Franzstal in Semlin

 

Prema zvaničnim podacima iz popisa 1931. godine Kraljevine Jugoslavije,  u Zemunu je živelo 8.354 stanovnika nemačke nacionalnosti. Mi bismo naprosto rekli Švaba. Nestali su posle II svetskog rata. No, da krenemo ispočetka. 

 U VI milenijumu pre n.e. nosioci raznih agrarnih kultura zadržali su se u jugoistočnom Sremu i na uzdignutim lesnim terasama kraj reka (Dunav i Sava) podigli naselja zemunica (staništa u zemlji), lagumica(staništa u bregu) i poluzemunica (ni tamo ni vamo). Pronalazak metalurgije i upotreba bakra izazvali su nestajanje neolitske kulture. Nosioci kulture bakra potisnuli su starosedeoce i u ovom kraju obnovljene su ili podizane nove naseobine (poput Zemuna).

 Dolazak Kelta ili Gala i njihovo konačno nastanjivanje (III vek pre n.e.) u ove krajeve otvara novo poglavlje u prošlosti mnogih naselja. Jedno od značajnih utvrđenih mesta Kelta bio je Taurunum (današnji Zemun). Oni su doneli savršenije poljoprivredne alatke i ratnu opremu, široko korišćenje gvozdene rude u zanastvu, primenu vitla u grnčariji i kovanje novca. 

U doba vladavine cara Avgusta Rimljani su oko 15. godine pokorili i Kelte u Sremu. Oko 10. godine n.e. osnovana je rimska provincija Panonija i Dunav postaje severna granica Rimskog carstva koju je obezbeđivao Taurunum. 

 

Prodor Huna slomio je odbranu na dunavskoj granici 441. godine tako da je ceo Zemun potpao pod njihovu vlast. U doba velike seobe naroda tj. od dolaska Huna pa do nastanjivanja Slovena u ove krajeve i konačne propasti Avarske države (799. godine) Taurunum je delio sudbinu Panonije.

 

Posle propasti avarske vlasti Zemunom su vladali Franci, Bugari, Vizantici a zatim Madjari. U vezi sa definitivnim nastanjivanjem Slovena koji se u ovim krajevima pominju jos u VI veku javlja se slovenski toponim Beograd (878. godine), a mnogo kasnije Zemun (XII vek u hronikama). 

 

Dvanaesti vek ispunjen je ratovima između Vizantije (Istočno Rimsko Carstvo) i Ugarske koje se bore za prevlast na ovim prostorima. U tim sukobima Zemun je rušen i ponovo građen. Krajem istoga veka vladavina Vizantije definitivno je zamenjena vlašću Ugarske. Posle uporne odbrane šajkasa pod vodjstvom braće Skobalić Zemun je 12. jula 1521. godine pao u ruke Turaka. U osvojenim krajevima uveden je turski feudalni poredak, nova upravna i sudska organizacija. U administrativnom pogledu Zemun je pripadao sremskom sandžaku koji se 1541. godine nalazio u sastavu Budimskog pašaluka i bio je središte istoimene nahije.

 

Sve do XVIII veka Zemun se sastojao od današnjeg Donjeg grada. Godine 1816. dolaskom većeg broja nemačkih porodica iz Banata osnovano je drugo predgrađe koje je u vezi sa posetom cara Franca I Zemunu (1817. godine) dobilo ime Francstal. Osnovale su ga 72 nemačke porodice. Pošto je prostor u koji su se doselili bio dolina, naselju su dali ime Francstal, što bi u prevodu značilo “Franjina dolina“. 

Crkva Svetog Vendelina u Francstalu, podignuta je 1888. godine po planovima Hermana Bolea, poznatog zagrebačkog arhitekte. 

Kasnije je tačnije 1901. u dvorištu podignuta škola koja postoji i dan danas kao osnovna škola “Petar Kočić” u Prvomajskoj ulici, a crkva je srušena radi proširenja škole 1955. Godine.

Poznata holivudska glumica iz vremena nemog filma Glorija Svanson rođena je u zemunskom predgrađu Francenstal. No tada se zvala Franciska Fefer. 

