Ot ljubof ne se bega!

"Zajdi, zajdi jasno sonce
Zajdi, pomraći se
I ti jasnale mesečino
Begaj, udavi se..."



20. juli 2004. godine


Psi i mačke su se lenjo izležavali na 42°C. Skoplje je danas grad sa petstopedeset hiljada stanovnika. U antičko vreme poznat kao Skupi, čije smo ostatke videli pored tvrdave Kale iz XII veka. Obišli smo Trg Makedonija (gde su makadam zamenili sa jeftinim granitnim pločama), kej pored Vardara, Saborni hram, crkvu Sv. Spasa (sa ikonostasom u duborezu i sarkofagom Goce Delčeva), manastir Sv. Pantelejmona iz XV veka sa poznatom freskom "Oplakivanje Hrista", Mustafa Pašinu džamiju, Kuršumli An (improvizovani karavan – saraj), Daut Pašin amam (tursko kupatilo u kome se danas nalazi slikarska galerija), Kameni most (koji se rekonstruiše), Sobranje. Za drugi put ostala je obilazak planine Vodno sa vidikovcem i velikim milenijumskim krstom. Naš domaćin bio je Roman, poznanik sa letovanja po Egiptu i njegova devojka Biljana (platno beljaše!)

Vecerali smo u trgovinskom centru, u restoranu, koji je nekad, očigledno, bio eksluzivan. Potom smo obavili kupovinu u Superveru. Vratili smo se, umorni od vrućine. Pratili smo debatu o teritorijalnoj organizaciji Makedonije na TV-u. U Strugi, gde prekosutra putujemo, odvijaju se struške večeri otpora.

21. juli 2004.

Sreda je predviđena za obilazak Matke, koja je nekih petnaestak kilometara udaljena od Skoplja. Tamo se nalazi 4-5 starih crkava i ženski manastir. Reka Treska je pregrađena i prilagodena treninzima kanuista. Кrenuli smo u planinarsku turu do crkve Sv. Nikole, koja se nalazi na vrhu Matke.

Ovo je zadužbina kralja Milutina sa živopisom majstora-zografa Mihajla i Eftuhija. Nismo uspeli da posetimo Markov manastir iz XIV veka, zadužbinu kralja Vukašina i kraljevića Marka. Dan je bio vreo, a uspon naporan. Usput smo se na česmama osvežavali. Međutim, dolaskom do manastira, naš trud je nagraden. Pogled je bio predivan. Manastir je u dosta lošem stanju, o njemu se brine samo jedan radnik, koji tu živi, a prihodi su skromni. U planinarskom domu, gde smo se osvežili i pokupili pečate za planinarsku knjižicu. Zbog ne baš bistre vode odustali smo od kupanja. U prolazu smo videli dosta automobila sa albanskim i kosovskim tablicama. Odlazimo u ženski manastir, gde u hladovini kuliramo i posmatramo mačka koji to isto radi. Krećemo prema Skoplju, prema restoranu gde imamo rezervisanu večeru. Šopska salata i vino su ovde tradicionalno dobri. Lignje, su medutim, bile razočaranje, što zbog kvaliteta pripreme, što zbog mizerne količine. Po večeri, vratili smo se u stan i odmarali, a veče proveli u centru "Biser" uz skopsko pivo u društvu. Nakon dosta popijenih piva, vratili smo se u stan. Pogledali smo maršruti puta. Varijanta koja je išla preko Debra i podrazumevala posetu manastiru Jovana Bigorskog, išla je uz samu albansku granicu i bila rizična, zbog mogucih upada šiptarskih bandi. Odluku smo odložili za sutra, da je donesemo na samom putu.

Makedonija je nazavisnost proglasila u novebru 1991. 60 % populacije čine Makedonci, a 23% Albanci, čiji broj sve više raste. Uz to Makedoci smatraju da su im njihovi susedi Grci, Bugari i Srbi oteli delove teritorije. Takvo breme, uz slabu ekonomiju, opterećuje današnji makedonsku svakodnevnicu. Makedonska vojska i policija su multietničke, a mogući međunacionalni sukobi, mogli bi da ih prepolove, na dva sukobljena dela, makedonski i albanski. Grci i danas Republici Makedoniji osporavaju pravo na ime i pozivanje na Aleksandra Makedonskog, pa je u UN primljena pod imenom Bivša jugoslovenska republika Makedonija. Nije joj priznat ni grb sa lavom, pa je u upotrebi i dalje, stari, komunistički. Nije prihvaćena ni zastava Aleksandra Makedonskog sa 16-krakim kvadom. Grci pod pojmom Makedonije, smatraju svoju severnu provinciju i imaju eksluzivno pravo na to ime. 3. oktobra 1995. tadašnji predsednik Makedonije, Kiro Grigorov, komunista reformator, bio je meta atentatora. Atentatori do današnjeg dana nisu otkriveni, niti privedeni pravdi. U februaru 2001. godine otpočinju sukobi Šiptara i makedonske policije u Tetovu. Okončavaju se Ohridskim sporazumom. Cenu tog sporazuma, Makedonci danas plaćaju sa novom teritorijalnom organizacijom.

