Krv i vino

I looking for the face I had
Before the World Was Made
(The Winding stair, Jets)

Putujemo ne samo da bismo videli nešto novo i doživeli nešto strašno, ne samo da bismo upoznavali predele i ljude, da obogatimo svoj život i prikupimo nova iskustva, već da bismo, na putu, upoznali, pomalo i sami sebe. Najbolje se to čini kroz raznolike avanture kroz koje prolazimo.

Iznenada, bez predhodnog upozorenja, posle neočekivano dugog miholjskog leta, jesen je pokazala svoje pravo lice, u vidu jake košave. Nije mi to smetalo, naprotiv. Uživao sam u svakom trenutku. U jednom misterioznom putovanju, tragom legende o krvožednom grofu, kao i u potrazi za idealnom recepturom za čuveni lek, spravljen od plodova vinove loze, koji narod zove vino. Ovaj čarobni nektar bogova je piće vredno poštovanja i uvažavanja, ono je izazov za sva čula. Ne zanemarimo ni činjenicu da hrišćanska religija vino naziva Isusovom krvlju, a sve analogije koje iz toga proizilaze, prepuštam čitaocima. Za razliku od gore pomenutog grofa, ja sam, smireno i bezbrižno, noćima degustirao probrana vina. Jeste da sam se izjutra osećao prilično iscrpljeno, kao posle krvavog pira.

Prešavši pančevački most, prolazimo kroz pitoma banatska sela, obasjana zracima zubatog jesenjeg sunca. Sve to je upotpunjeno obradama poznatih evergrin melodija na panovoj fruli, rumunskom nacionalnom instrumentu. Prostori koji su nekad pripadali Austro-Ugarskoj imali su tu sreću da se saobraćajna infrastruktura, trasirana još u doba Marije Terezije, pokazala kao vizionarska. Na granici nas čeka neprijatno iznenađenje. Samo na srpskoj strani izgubili smo sat i po. Rumuni su bili dosta efikasniji. Razlog ovog, neočekivanog zadržavanja, ostala je za nas nerazjašnjena enigma i nepotrebno gubljenje vremena.

Temišvar (Timişoara) najveći grad rumunskog dela Banata, poznat je i pod imenom “mali Beč”. Grad nosi po reci Tisi, na čijim obalama, međutim, ne leži. Godine 790. kralj Pipi Mali gradi naselje na mestu gde se danas nalazi Temišvar. Karolj Robert Anžujski 1318.godine ovde smešta svoj dvor, te je Temišvar pet godina bio prestoni grad Ugarske. 1552. godine grad osvaja naš čovek u turskim redovima, Mehmed Paša Sokolović (Sokollu Mehmet Paşa). Turci napuštaju ove prostore tek posle Požarevačkog mira 1718. godine. Odavde je krenula revolucija, kojom je sa vlasti zbačen komunistički režim rumunskog diktatora Nikolaja Čaušpeskua Isti je zajednom sa svojom ženom Elenom osuđen na smrt i bez oklevanja pogubljen. Sve je otpočelo 16. decembra 1989. godine, hapšenjem mađarskog reformatorskog sveštenika Lasla Tokeša (László Tőkés), koji je oštro napadao rigidni režim u stranim medijima. Baš u to vreme zadesio sam se u kasarni bivše jugoslovenske vojske, gde su uplašene starešine, postrojile redovnu vojsku i naterali ih da koračaju strojevim korakom, pod punom ratnom opremom i pevaju revolucionarne pesme. Očigledno su se pribojavali prenošenja revolicuje, ne shvatajući da će dani, godine i decenije koje slede, uništiti ne samo komunistički režim, već i samu zemlju, kojoj su se obavezali na vernost. Nasuprot te scene, u sećanje mi se vraća velika pomoć srpskih novinara i naroda rumunskoj revoluciji. Isti ti novinari, postaće saučesnici krvavog balkanskog pokolja. No, ostavimo gorku prošlost na smetlištu istorije i uživajmo u Evropi koja se rađa! Smeštamo se u hotel koji nosi ime grada u kojem se nalazi. Noge me same odvode na prostrani Trg Jedinstva (Piaţa Unirii) koji krase reprezentativna zdanja u čitavoj paleti boja. Ne znam odakle da započnem razgledanje, niti mogu da srenem pogled sa velelepnih zdanja rimokatoličke katedralne crkve, građene od 1736. do 1774. godine, Barokne palate (nekadašnjeg sedišta Srpske Vojvodine) i Saborne srpske pravoslavne crkve iz 1748. godine. U ovoj crkvi se nalazi vredni ikonostas, delo Konstantina Danila i majstora Mihaila Janića iz Arada. Trgom dominira stub posvećen pobedi nad epidemijom kuge, koja je napala i ovaj grad 1739. godine. Odlazim do Trg slobode, (Piaţa Libertăţii) i dugo posmatram staru baroknu gradsku većnicu, sagrađenu 1734. godine, po projektima arhitekte Pjetra del Bonza. Pred očima mi promiču raznorazni kipovi; kip vučice koja doji Romula i Rema, poklon grada Rima iz 1926. godine, kip Device Marije i bista Decebala, poslednjeg dačkog kralja.

