Arenalinski rafting Tarom

Ako želite da presečete monotoniju monotonih svakodnevnih šablona, da opet osetite uzbuđenje, doživite nova iskustva i osetite adrenalin, dođite Tari u pohode. Hiljadama godina ona je dubila korito i stvorila najdublji i najduži kanjon u Evropi, drugi u svetu, posle Velikog kanjona reke Kolorado. Reku Taru ne nazivaju bez razloga suzom Evrope, što zbog čiste vode, što zbog zemlje u kojoj se nalazi. U nepregledne brzake najčistije evropske reke, koja je izdubila kamene litice, na nekim mestima visoke i do 1.300 metara, slivaju se raskošni vodopadi neponovljive lepote. Moćnii huk reke kroz kanjon, ostavlja vas bez daha. Doživećete nešto predivno, videti prelepe prizore i steći nova poznanstva. Posebno je atraktivna relacija Brštanovci-Šćepan Polje, duga 17 km, gde prolazite dvadesetak bukova, od ukupno pedeset tokom cele reke. Vode Tare su tako čiste da se mogu piti. Kanjon Tare je oaza netaknute prirode sa 52 biljne i 314 životinjskih vrsta i nalazi se pod zaštitom UNESCO-a. Međutim i dalje su aktuelne priče o gradnji hidrocentrale u Crnoj Gori, koja bi uništila ovu prirodnu lepoticu. Najdajmo se da će razum pobediti surovu logiku kapita.

22. juli 2005, petak 

Spakovani prtljag (dva ranca, veliki i mali, sa vrećom za spavanje) bili su dosta teški. Probudio sam se oko 5 h. Istuširao, doručkovao i krenuo prema Zelenom Vencu. Čuo sam se sa kolegom, Goranom. Autobus je već bio parkiran, a Laza sa devojčicama dobro raspoložen. Krenusmo Ibarskom magistralom, napuštajući Beograd i što bi Dobrivoje rekao, one koji su i nas napustili (groblje Ovča). Objasnio nam je i zašto je planinarski vodič bolji od turističkog. Brinemo stalno i o svemu, samo što vam još dupe ne brišemo, reče nadahnuti Dobrivoje. Put nas vodi preko Mokre gore (Šarganska osmica), manastira Dobrinje, Višegrada, Goražda. Prvo zaustavljanje je u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, gde ispijamo kafu i nastavljamo put. 

Drugu pauzu pravimo na Mokroj gori, gde grupa obilaziMećavnik i vozi se Šarganskom osmicom, a ja uživam u vidikovcu i blagompovetarcu. Poreska uprava je zatvorila restoran, gde smo prošli put popili skupi kapućino. Jedem sendviče, pijem Vajfert pivo i  super je. Vreme je brzo prošlo, ali sam stigao da napravim video klip ulaska voza u stanicu. Nastavljamo put i prelazimo srpsko-bosansku granicu samo sa ličnom kartom. Stajemo u manastiru Dobrnja. Razgledamo crkvu oštećenu krajem II svetskog rata, obilazimo manastirski muzej, a ja se penjem na obližnje brdo, gde se nalazi krst i spomenik voždu Karađorđu. Nastavljamo put, a počinje nevreme, jak pljusak. Nebo se smračilo. Prolazimo pored srušenih i spaljenih kuća, koje svedoče o ratu, koji se na ovim prostorima vodio devedesetih godina prošlog veka. Zbog lošeg vremena, posetu Višegradu, ostavljamo za povrtak. Prolazimo kroz mnogobrojne tunele i dolazi prvo do srpskog, pa do Goražda koji pripada muslimanskom kantonu. Na brdu još uvek stoji natpis Tito. Prolazimo pored Srbinja (Foče) i dolazimo do kampa. Opet počinje pljusak. Zadnjih 333 metara ćemo prepešačiti sa stvarima, jer strmina ne dozvoljava silazak autobusa. Do kampa će nas pratiti dva psa. Uslovi u kampu su asketski, ali naš cilj, opravdava ovakav kompromis. Raspoređujemo se po brvnarama i šatorima. Mi smo izabrali šator da bismo se vratili prirodi. To će se pokazati kao prilično nepromišljena odluka. Tip koji je hteo da bude u šatoru sa devojkom, grubo je sprečen od te namere i dodeljen nama. Ni ona se tome nije ozbiljnije usprotivila.

Pijemo kafu i kajsijevaču, sušimo se uz logorsku vatru. Večeramo roštilj (ćevape i kobasice) i do kasno u noć razgovaramo uz logorsku vatru, o vegetarijanstvu, planinarenju i naravno seksu. Mnogo priče, malo prakse, stari srpski problem. Potom polako odlazimo na spavanje, jer nas sutra očekuje splavarenje. Nadamo se lepom vremenu i  uzbudljivom danu. Celu noć pljušti kiša, pa se pod šatorom ne može oka sklopiti.