22. juli 2004.

Ustali smo prilično rano. Doručkovali smo pecivo i ovčije kiselo mleko. Dobar autoput vodio je preko Tetova i Gostivara. Par puta smo se zaustavljali, zbog zvuka u zadnjem desnom krilu automobila. Doneo sam odluku da malo rizikujemo i krenemo putem preko Debra. Ukazao se nacionalni park Mavrovo i istoimeno jezero. Stali smo pored spomenika stradalim rudarima pri izgradnje brane. Sledeće stanište je bio prelepi manastirski kompleks Sv. Jovana Bigorskog sa lepim freskama i ikonostasom u drvetu koji se može, samo porediti sa onim u skopskoj crkvi Sv. Spasa. Put nastavljamo uz reku Radiku sa veličanstvenim pogledom na planinski masiv Koraba. Posred puta igraju se albanska deca. Jedno dete, sa kartonskom kutijom na glavi, zamalo nam nije naletelo na kola. Prolazimo kroz Debar, gde su makedonski natpisi precrtani. Toliko o mirnom suživotu!

Dolazimo u Strugu i smeštamo se u protkovlje. Začuđujuće, ali nije toliko toplo. Cena po krevetu je dvesta denara (240 dinara, to jest 3,30 €). Struga je poznata po poetskim susretima, tradicionalnoj arhitekturi, čaršiji sa tesnim sokacima i dućanima na kepencima. U blizini je selo Vevčani, poznato po karnevalu, ali i želji da bude republika. Struga je u grčko vreme nosila naziv Enhalon. Danas je ovde centar političkog otpora u Makedoniji. Obišli smo Strugu i reku Crni Drim, a ono što smo videli nije nam se svidelo. Uz to, bili smo prilično gladni i žedni. Sam Bog nas je usmerio na putikaz, ka "Makedonskoj kući", restoranu u nacionalnom stilu. Naručili smo kiselu vodu i vino. Stiglo je i besplatno posluženje, gibanica od palačinki, ljutenica i "tvrdoe makalo" (majonez od luka i zejtina). Naručili smo vešalice i mućkalice. Dobro raspoloženje se vratilo. Na krilima te, nove energije, pazarili smo u obližnjem dućanu vodu, sokove i slatikiše. Okupali smo se, odmorili i spremili za odlazak u Ohrid, balkanski Jerusalim.

Ohrid je najznačajnija oficijalna prestolnica prva slovensko-makedonske države, Samuilovog carstva, grad gde je osnovan prvi sveslovenski univerzitet u Evropi, gde su živeli Sv. Klement Ohridski i Sv. Naum, učenici Ćirila i Metodija, prvih slovenskih prosvetitelja. Grad ima četrdesetak crkvica sa predivnim ikonama i freskama. Do XVII bio je centar hrišćanstva, za širi, balkanski region (Ohridska arhiepiskopija). Od 1980. godine je pod zaštitom UNESCO-a. Nalazi se na 695. metara nadmorske visine, a jezero je površine 348 km2 . U vreme našeg boravka, a do dvadesetog avgusta održavaju se "Ohridsko leto" sa koncertima klastične muzike, pozorišnim i baletskim predstavama. Upravo je u toku bio koncert u crkvi Sv. Sofije. Grad odiše opuštenom, skoro mediteranskom atmosferom, bez kiča, tako prisutnog na crnogorskom primorju. Medutim, i ovde su vidljivi znaci vandalizma. Da bi politički moćnici uzeli proviziju, stara kaldrma zamenjena je granitnim pločama,a time je otrgnuto od duše ohridskog bisera. Ulice su prepune sveta, ali bez onog neprijatnog meteža i nervoze, koji karakterišu beogradsku gužvu. Šetnja se završila potragom za sladoledom. Postoje dobro snabdevene samoposluge, koje rade do kasno u noc. Sve u svemu, vraćali smo se sa lepim utiscima, u kolima smo pevušili "Metalikine" balade i sve je bilo super. Još malo priče, pa na spavanje. Predhodnih dana smo štedeli na snu, te smo to mislili da nadoknadimo.