                                                                     Mapa iz1949. godine

Kuća u kojoj je živela beše Vilhelmova gostionica, a posle rata tu se smestio bioskop “Sutjeska”, kako se uostalom zvalo i čitavo naselje koje su naselili Srbi raseljeni iz Like i Korduna. 

Njen rođak, pred II svetski rat Anton Fefer bio je jedan od najboljih zemunskih boksera, u vreme kada je klub „Dempsej“ spadao među najbolje u zemlji. - I on je posle rata, u kome je ostao bez noge, emigrirao u SAD. Tamo je ubijen u Los Anđelesu, kada su razbojnici pokušali da opljačkaju zlatarsku radnju koju je Fefer držao. 

U Francenstau je porodica Mozer imala svoju vinariju,  začevši ono što će kasnije postati „Navip“. Porodica Tajbl imala je bioskopsku dvoranu u Glavnoj ulici, gde se nekad nalazio bioskop „Sloboda„ Nemci su krajem leta 1944. godine vozovima organizovali transport civilnog stanovništva iz Zemuna, koje nije želelo da čeka dolazak Crvene armije i komunista

 

Trećeg oktobra 1813. godine u vreme približavanja turske vojske Beogradu, prešao je u Zemun i Karađorđe sa grupom vojvoda i kasnije sve do 1914. godine Zemun je bio najbliže sklonište najpre srpskih izbeglica od Turaka a zatim i političke emigracije Srbije.

Kad je u leto 1914. godine počeo prvi srpski svetski rat, Zemun se ponovo našao na liniji ratnih okršaja. Posle cerske bitke prvi put je u Zemun ušla srpska vojska i zadržala se od 10. do 14. septembra. Nešto kasnije austrougarske vlasti internirale su srpske građane iz Zemuna i pograničnih sela koji su se svojim kućama vratili tek 1916. godine. 

Posle proboja Solunskog fronta i poraza u Srbiji austrougarske i nemačke jedinice ubrzano su se povlačile. Prvog novembra oslobođen je Beograd a 5. novembra 1918. godine u Zemun je ušla srpska vojska koju su građani sa oduševljenjem dočekali.

Kočija za Goveđi Brod

Danas u vestern serijalu vodim vas na Goveđi Brod, severozapadni patrljak zemunskog Gornjeg grada, koji se ugnezdio na desnoj obali Dunava. Zauzima površinu približno između Dunava i puta koji povezuje Zemun i Batajnicu (Batajnički drum). Jedino urbano naselje koje se graniči sa Goveđim Brodom je Nova Galenika.

 

Nekad sam sa ocem ovde prao Škodu. Obale su sad zaposele  fabrika šljunka „Anikom“ i fabrika za preradu ribe „DIA“.

  

Međutim, u javnosti najpoznatija karakteristika ovog naselja je da je to bivše neformalno naselje u kome boravi cigansko stanovništvo.

 

 Goveđi Brod je bukvalno zbrisan tokom velike poplave 2006. godine. U februaru 2007, romske porodice preselile su se u novoizgrađene kuće u naselju Plavi Horizonti u Zemunu.

 

 Neki od njih, da ne kažem skoro svi vratili su se u svoje poplavljene kuće i obnovili ih, zadrživši kuće koje su im prethodno dodeljene. Ili su ih valjnuli na tržištu nekretnina.

Tu smo se nekad i kupali uprkos virovima, pecali kedere, a brat je u žitkom blatu ostavio sandalu plašeći se da ne utone i on. Stepenca urezanih u lesnu ravan više nema. Sad je tu Pupinov most.

Grad kneza Lazara Hrebeljanovića: Kruševac

 

Dugo su knez Lazar i kneginja Milica promišljali gde da izgrade novu prestonicu. Prema narodnom predanju, zanoćili su jedne noći na brežuljku iznad Zapadne Morave. Te noći se kneginji Milici u snu javio Stefan Nemanja i rekao joj da novu prestonicu izgrade baš tu gde su zaspali. Tako je i bilo. beše godina 1371.

Istorija, pak, kaže da je knez Lazar, svestan da je njegova država ugrožena od Turaka, odlučio da baš ovde napravi prestonicu želeći da je pomeri s puta Turcima, što dalje od glavnih pravaca njihovog nadiranja. U tu svrhu iz Novog Brda je u Kruševac doveo najbolje graditelje. Pretpostavlja se da je gradnja trajala do dve godine.

