Solčence zahaja, ptiček žvrgori

 

25-29. juli 2008. godine

Vruće je u gradu. Letnje je doba i živeti je tako lako. Pogotovu ako se spremate na zanimljv i uzbudljiv put. Posle dugogodišnje apstinencije cilj nam je Slovenija, tačnije Julijski Alpi. Krenuli smo jednog sparnog letnjeg predvečerja, sa blagom strepnjom jer su vremenske prognoze najavljivale kišno vreme. Usput smo „pokupili” ostatak ekipe, a većina njih je bila iz Novog Sada, što je uslovilo „opravdano skretanje sa puta”. Ali nije mi bilo žao, jer smo u grupi prepoznali neke poznate ljude, a i nemam ništa protiv, da osmotrim svetlima obasjanu Petrovaradinsku tvrđavu (Gibraltar na Dunavu) i njen nestvarni odraz u vodama ove evropske reke. Autoputom nekadašnjeg bratstva-jedinstva brzo smo stigli do granice sa Hrvatskom. Izlazimo iz autobusa, radi pasoške kontrole. I gle čuda, jedna naša saputnica krenula je na put bez pasoša. Nažalost, evropske intergracije nisu toliko odmakle, da bi se ova, nekad bodljikava granica, prelazila samo sa ličnom kartom. Ili je za nju vreme stalo negde tamo u socružičastoj prošlosti. S znatiželjom posmatram poster sa slikom Nacionalnog parka Paklenica kod Zadra i ovu destinaciju upisujem u one koje obavezno treba da posetitim.

Budimo se, sunce nas pozdravlja svojim izlazećim zracima, na brdu vidimo dvorac Mokrice, a ispred sebe granicu, gde od nedavno, počinje Evropska Unija. Setih se da sam od komšija sa zapada čuo vic o njihovim zapadnim susjedima, koja govori o tome kako Slovenci menjaju brzine: 1,2 3, Austrija. Sve mi se čini, da je to posledica frustriranosti, zbog uspeha Slovenaca, da prvi istrče trku, kroz međunacionalne ratove i bolna vremena tranzicije. Opet sledi izlazak iz autobusa i pregled pasoša (mi smo imali grupni pasoš), a onda pravac dvorac. On se nalazi unutar raskošnog parka engleskog tipa sa preko 70 različitih vrsta drveća. Star je oko dvesta godina. Dvorac je uglavnom građen u baroknom stilu. Iza debelih zidova gostima su na raspolaganju stilski opremljene sobe, raskošni apartmani s tornjevima, ali i burno istorijsko nasleđe, legende o fatalnim ljubavima i tajne spletke njegovih nekadašnjih stanovnika. Ako ste raspoloženi možete odigrati partiju golfa na terenu sa 18 rupa, ili posetite dvorski vinski podrum, sa probranim slovenačkim i uvoznim vinima. Ona vas mogu učiniti setnim ili pomalo romantičnim, zavisno od raspoloženja koji ste doneli sa sobom. Mnogi su za ovaj zamak saznali tek kada je britanska grupa „Pet Shop Boys” februara 1986. godine ovde snimila spot za svoj veliki hit „Heart“. I dok uživamo u svežini jutra i lepoti vidika, uz sveže isceđeni sok od pomorandže, osvrćem se da iz nekog ugla ne izleti vampir u fraku, krhka prebledela lepotica vredna spašavanja ili tromi vitez u teškom oklopu.

Nastavljamo put i stižemo u slovenačku prestonicu. Kako je lep, kad je mrtav ovaj grad, pevala je nekad Anja iz grupe Videoseks. Obilazimo centar grada i penjemo se do Starog grada, a onda spuštamo do pijace, gde je već živo, a mi uživamo u espresu i šetnji po Prešernovom trgu i Tromostovlju. Ispratite kuda vodi pogled sa spomenika slavnom pesniku i pronaći ćete kip njegove velike, ali neostvarene ljubavi. Po parku Tivoli, površine preko 17 hektara, već su trčali prvi džogeri. Nažalost, od izbijanja II svetskog rata do danas, u Ljubljani nije otvoren nijedan novi park. I pored te, poražavajuće činjenice, ne mogu a da se ne divim sportskom duhu Slovenaca, koji svaki slobodan trenutak koriste za rekreaciju.

Ljubljana, nemački Laibach, leži na reci Ljubljanici. Različite su teorija o nastanku imena grada. Neki tvrde da je ime potiče od reči ljubljena, drugi smatraju da je nazvana po starom božanstvu Laburus, treći, pak, da reč potiče iz latinskog izraza za reku koja plavi (aluviana), a neki će vas ubeđivati da potiče od nemačkog Laubach, što u slobodnom prevodu znači mlečni potok. Ljubljana se prvi put spominje pod današnjim imenom Laibach 1144. a dve godine kasnije pod imenom Luwigana.

Rimska naseobina Emona (Colonia Emona (Aemona) Iulia tribu Claudia) nastala je 15. godine nove ere. Godine 1220. Ljubljana dobija povlastice grada, a 1335. zajedno s ostatkom Kranjske, potpada pod vlast Habsburgovaca. Njihova vlast biva prekinuta samo u kratkom vremenskom periodu od 1809. do 1813. godine. kada je Ljubljana glavni grad francuskih provincija. Po raspadu Austrougarske monarhije 1918. Ljubljana ulazi u sastav novoformirane Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Novom administrativnom podelom 1929. postaje glavni grad Dravske banovine. Godine 1693. osnovana je Academia operosorum Labacensis, koju 1701. godine nasleđuje Academia philharmonicorum. Godinu dana posle uspostavljanja Kraljevine SHS, Ljubljana dobija univerzitet, a 1937 godine Slovenačku akademiju nauke i umetnosti.

Ljubljana je više puta bila žrtva zemljotresa. Posle katastrofalnog zemljotresa iz 1511. godine obnovljena je u renesansnom stilu, a nakon onog iz 1895. godine, u neoklasicističnom i stilu secesije. Između dva svetska rata, grad je ulepšan sa većim brojem građevina, izgrađenih po projektima poznatog arhitekte Jože Plečnika. Strast prema arhitekturi osetio je gledajući projekte Berlinske katedrale. Stoga upisuje studije u Grazu, a zatim u Beču u klasi Ota Vagnera, čijim se nacrtima divio. Odlično urađen diplomski rad obezbeđuje mu stipendiju od koje putuje po Italiji i Francuskoj i usput uči. Od 1920. godine je profestor na Tehničkom fakultetu u Ljubljani. 1938. godine postaje član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Njegov lik krasio je novčanicu od 500 tolara, a na reversu je bila slika njegovog velikog dela Narodne i univerzitetske biblioteke u Ljubljani. U muzeju arhitekture možete razgledati zbirku njegovih ličnih predmeta, u kući u kojoj je živio i radio, a u dvorcu Fužine njegove projekte prikazane na izložbi u Parizu.

Tehnički muzej Slovenije ima dva dela, staru elektrana pored zgrade današnje Elektro Ljubljane i železnički muzej s bogatom zbirkom eksponata i starih lokomotiva. A ako odete u Narodni muzej Slovenije otkrićete egipatska mumija staru 2600 godina. Prirodnjački muzej izlaže geološko-paleontološku, mineralošku zbirku, a pronaći ćete i zanimljive primerke insekata, ptica i riba, uključujući i čuvenu čovečju ribicu, Proteus. Ako niste uspeli da se rešite loših navika, ili baš zbog toga, na raspolaganju vam je Muzej duvana, gde ćete se upoznati sa postupcima proizvodnje različitih duvanskih proizvoda, kao i sa njihovom upotrebom kroz istoriju. Degustacija nije predviđena planom obilaska muzeja! Nedeljom možete obići buvljak pokraj reke Ljubljanica i upoznati se sa istorijom odbacenih predmeta. Ili podleći potrošačkom mentalitetu i "izgubiti se" u tržnom centu BTC.

Nastavljamo put dalje, ka Bledu, koji je od Ljubljane udaljen 50 kilometara i nalazi su u sastavu Nacionalnog parka Triglav. Impresivni planinski vrhovi smešteni iznad slikovitih dolina bude čudne asocijacije. Bledsko jezero, glacijalnog porekla, nalazi se na nadmorskoj visinini od 475 metara u neposrednoj blizini austrijske granice (pokrajne Koruška- (ne.) Kärnten). Jezero je dugo oko 2 široko 1 kilometara, ukupne površine 1,5 km2 i najveće dubine od 31 metar. Leti je temperatura vode do 25°C, a zimi se formira ledena kora debljine 10 centimetra, pa se koristi kao prirodno klizalište. Oko celog jezera je pešačka staza, sa različitim ambijentalnim celinama, duga oko 7 kilometara. Ako ste lenji možete iznajmiti fijaker. Po jezeru plove brodovi na jedra i vesla. Na jezeru se nalazi ostrvo sa crkvom Svete Marije Jezerske iz XVII veka i stari grad. Iznad jezera se uzdiže Bledski grad, s kulama i drvenim most-vratima na podizanje. Do njega se stiže posle kraće šetnje strmom šumskom stazom. U okviru ovog srednjovekovnog grada nalazi se muzej nakita i oružja, a možete pogledati i stara štampariju i vinski podrum. Grad je bio u vlasništvu Briksenskih biskupa, koji su s te visine nadgledali svoje feudalne posede. Da biste sa zidina starog grada osmotrili prekrasni pogled na jezero i vrhove Julijskih Alpi izdvojićete 7 evra. Bled je prilično nalickan, „fensi”, osim centralnog „vašarskog dela” sa bogatom ponudom brze hrane i pučke muzike.

Posetili smo vilu kraljice Marije, koja je sada pretvorena u eksluzivni hotel. Priča o imovini kraljevske porodice Karađorđević uvek iznova raspaljuje maštu, ponajviše zbog njene ogromne vrednosti. Osim imovine u Srbiji, ona koja se nalazila u bivšim jugoslovenskim socijalističkim republikama nije im vraćena i male su šanse da se to ikada desi. Kraljevska porodica svu nepokretnu imovinu stekla je kupovinom na tržištu. Od imovine Karađorđevića u Sloveniji, pored pomenute vile na Bledu, spomenimo Gospodarski dvorac na Bohinjskom jezeru, vilu kod Kranja i Lovački dvorac u Kamničkoj Bistrici. Da li treba naglasiti da je ove objekte koji su pripadali Karađorđevićima, često i vrlo rado koristio i Josip Broz. Slovenačke vlasti oglušile su se na zahtev princa Tomislava Karađorđevića, da mu se ova imovina vrati. Slovenci su ovakve stavove ugradili i u Ustav (član 81.) pozivajući se na posleratne, komunističke zakone donete od strane Skupštine FNRJ, a po kojima je članovima kraljevske porodice bio zabranjen povratak u tadašnju Jugoslaviju. Istim zakonima konfiskovana im je sva imovina. Spor je stigao i do Strazbura, koji je presudio da Karađorđevići u Sloveniji nemaju šta da traže.