23. juli 2005, subota

Budim se, dan je prohladan. Vrhovi planina su pod maglom. Jutarnja higijena podrazumeva i brijanje, što prija posle loše prespavane noći. Dobrivoje zeza jednog klinca, kako će se i on jednog dana brijati, ali i oženiti. Dete odlazi izbezumljeno. Laza sa haremom igra karte. Pitam tipa kojim sedi sam da li je on prespavao u našem šatoru.

"Ne znam", kaže on umorno, "ja sam bio sa dvojicom, koja su svu noć žestoko hrkala. "

"Izvini bili smo to mi, moj kolega i ja, "  odgovaram mu ja.

Pijem kafu. Doručak su viršle i jaja sa tanjirače i čaj od bilja, za koji domaćin tvrdi da diže čoveka u svakom smislu. Sličnu mešavinu mi pijemo za opuštanje. Ko je u pravu? Dok čekamo da vidimo da li je danas rafting moguć, deo grupe igra odbojku, deo se smara. Doneta je odluka da se krene, ali nikako da se realizuje. Čekamo kombi za prevoz.  Na kraju krećemo do Splavišta, uz zaustavljanje na vidikovcu i bosansko-crnogorskoj granici. Crnogoraca, to jest njihovog kontrolnog punkta nema. Tu upoznajem Jasminu i Petra, lekare, kao i privatnog preduzetnika Borisa i njegovu prepametnu i lukavu ćerku Isidoru. Svi su iz Beograda. 

Dolazimo do tačke odakle ćemo se otisnuti na rafting. Deli se oprema za splavarenje - gumeni čamci za divlje vode, vesla, neoprenska odela i čizme, zaštitni prsluci. Nastaje gužva, jer nema dovoljno odela i čizame i devojke dozivaju Dobrivoja, koji je nestao u šumi. pojavljuje se i skida odelo i zadivljenim devojkama ga predaje. Kasnije će stići još opreme, ali tako je to kod Srba, loša organizacija. Stvari ostavljamo u kombi, koji se vraća u kamp. Atmosfera je vesela, slikamo se u vodi, čija je temperatura 14 °C, boja plavo-zelena, a vidljivost je 14 metara u dubinu. 

Pije se i nazdravlja. Polazimo i nailazimo na prve bukove, od kojih su najzanimljiviji Brštenovački, Borovi i Ćelije. Povremeno stajemo da bi se okupali. Struja je jaka, pa smo morali da uložimo napor, da ne bi otplovili, bez čamca. Sve stvari su mokre, ali je doživljaj dubok. Dobrivoje je to nazvao pozitivna agresivnost. Šta je pod tim mislio, samo on zna. Dolazimo na Šćepan polje, gde Tara i Piva čine Drinu. Zaustavaljamo se i kod vodopada i kupamo, iako se vreme opet pogoršava, a kiša, opet, počinje da pada. Pojedini podležu čarima ruskih turistkinja, koje se tu kupaju. Imali smo i susret sa Dobrivijevim gusarima, pa je došlo do žestokog obračuna prskanjem, i oni su se, na kraju, povukli. 

Neko je ushićeno uzviknuo  "Jebeš Aquapark!". Splavarenja završavamo kod kampa Bastasi, gde su još malo fotografišemo. Penjemo se do kampa i tamo oslabađamo mokre odeće. 

 

Ovaj erotski prizor nadahnjuje Dobrivoja, koji ovekovečuje ovu scenu. Tuširamo se i presvlačimo. Sušimo mokre stvari. Odlazimo na ručak. Čorba, salata, tzv. jagnjetina i krompir ispod sača. Vreme brzo prolazi, a mi uz pivo, iznosimo i sređujemo utiske. Boris nam priča kako je skakao sa 5000 m i kako, ko to nije probao, ne zna šta je orgazam. Na moju primedbu, da je taj skok trebao da kombinuje sa seksom, dolazimo do zaključka, da se tada ne bi ni prizemio. Dolazi i vreme za večeru, pastrmku na tinjirači. Potom, odlazimo kod logorske vatre. Dim ide na nas. Razgovaram sa Borisom, Petrom, Lazom, Ninom i Natašom. Odlazimo na spavanje oko 2 sata posle ponoći.

