MANASTIRI ŠABAČKE EPARHIJE

Piše i slika: Gordan Gorunović

Posle pandemije svi segmenti života na planeti su drastično promenjeni. Za ljubitelje putovanja i agencije koje od toga žive, dešava se totalno drugačije iskustvo. Umesto u Indiju ili Pariz u skučenim okvirima posvećujemo se rodnoj grudi. Nije loše posle svetskih destinacija upoznati sopstvenu zemlju koju smo zapostavljali i ponovo otkrivamo koliko lepote skriva. Za razliku od Grka i mnogih turistički atraktivnih naroda mi nismo do sada znali da napravimo legendu od običnih stvari. Izgleda da to može sada da se promeni. Zašto da ne. Svaki kamen, šuma, potok ili planina od naseljenja ovih prostora ima dovoljno istorije za priču i divljenje.

Agencija „Baja Torus“ i u teškim vremenima sledi svoj originalni put i predizborne subote napravila je putešetvije sa obilaskom tri predivna i značajna manastira  Šabačke eparhije koji se nalaze na potezu od po sat vremena vožnje autobusom jedan od drugog. O poseti Banji Koviljači i prelepom Etno selu „Topalović“ u Lipolistu drugom prilikom. Pola napunjen udoban autobus povezao je našu malu ekspediciju na zapad Srbije.

Prva stanica bila je bajkoviti manastir Kaona. Prelepi uredno podšišani pašnjaci načičkani ovcama, je panoramski kadar koji uočim i pre silaska na tlo. Nalazi se u Posavotamnavi, u opštini Vladimirci, u ataru istoimenog sela. 

Manastir predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture. Samo dva monaha i jedna monahinja opslužuju ceo manastir. Svakako imaju pomoć sa strane jer je nadrealno držati sve ovako „pod konac“ sa toliko malo ljudi uz sve druge obaveze. 

Manastir je nastao je u 14. veku, a prva crkva sagrađena na ovom mestu datira iz druge polovine 11. veka. Prema narodnom predanju ova svetinja zadužbina Ikonije, sestre Miloša Obilića.Predanje kaže da su dve Miloševe sestre, Ikonija i Vida, pratile brata na Kosovo.  

U Prvom srpskom ustanku, manastir Kaona je imao vidnog udela. Kaluđeri su učestvovali u borbama, a manastirski konak je bio pretvoren u bolnicu. S obzirom da je u crkvi bila smeštena municija za zapadno vojište, bogosluženje se obavljalo u jednoj sobi konaka, koja je pretvorena u kapelu i posvećena Uspeniju Presvete Bogorodice. 

Sadašnja manastirska crkva, posvećena Svetom Arhangelu Mihailu, podignuta je u vizantijskom stilu, na temeljima stare crkve 1892. godine. Zidana je ciglom na kamenom temelju, u koji su uzidani svi spomenici sa monaškog groblja koje se nalazilo u manastirskoj porti. Radoznalo smo obišli i repliku Isusove pećine i kolevke u njoj koja verno odslikava Vitlejemsku u kojoj je po predanju rođen. Tišinu i sunčani dan jedino je remetio dron koji je sve vreme snimao odozgo. Videćemo kada se pojavimo negde u medijima šta je bila tema ove snimateljske akcije.

Po najavi vodiča Ane Ječmenice najviše smo se radovali manastiru Čokešina, koji nije toliko posećen i željno očekuje hodočasnike. To je pravoslavni ženski manastir koji se nalazi u istoimenom selu, u podnožju Vidojevice na planini Cer, Mačvanski Prnjavor, Eparhija šabačka, Srpske pravoslavne crkve. Do manastira Čokešine se stiže magistralnim putem Loznica – Šabac sa skretanjem u selo Mačvanski Prnjavor, koji je od manastira udaljen 6 kilometara. Udaljenost manastira od Šapca je 34 km. 

Na žalost niko od monahinja nas nije udostojio besede a onda smo videli jednog političara koji je bio u svim sazivima kako sa igumanijom priča o nekim bitnim stvarima kao što je restitucija, tako da smo ostali uskraćeni nekih drugih podataka. Slučajno smo saznali da sedam monahinja boravi u ovom manastiru sa prelepim ružama i portom. 

Posle Boja na Čokešini, manastir je obnovio 1823. godine knez Miloš Obrenović pri igumanu Konstantinu Vujaniću. Ikonostas je pravljen 1834. godine a majstori su bili Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida za vreme starešine manastira jeromonaha Sofronija Mijatovića. 