Godine 1855. Švajcarac Arnold Rikli, jedan od začetnika moderne alternativne medicine i turizma na Bledu, otkriva blagotvoran uticaj geografskog položaja Bleda i njegove klime. Stoga je razradio čitav program različitih aktivnosti, od terapije vodom i kupki, do programa zdrave ishrane. Dobre rezultate postigao je u lečenju reumatizma, migrene, nesanice i bolesti krvi. Prvo kupalište u Bledu otvoreno je 1895. godine, pa se organizuje i smeštaj gostiju.

U kafani „Palninca” (sa tradicijom od 1903. godine) pravimo pauzu uz čuvene kranjske kobasice i vitaminsku salatu od svog mogućeg povrća koje raste na i pod zemljom (šarenilo je impozantnije od ujedinjenih „Benetonovih” boja!). Porcije su obilne, a cene vrlo prihvatljive. Zato ne čudi što se na slobodno mesto poprilično čeka, a osoblje restorana „pada s nogu”. Uz odličnu hranu, a po ovako vrelom danu, dobro ide ledeno pšenično pivo u uskoj i dubokoj čaši. Ljubazni kelner mi reče da sačekam desetak minuta da se slegne. Sa žaljenjem, ali bez osećanja krivice, ispio sam dug gutljaj, prekršivši njegovu preporuku. A da se zasladimo, imali smo trilemu: nadaleko čuvene krempite, izvrsni sladoled ili prekomurska gibanica. Bilo šta da odaberete nećete se prevariti. Vreme se naglo menja, smaragdno-zelenu boju jezera zamenjuje olovno-crna. Teški sivi oblaci spuštaju se poput moćne vojske na, dotada, mirnu površinu jezera. Bljesak munja osvetljava drveća, koje se, pod udarima snažnog vetra, uvijaju. Stoga, sklonište pronalazimo u našem autobusu, koji nas, kroz gustu šumu i mnogobrojne kampove, odvodi do planinarskog doma „Kuća kod Savice” („Koča pri Savici”). Dom je prilično skroman, sobe su višekrevetne (7-15 ljudi), a toalet je u prizemlju. Upotreba tuša se zasebno plaća. Jedna naša saputnica, generacija šestdeset i neke, koja sada živi u Engleskoj, kukala je što mora da se smesti u 15-krevetnu sobu, koja je bila namenjena ženama, tako da smo se zamenili. Pevušim pesmu grupe „Buldožer”:

„Žene su ženstvene, žene su ukras prirode...
Muškarci su pravi muškarci, eh ti muškarci!
One ih mole, da ih vole, one ih mole...
Jer žene vole, vole žene – samo kad su zaljubljene!”

Ja sam otišao u žensku, a ona u 7-krevetnu mušku sobu, gde su snom pravednika već spavala i hrkala dva Francuza. Na pitanje kakva je razlika između ovih soba, s obzirom da ni jedna nema mokri čvor, jedini mogući odgovor je „jebemliga”. Engleskinja je sa sobom zadužila i puha, koji je u istoj boravio neprijavljen. Ova razdragana životinjica je vrsta glodara. Najviše podseća na omanju vevericu, a kitnjasti rep mu je dugačak, koliko i celo telo. Krzno mu je sivkasto-braonkaste boje. Uši su velike i okrugle, a oči male. U vreme antičkog Rima, puhovi su gajeni radi ljudske ishrane. Slovenci ih i danas smatraju za delikates. S obzirom da teži manje od dvesta grama, ne bi bio dovoljnan “ni za pod zub”. Jedino mi pada na pamet da bih mogao da ga pojedem iz odmazde, ako bi on predhodno usudio, da pojede moje skromne zalihe hrane. Ujutru su nam se komšije žalile da od malog „klabera” nisu mogli oka da sklope.

“Tako vam i treba”, rekoh im, “kad ga držite utamničenog. Da ste ga vodile na izlete i on bi bio zadovoljan i zaspao kao klada”.

Sledeći dan smo otpočeli obilnim doručkom u planinarskom domu, omletom i jakom kafom, koja je trebala da nas osposobi da izdržimo bogat turistički program. Prvo smo obišli Hudničev most na rečici Mostnici, uživajući u prelivima tirkizne boje vode i zelenila vegetacije, koja je reku izdašno okruživala. Ovaj most spaja seoca Stara Fužina i Ribčev Laz. Pejzaž je kao sa omota „Milka” čokolade, simpatične alpske kućice okićene cvećem (visećim begonijama), sa planinskim masivima u backgroundu. Predeli zelene, negovane i održavane trave, urednih njiva, predivna klima koja razgaljije dušu i tera telo na pokret.

Neprekidno očekujem da se, iz neke od obližnjih šuma, pojavi Hajdi, pegava, sa zlaćanoplavim kikicama, sada već zrela žene i pogleda me svojim čelično plavim okicama. Sledila je poseta skijaškom centra Vogel, koji se nalazi na 1535 metara nadmorske visine. Pošto smo bili „tanki” sa vremenom, umesto planinarenja, na vrh smo se uspentrali gondolskom žičarom, koja je brzo savladala visinsku razliku od 963 metara. Mnogo brže i lakše nego što bi mi to uradili, svakako. Pored Vogela, Bohinjska oblast ima još jedan turistički centar Koblu. Kobla se uzdiže nad Bohinjskom Bistricom i nudi 20 kilometara skijaških staza, koje se nalaze na nadmorskoj visini od 540 do 1.480 metara, kao i dve uređene staze za nordisko trčanje. Vogel ima čak 36 skijaških staza. Pošto smo odlučili da malo i propešačimo, popevši se na vrh, popričali smo sa slovenačkim zaljubljenicima u padobranstvo i paraglajding, koji su sa ovih padina izvodili svoje letove, od kojih, mnogima zastaje dah u grlu. Saznali smo da i svako može sebi priuštiti panoramski let, letiti zmajem ili paraglajderom, tako da ćete za tandemski let s Vogela izbrojati devedesetak evra. A kada je grlo postalo suviše suvo, tu se odnekud našlo „Laško” pivo da ga razgali. U dobro opremljenim planinarskim domovima pronašli smo mape planinskih vrhova i pečate koje smo uredno uneli u naše planinarske knjižice.

U podnožju Vogela na 512 metara nadmorske visine nalazi se najveće i najdublje slovenačko jezero Bohinjsko i istoimeno mesto iz kojeg su prvi planinari još davne 1778. godine uspeli da se uspentraju na Triglav. Zateći ćete ih tamo i danas, u vidu okamenjenih statua, kako pokazuju ka Triglavu.

Ako je dan lep i vedar, prateći smer u kojem pokazuju, ugledaćete najviše vrhove Triglava. Pažljivo ih osmotrite i shvatićete da ni malo ne liče na one sa slovenačkog grba. Pa na Slovencima je da odluče; ili da menjaju grb ili da krešu planinu. Tamo gore, po paganskoj legendi, živi bog Triglav, pod čijim nogama, a na opasnim stenama i provalijama, boravi Morana, boginja smrti. Stoga im nismo hteli da smetamo i svoje aktivnosti smo usmerili na podnožja ovih moćnih planinskih masiva. Na Triglavu živi i Zlatorog, kozorog zlatnih rogova. Njegovu statua pronaći ćete na obali jezera, pa mi stvarno nije jasno, zašto se planinari kače po tim silnim, strmim i opasnim čukama, kada svega toga ima i dole, a i mnogo je lakše. Nešto vam je taj zlatorog poznat? Da, to je ona simpatična rogata životinjica, koju ćete najpre susresti na etiketi „Laškog” piva. Njegov dalji rođak, gams, živi i rikom se oglašava na planini Pršivcu, koja se nalazi na drugoj strana jezera.

Bohinjsko jezero nastalo je tekotonskim poremećajima, a vodu dobija topljenjem lednika. Površine je od 6,6 km2 dužine oko 4, širine 1,2 kilometara i najveće dubine od 45 metara. Za razliku od Bleda, Bohinj je pre svega mesto “divlje lepote”. Za obilazak Bohinjskog jezera treba vam oko pet do šest sati hoda. Jeste da je staza oko jezera dvaput duža, od one oko bledskog jezera, ali je konfiguracija terena takva, da jednostavno ne možete brže da se krećete. Stoga je ovo mesto omiljeno odredište brojnih planinara, alpinista, pravih ljubitelja prirode i onih željnih adrenalinskih avantura. Pored nas prolaze brojni biciklisti, a po vertikalnim stenama veru se alpinisti, ljubitelji slobodnog penjanja svih uzrasta. Nije me napuštao utisak, da Slovenci, kada krenu da se bave nekim sportom, iz kuće povedu sve živo što se po njoj šeta ili gmiže. Tako smo viđali roditelje koji su u speciijalnim ruksacima nosili i sasvim male bebe ili su upregli usplahirene kućne ljubimce. Možete iznajmiti bicikl, štapove za pešačenje ili konje za jahanje i njima obići jezero. Budite oprezni kada budete kupovali mapu sa biciklističkim stazama, jer cene, zavisno od prodajnog mesta, dosta variraju. Osim pedaliranja, tabananja i galopiranja, možete forsirati jezero koristeći priručna prevozna sredstva u vidu čamaca, kanua ili kajaka. Iako je voda dosta hladna i mala deca se kupaju, a jedan momak po jezeru usmerava malu jahticu, navodeći je daljinskim upravljačem. Skrećem Megi pažnju na devojku, koja nosi majicu sa obeležjima bivše, zajedničke zemlje. Ne shvatajući da mladež ne podleže ideologiji, već da je ovakav stajling proizvod trenutnog hira ili namerne provokacije, Megi bezuspešno pokušava da je dozove, plaćajući tako, po zna koji put, preveliku cenu za svoju jugonostalgičarsko-prokomunističku zaslepljenost. To će biti i osnovni lajtmotiv, koji će nas uveseljavati po povratku u planinarski dom.