24. juli 2005, nedelja

Tokom noći, neprekidno je padala kiša. Stala je tek kada smo trebali da ustanemo. Pakujemo stvari, jer je pokret zakazan za rano jutro. Doručkujemo pržena jaja i već pomenuti čaj. Kombi odnosi naše stvari do autobusa. Pozdravljamo se sa ljubaznim domaćinima i krećemo. Nažalost, nećemo zbog odrona, moći da obiđemo prašumu Perućicu i Trnovačko jezero. Alternativa je Sutjeska, Tjentiše i treking vrhovima Zelengore. Vodi nas lokalni vodič Arsenije. Planinarimo oko tri i po sata, teren je klizav i rosa je, tako da su mi kamašne i planinarski štap dobro došli. Uspon je žestok, a tempo oštar, velika je vlažnost i zapara i deo naše grupe odustaje. Mi nastavljamo, a neposredno pred vrhom i nas četvoro odustaje. Pričamo i dočekujemo Dobrivoja. Jedemo suvo voće i pijemo vodu. Polako se spuštamo i uživamo u prirodi, što nije bilo moguće pri usponu. Kod busa se presvlačimo, jer su majice potpuno mokre. Dobijamo lanč paket, dolazi i ostatak grupe, pa krećemo u obilazak najvećeg bazena u Evropi, koji se nalazi na Tjentištu. Neki se kupaju, a mi kuliramo uz banjalučko "Nektar" pivo. Negde primaju dinare, negde ne, a pored konvertibilnih, bosanskih maraka, svugde prolaze evri. Krećemo prema Višegradu i opet, počinje kiša, to jest pljusak. Ovaj put ne odustajemo, već silazimo iz busa, slikamo na Drini ćupriju, kojom se više ne kreću vozila, već je pešački most. U restoranu hotela pijemo makijato, a u obližnjoj ćevapdžinici naručujemo ćevape u somunu i sarajevsko pivo za put.

Roming je ispao znatno skuplji, nego što sam se nadao. Zato sa zadovoljstvom, dočekujem povratak u Srbiju. Malo dremamo, zaustavljamom se opet u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri. Neki ovaj predah koriste da jedu. Ja sam umoran i najradije bi se teleportovao kući. Međutim prijatan razgovor sa Natašom, skraćuje put do Beograda. Pošto smo, već ranije razmenili telefone i mejlove, pozdravljamo se na Zelenom Vencu, pa se ukrcavamo u taksije i nestajemo u beogradskoj noći.

Ot ljubof ne se bega!

"Zajdi, zajdi jasno sonce
Zajdi, pomraći se
I ti jasnale mesečino
Begaj, udavi se..."



20. juli 2004. godine


Psi i mačke su se lenjo izležavali na 42°C. Skoplje je danas grad sa petstopedeset hiljada stanovnika. U antičko vreme poznat kao Skupi, čije smo ostatke videli pored tvrdave Kale iz XII veka. Obišli smo Trg Makedonija (gde su makadam zamenili sa jeftinim granitnim pločama), kej pored Vardara, Saborni hram, crkvu Sv. Spasa (sa ikonostasom u duborezu i sarkofagom Goce Delčeva), manastir Sv. Pantelejmona iz XV veka sa poznatom freskom "Oplakivanje Hrista", Mustafa Pašinu džamiju, Kuršumli An (improvizovani karavan – saraj), Daut Pašin amam (tursko kupatilo u kome se danas nalazi slikarska galerija), Kameni most (koji se rekonstruiše), Sobranje. Za drugi put ostala je obilazak planine Vodno sa vidikovcem i velikim milenijumskim krstom. Naš domaćin bio je Roman, poznanik sa letovanja po Egiptu i njegova devojka Biljana (platno beljaše!)

Vecerali smo u trgovinskom centru, u restoranu, koji je nekad, očigledno, bio eksluzivan. Potom smo obavili kupovinu u Superveru. Vratili smo se, umorni od vrućine. Pratili smo debatu o teritorijalnoj organizaciji Makedonije na TV-u. U Strugi, gde prekosutra putujemo, odvijaju se struške večeri otpora.

21. juli 2004.

Sreda je predviđena za obilazak Matke, koja je nekih petnaestak kilometara udaljena od Skoplja. Tamo se nalazi 4-5 starih crkava i ženski manastir. Reka Treska je pregrađena i prilagodena treninzima kanuista. Кrenuli smo u planinarsku turu do crkve Sv. Nikole, koja se nalazi na vrhu Matke.

Ovo je zadužbina kralja Milutina sa živopisom majstora-zografa Mihajla i Eftuhija. Nismo uspeli da posetimo Markov manastir iz XIV veka, zadužbinu kralja Vukašina i kraljevića Marka. Dan je bio vreo, a uspon naporan. Usput smo se na česmama osvežavali. Međutim, dolaskom do manastira, naš trud je nagraden. Pogled je bio predivan. Manastir je u dosta lošem stanju, o njemu se brine samo jedan radnik, koji tu živi, a prihodi su skromni. U planinarskom domu, gde smo se osvežili i pokupili pečate za planinarsku knjižicu. Zbog ne baš bistre vode odustali smo od kupanja. U prolazu smo videli dosta automobila sa albanskim i kosovskim tablicama. Odlazimo u ženski manastir, gde u hladovini kuliramo i posmatramo mačka koji to isto radi. Krećemo prema Skoplju, prema restoranu gde imamo rezervisanu večeru. Šopska salata i vino su ovde tradicionalno dobri. Lignje, su medutim, bile razočaranje, što zbog kvaliteta pripreme, što zbog mizerne količine. Po večeri, vratili smo se u stan i odmarali, a veče proveli u centru "Biser" uz skopsko pivo u društvu. Nakon dosta popijenih piva, vratili smo se u stan. Pogledali smo maršruti puta. Varijanta koja je išla preko Debra i podrazumevala posetu manastiru Jovana Bigorskog, išla je uz samu albansku granicu i bila rizična, zbog mogucih upada šiptarskih bandi. Odluku smo odložili za sutra, da je donesemo na samom putu.

