Ako
želite da presečete monotoniju monotonih svakodnevnih šablona, da opet osetite
uzbuđenje, doživite nova iskustva i osetite adrenalin, dođite Tari u pohode.
Hiljadama godina ona je dubila korito i stvorila najdublji i najduži kanjon u
Evropi, drugi u svetu, posle Velikog kanjona reke Kolorado. Reku Taru ne
nazivaju bez razloga suzom Evrope, što zbog čiste vode, što zbog zemlje u kojoj
se nalazi. U nepregledne brzake najčistije evropske reke, koja je izdubila kamene
litice, na nekim mestima visoke i do 1.300 metara, slivaju se raskošni vodopadi
neponovljive lepote. Moćnii huk reke kroz kanjon, ostavlja vas bez daha.
Doživećete nešto predivno, videti prelepe prizore i steći nova poznanstva.
Posebno je atraktivna relacija Brštanovci-Šćepan Polje, duga 17 km, gde
prolazite dvadesetak bukova, od ukupno pedeset tokom cele reke. Vode Tare su
tako čiste da se mogu piti. Kanjon Tare je oaza netaknute prirode sa 52 biljne
i 314 životinjskih vrsta i nalazi se pod zaštitom UNESCO-a. Međutim i dalje su
aktuelne priče o gradnji hidrocentrale u Crnoj Gori, koja bi uništila ovu
prirodnu lepoticu. Najdajmo se da će razum pobediti surovu logiku kapita.
22. juli 2005,
petak
Spakovani prtljag
(dva ranca, veliki i mali, sa vrećom za spavanje) bili su dosta teški. Probudio
sam se oko 5 h. Istuširao, doručkovao i krenuo prema Zelenom Vencu. Čuo sam se
sa kolegom, Goranom. Autobus je već bio parkiran, a Laza sa devojčicama dobro
raspoložen. Krenusmo Ibarskom magistralom, napuštajući Beograd i što bi
Dobrivoje rekao, one koji su i nas napustili (groblje Ovča). Objasnio nam je i
zašto je planinarski vodič bolji od turističkog. Brinemo stalno i o svemu, samo
što vam još dupe ne brišemo, reče nadahnuti Dobrivoje. Put nas vodi preko Mokre
gore (Šarganska osmica), manastira Dobrinje, Višegrada, Goražda. Prvo
zaustavljanje je u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, gde ispijamo kafu i nastavljamo
put.
Drugu pauzu pravimo na Mokroj gori, gde grupa obilaziMećavnik i vozi se Šarganskom osmicom, a ja uživam u vidikovcu i blagompovetarcu. Poreska uprava je zatvorila restoran, gde smo prošli put popili
skupi kapućino. Jedem sendviče, pijem Vajfert pivo i super je. Vreme je brzo prošlo, ali sam
stigao da napravim video klip
ulaska voza u stanicu. Nastavljamo put i prelazimo srpsko-bosansku
granicu samo sa ličnom kartom. Stajemo u manastiru Dobrnja. Razgledamo crkvu
oštećenu krajem II svetskog rata, obilazimo manastirski muzej, a ja se penjem
na obližnje brdo, gde se nalazi krst i spomenik voždu Karađorđu. Nastavljamo
put, a počinje nevreme, jak pljusak. Nebo se smračilo. Prolazimo pored srušenih
i spaljenih kuća, koje svedoče o ratu, koji se na ovim prostorima vodio
devedesetih godina prošlog veka. Zbog lošeg vremena, posetu Višegradu,
ostavljamo za povrtak. Prolazimo kroz mnogobrojne tunele i dolazi prvo do srpskog,
pa do Goražda koji pripada muslimanskom kantonu. Na brdu još uvek stoji natpis
Tito. Prolazimo pored Srbinja (Foče) i dolazimo do kampa. Opet počinje pljusak.