Manastirska crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice i od 1830. godine u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske. Većina nas je kod ikone ostavila listiće sa imenima da se očita molitva za zdravlje. Po divnom danu krećemo put Loznice ka manastiru Tronoša.

Pre manastira Tronoša nailazimo na desetocevnu betonsku česmi sa hladnom izvorskom vodom, koju narodno predanje pripisuje devetorici braće Jugovića i starom Jug - Bogdanu. Iznad česme izdiže se kapela Svetog Velikomučenika Pantelejmona. Prvobitna česma i kapela, po narodnom predanju podignute su uoči Kosovske botke 1388. godine. Mnogo puta su kroz istoriju rušene. Sadašnja kapela sa česmom podignuta 1968. godine. 

Manastir nalazi se 17 km od Loznice, na putu za Krupanj. Po predanju, izgradnja manastira se vezuje za kralja Dragutina, koji je počeo podizati manastir, ali ga je smrt pretekla, pa ga je završila njegova žena Katarina 1317. godine. Tokom turskog perioda Tronoša je nekoliko puta paljena, rušena i pljačkana. Ponovo je podignuta 1559. godine. Manastir je spaljen 1813. godine, a obnovljen je 1833. godine uz pomoć kneza Miloša Obrenovića.

            Manastirska crkva posvećena je Vavedenju Presvete Bogorodice. Oštećena je i tokom Drugog svetskog rata. Ponovo je obnovljena 1961. godine i otada manastirski kompleks poprima današnji izgled. Današnji manastirski kompleks čine: crkva, novi konak sa prostranom trpezarijom, izložbeni prostor i Muzej Vukovog ranog školovanja. Ceo manastirki kompleks je skladan i prilagođen turističkom boravku.

            Za manastir Tronošu vezan je jedan od najlepših narodnih običaja: Ratarske sveće. Dva susedna sela skupljaju priloge i prilažu manastiru Tronoši, u vosku izlivene sveće za Veliki četvrtak. Sveće su visoke oko 2m i teške preko 50 kg. Ni u najtežim danima istorije ovog kraja, ovaj običaj nije prekidan.

 

         Ovde je dosta živo što se tiče posetilaca a i u crkvi koja je mala ugrađena je savremena tehnika tako da je snimnjena priča o istorijatu manastira. U samoj porti je jako dobro snabdevena suvenirnica sa mnogim proizvodima koje možete poneti kao uspomenu i pomoći svetinju. Veliki pljusak nas ispraća na put nazad. Sve u svemu ispunjen duhovni deo puta. Svetovni i hedonistički nas čeka u nastavku.

A vama preporučujem da posetite Šabac.

Novi Pazar- egzotika Orjenta u Srbiji

 

 

O Novom Pazaru su pisali brojni putopisci, a čuveni Evlija Čelebija je u XVII  veku zabežio da je bio jedan od najvećih gradova na Balkanu. To je ekonomski i kulturni centar, koji pripada istorijskoj regiji Raška oblast. Nalazi se na 290km južno od Beograda. Smešten je u zvezdastoj dolini reka Jošanice, Raške, Deževske i Ljudske, na nadmorskoj visini od 496 metara.

 

Okružen je visokim planinama Golijom i Rogoznom i Pešterskom visoravni. Ukupna površina opštine sa 100 naseljenih mesta iznosi 742 km2. Prema popisu iz 2011. godine, Novi Pazar ima 109.327 stanovnika.

Njegov osnivač Isa-beg Ishaković je podigao grad u neposrednoj blizini srednjovjekovnog utvrđenja Trgovište, poznatog pod imenom Ras. 

Prvi pisani dokument koji pominje ime Novi Pazar datira iz XV vijeka, kada je Malo veće Dubrovačke republike odlučilo da u njemu postavi svog konzula. To potvrđuje da je grad u to vreme već bio razvijen, zahvaljući svom izuzetnom geografskom položaju, jer se nalazio na raskršću važnih puteva koji su vodili od Dubrovnika prema Nišu, Sofiji, Istanbulu, Solunu, Beogradu, Pešti i Sarajevu. 

 

Danas je poznat po malim privrednicima koji prave sve i svašta od pazarskih farmeki, preko cipela i kaiševa do nadaleko čuvenih mantija sa sirom i mesom, specijaleta od goveđeg mesa, ovčijeg sira, do orjentalnih poslastica.

