskim izvorima datiranim u    1335., 1337., odnosno 1342. godinu (Deroko, 1950). Prema ovim izvorima, tvrđava se vezuje za ugarskog kralja Ludvika I. Golubački grad ili tvrđava Golubac je srednjovekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja. Nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap, na desnoj obali Dunava, 4 km nizvodno od današnjeg naselja. Na ovom mestu nalazila se rimska tvrđava Vico Cuppae. Smeštena je na visokim liticama, na mestu na kom se reka sužava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru. Kamioni su morali da ispuštaju gume kako bi prošli kroz kapije nikad osvojene dunavske tvrđave dok je saobraćaj išao kroz nju.

Tvrđava je građena lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 kula i dve velike kolske kapije. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neki delimično istraženi objekti. Golubac je imao burnu istoriju. Golubački grad se nalazio se u sastavu države kneza Lazara, koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima. Odmah nakon Kosovskog boja, 1389. godine, u njega ulazi Bajazit I. Ugarski kralj Sigismund ga preuzima 1392. godine (Katanić, 1971). Ugari grad 1403. godine predaju despotu Stefanu, kada on postaje ugarski vazal. 

Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426. godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427. godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Ugarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Mislim da se ovde оčigledno radilo o zloupotrebi službenog položаja i korupciji. Godine 1867. turska posada je napustila Golubački grad, koji je predat srpskom knezu Mihailu Obrenoviću. U savremeno doba Golubac je popularna turistička atrakcija na Dunavu. Tokom 2012. godine je započet projekat revitalizacije tvrđave u okviru kojeg je izgrađena obilaznica i tunel, a uz finansijsku pomoć Evropske unije. 

Golubačkom tvrđavom upravlja Javno preduzeće „Golubački grad-tvrđava”. Tvrđava je potpuno obnovljena i svečano otvorena 29. marta 2019. godine. Osnova Golubačkog grada je nepravilna, dosledno prilagođena konfiguraciji terena. Usečen u stenu svakako da je predstavljao jednu od najtežih prepreka upadu neprijatelja sa severa. Najvišim tačkama utvrđenja, istočnim i južnim, teško je bilo prići zbog stenovitog terena, a najlakši mogući pristup je sa zapadne strane. Između zidova i kula je postojala veza, a iz svake kule moglo se izaći na odbrambeni zid (Simić, 1983). Golubac je bio opasan sa devet kula uglavnom četvrtastog oblika. Ispred najnižeg dela utvrđenja nalazio se vodeni rov, preko koga se mostom, kroz kapiju, ulazilo u grad. U gradu je postojalo unutrašnje i spoljašnje utvrđenje. 

 

Kule su Turci ojačali otvorima za topove i dodavanjem još jedne kule oko 1480. godine. Grad je teškim lancem povezan sa stenom Babakaj (koja i danas viri iz vode usred Dunava), tako da je u potpunosti kontrolisao kako drumski, tako i rečni saobraćaj kroz Đerdapsku klisuru. S druge strane u steni, vidljivi su ostaci nekadašnje cementare. Nastavljamo dalje. Sledeća stanica - Negotin.

Ukrajinska slagalica

Po je svoje stanje definisao kao "lud, sa dugim intervalima užasne prisebnosti". Tako se i ja sve češće osećam. Stoga uzimam duplu buster dozu dobrog rapoloženja i radoznalosti. Ma koliko voleo svoje gnezdo, rado ga napuštam, da bih mu se obogaćan vratio. Mala je jedna geografska odrednica za moj nemirni, istraživački um. Uostalom, moj 90-godišnji stric me podržava, govoreći: tako će novembar brže proći i neće biti dosadan. Ovo vreme i meteroliški ni svakoliko mi nije po ćefu. Stoga da skratim, razbijam usvojeni šablon i palim.

Dve nedelje, dve zemlje. Prvoj u posetu idem premijerno, a drugoj se radujem kao ljubavnici koja nije patinirila. Uoči Dana primirja u Velikom ratu krećem na severoistok, što bi rekao Alfred. U grad mog podznaka.

 

Мукачево као украјински аператив

 

Позната украјинска ракија је медовача са љутом папричицом или реном. Тако је отпочело и наше путешествје. Кроз мађарску ноћну маглу па преко моста који обезбеђују војници с дугим цевима долазимо до граничног прелаза Чот, где ћемо провести наредна 4 сата, а све зарад нејасних радњи везних за контролу пасоша, полиса осигурања и то само једне осигуравајуће куће и дигиталних зелених вакцинашки сертификата.