Dok se novembarska košava poigrava sa požutelim lišćem na temišvarskim ulicama, uživam ispijajući produženi espreso u dendijevskom kafeu “Loyda”, smeštenim u prizemlju zgrade temišvarske Politehnike. Posmatram golubove na Trgu Pobede (Piaţa Victoriei, negdašnji Trg Opere) i zgradu Opere sagrađenu 1872. godine, po projektima arhitekata Felnera i Helmera, koji su se ovim poslom bavili širom Evrope. Ovo je najstarija zgrada na čitavom trgu, sagrađena na mestu gde se nekad nalazillo tursko utvrđenje. Gledano od zgrade Opere sa desne strane se nalazi Korzo, kojim su se šetali ugledni građani. Nasuprot Korzou, sa leve strane nalazi se Surogat, kojim su mogli da šetaju đaci, studenti i vojnici, ali samo sa posebnim dozvolama. Na pojedinim zgradama još su vidljiva oštećenja izazvana tokom rumunske revolucije. Smenjuju se, u nizu zdanja izgrađena u stilu secesije, baroka ili eklektike, a krešendo se završava fascinantnim zdanjem rumunske Saborne crkve Banatske mitropolije iz 1946. godine, sagrađene po nacrtima arhitekte Jona Trajaneskua. Lutam bez cilja pored malih, simpatičnih prodavničica ili utočište od jakog vetra pronalazim u robnoj kući “Bega”.

Od 1. jula 2005. godine u Rumuniji je upotrebi novi lej (RON) koji je zamenio stari (1RON = 10000 ROL). Stari lej prestao je da bude sredstvo plaćanja početkom 2007. godine, ali se još može zameniti u Nacionalnoj banci Rumunije. 1 Lej ima 100 banija, a za sto evra dobićete oko 350 leja. U razgovoru sa Rumunima saznali smo da je prosečna plata oko 220-250 evra, a cene su malo više od naših. Prisećam se vremena socijalizma, kada su poluprazne prodavnice mirisale na DDT, a hrana u ekspres restoranu, smeštenom na kraju Trga Opere, nije mogla da se jede. Kasnije smo mi, iz zemlje pod sankcijama, dolazili ovde da se snabdevamo osnovnim životnim namirnicama. Mnogo se od tada promenilo, nabolje, Bogu hvala! Sada su i Srbi u Evropskoj Uniji, bar onaj njihov manji deo, oko 22 hiljade, koliko ih danas živi u Rumuniji. A mi dok se nakanimo...