I dok se probijamo kroz letnju kolonu, koja se poput usijane zmije, uvija putem, sa vrha puca veličanstven pogled na Bled. Ređaju se slike koje tvore čudan kolaž: luksuzni džipovi zatamljenih stakala, socrealistička, oronula zdanja, dosadni, mnogobrojni turisti sakupljeni sa svih strana sveta i šareni biciklisti u prolazu.

U samom Bohinju postoji veliki broj trgovina i restorana. Prodavnice opreme za sve sportove su dobro opremljene, a cene sasvim pristojne. Kao i svako turističko mesto i Bohinj ima svoj mit. Legenda pripoveda da dok je Bog (Boh) delio mesto pod suncem, za razliku od ostalih, Bohinjci su delovali smerno i skromno. Videvši ih tako bogobojažljive i nezajažljive, Bog im je podario najlepše što je imao u ponudi. Iz zahvalnosti, Bohinjci su prelepom jezeru dali ime Bohinj. Ali ne leži vraže! Predstavnik nebeske opozicije, Đavo lično postarao se za infrastrukturu i smeštajne kapacitete (kapitalne investicije, u današnjem žargonu). Po nekim pričama u jezeru, obitava strašna neman, ali mislim da je to sve bila čista laž, do trenutka kada se nisam odvažio da se okupam u njegovim modrim i ledenim vodama. Naravno, gde, ako ne na mestu, gde je kupanje zabranjeno. Razlog za to bila je gužva na uređenim plažama, a i paprena cena ulaznice na iste. Stvar mentaliteta, mislim. Srbi, Rusi i poneki zalutali labud. Tablu sa natpisom o zabrani brčkanja vešto smo kamuflirali odećom (da se nadležni ne dosete!) Potom obilazimo prodavnicu suvenira i bivamo zatečeni previskim cenama slovenačke nošnje (čuvenih pastirskih kapica i kratkih kožnih pantalonica). Moja želja da se prerušim u Kekaca, poznatog pastira iz prastarog filma, čija se radnja dešava na ovim prostorima, surovo je, u samom začetku, osujećena. Utehu vrlo brzo pronalazim u jezerskoj pastrmci koja pliva u slovenačkom vinu, cvičeku. Pošto su primarne strasti zadovoljene, sada mogu da jodlujem ili igram polku, a što se kostimografije tiče, uvek mogu da pribegnem „Laibach” ikonografiji , samo da na nekom proplanku pronađem odbačene rogove nekog papkara i pokupim ponešto iz arsenala totalitarnih režima. Vreme je za odlazak do autobusa i do doma, jer smo za večeras planirali da još posetimo slap Savice.

Svakako nalepši vodopad u Sloveniji je slap Savice, dug oko 78 metara. Slap je izvor reke Save opevan u delu poznatog slovenačkog pesnika Franca Prešerena (1800.-1849.) „Krst pri Savici”. Prešeren je rođen u blizini ovog prekrasnog vodopada, u mestu Vrba nedaleko od Bleda. Sava ima dva izvora, Dolinku i Bohinjku. Sava Dolinka izvire kao reka Nadiza na 1232 metara nadmorske visine i u vidu slapa pada 12 metara duboko. Zatim se spušta u dolinu Tamar, gde ponire i izlazi kod Radeča, u vidu nekoliko jezera, poznatih pod imenom Zelenci, zbog smaragdno -zelene boje vode. Drugi izvor reke Save izvire ispod planine Komarča u vidu visokog slapa Savica, koji se vodom napaja iz Crnog jezera. U vreme obilnih kiša Crno jezero stvara još jedan, privremeni, kaskadni slap visok oko 600 metara. U živopisnom seocetu Ukanc, na kraju jezera, kao što mu i samo ime kaže („u kraj”) Savica se, u širokom meandru, ledena i bledo zelena, penušava od udara o kamen, uliva u Bohinjsko jezero, da bi se iz jezera iznenada pojavila, kao Sava Bohinjka, ovaj put šira i dosta mirnija.

Do slapa ćete stići prelazeći brojne stepenice i blage uspone. Nažalost, sam slap Savice je ograđen, te ga možete osmotriti samo iz daljine. Ovo mesto je, neosporno, vrlo romantično. I dok zalazeći sunčevi zraci padajući na snažne slapove vode, bojeći ih duginim bojama, mi ostajemo nemi pred lepotom prirode, uživajući u huku moćnog slapa. Napravili smo pauzu na odmorištu, pokraj nadgrobnog spomenika rimskom legionaru, uživajući u sumraku, ali nas je nagoveštaj dolazka kiše upozorio, da što pre krenemo ka planinarskom domu. Dobri poznavaoci vremenskih prilika u Sloveniji, upozoravali su me na činjenicu, da se tamo u jednom danu, bukvalno, menjaju sva četiri godišnja doba. Da skoro svakog dana pada kiša, najčešće predveče. Za vreme našeg boravka, bila je švajcarski tačna; svakog božijeg dana u 19 časova. Dok Savica nestaje u karpenterovskoj magli i valja se mlečno bela ka jezeru, spušta se i mrak, a vazuh postaje zasićen vlagom. Sveže je, a tišinu, tek na trenutak, poremeti muk neke divlje životinje.

Kanjon Vintgar, udaljen od Bleda 4 kilometara na jugozapad, je prelepa uređena staza u dužini od oko kilometar i po. Po Srbiji i Jordanu sam uživao krećući se samim rečnim koritom. Ovde je to nemoguće, zbog jake rečne struje i snažne vodene mase. Uz same stene kanjona uklesana je staza obložena drvenim daskama, koja na par mesta prelazi reku Radovnu u vidu mostova. Reka je u prvom delu dosta mirna, a onda dobija snagu i spušta se u sve moćnijim slapovima. Ovaj kanjon otkrili su Jakob Žumer i kartograf i fotograf Benedikt Lergetporer februara 1891. godine. Zadivljen lepotom ovog kanjona, poželeo sam da na kraju puta postoji neki kafe, gde bismo se mogli osvežiti i uživati u ovim prirodnim lepotama. Kao da je neki dobri duh, poput onog iz Aladinove lampe, pročitao moje misli i uslišio moje molbe. Napravili smo kratak predah uz odlično slovenačko limun-pivo. Porodica Petrović brojna po sastavu i lepa po izgledu, već je uživala u kupanju, prenoseći pozitivnu energiju na ostale članove naše grupe. Idemo dalje, a to je natrag do Bleda, da se još malo kupamo, obiđemo jedino slovenačko prirodno ostvce (ono na jezeru!) i naravno, da probamo još ponešto od bogatstva slovenačke gastornomske ponude. Ove aktivnosti su nas toliko zaokupile, da je vreme do povratka u dom, brzo prošlo. Ostalo je da još pomognem našem vozaču Alanu da dospemo gorivo, jer sutra napuštamo planinarski dom i krećemo polako natrag.

Ustali smo prilično rano, kako bismo uspeli da vidimo sve ono što smo zamislili. U Staroj Fažani nabavljamo lokalne specijalitete krašku pršutu i bohinjski kačkavalj, vino Malvaziju, štrudlu sa višnjama i krećemo put Škocjanske pećine. Ona je jedinstvena prirodna znamenitost, delo reke Reke u podnožju planine Snežnik. Sama Reka ima najveću slepu dolinu u Sloveniji. Jama ima više grandioznih dvorana, dugih od 10 do 300 i visokih oko 100 metara. Na kraju se dvorane ulivaju u moćni kanjon, kojim teče Reka ponornica, prizor dostojan onom iz pakla (bar ga ja tako zamišljam, a vizuelno prelepo deluje!). Valjda je to razlog što su i mnogi filmovi ovde snimljeni, računajući i moj amaterski. Tunel prolazi kroz Tihu jamu, deo podzemnog kanjona dugačkog pola kilometra. Prvi deo, koji se zove Raj, prepun je stalaktita i stalagmita, a drugi deo, pod nazivom Kalvarija, nekada je bio korito reke.

"Visita interiora terrae, rectificando invenies occultam lapidem"

Ukupna dužina podzemnih prolaza je oko šest kilometara. Ovo kraško biosferno područje, koje obuhvata oko 413 hektara površine, proglašeno je 1996. godine za regionalni park prirode. U pećinama živi 250 vrsta biljaka i pet vrsta slepih miševa. Do restorana se vraćamo delom peške, a delom uspinjačom, tako da imamo vremena da popijemo poneko prehlađeno pivo. Tamnu mrlju na naš boravak ovde, bacio je, jedan neidentifikovani saputnik iz naše grupe, koji je pokušao da ne plati račun za konzumiranu hranu i piće. Govoreći da mu je dosta takvih protuva, zbog kojih nas bije loš glas, drugi, ali ovaj put, savesni saputnik, podmirio je njegov ceh. Uuuaaaaa za prvog i veliko bravo za drugog!

Nemamo, nažalost, vremena da posetimo Postojnu i čovečju ribicu, niti kanjon Soče i upražnjavamo rafting po njoj. U nekim starim spisima pročitao sam da su na prostorima današnje Škofje Loke nekad spaljivali veštice. Danas ih ne spaljujemo, zavodimo ih i vodimo kod popa na krunisanje. Teoriski gledano, pošto smo imali kolektivnu šengen vizu mogli smo da „skočimo” do Trsta na kapućino ili sladoled, od kojih smo bili udaljenim tričavih pola sata. Ali u grupi je pobedio razum, nad razbuktalim strastima, „ajmo na put, žurimo kući! ” Takva logika poražena je u Novom Mestu, gde se autobus volšebno pokvario, a mi, neočekivani, ali priželjkivani predah, u maniru svetskih putnika, maksimalno iskoristili, za uživanje u lignjama na žaru, domaćem crnom vinu i društvenim igrama.

Zvuk mora - zvuk života

Tamo gde cveta limun žut

11. – 22. jun 2006. god.

Opet je počelo kišiti, kao što kiši na grčkim ostrvima u junu. Kiša dosadno rominja, olovno nebo, teško kao moji očni kapci. Predveče počinju da duvaju prvi vetarovi. Leto 2006. počelo je sumorno. Dug i iscrpljujući put autobusom do Igumenice i trajektom do Krfa, ostavlja nas bez atoma snage. Loše vreme uništava još ono malo volje i pozitivne energije. Da bi nas održali u životu, u autobusu nam puštaju par bioskopskih filmova (uspješnica, što bi rekli naši zapadni susedi). Zamor u mišićima, grčevi na licima neispavanih putnika, tiho negodovanje, putu se ne nazire kraj, a vreme prolazi sporo...