И то у земљи са 40 милиона житеља, 4 одобрене вакцине и само 17, 9% вакцинисаних по чему су уз Јерменију на самом репу Европе.  Временска зона +1 у односу на Србију.

Радимо брз тест са чоколадом Корона са више укуса.

Онда следи и дуга контрола још један папир докумената везаних за бус, возаче и преглед нашег багажа.

 С настешнице нас безизражајно посматрају Хичкокове црне птице. Нит цвркућу нит крилима машу.

Уосталом украјински писац Андрија Љувке у Карбиду приповеда о најразличитијим преласцима границе. Препоручујем да проверите о чему је све мислио и писао.

Када ужурбано утрчавамо тамо где и краљ иде пешке, Баба Сера нас сочно псује и бесно треска вратима јер је тек насула плавичаста дезинфекциона средства, а му упали да их разредимо. Мењамо паре. А онда у прву варош. Мукачево. Све ово беше само предигра.

Због своје пограничне позиције Мукачево је често мењало поседнике, те је било део Мађарске, Чехословачке, Совјетског Савеза, а данас се налази у Украјини.

Овде су живели два братска народа Бели Срби и Бели Хрвати. Ваљда су спуштајући се на Балкан изгубили боју. Река Лабориц која протиче кроз град носи име по вођи Белих Хрвата, кога су Угри скратили за главу. Из чисте љубоморе.

Изнад града се уздиже тврђава Паланок, у којој је својевремено боравила и Јелена Зрињски. Према процени из 2012. године, у граду је тада живело 84.630 становника. Нема их више ни данас.

Током средњег века, за време угарске власти, Мукачево се развило у најзначајнији град на подручју жупаније Берег, која је обухватала област око горњег тока реке Тисе у подножју Карпата.

За време владавине угарског краља Жигмунда (1387.-1437.), град је око 1424. године дат у посед српском деспоту Стефану Лазаревићу. Након деспотове смрти, мукачевски поседи су прешли у власништво његовог наследника Ђурђа Бранковића.

Према споразуму из 1444. године, деспот Ђурађ је Мукачево предао у залог угарском војводи Јаношу Хуњадију. Сибињанин Јанку.

Пекаре са мирисом киселиг теста, артикли западних мултинационалних компаниија, мршава понуда на локалној пијаци и лепо, сунчано времe. Просечна плата у Украјни је око 300 евра, а цене тек нешто ниже од београдских.

Једна лепушкаста жена само можда деценију млађа од мене, у смеђем капутом кројеном уз витко тело, и неком препарираном животињом недалеко од моста ме зауставља и пита ме нешто.

 Нажалост, не разумем је.

А, онда, форсирам Карпате преко превоја којм су се Мађари доселил када су мигрирали. Ту нема жице нити жилета, већ само велелепни споменик посвећен овом историјском догађају. Али и патрола саобраћајне полиције јојој смоми из неког разлога били интересантни. И тако се нађем у Лавову. Карантин, црвена ковид зона овде истиче за пар дана. Мечки на рупу.

 Смештам се у хотел у историјском центру града и са новим оптимзмом крећем у ноћни живот. Ce la vie!

 

Hedonija u Lavovu

 

Lavov je jedan od glavnih kulturnih centara Ukrajine. Grad leži na reci Poltavi, na oko 80 km od poljske granice. Administrativno je središte Lavovske oblasti.

Prvi pisani spomen grada datira iz 1256. godine. Osnovao ga je Danilo Galicijski koji mu je dao ime u čast svog sina Lava Daniloviča.

Lavov je bio središte istorijskih oblasti Crvene Rutenije i Galicije. Istorijsko jezgro grada, sa starim zgradama i kaldrmskim ulicama, preživelo je sovjetske i nemačke okupacije tokom II svetskog rata, uglavnom neoštećeno.

Grad ima mnogo industrijskih i visokoškolskih ustanova kao što su Univerzitet u Lavovu i Lavovske politehnikeIstorijsko jezgro grada se od 1998. nalazi na UNESCO-vom popisu svetske kulturne baštine.

U najstrožem centru grada veliki je broj spomenika kulture koji su iz razdoblja od XVI do XII veka.