Makedonija je nazavisnost proglasila u novebru 1991. 60 % populacije čine Makedonci, a 23% Albanci, čiji broj sve više raste. Uz to Makedoci smatraju da su im njihovi susedi Grci, Bugari i Srbi oteli delove teritorije. Takvo breme, uz slabu ekonomiju, opterećuje današnji makedonsku svakodnevnicu. Makedonska vojska i policija su multietničke, a mogući međunacionalni sukobi, mogli bi da ih prepolove, na dva sukobljena dela, makedonski i albanski. Grci i danas Republici Makedoniji osporavaju pravo na ime i pozivanje na Aleksandra Makedonskog, pa je u UN primljena pod imenom Bivša jugoslovenska republika Makedonija. Nije joj priznat ni grb sa lavom, pa je u upotrebi i dalje, stari, komunistički. Nije prihvaćena ni zastava Aleksandra Makedonskog sa 16-krakim kvadom. Grci pod pojmom Makedonije, smatraju svoju severnu provinciju i imaju eksluzivno pravo na to ime. 3. oktobra 1995. tadašnji predsednik Makedonije, Kiro Grigorov, komunista reformator, bio je meta atentatora. Atentatori do današnjeg dana nisu otkriveni, niti privedeni pravdi. U februaru 2001. godine otpočinju sukobi Šiptara i makedonske policije u Tetovu. Okončavaju se Ohridskim sporazumom. Cenu tog sporazuma, Makedonci danas plaćaju sa novom teritorijalnom organizacijom.

22. juli 2004.

Ustali smo prilično rano. Doručkovali smo pecivo i ovčije kiselo mleko. Dobar autoput vodio je preko Tetova i Gostivara. Par puta smo se zaustavljali, zbog zvuka u zadnjem desnom krilu automobila. Doneo sam odluku da malo rizikujemo i krenemo putem preko Debra. Ukazao se nacionalni park Mavrovo i istoimeno jezero. Stali smo pored spomenika stradalim rudarima pri izgradnje brane. Sledeće stanište je bio prelepi manastirski kompleks Sv. Jovana Bigorskog sa lepim freskama i ikonostasom u drvetu koji se može, samo porediti sa onim u skopskoj crkvi Sv. Spasa. Put nastavljamo uz reku Radiku sa veličanstvenim pogledom na planinski masiv Koraba. Posred puta igraju se albanska deca. Jedno dete, sa kartonskom kutijom na glavi, zamalo nam nije naletelo na kola. Prolazimo kroz Debar, gde su makedonski natpisi precrtani. Toliko o mirnom suživotu!

Dolazimo u Strugu i smeštamo se u protkovlje. Začuđujuće, ali nije toliko toplo. Cena po krevetu je dvesta denara (240 dinara, to jest 3,30 €). Struga je poznata po poetskim susretima, tradicionalnoj arhitekturi, čaršiji sa tesnim sokacima i dućanima na kepencima. U blizini je selo Vevčani, poznato po karnevalu, ali i želji da bude republika. Struga je u grčko vreme nosila naziv Enhalon. Danas je ovde centar političkog otpora u Makedoniji. Obišli smo Strugu i reku Crni Drim, a ono što smo videli nije nam se svidelo. Uz to, bili smo prilično gladni i žedni. Sam Bog nas je usmerio na putikaz, ka "Makedonskoj kući", restoranu u nacionalnom stilu. Naručili smo kiselu vodu i vino. Stiglo je i besplatno posluženje, gibanica od palačinki, ljutenica i "tvrdoe makalo" (majonez od luka i zejtina). Naručili smo vešalice i mućkalice. Dobro raspoloženje se vratilo. Na krilima te, nove energije, pazarili smo u obližnjem dućanu vodu, sokove i slatikiše. Okupali smo se, odmorili i spremili za odlazak u Ohrid, balkanski Jerusalim.

Ohrid je najznačajnija oficijalna prestolnica prva slovensko-makedonske države, Samuilovog carstva, grad gde je osnovan prvi sveslovenski univerzitet u Evropi, gde su živeli Sv. Klement Ohridski i Sv. Naum, učenici Ćirila i Metodija, prvih slovenskih prosvetitelja. Grad ima četrdesetak crkvica sa predivnim ikonama i freskama. Do XVII bio je centar hrišćanstva, za širi, balkanski region (Ohridska arhiepiskopija). Od 1980. godine je pod zaštitom UNESCO-a. Nalazi se na 695. metara nadmorske visine, a jezero je površine 348 km2 . U vreme našeg boravka, a do dvadesetog avgusta održavaju se "Ohridsko leto" sa koncertima klastične muzike, pozorišnim i baletskim predstavama. Upravo je u toku bio koncert u crkvi Sv. Sofije. Grad odiše opuštenom, skoro mediteranskom atmosferom, bez kiča, tako prisutnog na crnogorskom primorju. Medutim, i ovde su vidljivi znaci vandalizma. Da bi politički moćnici uzeli proviziju, stara kaldrma zamenjena je granitnim pločama,a time je otrgnuto od duše ohridskog bisera. Ulice su prepune sveta, ali bez onog neprijatnog meteža i nervoze, koji karakterišu beogradsku gužvu. Šetnja se završila potragom za sladoledom. Postoje dobro snabdevene samoposluge, koje rade do kasno u noc. Sve u svemu, vraćali smo se sa lepim utiscima, u kolima smo pevušili "Metalikine" balade i sve je bilo super. Još malo priče, pa na spavanje. Predhodnih dana smo štedeli na snu, te smo to mislili da nadoknadimo.