Zadnjih 333 metara ćemo prepešačiti sa stvarima, jer strmina ne dozvoljava
silazak autobusa. Do kampa će nas pratiti dva psa. Uslovi u kampu su asketski,
ali naš cilj, opravdava ovakav kompromis. Raspoređujemo se po brvnarama i
šatorima. Mi smo izabrali šator da bismo se vratili prirodi. To će se pokazati
kao prilično nepromišljena odluka. Tip koji je hteo da bude u šatoru sa
devojkom, grubo je sprečen od te namere i dodeljen nama. Ni ona se tome nije
ozbiljnije usprotivila.
Pijemo
kafu i kajsijevaču, sušimo se uz logorsku vatru. Večeramo roštilj (ćevape i
kobasice) i do kasno u noć razgovaramo uz logorsku vatru, o vegetarijanstvu,
planinarenju i naravno seksu. Mnogo priče, malo prakse, stari srpski problem.
Potom polako odlazimo na spavanje, jer nas sutra očekuje splavarenje. Nadamo se
lepom vremenu i uzbudljivom danu. Celu
noć pljušti kiša, pa se pod šatorom ne može oka sklopiti.
23. juli 2005,
subota
Budim
se, dan je prohladan. Vrhovi planina su pod maglom. Jutarnja higijena
podrazumeva i brijanje, što prija posle loše prespavane noći. Dobrivoje zeza
jednog klinca, kako će se i on jednog dana brijati, ali i oženiti. Dete odlazi
izbezumljeno. Laza sa haremom igra karte. Pitam tipa kojim sedi sam da li je on
prespavao u našem šatoru.
"Ne
znam", kaže on umorno, "ja sam bio sa dvojicom, koja su svu noć
žestoko hrkala. "
"Izvini
bili smo to mi, moj kolega i ja, "
odgovaram mu ja.
Pijem
kafu. Doručak su viršle i jaja sa tanjirače i čaj od bilja, za koji domaćin
tvrdi da diže čoveka u svakom smislu. Sličnu mešavinu mi pijemo za opuštanje.
Ko je u pravu? Dok čekamo da vidimo da li je danas rafting moguć, deo grupe
igra odbojku, deo se smara. Doneta je odluka da se krene, ali nikako da se
realizuje. Čekamo kombi za prevoz. Na
kraju krećemo do Splavišta, uz zaustavljanje na vidikovcu i
bosansko-crnogorskoj granici. Crnogoraca, to jest njihovog kontrolnog punkta
nema. Tu upoznajem Jasminu i Petra, lekare, kao i privatnog preduzetnika Borisa
i njegovu prepametnu i lukavu ćerku Isidoru. Svi su iz Beograda.
Dolazimo do
tačke odakle ćemo se otisnuti na rafting. Deli se oprema za splavarenje -
gumeni čamci za divlje vode, vesla, neoprenska odela i čizme, zaštitni prsluci.
Nastaje gužva, jer nema dovoljno odela i čizame i devojke dozivaju Dobrivoja,
koji je nestao u šumi. pojavljuje se i skida odelo i zadivljenim devojkama ga
predaje. Kasnije će stići još opreme, ali tako je to kod Srba, loša
organizacija. Stvari ostavljamo u kombi, koji se vraća u kamp. Atmosfera je
vesela, slikamo se u vodi, čija je temperatura 14 °C, boja plavo-zelena, a
vidljivost je 14 metara u dubinu.
Pije se i nazdravlja. Polazimo i nailazimo na
prve bukove, od kojih su najzanimljiviji Brštenovački, Borovi i Ćelije.
Povremeno stajemo da bi se okupali. Struja je jaka, pa smo morali da uložimo
napor, da ne bi otplovili, bez čamca. Sve stvari su mokre, ali je doživljaj
dubok. Dobrivoje je to nazvao pozitivna agresivnost. Šta je pod tim mislio,
samo on zna. Dolazimo na Šćepan polje, gde Tara i Piva čine Drinu.