Krf, dragulj Jonskog arhipelaga, smaragno ostrvo, Odisejeva Šerija. Krf, grad sa mletačkim, francuskim i engleskim uticajima, sa uskim, kamenim ulicama punim taverni, kafića i diskoteka. Istorija Krfa je uzbudljiva i zanimljiva. To je eklektička mešavina istoka i zapada. Mlečani su im dali zgrade i naučili ih izgajanju maslina, Englezi vodovod i kriket, Francuzi parkove i univerzitet. Od kolonije nekad moćnog Korinta, saveznika Atine, nezavisnog polisa i jakog pomorskog i trgovačkog centra antičke Grčke. Potom sledi petovekovna prevlast Rimljana nad ostrvom, koje nasleđuju Vizantinci. Nisu ga mimoišli ni Huni, Vandali, Goti i Arapi. Pokušali su, u više navrata, da ga osvoje i Turci, ali nisu uspeli. Dvaput Krfom su vladali Mlečani, drugi put u XIV veku zadržali su se skoro pola veka. Njihov uticaj vidljiv je u gradskoj arhitekturi i načinu života. Staro gradsko jezgro smestilo se između Stare i Nove tvrđave. Staru su podigli Vizatinci, a Novu Mletci. Posle vladavine Francuza i Engleza, Krf sa ostalim jonskim ostvima pripojen je grčkoj državi 21. maja 1864. godine.

Krf je značajan i za nas Srbe. Novembra 1915. godine srpska vojska, posle napada Nemačke, Austrougarske i Bugarske, iscrpljena Balkanskim ratovima, oktobra 1915. godine počela je povlačenje kroz Albaniju. Egzodus cele države u Prokletijama, oštra zima, glad, isrpljenost i napadi albanskih bandi pri prelasku preko albanskih planina, gudura i klanca izazvale su teške gubitke u ljudstvu. Život su izgubili oko 144.000 srpskih vojnika i 100.000 civila. Previše skupa cena, plaćena iz solidarnosti prema saveznicima, u trenutku kada se sa Austrougarskom i Nemačkom mogao potpisati, na prvi pogled, vrlo povoljan separatni mir. Kao i svi događaji koji su sledili, nauk srpskom narodu da gleda svoje interese i ne reaguje emotivno na istorijske događaje. Svestan moći medija oboleli vojvoda Putnik doneo je odluku da se celo povlačenje fotografiše, kako bi svet saznao za gologotu srpske vojske.

Ono što je ostalo od srpske vojske i izbeglica skupilo se početkom januara 1916 godine na albanskoj obali. Italija odbija da prihvati na svojoj teritoriji, a Francuzi planiraju prebacivanje u Tunis. Posle ruske intervencije, saveznici odlučuju da srpsku vojsku prebace na jonsko ostrvo Krf. Pošto je Grčka neutralna, ostrvo za tu priliku okupiraju francuske snage. Ljudski transport se prvo iz Drača i Valone doprema na ostrvce Lazareto, gde je vršen pregled stanja vojnika, a oboleli se prebacuju na ostrvo Vido, gde se formira bolnica. Na Krf stiže i Srpska vlada i Vrhovna komanda. Boravak srpske vojske na Krfu prošao je bez i jednog jedinog incidenta. Žitelji u unutrašnjosti ostrva još koriste poneku srpsku reč. O ovoj nezapamćenoj tragediji najbolje svedoče stihovi Milutina Bojića ("Plava grobnica"):

Stojte, galije carske!
Spuštajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim
u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu,
gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih,
leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.

Dnevno je na Krfu umiralo i do tri stotine vojnika, iznurenih glađu, lošim smeštajem, bolestima i stalnim ledenim kišama. Zbog nedostaka prostora na tada kamenitom ostvu, bez vegetacije, preminuli počinju da se sahranjuju u dubinama jonskog mora, takozvanoj Plavoj grobnici. Žrtava je sve više, a evidencija, nažalost nije vođena. Takva tragedija nije zabeležena u istoriji nijednog drugog naroda, nijedne druge vojske. Prvu počast polaganjem lovorovih venaca u Plavu grobnicu, preminulim vojnicima na Vidu, odavila je 17. maja 1929. godine eskadra Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije.

Zbog blage mediteranske klime, ali i jake volje i morala srpske vojske, dolazi do brze obnova vojske i trijumfalnog povrataka u zemlju preko Solunskog fronta, gde nije imala baš podršku saveznika. Neverovatna snaga, moral i veličina srpske vojske, završio se, nažalost, neuspelim projektom jugoslovenske države, kojem će se posle Drugog svetskog rata pridružiti još jedna utopistička ideja - komunizam. Srbi koji su bili nosioci ovih projekata, postali su i njegove najveće žrtve. Grci vode računa o ovoj srpskoj svetinji i proglasili su je za ekološku zonu, mada su mnogi merkari ostrvo, misleći da ga komercijalizuju.

Srbija je, danas opet, nezavisna država što je vidljivo i na graničnom prelazu između Srbije i Makedonije. Nadam se da su nas po depeši ministra policije kao značajne osobe koji napuštaju Srbiju evidentirali. Na grčkom drumskom graničnom prelazu Evazoni u frišopu, simpatična grčka prodavačica kao da je znala da proceni moje želje i još više platežne sposobnosti. Nažalost, grčki toalet na ovom prolazu su, čak i ispod srpskih standarda.

Hotel "Sheria beach" u Dasiji je solidan, ali asketski. Voda ima miris sumpora. Sobe imaju TV prijemnik i klimu, ali se upotreba daljinskog upravljača, dnevno, naplaćuje 2€. Na sreću, moj aparat je radio bez komandera. Snalažljivi srpski turisti, setili su se odmah univerzalnih komandera koji se u hipermarketu "Jambo" mogao nabaviti već za 2.50 €. Večera je solidna i obilna "a la carte". Doručak stalno isti, ali vredeo je bar zbog đusa i kafe. Jutro sa novim danom donosi i optimizam. Sunce, izvor života. Nabavljam mapu ostva i pišem razglednice. Starinska navika koju sam zadržao, svi volimo da ih dobijemo, ali nas mrzi da ih drugima šaljemo. Izložili smo svoja atletska tela milujućem dejstvu sunčevih zraka, ali znali i da odstupimo kad su nam za ležaljke zatražili 2, a za suncobran 3 €. U prvom komšiluku je klub "Eden", navodno najbolji u Grčkoj, gde se ležaljke ne naplaćuju. Možeš biti klošar, ali bar budi sa stilom. Bolje nego punišić bez manira.

Popodne smo krenuli u grad Krf. Autobus ide još retko, a treba ga čekati po vrućini. Prevoz je trajao dobrih dvadesetpet minuta, a koštao 1 €. Na zadnjoj stanici busa 7 ima dobra poslastičarnica. Prvo prepad na prodavnicu "Marks & Spencer". Nema naroda koji toliko voli more i kupovinu. Obilazimo staro gradsko jezgro i palatu Mihajla i Đorđa, a u njoj kolekciju azijske umetnosti zaostavštinu trojice grčkih kolekcionara. Ulaz 3 €. Poseta staroj tvrđavi se preko dana naplaćuje 4 €, ali zato uveče možete ući besplatno, šetati ili popiti piće u kafiću sa predivnim pogledom na Krf. Potom poseta crkvi Sv. Simeona sa baroknim freskama i moštima ovog svetca, zaštitnika ostrva, koji ih je spasao nebrojeno puta. Palim sveće. Vredan pažnje je i Vizantijski muzej koji se nalazi uz obalu, putem koji vodi od grada ka luci. U Novoj tvrđavi se nalazi mornarička baza. U okviru Alpha banke, nekadašnje Jonske banke, posetili smo muzej grčkih banknota. Probali smo lokalne baklave sa kandiranim višnjama i liker kumkuat od minijaturnih pomorandži koje uspevaju na ovom ostrvu, ali čije plantaže nisam video nigde. Posmatram živopisne ulice, sa lokalnim suvenirima, ručno rađenim, cveće u duginim bojama, venecijanske palate i na kraju grčki, gastronomski specijaliteti. Sofrito je govedina sa vinovim listom i belim lukom. Uz lokalno crveno vino, naravno, koje se može degustirati u mnogobrojnim podrumima. Lepo mesto u kome treba uživati. Pri povratku bus je pun, ali smo mi, naravno, ušli na poslednjoj stanici i seli. Posle večere smo odgledali utakmicu između Brazilaca i Hrvata (1:0). Prljava igra Brazilaca i srčana Hrvata. Mi se oštrimo za utakmicu Srbije protiv Argentine u petak. Navijački rekviziti su spremni, a grupa u borbenoj gotovosti. Da u subotu kada posetimo pretke na ostvu Vidu imamo nešto lepo da im poručimo.

Jutro protiče u šetnji parkom Spianadom, uživanjem u espresu pod svodovima Listona. Sa simpatičnim parom Slađom i Peđom iznajmljujemo crveni automobil Kia Piccanto sa muzikom i klimom i pripremamo se za razgledanje ostrva. Par dana, može sa prekidom, dnevno 25 € + gorivo. S obzirom na naše planove isplati se. Iščitavanje tekstova, proučavanje mapa, priprema plana puta i potrebne opreme.

"Maslinove šume ovde padaju sa bregova u dugim srebrnim kaskadama. Bez prastarih maslina ovo ostrvo ne bi imalo ni svoju lepotu ni svojun slavu. Sve je na ovom ostrvu mirno i prozračno, i lako kao senka", kaže Jovan Dučić.

Prvo na jug. Poseta hipermarketima i popuna zaliha za dohranu, termosa i asure. Postoji i Metro, ali nisam poneo karticu. Krećemo ka Ahilionu, palati austrougarske carice Elizabete zvane Sisi. To je ista ona vladarka koju su Mađari obožavali i podigli joj u čast velelepni Erzebet most. Opa, neprijatno iznenađenje, ulaz 7€. Jedan je život! Palata je vredna posete sa predivnim, nameštajem, statuama i negovanim vrtom, kojim dominira kolosalna statua Ahila.

Pogled iz ovog vrta je orgazmičan. Turistički vodič mora sve da zna o lokalitetu, pa je tu knjiga o palati i carici Sisi, na srpskom za 5 €. Još malo predaha u hladovini kafića uz hladnu kafu, pa put pod noge (točkove) do Benecesea i muzeja školjki. Predivna izložba podvodnog sveta ostaviće vas bez daha i dodatnih 4 €. Za sećanje dobijamo suvenir, magnet za frižider.