Ime provincije Dakije potiče od naroda Dačana koji su, zajedno sa Getima, naseljavali ove prostore. Teritorija je bila omeđena, na severu Karpatima na jugu Dunavom, na zapadu Tisom, na istoku Dnjesrom, današnjom istočnom Moldavijom. Danas se istim prostorima nalazi čak nekoliko zemalja: Rumunija, Moldavija i delovi Mađarske, Bugarske i Ukrajine. Kada je 86. godine naše ere, presto preuzeo poslednji dačanski vladar, Decebal, dodatno je ujednio dačka plamena. Za Rim to je bio znak za uzbunu. Car Domicijan pokušao da spreči jačanje Decebala, ratovima koji su vođeni između 85. i 89. godine, ali doživljava neuspeh i poniženje. Trajan (onaj car sa kozijim ušima) zato rešava da pokori Dačane. Prvi rat vodio se od 101. do 102. godine, a završio se rimskom pobedom. Posle nekoliko godina, Decebal je pokušao da okupi saveznike protiv Rima, što dovodi do Drugog dačkog rata, od 105. do 106. godine. Decebal izvršava samoubistvo, a Dakija je konačno pokorena. Trajan je u Rim doneo bogat plen: 331 tonu srebra i 165 tona zlata, ali i odrubljenu glavu pobunjeničkog vođe Decebala, koja je, kasnije, završila u vodama Tibra. Njegov lik, uklesan u stenu, možete videti sa srpske strane Đerdapske klisure, na putu između Donjeg Milanovca i Tekije. Negde pored crkvice koje je imala zapaženu ulogu u prezentaciji srpske turističke ponude. O sukobima Dačana i Rimljana više ćete saznati ako odete u Rim i kao strip pročitate Trajanov stub. Nakon Trajanovog osvajanja 106. godine, pa sve do 271. godine Dakija je bila rimska provincija. Car Hadrijan podelio je ovu provinciju 118. godine na dva dela, Gornju Dakiju (Dacia superior) i Donju Dakiju (Dacia inferior). Marko Aurelije se povukao iz Dakije usled sve češćeg upada varvara, koji su sa tri strane okruživali Dakiju. Sloveni ove prostore naseljavaju u VI veku nove ere.

I još par zanimljivosti vezanih za ovaj čudesni grad sa 450.000 stanovnika. Poznati seljački vođa Doža Đerg, po gušenju bune iz 1514. godine, u ovom gradu je “krunisan” užarenom krunom. Mesto rođena poznatog Tarzana (Džoni Vajsmiler) predmet je spora između srpskog sela Međa i sela sa rumunske strane granice. Ono što se ne dovodi u pitanje je činjenica da je bio najbolji plivač među glumcima i najbolji glumac među plivačima. Osvojio je pet zlatnih medalja u plivanju i jednu bronzanu u vaterpolu. Kako se priča ne bi na ovom završila, temišvarska železnička stanica Gara du Nord (severna), sasvim neočekivano, nalazi se na jugozapadu grada. Od ukupno 4 stanicu u Temišvaru, jedino je istočna pravilno orjentisana u prostoru. Temišvar je prvi grad u Evropi sa uličnim električnim osvetljenjem, naime od 12. novembra 1884. godine vampiri ni noću nisu bezbedni u ovom gradu. Od 1857. kada je osvetljen gasnim lampama, Temišvar je i železničkom prugom povezan sa evropskim metropolama.

Predvečerje smo krenuli na put na koji se rado ide, do vinskog podruma na Trgu Pobede, u kojem će nam se predstaviti vinski podrum Rekaš (Recaş) iz okoline Temišvara. Degustaciju otpočinjemo uz bogato predjelo i Sovignon Blanc, koji karakterišecvetni ukus. To je elegantno belo vino sa lepom završnicom.

Sledi Merlot Rose, sa ukusom šumskog voca, sveže vino salepom boja lososa. Uz glavno jelo ćuretinu u mujdei sosu (pravi se od belog luka, maslinovog ulja i začina) dolazi vino koje se ne slaže sa ovakvom hranom, jedan snažni Cabernet Savignon, sa aromom bibera, i punim telom. Vreme brzo prolazi, a sećanje bledi.

Poslednje čega se sećam je, da sam pevušio poznatu pesmicu “Summerwine” ne osvrćući se na neadekvatno godišnje doba. A da, igrale su tu i mlade igračice odevene u ciganske kostime, pokrivajući glave unezverenim muškarcima. Ovi su se “odvezivali” tako što su “kitili” mlade umetnice.