Zaustavaljamo se i kod vodopada i kupamo, iako se vreme opet pogoršava, a kiša,
opet, počinje da pada. Pojedini podležu čarima ruskih turistkinja, koje se tu
kupaju. Imali smo i susret sa Dobrivijevim gusarima, pa je došlo do žestokog
obračuna prskanjem, i oni su se, na kraju, povukli.
Neko je ushićeno
uzviknuo "Jebeš Aquapark!".
Splavarenja završavamo kod kampa Bastasi, gde su još malo fotografišemo.
Penjemo se do kampa i tamo oslabađamo mokre odeće.
Ovaj erotski prizor
nadahnjuje Dobrivoja, koji ovekovečuje ovu scenu. Tuširamo se i presvlačimo.
Sušimo mokre stvari. Odlazimo na ručak. Čorba, salata, tzv. jagnjetina i
krompir ispod sača. Vreme brzo prolazi, a mi uz pivo, iznosimo i sređujemo
utiske. Boris nam priča kako je skakao sa 5000 m i kako, ko to nije probao, ne
zna šta je orgazam. Na moju primedbu, da je taj skok trebao da kombinuje sa
seksom, dolazimo do zaključka, da se tada ne bi ni prizemio. Dolazi i vreme za
večeru, pastrmku na tinjirači. Potom, odlazimo kod logorske vatre. Dim ide na
nas. Razgovaram sa Borisom, Petrom, Lazom, Ninom i Natašom. Odlazimo na
spavanje oko 2 sata posle ponoći.
24. juli 2005,
nedelja
Tokom
noći, neprekidno je padala kiša. Stala je tek kada smo trebali da ustanemo.
Pakujemo stvari, jer je pokret zakazan za rano jutro. Doručkujemo pržena jaja i
već pomenuti čaj. Kombi odnosi naše stvari do autobusa. Pozdravljamo se sa
ljubaznim domaćinima i krećemo. Nažalost, nećemo zbog odrona, moći da obiđemo
prašumu Perućicu i Trnovačko jezero. Alternativa je Sutjeska, Tjentiše i
treking vrhovima Zelengore. Vodi nas lokalni vodič Arsenije. Planinarimo oko
tri i po sata, teren je klizav i rosa je, tako da su mi kamašne i planinarski
štap dobro došli. Uspon je žestok, a tempo oštar, velika je vlažnost i zapara i
deo naše grupe odustaje. Mi nastavljamo, a neposredno pred vrhom i nas četvoro
odustaje. Pričamo i dočekujemo Dobrivoja. Jedemo suvo voće i pijemo vodu. Polako
se spuštamo i uživamo u prirodi, što nije bilo moguće pri usponu. Kod busa se
presvlačimo, jer su majice potpuno mokre. Dobijamo lanč paket, dolazi i ostatak
grupe, pa krećemo u obilazak najvećeg bazena u Evropi, koji se nalazi na
Tjentištu. Neki se kupaju, a mi kuliramo uz banjalučko "Nektar" pivo.
Negde primaju dinare, negde ne, a pored konvertibilnih, bosanskih maraka,
svugde prolaze evri. Krećemo prema Višegradu i opet, počinje kiša, to jest
pljusak. Ovaj put ne odustajemo, već silazimo iz busa, slikamo na Drini
ćupriju, kojom se više ne kreću vozila, već je pešački most. U restoranu hotela
pijemo makijato, a u obližnjoj ćevapdžinici naručujemo ćevape u somunu i
sarajevsko pivo za put.
Roming
je ispao znatno skuplji, nego što sam se nadao. Zato sa zadovoljstvom,
dočekujem povratak u Srbiju. Malo dremamo, zaustavljamom se opet u
Ovčarsko-Kablarskoj klisuri. Neki ovaj predah koriste da jedu. Ja sam umoran i
najradije bi se teleportovao kući. Međutim prijatan razgovor sa Natašom,
skraćuje put do Beograda. Pošto smo, već ranije razmenili telefone i mejlove,
pozdravljamo se na Zelenom Vencu, pa se ukrcavamo u taksije i nestajemo u
beogradskoj noći.
Нема коментара:
Постави коментар