23. juli 2004.

U 230 probudila nas je pucnjava. U vazduhu se osećao miris suzavca. Pojma nemamo šta se dešava. Na radiju uobičajna muzika. Kasnije ćemo saznati da je u sedištu jedne političke stranke, došlo do obračuna makedonske opozicije i policije, a povod je bila poseta ministra odbrane Bučevskog, koji je došao da ih pridobije za plan o teritorijalnoj organizaciji Makedonije, Bilans je oko četrdesetak povredenih, par demoliranih kola i razrušene prostorije jedne politčke partije. Posle sat, sat i po, pucnjave, upotrebe suzavca, gumenih metaka i šok bombi, sve se smirilo. Vratili smo se u krevet.

Jutro je otpočelo potragom za doručkom, ohridskom, kuvanim đevrecima. Obišli smo mesta jučerašnjih sukoba. Danas obilazimo hotel Biser. Ohridsko jezero je dugačko 31 kilometar, 14 kilometra široko, sa najvecom dubinom od 286 m, a po poreklu je tektonsko. Temperatura vode je od 18-24 °C. U kaficu pored jezera, popili smo kafu, posmatrali labudove, a potom obišli cvrkvicu i monaške kelije. Zbog sinoćnih događaja, doneli smo odluku, da se u Skoplje vratimo u nedelju, posetimo prijatelje, a u ponoć krenemo natrag u Srbiju. Potom smo se uputili u Radoždu, na endemsku ohridsku pastrmku (sa crvenim pegama). Odabrali smo pastrmke i ona je ubrzo stigla pripremljena. Meso joj je crveno, nalik na losos i ne liči po ukusu na obične pastrmke. Svakim danom ima je sve manje. Posle ovog izuzetnog gastronomskog užitka, uzeli smo ključ od manastira u stenama, popeli se i sa vidikovca ispred manastira, posmatrali ohridsko jezero.

"Čovek bi rekao da pred sobom ima deo mora, istrgnut od okeana i bačen među nedostupne planine, koje ga okružuju sa svih strana. Ohridskom jezeru, uistinu odgovara ima makedonsko sladkovodno more. "

Tako smo na "makedonskoj rivijeri" sreli i grupu Slovenaca i pokazali im put do manastira. Dok prolazimo kroz predgrađe Struge, gde u novim zgradama okićenim albanskim zastavama i natpisima UČK, svatovi igraju oro, radio program emituje dramatične pozive makednoske vlade za smirivanje ugejane, političke atmosfere.

Na dnu Ohridskog jezera nalaze se brodovi na 1.000 metara udaljenosti od obale pored grada Struge, na dubini između 6 i 7 metara. Sedam brodova iz Prvog svetskog rata nalaze se potopljena u Ohridskom jezeru. Njihovi ostaci su još uvek na dnu jezera u blizini Struge.  Konačan broj brodova bi trebalo da se potvrdi, a smatra se da ih je sedam, tj. dva glavna broda koji su iza sebe vukli pomoćne koji su nosili teret. Na njima su otkrivene oznake ,,Boizano, Tedesko & Co“, a to je verovatno ime proizvođača brodova.

Uveče, opet, odlazimo u Ohrid. Obilazimo spomenik Ćirilu i Metodiju, gradski muzej, antički teatar iz III veka pre nove ere u Varoši, crkvu Sv. Sofije iz XI veka, crkvu Bogorodice Periveptos iz XIII veka, sa remek delima vizantiskog slikarstva, galeriju fresaka sa freskama iz perioda od XI do XIV veka, manastir Sv, Stefana, kuće porodica Rebovih i Uranija, ohridsku čaršiju sa dućanima od klesanog kamena, gde se neguju stri zanati, poput filigranskog. Brodovi odlaze na noćno krstarenje po jezeru. Nismo posetili radionice za izradu hartije po receptima starih, kineskih majstora. Nismo videli ni jednu od dve mašine za štampanje, kopije Gutenbergove mašine iz XV veka, niti prese. Druga mašina za štampanje, nalazi se u Nemačkoj.