Probudio sam se prilično rano, a opet tako teške glave. Pogađate da je razlog tome bila neopisiva žeđ. Za vodom, naravno, ne za krvlju. Rumuni su već uveliko špartali ulicama grada, kao da su životne navike nasledili od svog nekadašnjeg vladara. Nakon obilnog doručka i okrepljujuće šetnje gradom, krećemo put Arada, lepe varoši u oblasti Krišana, u kojem su rođeni mnogi znameniti Srbi. Tamo gde reka Mareš pravi okuku u vidu grčkog slova omega, nalazila se citadela iz XVI veka. Nju je obnovio Eugen Savojski od 1698.- 1701. godine. Početkom XVIII veka Arad je naseljavalo čak 80 % Srba, a grad je po broju stanovnika bio veći od Temišvara. Spomenimo samo neke znamenite Srbe koji su ovde živeli: Savu Tekelija, slikara Stevana Aleksića, arhitektu Milana Tabakovića sa sinovima. Razgledamo zdanja podignuta po projektu Milana Tabakovića (Minoritsku crkvu, Palatu Aradsko-čanadske železničke direkcije, Najmanovu palatu, Trgovačku školu, Industrijsko-narodnu banku, Feldesovu palatu, porodičnu kuću Tabakovićevih, kao i ostala arhitektonski vredna zdanja: Okružnu većnicu, podignutu 1865. godine, u stilu flamanske neorenesanse, Palatu kulturu, sagrađenu u eklektičkom stilu 1913. godine, Državni teatar iz 1874. godine; obnovljenu zgradu masonske lože, spomenik streljanim mađarskim generalima. Interesantno je da je od stradalih mađarskih generala najmanje bilo Mađara. Jedan od njih je i naše gore list, Jovan Damjanović, rodom iz banatskog sela Straža, nadomak Vršca. Porlazimo kroz aradsku pijacu i uživamo u bojama plodova prirode koji se ovde prodaju. U rumunskoj crkvi posmatramo ikonostas Nikole Aleksića, a potom odlazimo do srpske crkve, u kojoj počiva Sava Tekelija. Ovaj prvi srpski doktor prava, osnivač “Tekelijanuma”, predsednik Matice srpske, dobrotvor, plemić, trgovac, filantrop i ktitor, inspirisao je Napelona da na ovim prostorima formira ilirske provincije. Nažalost, Srbi nisu na pravi način vrednovali njegovo životno delo. Po poslednjem popisu stanovništva, u Aradu živi 522 građana koji se izjašnjavaju kao Srbi.

Ratujući za austrijsku vojsku protiv Turaka, Jovan Tekelija se zajedno sa svojim vojnicima 1698. godine naselio u Aradu. Tako je izgradio crkvu Svetog Nikole. Kako je gradnja nove aradske tvrđave odmicala, njeni graditelji su se odomaćivali i počeli se trajno vezivati za svoje novo prebivalište, pa su na razmeđi dva veka podigli novu crkvu, hram Svetih apostola Petra i Pavla. Temelji i noseći zidovi građeni su od tesanog kamena, a svod delom od cigala, delom od dasaka. Građevinski radovi završeni su 1702. godine, te je ona sada najstarija zgrada u Aradu. Godine 1822. Sava Tekelija podiže toranj, pokriva ga bakrom, postavlja jabuku i krst od bakra. Pozlatu je izradio istopivši 247 austrijskih dukata. Slike Nikole Aleksića u aradskoj crkvi najbolje svedoče o dometima njegovog slikarstva. Od više poznatih grobova u unutrašnjosti crkve obeležen je 1959. grob Save Tekelije i prve srpske književnice Eustahije Arsić.

Kad smo već kod znamenitih Srba, pomenimo Dimitrija (Dositeja) Obradovića koji je rođen 1742. godine u Čakovcu (u rumunskom delu Banata), u zanatlijskoj porodici. Bio je veliki putnik, ali je često da bi putovao, morao da zarađuje i baveći se teškim fizičkim radom. Veliki srpski prosvetitelj bio je i prvi popečitelj (ministar) prosvete u srpskom Sovjetu. Na pamet mi pada prigodan stih iz njegove poznate pesme “Vostani Serbije”, u kojem poručuje Srbiji:

“Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice.”

Pada sumrak, a mi veče, opet, provodimo u poznatom vinskom podrumu „Wine Princess“ u okolini Arada, degustirajući vina uz tradicionalni sekeljski gulaš. Minis, obnovljena aradska vinarska kuća, pod imenom Wine Princess posluje od 1999. godine. Degustacija kreće sa Muskatom iz 2007. godine, slatkim, suvim, dobro izbalansiranim, crispy vinom. Prati ga Muskat Otonel (2004.) sa još izraženom slašću (šećer 7gr/l) i laganom aromom začinskog bilja. Crveni tim na teren izlazi u sledećem sastavu; na golu Pinot Noar iz 2005. godine, crveno, elegantno vino sa ukusom na zrele višnje. Odbranu čini Kadarka iz 2005. sa dosta tanina, aromom bibera, Somelijer, gazda vinoteke kaže da je ovo vino jak afrodizijak:

"Čini dobro ženama, kad ga piju muškarci".