 

U Novim Pazarom posećujemo Staru čaršiju,  Novopazarsku tvrđavu iz XV veka, Altun-alem džamiju, sagrađenu u prvoj polovini XV veka, Amir Agin han, Sebilj, kuću Čavića )u kojoj nijee prenoćio nijedan član ove porodice, Lelek džamiju  (roda sletela na krov crkve i počela da klanja), bedema grada i kule Montrilje. Pravim predah uz baklave i špicer  (pola pola boza i limunada).

STEPENICE KA NEBU - SPOLJAŠNJOST ISTOK ZAPAD UNUTRA

Đurđevi stupovi, jedan od najstarijih srpskih manastira, podignut je u XII veka u slavu Svetog Đorđa. Pod zaštitom je UNESCO-a. Sagrađen je na brdu iznad današnjeg Novog Pazara, u Starom Rasu. Podigao ga je veliki župan Stefan Nemanja. Po pisanju njegovog biografa i sina Stefana Prvovenčanog, manastir je nastao tako što se Nemanja, dok je bio u jednoj pećini, zavetovao da će izgraditi manastir posvećen Svetom Đorđu. Nemanja koji se na tron uspeo oslobodivši se tamnice u koju su ga gurnula rodjena braća.

Manastir krase  dve kule – stolpe/stupe  po kojima je Crkva Svetog Đorđa dobila kasniji naziv – Đurđevi stupovi, kao i nepravilnim oblikom oltara. Stupovi su izgrađeni stilom koji predstavlja sintezu dva graditeljska koncepta srednjeg veka – vizantijske arhitekture na Istoku i romanske arhitekture na Zapadu.

Crkva Svetog Đorđa ima važno mesto u formiranju ove arhitekture, poznate pod nazivom Raška škola, kao građevina kojom započinje ova stvaralačka epoha u arhitekturi srednjovekovne Srbije. Fasada je u potpunosti izrađena u romanskom stilu sa naizmeničnim redovima svetlog i tamnog kamena, dok unutrašnjost crkve odiše vizantijskim stilom. Oslikana je 1175. godine.

Crkva je bila živopisana veličanstvenim freskama, ali je većina njih uništena tokom vekova. Delimično su očuvane kompozicije: Jevanđelist Luka, Prorok Danilo, Scene iz života Svetog Georgija, kao i portreti ktitora. Deo očuvanih fresaka prenesen je iz mansatira u Narodni muzej u Beogradu.

Sam manastir Đurđevi stupovi spadao je u kraljevske manastire u 13. veku. Njegov drugi ktitor bio je srpski kralj Dragutin koji je dogradio manastirsku crkvu i po svojoj želji tu bio i sahranjen. Manastir Đurđevi stupovi je zapusteo 1689. godine, nakon Austro-turskog rata, kada je poslednjih 16 monaha koji su činili bratstvo, napustilo manastir i pred Turcima pobeglo na sever. Tokom naredna dva veka Đurđevi stupovi su postali ruševina, više puta razarana i pet puta paljena.

Deo moštiju kralja Dragutina prenet je iz Dečana u Đurđeve stupove. Kralj Dragutin je vladao od 1276. do 1282. godine. Za to relativno kratko vreme mnogo je pomagao crkvu i živeo strogo, skoro isposnički. Pored ostalih podigao je crkvu sv. Ahilija u Arilju i tu je sačuvan njegov portret iz 1296. godine.Pre smrti Dragutin se zamonašio i dobio ime Teoksit. Ostatak života proveo je živeći isposnički i čineći dobra dela.

 

Ne treba propustiti ni Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla koja se takođe nalazi na UNESCO-voj listi. Petrova crkva kod Novog Pazara u Rasu (punim nazivom: Crkva Svetih apostola Petra i Pavla) predstavlja najstariji spomenik crkvene arhitekture na prostoru Srbije i prvobitno je sedište raške episkopije. Sama crkva ima osnovu rotonde sa upisanim četvrorolistom i potiče iz vizantijskog doba, dok freske iz njene unutrašnjosti potiču iz X, XII. i XIII veka.


Na njenom mestu se nalazio ranohrišćanski objekat koji je podignut u VII veku. Prilikom istraživanja unutrašnjosti crkve, na prostoru ostataka ilirskog kneževskog tumula iz V veka p. n. e. nađena je kolekcija od 92 predmeta u zlatu i ćilibaru. Istraživački i konzervatorski radovi vršeni su krajem 50-ih i početkom 60-ih godina dvadesetog veka, arheološka iskopavanja od 1984. do 1986. godine, a nastavljena su i poslednjih nekoliko godina. Posle detaljnih arheoloških istraživanja, crkva je konzervirana 1960. godine. Neki od najznačajnijih događaja iz perioda vladavine dinastije Nemanjića su vezani za ovu crkvu. Crkva se nalazi 2 km severno od centra Novog Pazara.