Napuštamo Ohrid, antički Lihnidos i putem dugim tridesetak kilometara odlazimo do Svetog Nauma, na samoj granici sa Albanijom. Priroda je predivna, prolazimo kroz nacionalni park Galičica (preko koje se, predpostavka je, voda iz Prespanskog uliva u Ohridsko jezero). Usput prolazimo pored graničnog prelaza i bivšeg, jugoslovenskog bunkera,iz kojeg se nadgledalo jezero i albanska teritorija. Prolazimo pored petnaestak hotela sa plažama, turističkoh, ali i rezidentnih naselja koja se nalaze duž cele obale, od jedne do druge granica. Posebno bih, po lepoti, izdvojio selo Peštane, hotele Metropol, Belvi i Granit. Manastir je sagradio Sveti Naum u X veku i posvetio ga svetim Arhangelima, posebno Arhangelu Mihailu i u njemu se nalaze njegove mošti. U bašti restorana, popili smo hladan nes i pojeli palačinke, posmatrajuci pauna, koji se šepurio na manastirskom krovu. Sa albanske strane čili su se odjeci eksplozije, to su radovi u rudnicima. Pogled na jezero i okolne planinske masive je fantastičan. Odlazimo na vožnju čamcem oko izvora Crnog Drima. Čamđija je bio raspoložen, malo i dosadno duhovit, ali je obilazak i predivni pejzaži prevazišli su cenu od pedeset denara. Napisali smo razglednice i kulirali, relaksirajući noge u hladnoj vodi Drima. Potom smo se okupali u ohridskom jezeru, blizu ušća Crnog Drima. Kasnije cemo saznati, da je tu stradalo mnogo plivača.

Vraćamo se u Ohrid, gužva je, a mi posećujemo crkvu Sv. Jovana Kanea iz XIII veka, sa predivnim pogledom na jezero. U obližnjoj kafani, jedemo belvicu i plašicu uz makedonsko vino. Na ponudi imaju i jegulju, ali pošto ona zahteva višečasovnu pripremu, za ručak se treba prijaviti izjutra. Noć pada, mesecina obasjava jezero, a reflektori crkvu Sv. Jovana Kanea. Odjednom, pojavljije se gusarski brod. Dugo smo sedeli i atmosfera je naizgled normalna, bez nervoze, opuštena i prijatna. Obilazimo i fantastični hram Plaošnik (Sv. Klementa i Pantelejmona) i slušamo vizantisku muziku. U toku je predstava turskog pozorišta u okviru ohridskog leta. Dok odlazimo na spavanje, iz obližnje diskoteke dopiru taktovi srpskih turbohitova.

24. juli 2004.

Danas smo popili kafu sa ljubaznim domaćinima i spakovali stvari. Kupili smo karte za minibus Ohrid-Skoplje (450 denara). Obišli smo tvrđavu cara Samuila, obnovljenu pre dve godine, baziliku iz V veka, Klimentov univerzitet, mozaik. Od prvobitnog plana, propustili smo Prespansko jezero, neobične, divlje i jedinstvene lepote, gde kormorani love krapče (šarana). Takode, i da ga probamo u Stenju, na samoj granici. Nismo videli ni Resan, bitoljsko staro, gradsko jezgro, antičku Herakleju Linkestis, nacionalni park Pelister (poznat po boru Molika), grad Kruševo (na nadmorskoj visini od 1.250 m, grad tradicionalne arhitekture, poznat po kruševskoj republici iz vremena ilindenskoj ustanka 1903. godine.

Na kraju odlazimo u italijanski restoran u starom Ohridu i opraštamo se uz pizzu sa morskim plodovima i laško pivo. Počinje kiša, a mi obavljamo poslednju kupovinu i slikanje pred polazak. Šetamo čaršijom i konvertujemo preostale denare u evre. Kupujemo putnu kartu Makedonije sa tradicionalnim kuvarskim receptima za pedeset denara. Prolazimo kroz Kičevo i Tetovo. Sa kašnjenjem stižemo u Skoplje, opkoljeno policijom i blokirano zbog sutra najavljenim demonstracija. Vreme je za odlazak na staru željeznicku stanicu, gde u ponoć krece "Fudexov" autobus. Smeštamo se na zadnja sedišta. Jedva dočekavši granicu, posmatramo kolone kola koje čekaju na prelaz (sve do Vranja), dok polako tonemo u san, nalik na komu. Napustili smo Makedoniju, poslednju zemlju u kojoj paradajiz ima pravi ukus, zemlju suprotnosti i divlje lepote, koja živi svoj tihi nepredvidivi život, tako drag i poznat putniku, koji ju je kao strani državljanin posetio, a nekad je u njoj služio vojsku.