23. juli 2004.

U 230 probudila nas je pucnjava. U vazduhu se osećao miris suzavca. Pojma nemamo šta se dešava. Na radiju uobičajna muzika. Kasnije ćemo saznati da je u sedištu jedne političke stranke, došlo do obračuna makedonske opozicije i policije, a povod je bila poseta ministra odbrane Bučevskog, koji je došao da ih pridobije za plan o teritorijalnoj organizaciji Makedonije, Bilans je oko četrdesetak povredenih, par demoliranih kola i razrušene prostorije jedne politčke partije. Posle sat, sat i po, pucnjave, upotrebe suzavca, gumenih metaka i šok bombi, sve se smirilo. Vratili smo se u krevet.

Jutro je otpočelo potragom za doručkom, ohridskom, kuvanim đevrecima. Obišli smo mesta jučerašnjih sukoba. Danas obilazimo hotel Biser. Ohridsko jezero je dugačko 31 kilometar, 14 kilometra široko, sa najvecom dubinom od 286 m, a po poreklu je tektonsko. Temperatura vode je od 18-24 °C. U kaficu pored jezera, popili smo kafu, posmatrali labudove, a potom obišli cvrkvicu i monaške kelije. Zbog sinoćnih događaja, doneli smo odluku, da se u Skoplje vratimo u nedelju, posetimo prijatelje, a u ponoć krenemo natrag u Srbiju. Potom smo se uputili u Radoždu, na endemsku ohridsku pastrmku (sa crvenim pegama). Odabrali smo pastrmke i ona je ubrzo stigla pripremljena. Meso joj je crveno, nalik na losos i ne liči po ukusu na obične pastrmke. Svakim danom ima je sve manje. Posle ovog izuzetnog gastronomskog užitka, uzeli smo ključ od manastira u stenama, popeli se i sa vidikovca ispred manastira, posmatrali ohridsko jezero.

"Čovek bi rekao da pred sobom ima deo mora, istrgnut od okeana i bačen među nedostupne planine, koje ga okružuju sa svih strana. Ohridskom jezeru, uistinu odgovara ima makedonsko sladkovodno more. "

Tako smo na "makedonskoj rivijeri" sreli i grupu Slovenaca i pokazali im put do manastira. Dok prolazimo kroz predgrađe Struge, gde u novim zgradama okićenim albanskim zastavama i natpisima UČK, svatovi igraju oro, radio program emituje dramatične pozive makednoske vlade za smirivanje ugejane, političke atmosfere.

Na dnu Ohridskog jezera nalaze se brodovi na 1.000 metara udaljenosti od obale pored grada Struge, na dubini između 6 i 7 metara. Sedam brodova iz Prvog svetskog rata nalaze se potopljena u Ohridskom jezeru. Njihovi ostaci su još uvek na dnu jezera u blizini Struge.  Konačan broj brodova bi trebalo da se potvrdi, a smatra se da ih je sedam, tj. dva glavna broda koji su iza sebe vukli pomoćne koji su nosili teret. Na njima su otkrivene oznake ,,Boizano, Tedesko & Co“, a to je verovatno ime proizvođača brodova.

Uveče, opet, odlazimo u Ohrid. Obilazimo spomenik Ćirilu i Metodiju, gradski muzej, antički teatar iz III veka pre nove ere u Varoši, crkvu Sv. Sofije iz XI veka, crkvu Bogorodice Periveptos iz XIII veka, sa remek delima vizantiskog slikarstva, galeriju fresaka sa freskama iz perioda od XI do XIV veka, manastir Sv, Stefana, kuće porodica Rebovih i Uranija, ohridsku čaršiju sa dućanima od klesanog kamena, gde se neguju stri zanati, poput filigranskog. Brodovi odlaze na noćno krstarenje po jezeru. Nismo posetili radionice za izradu hartije po receptima starih, kineskih majstora. Nismo videli ni jednu od dve mašine za štampanje, kopije Gutenbergove mašine iz XV veka, niti prese. Druga mašina za štampanje, nalazi se u Nemačkoj.