Turci su u nekoliko navrata osvajali grad i nazivali ga Aldža Hisar – Šareni grad, takođe zbog rečnog kamena.

I moj prvi susret sa vinom bilo je kroz istoriju preko cara Lazara i carice Milice. Evo šta mi je ono ispričalo.

Lazar je vaspitavan na dvoru cara Dušana, na kome je i njegov otac Pribac bio carev logotet (kancelar). Za ono vreme Lazar je stekao visoko obrazovanje i car Dušan ga je imenovao za svoga stavilca (čuvara pečata).Njegovo vino je polusuva kupaža prokupca, vranca, merola i gamea. 

Godine 1353. car Dušan venčava Lazara svojom rođakom Milicom, kćerkom kneza Vratka, uglednog vojskovođe poreklom iz sporedne loze Nemanijća.  Milica je u vinu polusuva kupaža prokupca i pino noara.  

Posle smrti cara Uroša, ubrzo posle Maričke bitke, knez Lazar postaje najmoćniji velmoža na teritoriji nekadašnjeg srpskog carstva.

 

Prva turistička destinacija koju turisti posete prilikom dolaska u Kruševac svakako je Arheološki park, ostatak srednjevekovnog grada, koji je podigao knez Lazar kao svoju prestonicu i vojno utvrđenje. U parku se nalaze autentični ostaci Don Žon kule, crkva Lazarica iz XIV veka, ostaci kneževog dvora, spomenik knezu Lazaru i Narodni muzej.

Crkva Lazarica posvećena je arhiđakonu Stefanu, patronu dinastije Nemanjića. Građena je u periodu od 1377/78. do 1380. godine u slavu prvorođenog sina kneza Lazara, despota Stefana, naslednika prestola. Prilikom obnove Lazarice, posle oslobađanja od Turaka, crkva je ponovo oslikana 1843. godine. Karađorđe je crkvi poklonio zvono koje je sačuvano do danas.

Unutar kompleksa Lazarevog grada smešten je Narodni muzej u zgradi podignutoj 1863. godine za potrebe Kruševačke gimnazije. U Muzej je adaptirana 1969. godine. Muzejski fundus sadrži oko dvadeset i tri hiljade muzealija prirodnjačkog, arheološkog, etnološkog, istorijskog, kulturno-istorijskog i likovnog karaktera, čiji je istorijski korak dug preko šest milenija – od praistorije, preko antike i srednjeg veka, kroz razdoblje turske prevlasti i obnove srpske državnosti, sve do sredine XX. stoleća.

Najupečatljiviji simbol grada  je svakako Spomenik kosovskim junacima, delo poznatog vajara Đorđa Jovanovića koji je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, za ovaj spomenik u stilu francuskog akademizma, nagrađen Zlatnom medaljom I reda. Dominantna kompozicija pripada Bošku Jugoviću i vili. Figura guslara predstavlja trajanje epske borbe naroda, a figura devojke na južnoj strani personifikuje Srbiju

Kruševac predstavlja centar Rasinskog okruga koji obuhvata još i opštine: Aleksandrovac, Brus, Varvarin, Trstenik i Ćićevac. Okružen je sa 8 manastira od kojih čak 6 potiče iz kasnog srednjeg veka (Drenča, Ljubostinja, Naupara, Rudenica, Sveti Roman, Veluće), a preostala dva (Manastir Pokrova Presvete Bogorodice i Mrzenica) iz kraja XIX i početka XX. veka. U okolini Kruševca nalaze se i srednjovekovne tvrđave, Maglič  i Koznik.

Škaraba plaža iz snova

 

Posetio sam plaže u mnogim zemljama, na tri kontinenta ali jedna pored jednog istarskog gradića van je svake konkurencije. Sa jednom od najrazuđenijih obala Evrope i 1.244 ostrva, Hrvatska je, bez sumnje, veoma atraktivna turistička destinacija. Istra je kruna te ponude. Valjda je zbog te lepote i Žil Vern, baš tamo smestio deo radnje svog romana "Matiaš Sandorf" iz 1885. godine. 