Nastavljamo put i uz malo lutanje u unutrašnjost ostrva i posmatranje maslinjaka pod mrežama, stižemo do grada Kavosa, rezervata za neobuzdanu englesku omladinu. Carstvo alkohola i slobodnog seksa. Par sati pred utakmicu. Atmosfera napetog iščekivanja. Svugde engleske zastave, pivo, krupne devojke sa minđušama i tetovažama na svim mogućim i nemogućim mestima uvijene u engleske zastave i mladići ofarbanih lica i mutnih pogleda.

Najupečatljiviji je bio korpulentni navijač Donald Duck u pratnji par pripadnika sisatih ostrvskih stvorova. Ručamo grčki meni u McDonaldu i nabavljam naradžastu maramu za plivanje. Dok ostrvskim zverima nadolazi adrenalin i bubri bešika, napuštamo Kavos, na vreme. Bolnička kola već razvoze navijače za koje je utakmica već završena. Put nas vodi uz obalu, predivne plaže i mnogobrojne porodične taverne. Predah uz frape i predivan pogled. Voda čista, topla i smaragdna. Posmatram u daljini crtu, gde se spajaju pučina i nebo. Galeb leti i traga po moru za plenom. I miris čempresa, tek da izmami suzu mušku, najtežu. Usput smo uslikali Mišje ostrvo i uputili se ka Ipsosu. Tamo su Engleze ukrotili i pripitomili, pa bi recept trebalo faksom da pošalju kolegama u Kavos. Sumrak i riblja gozba na obali uz vino. Nepodnošljiva lakoća postojanja. Trenutak kada znate da uživate i da ćete mi se sa nostalgijom vraćati. Kad bi ceo život mogao da bude sastavljen samo od takvih uspomena!

Dan je sve u znaku utakmici Srbije i Argentine. Zamenili smo večeru za ručak, mi menjamo noć za dan, za neki novi dan, rezervisali mesta u kafiću na obali i isplanirali postavljane zastave države Srbije. Bože pravde ti što spase od propasti dosad nas, prati danas srpske fudbalere i budi im večni spas! Napravljeno je i nacionalno pomirenje da Megi navija za Jugoslaviju sa petokrakom, a mi za srpske orlove. Grčki kelner prezrivo je odmahnuo rukom kada sam mu saopštio da ćemo razbiti Argentince. Videće on svog boga, ako slučajno ne pobedimo. Prepodne provodimo u opuštanju i kupanju, vodeći ljubav sa hladnom, morskom vodom. Prelistavamo srpsku štampu, koja ne sluti ništa dobro. Standardno. Zvezda je pripekla, prihvatamo se jela, jer zdravlje na usta ulazi. Počinju pivske pripreme i treninzi. Na lice nanosimo boje državne zastave, postavljamo srpsku trobojku na ulazu u kafić. Svaki naš trud je uzaludan. Gaučosi su nas odrali kao krdo bizona. Megi, jugoslovenska revolucionarka kaže da sa izdajnicima (fudbaleri i trener) treba po kratkom postupku. Po prvi put, moram priznati, možda je u pravu. Grci bogojažljivo posmatraju naše reakcije, neće valjda stradati kafić. Tugu utapamo u jonskom moru. Predveče provodimo u tipičnoj grčkoj kafani uz prženu fetu, giros, grčku salatu i belo vino "Recinu". Šetamo da lakše svarimo, kaloričnu hranu i bruku zbog poraza 0:6. Ophrvani bolom, kupujemo sapune od maslinovog ulja da speremo sramotu. Gorak turistički život sladimo lokalnim specijalitetom, čokoladnim kolačem sa bademima.

Danas obilazimo srpske svetinje na ostrvu. Prvo poseta Srpskoj kući u Krfu, koja postoji samo zahvaljujući entuzijazmu i ogromnoj energiji našeg konzula. Sredstva iz zemlje ne stižu, a on nema prava da prodaje knjigu koju je sam napisao o golgoti srpske vojske u I svetskom ratu. Na zgradi se odskora vijoru srpska državna zastava. Čast je i obaveza imati takve pretke. Nadajmo se da će srpski narod pronaći u svojim redovima takve gorostase i ljude visokih moralnih vrednosti, spremne da nastave tradiciju srpske državnosti i uvedu Srbiju, tamo gde je po istoriji i kulturi uvek pripadala, u društvo evropskih naroda. I na taj način se na najbolji način odužiti ljudima koji su svojoj državi žrtvovali sve što su imali, uključujući i sopstvene živote.

Slobodnih dva sata koristimo za posetu Arheološkom muzeju sa zanimljivom kolkecijom figura, vaza, novčića i impozatnim portalom. Pravimo predah uz sladoled u Meku, nabavljamo cveće za posetu Vidu. Šetajući uz obalu stižemo do luke, ukrcavamo se u brodić, koji nas prebacuje do ostrva Vido. Posle kraće šetnje dolazimo do monumentalnog mauzoleja stradalim srpskim vojnicima sa natpisom "Jugoslavija - srpskim vojnicima". Iznad natpisa se od aprila ove godine nalazi grb Kraljevine SHS.

Popodne u Dasiji uz tiramisu i nes, a potom plaža, gde susrećemo planinarke beogradske "Pobede". Razmena iskustava i utisaka o posećenim lokalitetima. Nažalost, zbog kolektivne vize ne mogu da odem na izlet do Albanije, koji košta tričavih 35 €. Šengenu, muko moja pregolema! Uveče u diskoteci "Eden" u prijatnom ambijentu i veselom društvu propratili smo nastup DJ Linda Martineza. U isto vreme u Srbijom odjekuje neka druga muzika. Tu ni "Veniš" ne pomaže! A onda oko ponoći promiče Branka u tankom, lanenom kompletu, kroz koje su se nazirale tange. Njena plava, kovrdžava kosa, zaviori se u tajanstvenoj, krfskoj noći.

Nad Krfom su leteli galebovi i hidrozmajevi. Iz luke je polazio brod sa staklenim dnom "Kalipso star". Naš plan je bio drugačiji, ka severu ostrva - Kasiopiju, Sidariju sa kanalom ljubavi. Legenda kaže da par koji se tamo okupa večno će živeti u ljubavi. Sa glavnog puta smo, često, skretali da bismo osmotrili plaže i ako nam se dopadne okupali se. Kasiopi je živopisna grčka varoš, prvo veće mesto na koje smo naišli. Kupamo se u Agios Spiradonisu, a ručamo u Rodi u tipičnoj grčkoj taverni na obali. Potom, Sidari i kanal ljubavi. Pririoda je formirala i kanal, ali i tunel, kroz koji smo proplivali. Suviše kasno smo ugledali natpis da to može biti opasno. Da li u fizičkom ili možda emotivnom smislu, ne znam. Kada saznam, javiću vam. U svakom slučaju ne propustite da probate afrodizijački jogurt sa medom i orasima. A onda kroz živopisna mesta u unutrašnjosti ostrva natrag do Dasije. Veče na krfljanskoj tvrđavi, lutanje mletačkim ulicama starog grada, doživljaj koji se ne može dočarati. Monumentalna arhitektura, igra svetala i senki, mirisi, zgodne devojke u prolazu, jednom rečju, bez problema mogu sebe da zamislim kao stanovnika ovog simpatičnog ostrva. Lepota, stil i zabava, ali i neki čudan spokoj koji, napaćenu tranzicionu dušu puni novom, pozitivnom energijom. Do sutra i nove avanture.

Plan je usmeren ka zapadu i tvrđavi Angelokastro, vizantiskom dvoracu Mihajla Angelosa iz XII veka. Prvo svraćamo u prodavnicu suvenira od maslinovog drveta. Vlasnik je ljubazan, ali nenaspavan pošto ima bebu kojoj izbijaju zubići. Posle brojnih krivina i uskih uličica, gde se prolaz, naizmenično reguliše semaforima, dolazimo u podnožje Angelokastra. Preobuvam se u patike, uzimam vodu i krećem u osvajanje ovog dvorca. Na vrhu uvek čeka nagrada, ovog puta to je višestruki, svršavajući pogled na sve strane. Kao sa razglednica ili reklamnih letaka turističkih agencija. Ono što vam uvek obećaju, o čemu sanjarite, a retko kad vidite. Nirvana. Po povratku osveženje uz jogurt sa jagodama i dinjama u društvu jednog foksterijera. U lokalnom seocetu probamo lokalni med, masline, kukmuat, vino i uzo. Umetnička i kosmopolitska amosfera. Kratka vožnja do Paleokastricije i kafića "La Grota" sa predivnom plažom. To je raj o kome vernici sanjaju, a mi ga upravo koristimo. Pizza koju sam naručio, čak je lošija od one koju sam ja prvu put napravio. Ali zbog drugih okolnosti, sve im je oprošteno. Uvala sa strmim, vulkanskim stenama i smaragdnim morem, čiju boju poprimaju i moje oči. I dok listam časopise iz zvučnika mi se obraća Šade. Dok sumrak polako pada obilazimo nudistička plaža Mitotiotis kod Ermonesa. Zalazak sunca nas zatiče na Glifadi, gde počinje žurka uz fetu, lubenicu i uzo. Posle večere, još malo šetnje uz more, hladno pivo u udobnoj ležaljci kafića sa pogledom uperenim ka pučini. Iščekivanje sutrašnjeg krstarenja. I dok sanjivi krećemo na odmor do sutra, asfaltnim putem prolaze nemački planinari, oslanjajući se na štapove. Vraćaju se, sa samo njima znanog puta, posle par minuta.

Krstarimo u blizini Paleokastricije. Brod ima providno dno. Posmatramo korale i ribice. Na gornjoj platformi posmatramo obalu, uvale i pećine, stene nalik na majmunsku glavu i orla, a u jednoj pećini pronalazimo ostatke nemačkog, ratnog broda. Najviše vremena provodimo na "Rajskoj plaži", kupajući se, uz roštilj, salatu i vino. Vazduh trepti, kao da nebo gori. Visoki zaštitni faktor krema štiti nas od opekotina, kao i suncobrani, ali u glavi se svašta muti.