Napuštamo Ohrid, antički Lihnidos i putem dugim tridesetak kilometara odlazimo do Svetog Nauma, na samoj granici sa Albanijom. Priroda je predivna, prolazimo kroz nacionalni park Galičica (preko koje se, predpostavka je, voda iz Prespanskog uliva u Ohridsko jezero). Usput prolazimo pored graničnog prelaza i bivšeg, jugoslovenskog bunkera,iz kojeg se nadgledalo jezero i albanska teritorija. Prolazimo pored petnaestak hotela sa plažama, turističkoh, ali i rezidentnih naselja koja se nalaze duž cele obale, od jedne do druge granica. Posebno bih, po lepoti, izdvojio selo Peštane, hotele Metropol, Belvi i Granit. Manastir je sagradio Sveti Naum u X veku i posvetio ga svetim Arhangelima, posebno Arhangelu Mihailu i u njemu se nalaze njegove mošti. U bašti restorana, popili smo hladan nes i pojeli palačinke, posmatrajuci pauna, koji se šepurio na manastirskom krovu. Sa albanske strane čili su se odjeci eksplozije, to su radovi u rudnicima. Pogled na jezero i okolne planinske masive je fantastičan. Odlazimo na vožnju čamcem oko izvora Crnog Drima. Čamđija je bio raspoložen, malo i dosadno duhovit, ali je obilazak i predivni pejzaži prevazišli su cenu od pedeset denara. Napisali smo razglednice i kulirali, relaksirajući noge u hladnoj vodi Drima. Potom smo se okupali u ohridskom jezeru, blizu ušća Crnog Drima. Kasnije cemo saznati, da je tu stradalo mnogo plivača.

Vraćamo se u Ohrid, gužva je, a mi posećujemo crkvu Sv. Jovana Kanea iz XIII veka, sa predivnim pogledom na jezero. U obližnjoj kafani, jedemo belvicu i plašicu uz makedonsko vino. Na ponudi imaju i jegulju, ali pošto ona zahteva višečasovnu pripremu, za ručak se treba prijaviti izjutra. Noć pada, mesecina obasjava jezero, a reflektori crkvu Sv. Jovana Kanea. Odjednom, pojavljije se gusarski brod. Dugo smo sedeli i atmosfera je naizgled normalna, bez nervoze, opuštena i prijatna. Obilazimo i fantastični hram Plaošnik (Sv. Klementa i Pantelejmona) i slušamo vizantisku muziku. U toku je predstava turskog pozorišta u okviru ohridskog leta. Dok odlazimo na spavanje, iz obližnje diskoteke dopiru taktovi srpskih turbohitova.

24. juli 2004.

Danas smo popili kafu sa ljubaznim domaćinima i spakovali stvari. Kupili smo karte za minibus Ohrid-Skoplje (450 denara). Obišli smo tvrđavu cara Samuila, obnovljenu pre dve godine, baziliku iz V veka, Klimentov univerzitet, mozaik. Od prvobitnog plana, propustili smo Prespansko jezero, neobične, divlje i jedinstvene lepote, gde kormorani love krapče (šarana). Takode, i da ga probamo u Stenju, na samoj granici. Nismo videli ni Resan, bitoljsko staro, gradsko jezgro, antičku Herakleju Linkestis, nacionalni park Pelister (poznat po boru Molika), grad Kruševo (na nadmorskoj visini od 1.250 m, grad tradicionalne arhitekture, poznat po kruševskoj republici iz vremena ilindenskoj ustanka 1903. godine.

Na kraju odlazimo u italijanski restoran u starom Ohridu i opraštamo se uz pizzu sa morskim plodovima i laško pivo. Počinje kiša, a mi obavljamo poslednju kupovinu i slikanje pred polazak. Šetamo čaršijom i konvertujemo preostale denare u evre. Kupujemo putnu kartu Makedonije sa tradicionalnim kuvarskim receptima za pedeset denara. Prolazimo kroz Kičevo i Tetovo. Sa kašnjenjem stižemo u Skoplje, opkoljeno policijom i blokirano zbog sutra najavljenim demonstracija. Vreme je za odlazak na staru željeznicku stanicu, gde u ponoć krece "Fudexov" autobus. Smeštamo se na zadnja sedišta. Jedva dočekavši granicu, posmatramo kolone kola koje čekaju na prelaz (sve do Vranja), dok polako tonemo u san, nalik na komu. Napustili smo Makedoniju, poslednju zemlju u kojoj paradajiz ima pravi ukus, zemlju suprotnosti i divlje lepote, koja živi svoj tihi nepredvidivi život, tako drag i poznat putniku, koji ju je kao strani državljanin posetio, a nekad je u njoj služio vojsku.

Putevima bradatih gibaničara

U nedelju, 24. juna  potrpasmo se Sandra, Olgica, Jelena u ja u “Fiću” i krenusmo do Gradića Pejtona. Tamo nas je već čekao Mile. Prošetali smo po parku. Jedan lik je od ranog jutra vodio rat sa batacima, a mu je pravio znatiželjni pas, koji je zadivljeno gledao, a potom sa njim i podelio doručak. Ubrzo se pojavio i “Cile” sa Mirkom. 