Trojica zaverenika austrijske vlasti osudile su 26. juna 1867. godine na smrtnu kaznu i utamničili ih u pazinski kaštel. Oni se, međutim, ne prepuštaju sudbini, već pokušavaju beg po olujnoj noći niz zidove spektakularne Pazinske jame. Jednog begunca straža hvata, a preostala dvojica uspevaju da se dokopaju reke ponornice Pazinčice i koristeći njen tok izađu kod Rovinja. Kakvi srećnici, da na slobodu pobegnu i nađu se na rajskom mestu.

Ovaj stari ribarski gradić upoređivali su sa Sent Tropeom. Rovinj se prvi put se pominje kao Castrum Rubini,  u delu "Cosmographia"  nepoznatog ravenskog spisatelja. No, arheološki artefakti svedoče o bivstvovanju čoveka ovde od bronzanog i gvozdenog doba. 

Mnogi ne znaju da je Rovinj  (kao i Umag) zapravo ostrvo koje je  1763. godine spojeno sa kopnom. Drugo ostrvo, Cisa koji  spominje  Plinije stariji,  potonulo je za vreme velikih potresa u drugoj polovini VIII veka. Slede najezde Vizgota, Huna, Gota i Vizantijanaca, Slovena, Saraćena...

Castrum Rubini lociran je na mestu današnje crkve Sv. Eufemije, nekad crkvice Sv. Jurja. Otkako je u ranu zoru 13. juna 800. godine do rovinjske obale čudesno doplovio mermerni sarkofag s telom Svete Eufemije, Rovinj je postao neraskidivo povezan s ovom mučenicom.

Njen kip nalazi se na vrhu zvonika crkve i kao da stražari visoko iznad gradskih krovova, borova i galebova, družeći se s oblacima i zvezdama. Svetica ima svoj dan  koji se proslavlja svakog 16. septembra. Rovinj je bio poznat po proizvodnji duvana, alkohola i ribe.

Rovinjska plaža Škaraba, kokteli Katarina (liker od jaja i oranžada) i miš—maš (crveno vino- oranžada), pice, sardele na gradele, đuskanje uz obrade Stonsa, Bovija i sličnih rok klasika grupe „Telefon“, odlazak u diskoteku u Monvi gde su plesale francuske balerine, fudbalske utakmice različitih nacija, mešano muško-ženske. 

Kroz šumu se posle kraće šetnje dolazilo do kampa Polari i Vila Rubin gde sam takođe jedne godine boravio.

Zimzeleni gajevi, prelepe livade, staze, bogaze i priobalni putići nude trenutke za prijatne šetnje, vodeći do prelepih vidikovaca, a more je svuda na dohvat ruke. Duge skrivene plaže, idealne za pravo kupanje, miris soli, čempresa i strasti u vazduhu. Sedenje uz obalu u noćima punog meseca.

Najčešće sam odsedao u već pomenutom MOC-a „Škarabe”, najvećem međunarodnom kampu za mlade u Evropi tog vremena. Pristizali su iz svih krajeva Evrope autobusima: Nemačke, Skandinavije, Francuske, Čehoslovačke. Kamen odavde sa prevlake najbliže gradu iz starog kamenoloma ukrasio je rimske i venecijanske palata. I da ne zaboravim; ima jedna stvar koja povezuje mene sa nesrećnim Francom Ferdinardom, vizionarkom Marijom Terezijom i češkim industrijalacem Emilom Riterom fon Škodom; svi smo se treznili na ovdašnjim plažama. Od ljubavi i od vina. Kad smo bili tako mladi i naivni, a željni novih iskustava i saznanja. Oni i ja. One i ja. Upoznao Švajcarkinju Karmen u parku u centru Rovinja pored Tvornice duhana čekajući da telefoniram. Privodila nas policija zbog remećenja javnog reda u istom parku (glasno puštanje muzike). I preporučila da za par sati napustimo grad. 