Isti natpis stoji i na etiketi crvenog vina "Pastuv" iz Vršačkih vinograda. Ko je tu koga “zapalio za slogan” ostaje nejasno. Napad počinje sa Cuvée iz 2003. godine (kupaža 45 % Cabernet Savignon, 40 % Pinot Noar, 20 % Cadarca) suvo barik vino sa dobro oblikovanim taninima, snažnim telom, dobro zaokruženo sa sjajnom završnicom. Vino ima 13 % alkohola i treba ga saervirati na temperaturi od 16-18 ° C, najbolje uz bifteke ili divljač. Nadam se da mi nećete zameriti, što se imena poslednjeg preslatkog vina ne sećam Proizvedeno je od suvog grožđa sorte Cadarca. Zato, ako volite slatka vina, uzmite poluslatko, jer je ono koje se prodaje kao slatko, suviše jako za srpski ukus.

Iako današnja Rumunija postoji tek od 1859. godine, ovi prostori su naseljeni još od 2000 godine p.n.e. U srednjem veku, Rumuni su živeli u tri odvojene države: Vlaškoj, Moldaviji i Transilvaniji, koje su bile u vazalskom odnosu prema Turskoj. Šta vam prvo pada na pamet kada pomislite na mističnu zemlju Transilvaniju? Naravno grof Drakula, mrkla noć i vampiri, tajanstveni, zlokobni zamak, venci belog luka oko vrata i zašiljeni kolci kao poslednja odbrana od noćnih nemani. Transilvanija je, međutim, oblast sa visokim planinskim vencima Karpata, obraslim gustom šumom, sa pitomim pašnjacima i alpskim kućicama. Transilvaniju Rumuni zovu “zemljom s one strane šume”, a Mađari Erdelj (Erdely) što označava "šumsku zemlju". Nemci, je pak, krste imenom "Siebenbürgen", po 7 gradova koje su Saksonci u toku kasnog srednjeg veka, osnovali ovde: Medijaš, Sigišoaru, Brašov, Sibinj, Albu Julija, Trgu Mureš i Kluž. Ako mene pitate, ja bih ovu oblast prosto nazvao “rumunskom Švajcarskom”. Transilvanija je u sastav Rumunije ušla na isti dan kada je nastala kraljevina SHS, 1. decembra 1918. godine.

Na našem putu po Transilvaniji prvo posećujemo Sigišoaru (Sighişoara, Schäsburg, Šegešvar), grad iz nekih prohujalih vremena, XV veka, tačnije. Kao takav, zaštićen je od strane UNESCO-a. Sigišoara je, pored estonskog Talina, najočuvanijem srednjevekovni grad u Evropi. Srednjevekovno jezgro grada, na brežuljku, sa starim kulama koje je svaki esnaf zanatlija gradio da bi pokazao svoju moć, predstavlja pravi biser arhitekture i pravi odmor za oči. Sat-kula dominira vizurom grada sa svojom baroknom kupolom. Obilazimo dve postavke koje dočaravaju život iz tog perioda (sa zbirkama oružja, satova, nameštaja).

Zamišljamo kako je bilo provesti dan u oklopu, a okolinu osmatrati samostrelom, u iščekivanju nezvanog gosta. Nismo propustili ni sobe za mučenje sa vrlo maštovitim eksponatima, koje su kod mnogih naših saputnika izazvale blagu jezu. Popevši se na gradski toranj ugledali smo pločice sa razdaljinama do nekih poznatijih gradova, među kojima se nalazi i Beograd. U "Drakulinoj" rodnoj kući je simpatični restoran, sa povoljnim cenama te smo naručili krvavi biftek i crno vino. Potpuno u maniru vlaškog moćnika, čije je ime postalo simbol za okrutnost. Kako ove momente ne bismo prepustili zaboravu, opskrbili smo se suvenirima, u vidu krigli sa likom Drakule. Strani kapital uz blagoslov ruminskih vlasti radi na projekatu "Drakulalend", koji će na na “američki način” dočarati Drakulino lik i delo. Ja više volim evropske orginale. Spomenimo da je u Sigišoari život okončao 1849. godine znameniti pesnik Šandor Peterfi. Rođen u vezi oca Srbina Stevana Petrovića i majke Slovakinja, Marije Hruzove, sa krštenim imenom Aleksandar, ovaj vatreni mađarski nacionalista ispevao je romantičarske stihove:

“Živećemo izvan svakih muka,
I neće nas taći svetska buka,
Samo romor nalik bruju mora,
Odjek nekih dalekih razdora,
Nemoćan da rastera nam snove”

Mađari koji naseljavaju ove prostore nazivaju se Sekelji (Székely). U prošlosti su smatrani za poseban narod. Poreklo vode od Huna i Avara, a smatra se da ih danas u Rumuniji ima oko 700 hiljada.

Vlad III Cepeš (Vlad Tepeş, Cepeš, Nabijač na kolac, 1431.-1477.) poznat pod nadimkom Drakula (Dracula) došao je na svet jedne hladne zimske noći. Njegov otac Vlad II, vojni guverner Transilvanije i sin čuvenog Mirčea, te iste godine u Nirnbergu je, od strane nemačkog cara i mađarskog kralja Žigmunda, uveden u krstaški Red Zmaja, pa je dobio nadimak Drakul (Zmaj). Red zmajeva bio je oformljen radi odbrane hrišćanstva od napada Turaka. Tako je Vlad III, po ocu, postao Drakula, u prevodu “Zmajev sin”. Otac je očigledno bio dosta surov, pošto je Vlada, zajedno sa mlađim polubratom Raduom (Lepim), poslao kao taoce u Tursku. Učeći do Turaka, mladi plemić je po surovosti nadmašio i svoje učitelje. Kada je napunio sedamnaest godina, otac i najstariji brat su mu ubijeni. Godinu dana kasnije, na čelu turske vojske, on se sveti i preuzima vlaški presto Tako otpočinje njegova krvava vladavina, a mnogi, njegov nadiimak Drakula, tumače i kao “đavolji sin”.

U tom prvom boravku na vlasti, nije dugo uživao. Svega dva meseca kasnije smenio ga je Janoš Hunjadi (Sibinjanin Janko, pokatoličeni Rumun, 1387.-1456.). Godine 1447. Janoša su Drakulin otac i brat optužili za izdaju i samo su ga predhodne izuzetne zasluge izbavile od sigurne smrti. Smatra se da im se on osvetio tako što je organizovao njihovo ubistvo. Naročito je brutalno okončao Drakulin stariji brat, Mirče; prvo su ga usijanim železom oslepili, a potom, živog zakopali. Janoš Hunjadi, kasnije, učestvuje u odbrani Beograda, kada su Turci potučeni do nogu. Koliko je borba za Beograd bila žestoka, govori i podatak, da je pronađen mrtav vrabac, višestruko proboden strelama.Po završetku bitke Janoš je preminuo u Zemunu, od epidemije kuge. Milenijumska kula, koja sa nalazi u Zemunu, jedina sačuvana od podignutih u čast hiljadugodišnjice doseljavanja Mađara u Panoniju, danas je poznatija kao kula Sibinjanin Janka.
 

Vlad Drakula je vladao Rumunijom od 1456. do 1462. godine. Već 1457. godine na krajnje okrutan način ubio je 500 bojara koji su ugrožavali njegovu vlast. Vladova reputacija užasnog tiranina brzio se širila evropskim kontinentom i moćnim otomanskim carstvom. Bio je moćni vladar i nemilosrdni neprijatelj. Seljaci koji nisu plaćali porez, protivnici i neprijatelji, bili su surovo kažnjeni, a najčešće tako, što su bivali nabijeni na kolac. To mu je i donelo nadimak Cepeš. Drakula se surovo obračunavao i sa Turcima. Umeo je i po nekoliko hiljada Turaka da nabije na kolac duž puta koji je vodio ka Carigradu, a i da sultanu pošalje 30 hiljada odsečenih nosova njegovih podanika kao opomenu. Sačuvani spisi potvrđuju da se protiv Turaka borio i u blizini Šapca, dok u istom nije postojao ni vašar. Smatra se da je za vreme svoje strahovlade, usmrtio oko 30 hiljada ljudi. Ali s druge strane medalje, imamo priču o princu koji je iskorenio kriminal i korupciju.