“Neverovatno, kako je uspeo da zakasni!”, prokomentarisala je  zadivljeno njegova Olgica, jer su se dogovorili da dođe busom, pošto mu kola nisu registrovana. Sva sreća pa i policija spava snom pravednika. Doduše ovo je ovim svojim uobičajnim postupkom samo nju iznenadilo. Krenusmo...

Vodič, Dušan, krenuo je po busu i vraćao pedeset dinara, a potom, tek, obzanino da se plan putovanja menja zbog poplava u Rađevini. Bili smo zabezeknuti, ali velikodušno rešismo da pristanemo na iznenađenje. Maršruta je bila Suvobor-Ravna gora-Mionica-manastir Bogovađa. Nas je, kao uslovno mlađe, smestio na zadnja sedišta busa. to Sandri nije zasmetalo da odmah zadrema.

 

Do Suvobora skoro stigosmo autobusom. Predeo je prelep. Ovce su spokojno pasle po obroncima. Brali smo lekovito bilje (kantarion, majčinu dušicu,), slušali o bitkama tokom Velikog rata kada su se ovde, u mesecu novembru, sukobile dve iscrpljene vojske, ali jedna sa boljom motivacijom, jer je branila rodnu grudu.

U planinarske knjižice, uz pomoć ruža, utisnuli smo pečate. Onda smo krenuli ka memorijanom centru gubitnika u II svetskom ratu. 

Na Ravnoj gori se pored crkve Sv. Đorđa (lepa spolja, a skromna iznutra) nalazi i kongresni centar SPO-a (ustupljen crkvi) i spomenik đeneralu Draži Mihailoviću (1893. – 1946.) b), Titovom vršnjaku i suparniku. Uputismo se pored i preko potočića do Mokre pećine. 

Usput napunismo čuturice hladnom, izvorskom vodom i pojedosmo po šaku šumskih jagoda. Uđosmo i pogledasmo “predsoblje pećine”, dalje se naime nije moglo od narasle vode. Tu predahnusmo i  nešto prezalogajismo, a potom se i uz strm i porilično klizav uspon popesmo do livade gde se nekada nalazila kuća u kojoj je Čiča smišljao strategiju majskog ustanka. 

Usput, nađosmo, podno jedne bukve, na spomen-ploču bratu Skakavcu od preživele ravnogorske braće koji su iu blizini za pokoj njegove duše ispekli i poneko prase. Nedaleko odavde je i čuveno seoce Ba, gde su gardisti imali kongers pandan onom partizanskom u Jajcu. 

J.B Tito puca na srpsku vojsku iz rova odeven u laganu austrougarsku podoficirsku bluzu i pantalone, sa plitkim cipelama

Kažu da je obilazeći poprišta ratovanja u Velikom ratu, bivši austrijski kaplar 25. puka 42. divizije, a jugosvenski maršal i doživotni predsednik, J.B. Tito (1892. -1980.) umeo da kaže. 

"Majku mu. božiju, pa ja sam ovde ratovao kao austrijski vojnik!"

Na šta su ga obazrivi članovi pratnje diskretno ućutkivali. Redak je primer da je jedan vojnik neprijateljske vojske postao državnik zemlje protiv koje je ratovao.

Malo smo lutali po šumi prepunoj sremuša, pomalo ga i brali, da bi na se na kraju vratili do autobusa. I ovde se istorija pokazala ironičnom, ubacivši jednog partizanovca u epicentra Jugoslovenske vojske u otadžbini-jednog razigranog crnobelog psa. Prvo popismo kafu, Sandra je brala bilje, a potom krenusmo dalje. Ponuda hrane iz naših ranaca bila je raznovrsna i obilna. Stigosmo do rodne kuće vojvode Mišića. Usput smo brali i jelli dudinje i džanarije. 

Kuću su nemački okupatori spalili 1941. godije, a ovo je obnovljena verzija. Sinovi slavnog vojvode su u II svetskom ratu krenuli na različite strane; Aleksandar se pridružio ravnogorskom pokretu, a Vojislav partizanima, ali je zbog simpatija prema SSSR-u završio na Golom otoku. 

Kuća se doima poprilično velikom za ono vreme, sa svim mogućim i neophodnim pomoćnim prostorijama. Jedna za koju smo pomislili da je kućica za psa, ispostavilo se da je bila bila predviđena za boravak pri ispaši stoke. 

Vajat je i zimi bio dovoljno topao i iznedrio trinaest Mišića, od kojih je zadnji upravo vojvoda. Ambar, skladište sirovine za čips i kokice bio je dupke prazan. Primio nas je naočiti potomak čuvenog vojvode Mišića, očitao nam istorijsku bukvicu, požalivši se na školsku omladinu i za ulazak u spomen kuću zatraži po petnaest dinara, napravivši nam popust.

Porodica Mišić bila je brojna, bogata, tako da je dva potomka odškolovala dva svoja potomkana akademiji. Izučavali su se predmeti potut taktike, istorija srpskog naroda, besedništvo, strani jezici, tancovanje u kojem je posebno Živojin, zvani Žuća, bio vešt. Tako je i osvojio Nemicu Luizu, buduću suprugu, koja je doživela duboku starost. 