Jedan plemić zaslužan je za pošumljavanje ovog područja. Johan Georg Huterot (1852. – 1910.) generalni japanski konzul u Trstu, proširio je porodični biznis i na područje Rovinja tako što je 1890. godine otkupio ostrva Sveti Andrija i Maškin (Maschin), a kasnije i  Sturago, Sveti Ivan na Pučini (San Giovanni in Pelago) kao i imanja na Zlatnom rtu (Punta Corrente, Montauro) i Škarabama (Scaraba). Objavio je i brošuru u kojem preporučuje ovu oblast kao klimatsko odmaralište. Plan mu je bio da otvori luksuzno odmaralište s raskošnim hotelima, vilama i kupalištem. Kažu da je grof organizovao najbolje tulume. Rovinj izgradnjom železničke pruge do Pule stanicom Kanfanar biva bolje saobraćajno povezan, pa su ugledne zvanice i lakše pristizale.

U periodu od 1890. do 1927. porodica povremeno živi na ostrvu Sveti Andrija. Po Johanovoj smrti, njegova supruga Marija Avgusta Henriet nastavlja porodične poslove, a od 1927. zajedno s ćerkom Klarom Idom Barbarom Elizabet trajno se seli na ostrvo Sveti Andrija. Nestale su pod nerazjašnjenim okolnostima u maju 1945. godine. Prvog juna 1945. godine odlukom Oblasne uprave narodnih dobara za Istru sva njihova imovina konfiskovana je kao imovina narodnog neprijatelja. Ostrvu Sveti Andrija postaje Crveno. Njihova materijalna zaostavština danas se čuva u muzejima, Zavičajnom u Rovinju i Arheološkom u Puli.

Po završetku Prvog svetskog rata 1918. godine zauzima ga italijanska vojska, da bi 1920. Rapalskim ugovorom pripao Kraljevini Italiji.

Rt Škaraba udaljen je oko 3 kilometra od centra grada i nalazi se unutar Park šume Zlatni rt. Krasi ga predivno zelenilo autohtonih vrsta (planika - Arbutus unedo, lovor - Laurus nobilis, lemprika - Viburnum tinus...) preovladava šuma alepskog bora (Pinus halepensis) i crnike (Quercus ilex). Obala je pretežno kamenita sa ponekom manjom uvalom prekrivenom oblucima, dok na zapadnom delu ima par plaža sa izraženijim stenama pogodnim za skakanje. Voda je čista te nemojte da vas začudi ako nagazite na nekog morskog ježa, a bilo je godina kada se trebalo pričuvati od meduza.

Monvi, zabavni park sa diskotekom i igricama poput flipera i stonog fudbala otvoren je kasnije, 1982. godine. Mnogi su u njemu ostavili i srce i jetru. Ni tuče oko ljubavnog plena nisu bile retke. Tu smo odigrali prve plesove sa plavim stranjkima, a potom zagrljeni šetali pored mora, osvetljeni mesečinom. Podrazumevao se i jednodnevni izlet do Trsta na sladoled, poneku ploču i nešto odeće i obuće. Leti se Beograd selio u Rovinj.

Objekti u MOC Škarabe srušeni su ili devastirani, ista sudbina zadesila je i Monvi. Tako je sa nekim kultnim mestima. Moraju da fizički nestanu da bi otišli u legendu.

Timacum Minus

 

Timacum Minus (други називи: Равна, Кулине, Градиште) је археолошки локалитет који се налази поред насеља Равна, 8 км северно од Књажевца у Зајечарском округу, на обали Белог Тимока. Равна је најстарије војно утврђење у тимочкој области, које се датира у период између I и VI века.

Прва археолошка истраживања вршена су између 1899. и 1902. године под вођством Антуна фон Премерштајна из Аустријског археолошког института и Николе Вулића професора Београдског универзитета.

Савремена ископавања почела су 1975. године под покровитељством Археолошког института из Београда и Завичајног музеја из Књажевца. Систематским истраживањима утврђено је постојање тврђаве, насеља са термама и некропола, на брегу Света Тројица налазило се утврђење са храмом посвећеном „Трачком коњанику“.

Timacum minus је био административно средиште рударског региона, чија је основна делатност била прерада бакарне руде. На челу овог региона (лат. territorium) налазили су се намесник провинције и заповедник легије. Најстарије утврђење датира из средине 1. века, када је овде била смештена римска кохорта лат. cohorts I Thracum Syriaca, под заповедништвом Вецилија Модеста, коју око 169. године смењује лат. cohors II Aurelia Dardanorum.

