Неготин се налази близу тромеђе Србије, Румуније и Бугарске.
Трагови неолитског човека, пронађени на обали Дунава у селима Прахово, Душановац и Радујевац, сведоче да је територија данашње Неготинске крајине била насељена још у камено доба.
У време великих сеоба народа, са истока су продирала ратничка племена и није тешко замислити пустош која је остајала у пределу садашње Крајине после сваке војне најезде. Илири и Трачани (Трибали) се сматрају првим становницима Подунавља. Али зна се да су на простору Неготинске крајине свој траг оставили и Келти (Скордисци) и дошљаци из Дакије, мезијска племена Целегари и Тимаци (по којима је река Тимок, вероватно, добила име).
Римљани су у првом веку нове ере потиснули Дачане, али су током наредних векова, са промењивом ратном срећом, садашњу источну Србију (ондашњу провинцију Мезију) бранили од Гота, Сармата и Словена.
Име му се ипак први пут бележи у 16. веку. Место није имало значаја до 18. века, када је постало важно војно упориште. Године 1833. Неготин је трајно ушао у састав Србије.
Неготин је, између осталог, познат и као родно место хајдук Вељка и композитора Стевана Мокрањца. Дакле и сабља и нота. Како извољевате.
Кућу у којој је смештен Музеј Хајдук Вељка, зидао је 60-тих година 19. века оборкнез неготински Тодорче, под кулуком, а за своје потребе. Године 1950. управа Музеја је, будући да је кућа била руинирана, позвала архитекту из Београда, Ивана Здравковића, да прегледа кућу и да дâ план за адаптацију, да би Музеј 1966. године донео одлуку да откупи кућу и да, с обзиром на то да је архитектонски врло карактеристична, у њој отвори етнографско одељење. Након тога је уследила рестаурација и адаптација.
Зграда је грађена од тврдог материјала, зидови приземља грађени су од необрађеног камена, правилно сврстаног у хоризонталне редове дебљине од 75 до 95 cm. Спратни део грађен је од опеке, а посебну лепоту му даје трем под аркадама и оригинални завршетак зграде у виду троугла, тј. пуног тимпанона оперваженог богатим венцем од опеке, поређаних у цик-цак комбинацији, по угледу на црквене грађевине византијског порекла.
Oгњиште или оџаклија, у којој се налазе експонати из етнолошке збирке, предмети покућанства који дочаравају амбијенталну слику старе градске куће из 19. века. Оџаклија је овалног облика и одигнута је од пода око 10 cm. По средини је огњиште изнад кога висе вериге на греди верижњачи и на њих је закачен бакарни котао бакрач. Прибор уз огњиште чине: саџак, тигањ, ватраљ (жарач), ћуп. Посуђе је већином од дрвета и смештено је уз зидове, тако да је простор око огњишта слободан. Чине га посуде за сервирање хране, воде и пића: тањири, панице, дрвене кашике и виљушке, сланици, буклије, крчаг, синија, црепуља, тепсије… Сто са кружном плочом, софра, постављен је ближе зиду, а око њега су четири троножца.
Вељко Петровић је рођен у селу Леновцу, код Зајечара, у богатој породици Петра Влаховића, кога су звали „Сирењар“, због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је руском Великом златном медаљом за храброст.
Вељка, рођеног у Леновцу код Зајечара, његов немирни дух још 1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашем, са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје деце.
У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем Главашем, Ђушом и Вујицом Вулићевићем. Уз дозволу Совјета, 1807. године, диже на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака.
Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну границу Србије, обезбеђује ред и мир у Крајини, утврђује град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији.
Постоји у пиротском крају народно предање о погибији Вељковој, коју је пренео старац од 90 година, Ђорђе Голубовић звани Лепоје 1897. године. У тамошњем месту Шугрин (код Калне) рођен је Стеван, главни Хајдук-Вељков тобџија. Једном приликом 1813. године у Неготину се Стеван опио, и због тога лоше гађао, па га је Хајдук-Вељко ишамарао. Стеван се наљутио због понижења и пребегао је Турцима. Испричао им је све што се десило и они су га узели за свог тобџију. Пошто је рекао да га је Вељко плаћао грош по дану, нови господари су му наводно дали 100 гроша награде. Услов је био да топом што пре погоди Хајдук-Вељка. И после неколико дана Стеван заиста уби топом Хајдук-Вељка.
Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:
„Главу дајем, Крајину не дајем. ”
Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, И, 225—238).
Одликован је руском златном медаљом за храброст.
Стеван Стојановић Мокрањац je pођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Преци Стевана Стојановића воде порекло из околине Прилепа у Македонији, одатле су досељени у село Мокрање.Завршио је гимназију у Зајечару; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Првог београдског певачког друштва.
Године 1879, уз помоћ Певачког друштва, одлази на музичке студије у Конзерваторијуму, у Минхену, код Јозефа Рајнбергера. Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија (1883) губи државну стипендију, прекида студије и враћа се у Београд. Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у ге-молу, омогућују му да добије стипендију и настави школовање 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.
Године 1887. постаје диригент „Првог београдског певачког друштва”. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“ а од 1901. као предавач појања у Богословији. Био је у то време слободни зидар, један од чланова београдске масонске ложе Побратим.
Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данас Музичка школа „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.
Године 1906, изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и уметности). Био је ожењен 1898. Маријом, братаницом Уроша Предића. Имали су сина Момчила Мокрањца, професора Фармацеутског факултета.
Најпознатија његова дела су свакако Руковети – петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави...
Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.
Мокрањчева породична кућа у Неготину је 1964. године рестаурирана и претворена у музеј и музички центар.
Београд је напустио 1914. године и преселио се у Скопље како би избегао Први светски рат, а убрзо потом и умро, 28. септембра исте године од компликација јетре након 3 године боловања. Његово последње дело је „Неотпевана песма“
Посмртни остаци Стевана Стојановића Мокрањца су пренети из Скопља у Београд 1923. године. Његов гроб се налази у Новом гробљу у Београду. У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном граду, Неготину, од 1965. године, сваког септембра се традиционално одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани”
А онда у Рогљиво, у Дуњин конак из 1933. на ручак.
Нема коментара:
Постави коментар