Vojvoda Živojin Mišić (1855.1921.), rođen kao trinaesto dete u porodici, aktivni je učesnik ratova još od 1876. godine, još iz vremena kada je bio pitomac vojne akademije, odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost, a njegove bitke u Prvom svetskom ratu, na Ceru i Kolubari, izučavaju se na svetskim vojnim akademijama kao primer briljantne vojne taktike.

U njihovoj kući zatičemo zemljani pod, ložište sa sudovima, preteču frižidera, stolove za odrasle i čeljad. u uglu je peć za hleb. Danas bi se u njemu mogla spremiti i neka ukusna pica. Drugi deo peći je napolju, te se deo energije rasipa, ne hajući za energetsku efikasnost. 

Zbog briljantnog vojevanja na Suvoboru regent Aleksandar Karađorđević je komadanta Prve Armije Živojina Mišića proizveo u čin vojvode. Mišić je bio dobar vojnik, ali  loš političar. Zato je par puta penzionisan. 

Beležim i mučnu scenu iz 1919. kad je arogantni regent SHS, Aleksandar, slavnog srpskog vojvodu nazvao neznalicom u vojnim pitanjima. Mišić mu nije ostao dužan:

"Šta ja znam a šta ne znam Vi ste mogli da ocenite za vreme rata!"

 

"Vojvodo, Vi niste zahvalni, Vi ste zaboravili šta sam ja za vas sve učinio.", oštro je uzvratio Aleksandar.

  

"To što Vi mislite da ste meni učinili i to što sam ja dobio od Vas, to ćete Vi dobiti natrag! A moje zasluge meni niko nije dao, već sam ih zaslužio sam. Prema tome, niko mi ih ne može oduzeti",  odbrusio je vojvoda.

 

Zatim je izvadio sat i tabakeru iz džepa i dao ih ađutantu:

"Odnećeš ovo u Kancelariju dvora i odvesti konja pa ćeš kazati: sat, tabakeru i konja, vojvoda Mišić je dobio u ratu, pa pošto ih nije zaslužio, on ih vraća darodavcu!"

Sadašnji predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica (1944.)  u srodstvu je sa Mišićima, a njegovo selo Koštunići blizu. Njegovi preci prezivali su se Damjanović, a jedan je bio poslanik u skupštini Kraljevine Jugoslavije. Toga dana, ovde je svratio i lider DOS-a, general Perišić Mončilo koji će otputovati u hag, alli i biti oslobođen. Pazarili smo razglednice sa likom vojvode u retro fazonu. 

Nastavljamo putešestvje do Mionice, gde razgledamo spomenik vojvodi Mišiću, crkvu i okrepljujemo se. Baš u to vreme započinjala je finalna utakmica između Jugoslavije i Italije, u kojoj će naši osvojiti zlato. 

Sledeća tačka ujedno i poslednja na našem današnjem putovanju bejaše ženski manastir Bogovađa.Manastir Voljavče je iz XVI veka, a ikonostast iz XVIII. Oko crkve su grobovi monahinja, od kojih je hedan bio svež.

Jedan arhaični bradonja u blizini je napasao krave. Pokraj manastirskog konaka mirno su pasle ovce, Sve ih je čuvala vojska. Prvobitnii konak je bio mesto gde je prvi put zasedao srpsko Sovjet. Formiran je na insistiranje Rusije, kako bi se ograničila vlast jednog čoveka, u to vreme to beše Karađorđe. Praviteljstvujušči sovjet serbski, na insistiranje Prote Mateje Nenadovića, iz bezbednosnih razloga premešten iz manastira Voljavče u Bogovađu. Sovjet je u konaku manastira Bogovađa zasedao od septembra 1805. godine do oslobođenja Smedereva.Predsednici Sovjeta su bili: prota Matija Nenadović (1805.—1806.), Mladen Milovanović (1808.—1809.), Jakov Nenadović (1809.—1811.), Karađorđe Petrović (1811.—1813.). Ruski general Zas zamerao je voždu Karađorđu da često menja članove Sovjeta. Danas bi se to nazivala rekonstrukcija vlade.

U to vreme po nahijama se organizuju magistrati (sudovi) da sude i svršavaju nahijske poslove. Za boravka u Bogovađi stvoren je i sopstveni pečat: grb Srbije, krst sa 4 ocila i grb drevne Tribalije (jedan od starih naziva za Srbiju), pod krunom veprova glava sa strelom zabodenom u čelo. Između ova dva grba nalazi se krin, ispod grbova godina 1804, a okolo natpis: Praviteljstvujušči sovjet serbski

Povratak je obeležilo pitanje gde je Mirko izgubio sendviče sa piletinom i ribom. Bez ikakvog opipljivog razloga Olgica mu je i dalje, bukvalno, jela iz ruke. Ibarska magistrala, ovaj put bez ikakvih kamiona punih peskom, vratila nas je u Beograd .Tu se razdvajamo u dva naradžasta “sokoćala” kako bi oko devet stiglu u dva sasvih oprečna dela ovog velikog grada.