Tu je i naš, štek, Modern Art Hotel. Ima ovde dosta lepih kafića, kafana, restorana, a i štošta još.

U Lavovu su se, zbog njegove bogate istorije, isprepletale razne kulture i arhitektonski stilovi, ali sve to čini jednu prelepu celinu. Grad krase mnoge crkve, katedrale i zgrade od čijih fasada će vam zastati dah, a to potvrđuje i mesto na listi Svetske kulturne baštine. A ne prića se baš mnogo, zar ne? Pravo bogatstvo Lavova su njegovi stanovnici koji su odlični domaćini i sa zadovoljstvom će vam ispričati ledende i anegdote o svom gradu i pokazati vam njegove znamenitosti. Nas je vodila Natalija. Konspirativno i rastureno, konspirativno pre svega. Sa slušalicama i dislocirani medju građanima Lavova, Lafovima i Lafovicama. Lavov je i grad čokolade, kafe i piva, a ni vino nije za odbaciti! Ne postoji osoba koja ne uživa konzumirajući jedan od tri navedena proizvoda. Ja, pogotovu! Dok šetate Lavovom, opojan miris kafe će vas mamiti iz raznih lokala.

U ostatku Ukrajine postoji tradicija ispijanja čaja, a u Lavovu ćete biti usluženi kafom sa raznim dodacima po vašem izboru, spravljenu na skoro bezbroj načina i ovo ga, takođe, čini posebnim u odnosu na druge gradove u Ukrajini. Crkva je mrko glefala na ispijanje kafe, govoreći da je to djavolja rabota, te ljudima izrasta rep. Pitam ja vas-da li postoji bolja kombinacija od kafe i čokolade? U Lavovu se nalazi fabrika ručno pravljene čokolade koja se nalazi, verovali ili ne, u Srpskoj ulici! Fasada ove zgrade je zanimljiva koliko i proizvodi koji tu nastaju, tako da su male šanse da ravnodušno prođete pored nje. Osim ove fabrike, postoje i mnoge prodavnice u kojima možete kupiti ukusne ukrajinske slatkiše po pristupačnim cenama. 

Ukoliko od gorenavedena tri proizvoda ipak birate pivo, treba da znate da je prva pivnica u Ukrajini otvorena baš u Lavovu u XVIII veku. Ljubitelji piva, svakako, treba da posete Muzej piva, gde mogu da nauče nešto više o njegovoj proizvodnji i probaju njihovo domaće pivo. 

Srce grada je ogromni Trg Rinok. Na ovom trgu se nalazi i Ratuša, zgrada gradske skupštine, sa čije se kule pruža neverovatan pogled. Takođe, treba da posetite i neku od ukrajinskih crkava i katedrala, koje su neverovatne i spolja i iznutra, na primer Sabor Sv. Jurija. Ukoliko ste ljubitelj istorije i prirode u isto vreme, obavezno posetite Ševčenkov vrt. Tamo ćete videti u kakvim kućama su Ukrajinci ranije živeli, kakvo su oru|e i oružje koristili i ujedno ćete uživati u divnoj prirodi. Osim kulturnim znamenitostima, Lavov obiluje i tematskim kafićima. Jedan od takvih kafića je Sklonište koji podseća na rov iz Drugog svetskog rata i da biste ušli unutra morate znati lozinku.

Na ulazu vas dočeka obezbeđenje, odnosno čovek obučen kao vojnik i obraća vam se sa „Slava Ukrajini“!, a vi treba da odgovorite „Slava herojima!“. A onda malo kulture, pa pravac Narodni muzej.

 

КАО У СЛАГАЛИЦИ

Волео је крзно.

У Француској је био одликован крстом Легије части.

Окончао је у менталној установи.

По њему је назван појам у сексологији.

Не знате??!!!

СВАКИ МАЗОХИСТА ИМА  СВОГ САДИСТУ (И РИКВЕРЦ)

Леополд фон Захер-Мазох  ( 27. јануар 1836. — 9. март 1895.) био је аустријски писац историјских романа и романа са темама из алтернативне сексологије.

Мазох је рођен у граду по имену Лемберг, данас Лавов, главном граду Краљевине Галиције и Лодомерије, која је у то време била краљевина у саставу Аустријског царства.

Писао је под псеудонимом, Шарлот Аранд и Зое фон Роденбах. Његово најзначајније дело је Венера у крзну објављено 1870. године.