Кастел је четвороугаоног облика и обухвата површину од око 2 хектара. Најстарије утврђење, настало средином или крајем I века, окружено ровом, чинили су земљани бедеми са дрвеним кулама на угловима и палисадом. У другој фази, на почетку II века, изграђено је камено утврђење правоугаоног облика са заобљеним угловима и унутрашњим квадратним кулама.лат. (Porta principalissinistra, капија, налазила се на средини западног бедема, а на северу је био други улаз, мањих димензија.

У наредној фази изградње, која се везује за период првих готских упада на територију Горње Мезије у последњој трећини III века, подигнуто је укупно 13 квадратних кула дефанзивног карактера (делимично су избачене ван линије бедема), од квадера пешчара и кречњака. У изградњи кула су коришћени и секундарно употребљени жртвеници и надгробни споменици. У овој фази су обновљене западна и јужна капија.

Јужна капија, која је откривена током ископавања 1993-1995. године, представља најбоље очуван и истражен део фортификације ове фазе изградње.

Утврђење је последњи пут обновљено у IV веку, када су са спољне стране бедема дозидане велике правоугаоне куле од наизменичних редова камена и опеке. Бедем је ојачан, тако да је његова дебљина износила 3 m. Великим кулама су затворене западна и јужна капија.

 Ово утрђење је страдало у пожару, највероватније током хунске најезде 441. године. Након овог разарања кастел није обнављан.

У унутрашњости утврђења налазиле су се различите грађевине, попут хореума, принципије и др. Јужно од војног утврђења, дуж пута који је од Наиса водио у утврђење, развило се цивилно насеље. На обали Тимока откривене су терме. Откривене су и некрополе, на брегу Слог са 140 гробова, истражених током заштитних ископавања у периоду од 1994. до 1996. године. Од налаза пронађени су накит, керамичке и стаклене посуде, новац, оруђе, оружје и др.

Овде смо пронашли и музеј винарства који баштини енолошку традицију која сеже у други век.

Успит смо на путу видели и срну.

Доњи Милановац, Пореч на Дунаву

 

Доњи Милановац, до 19. века зван Пореч, о чему ето неки натурализовни становници Београда појма немају. Ради њиховог образовања податак да је то градско насеље у Србији, у општини Мајданпек, у Борском округу.

Ово место на самој обали Дунава, непосредно у близини веома значајног археолошког налазишта Лепенски Вир, које је уједно и центар националног парка Ђердап.

Кажимо реч две о неким значајним људима из ове вароши.

Капетан Миша (1803.—1885.), председник Скупштине кнежевине Србије, добротвор, велетрговац сољу и један од најбогатијих људи тога доба, који је живот провео у Београду и Букурешту. Капетан Миша је подигао нову цркву у Милановцу (Милошевцу) и ту поред храма гробницу са спомен-каменом.Ту је сахранио своју маћеху Миљу (коју је волео колико и мајку), када је умрла 1837. године. У време када је 1845. године Миша купио материјал да подигне велику кућу у Милановцу, десио се проблем око градње нове цркве.

Његови Поречани су били поставили дрвену цркву а за другу - нову уместо ње од чврстог материјала нису имали довољно средстава. Анастасијевић је понудио материјал спремљен за градњу његове куће (од које је одустао) за градњу храма и још је понудио 1000 талира зајма. Када је црква била завршена, он им је сав дуг опростио и још приде је набавио звоно за школу. Тако се то радило некада.

Стефан Стефановић Тенка (1797.—1865.) војвода поречки, попечатељ просвете и надзорник карантина, после Устава 1838. министар правде и просвете, од 1840.42 године изгнаник у Цариграду, од 1848. до 1857. године председник Државног савета (Владе).

Место је измештено на вишу коту, а оно старо насеље сада крију воде Дунава. Све то учињено је зарад изградње хидроцентрале Ђердап. Према попису из 2011. у Доњем Милановцу је живело 2410 становника.

А сад дозволите да се и ми изместимо.