Dan koji treba iskoristiti, sutra polemećemo ka Srbiji. Spremio sam "strong program" . Posle doručka kupanje, pa odlazak u grad. Kuliranje po gradu i odlazak do luke do "Kalipso Stara", brod sa staklenim dnom, francuske proizvodnje vođen elektronikom. Oplovljavamo ostvo Vido i silazimo u potpalublje. Ronioci, jedna devojka i dva mladića pokazuju nam ribe, jastoge i školjke. Kao u romanima Žila Verna ili emisijama Žaka Kustoa. Gledamo umeće dresiranih morskoh lavova koji tapšu, skaču, ljube izvode svašta za par ribica. Klasičan primer korupcije na delu. Međutim, treba požuriti jer još ima u planu posetu "Aqualendu". Dosadno čekanje autobusa br. 8 i besplatna vožnja koja je trajala dvadesetak minuta. Pridružujem se engleskoj porodici i ulazim. Uštede od 15 € ! Prvo opuštanje u bazenu sa sedam vrsta talasa, potom raznovrsni tobogani, crna rupa, lenja reka, gusarski brod sa iznenadnim polivanjem vode iz neočekivanih prvaca i na kraju džakuzi. Pri kupovini ulaznice dobijate raznobojne, plastične narukvice, koje svi nose. Svi osim mene! Park se zatvara u 18h, izlazim na put, a od autobusa ni traga, ni glasa. Krećem pešku pravcem kojim sam i došao. Prolazim kroz romsko naselje, a jedan mali dečkić pokušava da me animira i nešto zaradi. Ne zna da je letovanju kraj i da se u pogrešnoj crkvi krsti. Grci u unutrašnjosti ostrva, slabo govore engleski i često vam mogu dati pogrešne informacije, na koje ne bi trebalo da se oslonite. U vezi njihove orjentacije i procene rastojanja između mesta treba biti obazriv i uzeti ih sa rezervom. Na raskrsnici, gde se ukrštaju autobusi br. 8. i 11. uspevam da ustartujem ovaj drugi. Problem je što nemam kartu, a u autobusu je automat i vozač ne prihvata novac, već zaustavlja ispred prve prodavnice, u kojoj kupujem kartu koju poništavam u vozilu. Stižem u Krf, baš na vreme da uhvatim bus za Dasiju. U hotelu, na oglasnom panou zatičem lošu vest, polazimo ujutru u 7h, a avion poleće u 920. Posle večere kuliramo u ležaljkama, pijući pivo i kupajući se (čuveno srpsko opraštanje od mora). U međuvremenu fudbalska reprezentacija Srbije doživela je još jedan poraz. U ponoć odlazimo na spavanje, sutra se ovo uzbudljivo letovanje, nažalost, okončava.

Buđenje je bilo bolno. Bunovni teglimo kofere pune usomena, ne prođe mnogo a oko zaiskri. Autobus nas prebacuje do aerodroma. Predajemo kofere i prolazimo pasošku kontrolu za egzotične zemlje van EU. Onda još malo muvanja po djutiju i njiškanja novih parfema poznatih firmi. Kafa pred let koji kasni. Poneka nervozno pripaljena cigareta. I slatkiš da popravi raspoloženje. U avionu dosta praznih mesta. Posmatramo albanske planine i jezera. Slećemo na beogradski aerodrom "Nikola Tesla". Pasoška kontrola. U strogoj policijskoj uniformi lepa, nasmejana devojka. Da povratak u srpsku stvarnost bude lakši i lepši, dokaz da u Srbiji i za Srbiju ima šanse. Samo da nam i zemlja bude tako lepa i nasmejana.

Gvozdena kapija istočne Srbije - stazama imperatora Trajana

Putovanje uz Dunav je uvek praznik za sva čula. Nemoguće je ne biti očaran prekrasnim predelima kroz koje prolazite. Prvi detaljan opis ovog područja dao je Austrijanac Feliks Kanic, čuveni balkanolog i veliki prijatelj srpskog naroda. Sledi ga rodonačelnik savremene srpske geografije Jovan Cvijić.

Istočna Srbija je polunapuštena oblast ovenčana mitovima. Raskošne prazne kuće sa liftovima i bazenima vlasništvo gastarbajtera i pored njih, u mirnoj simbiozi, stare oronule kuće sa staračkim življem. Raskoš i beda, suprotnosti koje se privlače. Kult mrtvih, spomen ploče preminulih na kućama. Ali isto tako i u najmanjem mestu neka muzika, orkestar obučen u svečana odela i opštenarodno veselje. I direktne autobuske linije za gradove Austrije i Nemačke. Renesansno građene Vlajne zift crne kose, čije seksualno umeće nadmašuje veštine japanskih gejši. Život ovde teče u skladu sa nepisanim pravilima, a kao posledica izolovanosti celog kraja. Kako god, ovo bi mogla biti, da je pameti, srpska rivijera.

U pakleno toplo letnje jutro 22. jula 2006. godine, krećemo ka Gvozdenoj kapiji Evrope, kako u svetu zovu ovu oblast. Nema nas puno u autobusu, oko dvadesetpet, tu je i moja školska drugarica Maja, bankarska službenica Jasmina i par dečice koje su pravile atmosferu tokom puta. Prvu pauzu pravimo na Srebrnom jezeru, koje postaje prava turistička destinacija. Hotel i njegova letnja bašta ne rade. Srebrno Jezero je dugačko 14 km, a široko 300 metara. Nastalo je od rukavaca Dunava, koji je zbog gradnje hidrocentrale pregrađen dvema branama. Jezero je bogato ribom (som, smuđ, šaran, amur), a po Ginisovoj knjizi rekorda iz njega je izvađen najveći šaran težak 44 kilograma. Pijemo prvi nes i posmatramo jezero. Mali predah, malo priče, pa nastavak puta.

  reljefni prikaz Trajanovog mosta kod Kladova sa njegovog stuba u Rimu

Sledeće zaustavljanje je arheloškom lokalitetu Lepenski vir. Na njemu je 1967. godine pronađen niz od sedam sukcesivnih naselja koja su podignuta od XIII do VI milenijuma stare ere-te se ovo ispostavlja kao najstarije poznato urbano naselje u Evropi (AXIS MUNDI). Ovde se pratilo kretanje nebeskih tela, te je postojao hram posvećen Suncu, a pronađene skulpture materijalizuju „lik boga Sunca“. Zbog izgradnje hidrocentrale Đerdap, ceo lokalitet je podignut 29,5 metara.

Muškarci su u ta davna vremena živeli oko 50 godina, neki bi dobacili i do 70-te. Žene su živele kraće, zbog čestih porođaja (nisu korisili kondome i sl.) Interesantno je da je na pronađenim skeletima vrlo malo onih sa prelomima. Bavili su se skupljanjem plodova, lovom i ribolovom, ali i rudarstvom. 

Sahranjivanje pokojnika vršeno je po pravilu u kućama, ispod poda. Uz telo pokojnika polagani su rogovi jelena, često i čitava glava. Pošto jelen svake godine odbacuje rogove i dobija nove, ovo se tumačilo pouzdanim simbolom besmrtnosti. Čovek je, deluje, oduvek tome težio. A šta bi radio kada bi mu se želja ostvarila i da li bi se bar malo smarao, niko se nije pitao. A kao što znate tada nije bilo ni TV-a, ni Interneta. To objašnjava one česte porođaje.

 

U blizini je i hotel "Lepenski vir", poznat i po tome što su ovde organizovane, u to vreme vrlo popularne "Igre bez granica".  Bili smo deo Evrope kad su mnogi o njoj mogli samo da sanjaju.

Uvidom u dnevnik, koji sam vodio, pre pojave Facebooka, ovde sam bio na ekskurziji, te smo organizovali poprilično ludu žurku u jednom od apartmana. Opisi su magloviti, isprekidina i nejasni. Dobra žurka bila!

A i ovde sam, posle bombardovanja, upoznao svoju privremenu bračnu drugaricu. I to razdoblje mi bledi u sećanju. Kao san, kao noćna mora. Kao arheološko nalazište.

Tabula Traiana

Put se iznenada sužava, prateći Dunav i postaje krivudav, a vreme je naporno za putovanja.. Rečno korito Dunava u Đerdapskoj klisiri je najdublje u svetu. Dunav na početku Nacionalnog parka ima dubina od 24 m, pa naglo doseže dubinu od 70m. Dužina Dunava se ne meri uobičajno od izvora, već od ušća, gde obrazuje deltu Dunava. Duž puta susrećemo kupolaste peći od cigala koje nepotpunim sagorevanjem bukovog ili cerovog drveta proizvode ćumur (drveni ugalj). Ima ih dosta u ovom kraju, na radost ljubitelja roštilja. Pojedini putnici traže pauzu radi okrepljenja. Konsolidujemo snage i konačno stižemo pred manastir Vratna. Preobuvamo se i krećemo na put dug 15 km, u teško pristupačan kanjon reke Vratne poznat je po kamenim kapijama i neobičnim virovima.

Prerasti su geomorfološki fenomeni karpatskog dela Srbije i nalaze se pod zaštitom države. U klisurama malenih rečica obale nadvisuju visoki kameni mostovi. Monumentalne pojave, skrivene u tajanstvenim šumama istočne Srbije, one nemo svedoče da su u prošlosti bile pećine tunelskog tipa. Na jednom relativno malom prostoru, na istoku Srbije ima ih čak dvanaest. Kamene kapije, prerasti ili kameni lukovi, najviši su u Evropi upravo ovde. Prva kapija (Mali prerast) udaljena je oko 200 metara od srednjovekovnog manastira, dugačaka je 15 metara, širine 30 m i visine otvora 34 m Veliki prerast, ili druga Vratnjanska kapja, u neposrednoj blizini prve, ima dužinu 45 metara, širinu 23, visinu 26 i dubinu svoda 30 metara. Ove dve kapije se nazivaju se manastirske i istog su porekla, za razliku od treće, suve prerasti koja ima dužinu od 34 m, širinu 15 m, visinu 20 m. Ova treća kapija je najnepristupačnija i najmlađa, ali i najlepša i najizazovnija. Naš cilj je bilo obići sve ove kapije.

Na trenutke je bilo dramatično u stilu Indijane Džonsa, prelazak reke preko balvana, uske litice gde je težište tela trebalo prebaciti bliže steni, prelazak preko merdevina, probijanje kroz kamene stene, pored pećina, savlađivanje klizavosti terena. Nailazimo naizmenično čas na litice, pa na rastresito, ali i kameno tlu obraslo mahoviom, probijamo se kroz šipražje (paučina je svedok da ovuda skoro niko nije prošao), potom gazimo po samom koritu reke, koje je na pojedinim mestima presušilo. Teško je odrediti idealnu obuću, pošto su za obalu idealne planinarske cipele, a za rečno korito gumene čizme. Ujedno, ovo je odlična vežba za oblikovanje tela i aktiviranje svih mišića. Pijemo svežu vodu sa izvora, koračamo kroz korito reke i uživamo u prirodi. Vetar nas hladi umesto klima uređaja, izvor osvežava umesto tuša, potpuno smo u saglasju sa prirodom. Ovde uspeva oko 300 biljnih vrsta. Par puta pravimo pauze i na kraju dolazimo do trećeg, Suvog perasta. Speleolozi su ovde otkrili tri pećine "prave dragulje prirode".