Po načinu gradnje slična je crkvama sa prostora Primorja, Gruzije, Jermenije i Italije, ali je usled prepravki i dograđivanja postala jedinstvena.

Crkva je okružena grobljem, a ovi nadgrobni spomenici predstavljaju najubedljivije svedočanstvo o životu i delovanju ljudi u prošlosti. Iz perioda XII i XIII veka potiču i spomenici u obliku niskog sanduka sa konturom ljudske glave na gornjoj površini koji se nalaze oko Petrove crkve.

 

Na području crkve najpotpunije su reprezentovani mermerni spomenici studeničke škole.

Većina ovih spomenika ima oblik krsta, a izvestan broj ima oblik trapeza i pravougaonika.

Na ovim spomenicima koji potiču iz perioda od XVI do XIX veka su predstavljene glave pokojnika, koje su često kombinovane sa geometrijskim ili floralnim ornamentima.

Najstariji likovi su dati u reljefu i rađeni su kao samostalna predstava. Ornamentalni sistem, na mlađim spomenicima, najčešće prati lik pokojnika, dok se kod najmlađih spomenika pretače u stilizaciju, koja se tranformiše u čistu ornamentiku gde se forme iscrtavaju cirklom. Na spomenicima su ispisani epitafi ćirilicom.

Звездарска шума и Астрономска осерваторија

Звездарска шума лоцирана је на десној страни реке Дунав. То је пошумљени део брда, које се некада звало Велики Врачар, са врхом који се налази на 254 метара н.в, због чега доминира источним делом Београда. Овај простор је са свих страна стешњен градским ткивом и заузима површину неправилног облика, а граничи се са Миријевом, Омладинским стадионом на Карабурми и Спортским центром „Звездара“.

Пошумљени део заузима око 145 хектара површине, од чега је 21 хектар уређен као парк. Вегетација, која расте у урбаним условима града је вештачког порекла и њена просечна старост износи око 60 година. Данас највећи део парк-шуме чине чисте или мешовите врсте дрвећа, као што су багрем, црна топола и канадска топола, амерички јасен, горски јавор, бели јасен, храст лужњак, црни бор и бели бор, као и шумско и украсно шибље. И љубитеље птица ће овде инспирацију, као и они који траже спорт и рекреацију, као и предах уз добру капљицу и укусан залогај. До овде се најлакше стиже аутобусом бр. 65.

Астрономска опсерваторија када је изграђена налазила се у преграђу града. И сада је у зеленим плућима нашег велеграда. Почела је са радом 1891, те представља једну од најстаријих научних институција у Србији. Саграђена је између 1929. и 1931. године према пројекту архитекте Јана Дубовог, као комплекс са Управном зградом и павиљонима у које је смештена астрономска опрема. Опсерваторија је обликована у модернистичком духу, са елементима академског историцизма, карактеристичног за међуратни период. Као осталом и доста зграда у њеном кругу.

Брижљиво дизајнирани павиљони прилагођени су поставкама функционализма, а највећи објекат у комплексу - Управна зграда припада модернистичком кругу идеја. Посебну уметничку вредност архитектури комплекса дају наменски рађени рељефи, изведени према нацртима архитекте Бранка Крстића.

У павиљонима опсерваторије сачувани су неки од оригиналних инструмената за астрономска посматрања. Разне врсте телескопа у време постављања биле су међу најсавременијим у свету. Обрадом ентеријера посебно се истиче библиотека у склопу Управне зграде.

Астрономска опсерваторија представља најзначајнији пројекат једног од пионира српског модернизма и оснивача Групе архитеката модерног правца, Чеха Јана Дубовог, коме је за овај пројекат на Београдском универзитету додељена титула доктора техничких наука. Осим архитектонског, Астрономска опсерваторија има изузетан значај у области истраживања, универзитетске наставе и астрономије као научне дисциплине. Као институција везује се за име Милутина Миланковића, једног од најзначајнијх светских математичара и астронома.

Са пошумљавањем Звездаре кренуло се 1933. после изградње Астрономске опсерваторије, када је почело уређивање парка и засађивање зеленила. Пошумљавање овог терена предузето је, између осталог, и због заштите Београда од кошаве. Највећи број стабала шуме посађен је у периоду од 1948- 1950. године у великим акцијама пионира и младих горана, пошто је у близини опсерваторије основан Институт Михајло Пупин.