У роману сочно описује сексуалне фантазије и фетише, везано за жене које су доминантне и које носе крзно.

Касније, он је те своје фантазије опробао у пракси са својим љубавницама и супругама.

Сетих се оне жене из Мукачева са цркнутом животињом око врата и би ми жао.

Свако незнање се плаћа. Ко не плати на мосту, плати на ћуприји.

 

Muzeji  Lavova

 

Muzeji u Lavovu su prava prilika da se upozna kulturna i verska raznolikost ove prelepe zemlje, njena burna i bremenita istorija i bogatstvo kulturne baštine.

Možеte sagledati sve poglede na hrišćanstvo, ali i judeizam. Nekada su, kao i danas ljudi bili neuki, pa su im hudožnoci na ikonama i freskama verno dočaravali scene iz Svetog pisma, pretežno njegovog aneksa poznatog kao Novi zavet.

Zadivljuje modernost tih prikaza. Rodjenje Isusa, krštenje, boravak na Krstu (doduše ne crvenom) sve je tu plastično pred vašim očima.

Meni su se posebno dopale i dirnule su me emotivno scene Strašnog suda i smeštaja u Paklu.

Čisto da se psihički pripremim.

Prisutna su i dela ukrajinskih slikara koji su sjajnim tehnikama pratili svetske slikarske pravce, ne gubeći iz vida život svojih sunarodnika i lepotu svoje domovine.

Pošto sam poprilično skeptičan u vezi sa zagrobnim životom, uživam u ovom poklonjenom. Sledi gastronomska ponuda. Lazanky pasta različitih ukusa koje je u donela milanska vladarka Bona Sforca, pa kolač od sira  i  galicijska štrudla sa jabukama ili višnjama. To je prilika i da testirate čulo ukusa.

A onda jedan konjakčić Koblevo Reserve za oralnu dezinfekciju.

Istorijski muzej nudi uvid u promene u Zemljišno knjižnim papirima, i kako se to odražavalo na svakodnevni život, a  Etnografski - način života, modu, poslove i običaje.

Koliko sličnosti bez obzira na pređenu kilometražu. Kad smo već kod toga... Jоš jedno spavanje u ovom čarobnom gradu, a po doručku idemo u drugi. Pripjat? Ili, ipak, ne? Što bi Ujević rekao:

" I znaj da Sin tvoj putuje dolinom svijeta turobnom po trnju i po kamenju...“

 

Zamak kod Mukačeva

 

Jelena Zrinjski (Ilona Zrinyi), udovica Ferenca Rakocija bila je na čelu obrane dvorca za vreme opsade Habsburgovaca koja je trajala 3 godine. Ona je bila poznata po izuzetne lepote. Postoji čak legenda da uoči napada neprijatelja izašla na terasu. Austrijski general opčinjen njenom lepotom izjavio je ds se neće boriti. Brzinski su ga streljali da ne podriva moral trupa. Eto tako prolaze estete.

 

Popodnevni kapućino u Užgorodu

 

Grad lipa i sakura, smestio se na obale reke Už, koja ga deli na dva dela, nalazi se na krajnjem zapadu Ukrajine sa oko 111 hiljada stanovnika. Glavni je grad Zakarpatske oblasti. Udaljen je 627 kilometara od Kijeva. Arheološki nalazi pokazuju da su se ovde Sloveni doselili u VIII i IX veku. Grad je ponikao u Velikoj Moravskoj i prvi put se pominje 903. U periodu X-XI veka, Užgorod je bio u jugozapadnom delu Kijevske Rusije. Sredinom XI veka zauzeli su ga Mađari. Od ovog vremena, grad je bio u Mađarskoj, Austriji ili Austro-Ugarskoj sve do 1918-1919. Karpato-Ukrajina je Mirovnim ugovorom u Trijanonu 1919. dodeljena Čehoslovačkoj. Bečkim dogovorom od 2. novembra 1938, Užgorod i njegova oblast pripala se Mađarskoj.

 Crvena armija zauzela ga je 27. oktobra 1944. Zakarpatska Ukrajina je dve godine kasnije pripojena sovjetskoj Ukrajini. A danas sam ja u njemu. Bez ikakvih teritorijalnih pretenzija. Samo da nešto šacnem, nešto gucnem i nešto gricnem.