Pećina najbliža trećoj kapiji, dugačka je oko 400 metara, a druga kraća, ali atraktivnija, skriva jezero nesvakidašnje lepote. Poslednja od tri je izuzetno velika i komplikovana, isprepletana brojnim hodnicima i tunelima. Tu pravimo pauzu za užinu, a onda nas čeka povratak istim putem. U povratku smo se brže kretali u ubrzo stigli do mesta s kog smo i krenuli. Brzina je imala i posledice, nekima iz grupe je popustila koncetracija, pa su prošli sa lakšim ozledama.

Vraćamo se do manastira, prisustvujemo večernjoj molitvi, palimo sveće i dajemo prilog za obnovu hrama. Manastir Vratna osnovan je 1415. a obnovljen 1836. godine. Po predanju crkvu je sagradio arhiepiskop Nikodin za vreme vladavine kralja Milutina (1279-1321). Posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. Manastriski kompleks je skroman, utopljen u okolno zelenilo. Gordo stoji kao snažna brana stenama koje bi da preplave ovu pitomu dolinu. Iznad manastira, u gotovo nepristupačnoj steni, nalazi se isposnica Svetog Nikodima. Sazidana je od tesanog kamena i pečenih opeka. U isposnici se nalazi drvenu konstrukciju, predviđenu za penjanje do otvora druge bočne pećine. To dokazuje da u isposnici neko traga za zlatom (vrlo zastupljen hobi u istočnoj Srbiji). Ulazimo u autobus i krećemo put Kladova.

Zahvaljujući povoljnim uslovima (lov, ribolov, stočarstvo, zemljoradnja, vinogradarstvo, zanatstvo, trgovina i saobraćaj) ova oblast je bila od davnina naseljena, o čemu svedoče predmeti materijalne kulture najstarije civilzacije Evrope (Lepenski Vir). Prema podacima popisa stanovnistva iz 1991. godine, u opštini Kladovo živi oko 32000 stanovnika. Položaj Kladova, zaleđe bogato prirodnim i kulturnim vrednostima, kao i ubrzan privredni razvoj posle izgradnje Hidroenergetskog i plovidbenog sistema "Đerdap I" doprineli su da se mala varošica prepoznatljiva samo po kavijaru postane značajan privredni, kulturni i turistički centar. Ako se nađete u ovog gradu ne biste trebalo da propustite da vidite značajnu arheološku kolekciju koju poseduje kladovski muzej. Kladovski kavijar, delikates od usoljene riblje ikre, posle niza pronevera u preduzeću koje se bavilo njegovom proizvodnjom teško je naći na tržištu.

U svom panegirlku imperatoru Trajanu rimski poeta Plinije Junior beleži:

"Magnum est stare in Danubi ripar!"  (Veličanstveno je stajati na obali Dunava!)

Omladinski kamp Karataš, mesto smeštaja učesnika nekadašnjih radnih akcija. nalazi se sedam kilometara od Kladova. Ulice sa bungalovima nose imena glavnih gradova nekad bratskih republika. Sobe atmosferom i stanjem u kojem je nameštaj vraćaju nas u vremena samoupravnog socijalizma. U drvenu konstrukciju kreveta urezbareni su natpisi “Viva Internacionala”, “Lenjin” i slično. Svakog trenutka očekujete da se sa razglasa oglase revolucionarne pesme, a akcijaši žuljevitih ruku pojave na sportskim terenima. Tople vode nema, ali posle ovakvih napora prija čak i tuširanje hladnom. Mišići pomalo zatežu i bole, kao posledica kretanja po tvrdoj podlozi, ali je opšti utisak odličan. Poneko je pokupio i po kojeg krpelja, koga treba hitno najuriti. Večeramo i autobusom krećemo u Kladovo u noćni provod. U gradu je u toku etnofestival, afirmacija turističkih potencijala ovog kraja, koji se ove godine održava od 18 jula. Pešačka ulica sa starim fasadama i bogatim krošnjama drveća prepuna simpatičnih, prepunih kafića sa stolovima i stolicama od kovanog gvožđa, postavljenim na kaldrmi. Kao na morskim letovalištima promenada lepršavih letnjih haljina, koje tek na trenutak otkrivaju šta skrivaju, belih uskih pantalona, preplanulih i nasmejanih lica, u šetnji, uživanju u muzici i bogatoj gastronomskoj ponudi. Kao da je Štraus mlađi imao kao inspiraciju ovu varoš kada je komponovao valcer “Na lepom plavom Dunavu”: Sastajemo se sa Majinim sestrama i sparno veče provodimo u jednom od kafića iznoseći utiske sa kanjoninga, sporta koji je sve popularniji u celom svetu. Oko ponoćni pratimo koncert “Balkanike” na centralnom gradskom trgu, nakon čega se vraćamo u kamp i odlazimo na odmor.

Budimo se rano i gle čuda vode čak ni hladne više nema, ništa od jutarnjeg tuširanja. Prva pomoć u održavanju higijene dolazi iz flaša, pa slede doručak, jutarnja kafa i obilazak hidrocentrale “Đerdap”. Plovidba kroz Đerdapsku klisuru oduvek je bila problem, zbog moćnih struja i opasnih virova. Rimljani su da bi olakšali plovidbu prokopali kanal dug 3 km, a plovila su vukli robovi. Na osnovu rimskog kanala, projektovan je, izrađen i 1878. godine otvoren Sipski kanal u prisustvu rumunskog kralja Karola I, austrougarskog cara Franca Jozefa i srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, Vuča je vršena tegljačima (remorkerima). Za vreme Kraljevine Jugoslavije plovidba Dunavom regulisala se vučom uz pomoć lokomotive, prugom koju su 1916. izgradili Mađari. Zbog važnog strategijskog položaja, napad Nemaca na Jugoslaviju otpočeo je upravo ovde 6. aprila 1941. godine u dva sata po ponoći, ubacivanjem dvadesetak diverzanata. Diverzija je bila uspešna, zahvaljujući kolaboraciji kladovskog sreskog načelnika, ruskog emigranta Leonida Čudnovskog. Tokom maja i juna 1944. godine Sipski kanal bombarduju saveznici.

Oblast posle rata zauzimaju Englezi i napuštaju tek na pritisak Sovjeta. Gradnja hidrocentrale je počela 7. septembra 1964. godine kada su svečanu vrpcu presekli Tito i rumunski predsednik Dež. Okončana je 16. maja 1972. godine, kada su je svečano otvorili Tito i Čaušesku. Za mesto gde će biti podignuta brana korišćena su nemačka ispitivanja, koja su oni izvodili za vreme rata. Priča se da je jugoslovenska vlada ta dokumenta nabavila iz Austrije, plativši je sa nešto malo namirnica. Na izgradnji hidrocetrale, na našem delu, bilo je angažovano 8000 radnika, a stradalo je 14, najviše vozača kamiona koji su istovarali trodelne module za pregrađivanje reke. Završavali bi vođeni inercijom sa natovarnim kamionima u mutnim vodama Dunava. Žrtve izgradnje hidrocentrale bile su i pojedine riblje vrste, koje su isčezle usred gradnje dve brane, najočigledniji primer su jesetre. Jedno vreme su pratile brodove, pa se iza broda u prevodnici mogao videti taman trag od više desetina metara grupisane ribe.

Kula za osmatranje je opremljena sa digitalnom kamerom koja osmatra 360°, 6km u svim pravcima, a donacija je vlade Japana. Osmatra se prevodnica, nacionalni park i rumunska strana granice. Hidrocentrala je optičkim kablom povezana sa Elektrodistribucijom u Beogradu, gde se putem računara, a na osnovu vodostaja i ostalih važnih parametara podešava nagib krilaca turbine. Osovine su kao i celokupnu ostalu opremu projektovali su i izradili Rusi. Ove godine im je istekao garantni rok, a kontrola iz Švajcarske garantovala im je još sedam godina bezbednog rada. “Đerdap II” nije ovako kvalitetno urađen, jer je krenula “perestrojka” i ruski kadar je otišao u zemlje gde se njihov rad više cenio izraženo u dolarima.. Prevodnica savladava visinsku razluku u nivoima vode ispred i iza brane od 34 metara. Prvo se izjednače nivo u gornjoj komori sa nivoom gornjeg jezera. Tada se otvaraju gornja vrata i propuštaju plovila u komoru. Vrata se zatim zatvaraju, gornja komora se prazni, a donja puni do izjednačavanja pritisaka, kada se otvaraju srednja vrata, propušta plovilo i zatvaraju vrata. Sledi pražnjenje komore do nivoa jezera iza brane, kada se otvaraju donja vrata i plovilo napušta plovidbeni sistem. Isti sistem postoji i na rumunskog strani, s napomenom da ne omogućava plovidbu najvećih plovnih objekata. Prevođenje plovila traje oko sat i po.

Sledi razgledanje znamenitosti ovog kraja, devetnaest vekova starih ostataka Trajanovog mosta, onog istog (Marcus Ulius Traianus 53-117.) koji je imao kozje uši, ali je i voleo zlato, pa se naljutio kad su mu Dačani preoteli rudnik. Za dve godine (103-105) je sazidao ovaj most, po planovima arhitekte Apolodora iz Damaska, prešao Dunav i krvavo se obračunao sa odmetnicima. Most je zapalio njegov nasledenik Hadrijan, plašeći se napada iz suprotnog pravca. Visina mosta je bila 45 metara na najvišem luku, a dužina oko 1.2 km. Bio je to najduži most u antičkom svetu. Stubove su povezivali drveni lukovi raspona 50 metara. Izrađen je od kamenih tesanika i opeke, a kao vezivni materijal korišćena su jaja i travke, a o čvrstini građevine govore i skora podvodna istraživanja. Čak su se i hrastove grede na dnu Dunava očuvale. U vreme današnje planirano je postavljanje laserske projekcije mosta, pomoću koje bi posmatraču mogla da predoči sva grandioznost mosta, ali je ta namera ostala nerealizovana. Obilazimo zapušteno tursko utvrđenje Fetislam (u prevodu “odbrana islama”, odakle je Sulejman Veličanstveni napadao Turn Severin) i rimski kastrum Dianu podignut u I veku nove ere, koji je posedovao i sistem centralnog grejanja. Durbinom osmatramo ostrvo Šimijan na koje je, sa Adakalea prebačena stara tvrđava. Adakale, ostvro koje se nalazilo kod Tekije, bilo je poznato po tome što su Argonauti na njemu gajili masline. Kasnije ga naseljavaju Turci, koji ga uređuju na orjentalni način, proizvode ratluk i druge istočnjačke specijalitete, a napuštaju tek pre nego što ga Rumuni potopaju vodama akumulacionog jezera.