Током II св. рата, у звездарској шуми је била стациониран немачка артиљерија, ради одбране од савезничког бомбардовања града 1945. године.

 

Путовања Највећег Сина

„Tражим задовољство у ситницама..“

Највећи Син неопозиво је био човек који уме да лепо и угодно живи, што свакако није мали таленат. Да себи учини и улепша, да поједе и попије, дотакне и доживи, отпутује и пропутује, није му ништа од тога било страно. Држим, да је свакако био много живописнији лик од ових пуњених фазана који данас парадирају.

Своја путовања звао је "путовањима мира". Припреме за њих трајале су више од годину дана, а спроводила их је целокупна дипломатија са дипломатском мрежом, све безбедносне структуре. Јованка  Броз је контролисала ”Галеба” током припрема за пут достављајући официрима списак са детаљима које је желела да преуреди за то путовање.

Једна легенда каже да су га у једној далекоисточној земљи за коју нас данас везује челично прријатељство понудили врапцима. Он им је, у свом стилу, одговорио:

"Другови, ја не могу јести птичији пролетеријат. Дајте ми један бифтек, средње крвав!"

На пут се ишло ”Плавим возом” из Београда ка Сплиту где су се сви укрцали на бродове. Тито је заједно са супругом Јованком Броз и њиховим гостима боравио у његовој пловној резиденцији, луксузном броду ”Галеб”, док су ”Галеб” пратила три разарача Југословенске ратне морнарице ”Котор”, ”Сплит” и ”Пула”, као и тада највећи брод југословенске трговачке флоте ”Ловћен” који је служио за логистику, а по потреби могао се претворити у пловећу болницу. 

Хедонистичку поворку све време надлетала су два путничка ”Боинг” авиона Југословенског аеротранспорта и један теретни авион Југословенског ратног ваздухопловства. На овом путу је потрошено готово 5 хиљада тона горива, што као погон за бродове, то за авионе који су их пратили и аутомобиле које је са собом Тито укрцао. 

У посебним оставама, фрижидерима, замрзивачима и хладњачама биле су велике количине коленица, прашке шунке, кавијара, пресованог свињског врата, роловане шунке, бифтека, говеђих прса, сланих језика, телећег меса, свињског кареа, меса од бута, велике количине живинског меса - пилићи, кокошке, ћурке, патке, гуске, затим прасетине, крта сланина, виршле, Гавриловићеве шунке и саламе, мортаделе, ужичка и далматинска пршута, млада јагњетина, као и разне врсте кобасица уз шкембиће за гурмане. На залихама је било и првокласних сирева, риба - свежих и конзервисаних и то свих врста, затим свих врста поврћа за салату, ту су биле туршија и ајвар.

На пут је понето око 700 флаша првокласне ракије, 700 флаша коњака, 300 литара вињака, вермута, разних ликера и вискија. Ту је било и преко 4. хиљада флаша вина: траминац, ризлинг, цвичек из дворца ”Беље” у Барањи и 500 литара смедеревке, македонског самотока, жилавке, кратошје, кавадарке, црни бургундац, скадарка, каберне, ризлинг.... уз неколико тона киселе воде. 

Није се оскудевало ни у орасима, бадемима и чоколадним бомбоњерама.  Није мањкало ни киселог купуса  у пет великих каца. Пушачи су могли да се служе са десетак врста домаћих цигарета, али ту су биле и дипломатик, специјал и стране цигарете, уз посебну количину кубанских цигара за председника, укупно 29.009 кутија дувана. 

У пратњи маршала и доживотног председника кретали су и музичари  у виду  појачаног музичког састава гарде. Било је ту дувача, гудачка, салонски, народни и велики џез оркестар, затим словеначки квинтет и неколико мањих састава за пратњу певача и свирање музике за игру. Свако вече су организоване игранке. Припадници музичког оркестра гарде носили су своје формацијске СНБ униворме, затим белу и плаву морнаричку униформу, три смокинг одела и по једно цивилно одело са машном. Састав музике, морао је да обухвати комплетан репертоар тзв. ”блек плех” музике са једним диригентом и једним помоћником диригента, укупно 43 музичара. 

Титу је на путовањима време прекраћивао филмским пројекцијама. Филмотека је садржала 59 страних (29 америчких, 12 француских,  по 6 британских и италијанских, 4 совјетска, 1 швајцарски и шведски) и 20 домаћих филмова. Највише је волео каубојске филмове.