 

Planina Miroč (deo Karpata) nam nudi ukus egzotike na dvesta kilometara od Beograda, beskrajne guste šume u koje bi se mogao smestiti čitav svet Tolkina. To je mesto na kojem je boravio junak naših narodnih pesama, Marko Kraljević:

“Belu vilu međ’ pleći udari,

Obori je na zemljicu čarnu

Pak je stade biti buzdovanom

Prevrće je s desne na lijevu”

Planina i vila došle su mu, ipak, glave. Turci su ga, po legendi, zarobili i vezali lancima. Tuda prođe vila Raviojla, Marko se namah uzbudi, muškost mu se pridiže do nebesa i pokida lance. Nažalost pri kidanju deo lanca ga je udario u glavu i ubio. Sada spava u nekoj od miročkih pećina, a pojaviće se kad mu sablja padne i Šarac ne bude imao mahovine da jede. Vile su po legendi visoke, vitke, lepe devojke u beloj odeći smaragdnog pogleda sa dugom riđom raspuštenom kosom okićenom cvećem. Demonska bića nalik ljudskim, obitavaju u miročkim pećinama. Dokaz da je teško razlikovati anđela od đavola. Ima ovde i vampira, pokojnih koji se ni posle 40 dana nisu upokojili. Tu samo kolac i beli luk pomažu. Na livadama i u šumama Miroča nailazimo na bogat životinjski svet, među kojima prednjače muflon i jeleni lopatari. Pogled koji se pruža sa planine je fantastičan, vidite panoramu atraktivne Đerdapske klisure i susedne Rumunije. Miroč je ujedno i kraško carstvo pećina i jama. Najduža i najveća pećina se zove Gaura Rau ili "Pećina smrti". U njoj živii nasmejani Deda Mraz, najpoznatiji ukras ove pećine. Ako ste dovoljno odvažni, možete se spustiti njome i ispod Dunava izaći negde u Rumuniji. Izlaz iz pećine u Rumuniji je okno duboko pet stotina metara. U njemu još postoje konopci koje su tri brata u doba Čaušeskua koristila kako bi se spustili u nju. Tražili su zlato i našli ga, ali je i njih pronašla Čaušeskuova "Sekuritatea" i streljala.

Za vreme dok je Dunav bio granica, duž koje se protezala “Gvozdena zavesa”, jugoslovenske socijalističke vlasti su blagonaklono primale rumunske prebege i po potvrdi iz trećih zemalja, slala ih u te obećane zemlje. Tako su sticali poene u zapadnom svetu, pa i dobijali kredite. Prebezi koji nisu imali sreće u begu, bivali bi ubijeni ili poslati u rudnik soli, gde bi ubrzo iscpljeni umirali. Rumuni nam spašavanje njihovih građana iz ruku socijalističog vampira, uz to da nismo nikad međusobno ratovali, nisu zaboravili, pa otud i izuzetno prijateljski odnosi između dva balkanska naroda. Pomagali su nam u godinama sankcija, dozvoljavaju nam da uzimamo više vode iz akumulacionog jezera, kad nam to zatreba radi veće proizvodnje električne energije. Standard nam je isti, ali su oni ranije počeli sa reformama, vredni su i radni, te su sada na korak do Evropske unije. Kako je srpski vizionar poručio, nadajmo se da ćemo se tamo, negde u budućnosti i susresti. Nadajmo se da samo nećemo dugo čekati, zbog nekih, tipično srpskih slabosti. Ono što ovaj kraj čini posebnim su upravo ljudi: Srbi, Vlasi, Rumuni, Crnogorci iz Petrovog Sela (gde ih je naselio kralj Petar, a oni još čuvaju način govora i stare običaje, možda sada zatraže i specijalne veze sa maticom podno Lovćena), Nemci, Jevreji, Romi, nisam siguran ali verovatno bi se pronašao po koji Kinez, koji je i ovde otvorio butik. Kada se pogleda karta vidi se kako reka izmiče na tom mestu da se ne bi izgubila u ovoj antropološkoj i mitološkoj džungli. Naravno i veze mobilnih provajdera su ovde nemoćne, te ne očekujte signal. Konačno spokoj od napasti moderne tehnologije. Ovom oblašću gospodare jake strasti, koje se često okončavaju jezivim zločinima. Crnogorac Raša iz Petrovog sela sprijateljio se sa ženom Rumuna Ilije. Odlučio da ga ubije, kako mu ovaj ne bi stajao na putu. Ubo ga je nožem, iseckao ga na komade i bacio u duboku pećinu. Na kraju je sve priznao. Nažalost, Petrovo Selo je postalo poznato po još jednom stravičnom zločinu, masovnoj grobnici u koju su pokopani kosovski Šiptari, koji su do ovde prevoženi hladnjačama sa Kosova.

Obilazimo Kladovo. Gradić sa specifičnim laganim ritmom života. Kud god da krenete nabasate na reku. Odlazimo na kladovsku gradsku plažu. Usput kupujemo vodu hladnu kao taštino srce i novine. Vruće je kao u paklu, pa plivamo posmatrajući na drugoj obali Turn Severin (Drobeta) i brodogradilište na rumunskoj strani. Voda je prijatno hladna i dosta čista. Na samoj obali sa naše strane, nalazi se granični kamen, spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću i Jevrejima koji su odavde na samom početku II svetskog rata odvoženi u zemlju koja će posle rata postati Izrael. U blizini je marina i Arheološki muzej.

Sledi ulazak u pregrejani autobus i lagani povratak kući. Prolazimo kroz Brzu Palanku, malu varoš sa lepom, velikom plažom sa suncobranima, pa kroz najatraktivniji deo Đerdapske klisure, Mali i Veliki Kazan, gde se nekad Dunav penušao kao u kazanu. Trajanova tabla koja se nalazi na ovom mestu, teška 260 tona, podignuta je 25 metara iznad mesta gde se nalazila, da je Dunav ne bi potopio, pri izgradnji hidrocentrale. Na tabli je zapisano i sledeće:

“savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put”.

Uz osmeh konstatovali smo da smo uspešno savladali stenje, koje nam se našlo na putu. Na rumunskoj strani kod ušća reke Mrakonije u steni je uklesan grandiozni lik poslednjeg dačanskog vladara Decibela (87.-106.). Kažu da je klesanje ove figure finansirao Rumun koji je sa ovog mesta prebegao u Srbiju, pa Italiju. Figuri je otpao nos, ali su mu “plastični hirurzi” podarili novi od betona. Sledi Donji Milanovac, mesto koje je tri puta menjalo lokaciju, zadnji put pri gradnji hidrocentrale. Stanovnici su mu ostali verni i pored čestih migracija, verovatno zato što je najsunčanije naselje u Srbiji sa 286 sunčana dana u godini. U blizini je i arheološko nalazište Lepenski vir i istoimeni nekad velelepni hotel. Na kraju dolazimo do kafane “Toma” gde je planiran ručak. Oduševljenje je naglo splaslo kada smo se suočili sa kelnerom i enterijerom kafane. Stanje na meniju i u kuhinji se drastično nije slagalo, a kelner nije bio obavešten o tome. Brzinom puža, ponekad, bi donosio ogladnelim planinarima, ono što nisu ni poručili, već ono što je on smatrao da treba da im da. U svakom slučaju, u njegovom usporenom radu nije se moglo uočiti ni nagoveštaj tržišnog poslovanja, niti kvalitetne turističke ponude, o kojema se govori diljem zemlje Srbije. Ostavši gladi, spas tražimo u obližnoj samoposluzi, pa nastavljamo put.

Zaustavljamo se ispred Golubačke tvrđave koja je sazidana na visokoj steni koja se uzdiže nad desnom obalom Dunava, na samom početku Đerdapske klisure. Ovo je jedan od najbolje očuvanih srednjovekovnih gradova na tlu Srbije, ali nažalost zapušten i neobezbeđen, te čeka neka bolja vremena. Nepravilne je osnove, sa bedemima koje prate konfiguraciju terena. Zbog efikasnije odbrane, grad je unutar bedema pregrađen na nekoliko celina. Devet masivnih kula od 25 m međusobno su povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad kako sa kopna, tako i sa vode. U donjem delu grada, nalazila se palata, a uzvodno od nje Turci su sagradili nisku osmostranu kulu da bi zaštitili grad sa zapadne strane i obezbedili pristanište. Glavni ulaz u tvrđavu bio je sa zapadne strane. Utvrđenje se prvi put pominje 1335. godine, bila je nastanjena ugarskom vojničkom posadom. Iste godine, dolazi do rata između Ugarskog kralja Karla I Roberta i kralja Dušana. Ugari su se povukli preko Save, Golubac ostaje u ugraskim rukama, dok su okolne teritorije pod srpskom vlašću. Knez Lazar pokušava da ga osvoji u periodu od 1382. do 1389, napadajući grad opsadnim spravama.

Posle bitke na Kosovu komadant utvrđenja Ostoja, ucenjuje Austrijance, koji nude pomoć u ljudstvu, tražeći novac. Oni odlaze, čudeći se pohlepnom komadantu, a Turci ga osvajaju krajem XV veka. Ostoja slavi pirovu pobedu, ostaje komadant, ali ostaje kratkih rukava u materijalnom smislu. Srpska istorija je puna takvih Ostoja, kojima imamo da zahvalimo za položaj u kojem se i danas nalazimo. Jer, na neki preverzni način, svi smo mi pomalo Ostoje.

Ostavljamo tvrđavu, nebranjenu, njenoj sudbini, a mi krećemo put naših utvrđenja i svojih tajni. I do sumrak boji nebo u psihodelične boje, Šade poručuje da ovo nije obična ljubav. Jakako!