“E da nam je jedan takav!”, već čujem mnoge kako veselo kliču. Povlačeći se od Turaka došao je i do svog zamka u Poenari, ali je prinuđen da se i iz njega povuče. Njegova žena, ćerka Sibinjanin Janka, izvršila je samoubistvo, bacivši se sa zidina. Koristi lukavstvo, Drakula naopako potkiva konje, pa Turci misle da je ujahao u zamak, a ne da je iz njega odjezdio u nepoznatom pravcu.

Misterija prati i njegovu pogibiju. Upao je u zamku. A da li ga je ubio neprijateljski vojnik ili njegov, da li omaškom ili namerno, to su već pitanja za diskusiju i dokone istoričare. Nešto se, opet, pouzdano može reći. Glava mu je otsečena i po tadašnjim običajima, poslata turskom sultanu Mehamedu, čiji je žestoki protivnik bio. U njegovu slavu 1976. godine, Nikolaj Čaušesku izdao je poštansku marku sa grofovim likom.

Sasvim je drugačiji Drakula (1974) Endija Vorhola (Andy Warholl), američkog slikara, režisera, publiciste, glumca i kreatorapop-arta. Katolik istočnog obreda (grko-katolik) . Njegov moderni Drakula oboleo je od SIDE, a jedini lek je konzumiranje krvi device. Ali gde u današnje vreme naći devicu?

Nastavljamo ka Brašovu (Kronštatu), najvećem gradu Transilvanije i “muzeju na otvorenom”. Trgovi, fasade, dvojezični rumusko-nemački natpisi ne ostavljaju mesto nedoumici ko je ovaj grad podigao. Posećujemo čuvenu Crnu Crkvu iz XIV veka, najveću gotska crkva istočno od Beča, impozantni gradski barokni trg i većnicu. Crna crkva je dobilo to ime, pošto je stradala u požaru. U gradu je vrlo živo, prodavnice i kafei su puni. Fotoaparati i kamere ne miruju. Kuće kao od čololade i bombona, poput onih iz bajke o Ivici i Marici. Zlu vešticu, na sreću, nismo sreli. Ili je, na našu sreću, nismo prepoznali.

Saski trgovci iz Brašova su tokom Vladove vladavine napisali pismo nadležnima, žaleći se kako im je on visokim porezima na trgovinu "popio krv". Romantičarski nastrojeni irski pisac Bram Stoker, došavši u posed tog pisma, pomislio je da to nije loše ideja za roman. Tako je 1897. godine nastao hit-roman "Drakula", a mnogobrojni holivudski filmovi upotpunili su grofov imidž. Po toj slici, Drakula, danju spava u mrtvačkom kovčegu, jer mu smeta dnevno svetlo, a noću pije krv nedužnim žrtvama. Famozni crni plašt s crvenom postavom, takođe nije plod piščeve bujne mašte, već su slično odelo nedeljom nosili pripadnici zmajevog reda.

Radnja romana otpočinje u Tansilvaniji. Engleski advokat Džonatan Harker dolazi u zabačeni dvorac grofa Drakule, smešten u planinama Transilvanije, kako bi napravili kupoprodajni ugovor za posede u Engleskoj (već tada su se ovim unosnim poslom bavile okorele krvopije!). Džonatan postaje grofov zarobljenik, a dodatno ga zavode tri uspaljene vampirice. Ipak, nekako uspeva da se izbavi od te pošasti i domogne rodne Engleske. U isto vreme, Drakula, brodom, stiže u Englesku, usput masakrirajući celu posadu. Sa sobom nosi zemlju rodnog kraja, koja mu daje neverovatnu snagu (e ovo je jasna i nedvosmislena asocijaca na doseljenike u Beograd!). U Londonu grof sreće Džonotanovu verenicu Minu i njenu najbolju prijateljicu Lusi. Posle tog kobnog susreta, Lusi iznenada oboljeva, a njeni mnogobrojni prosci su, s pravom, zabrinuti za njeno zdravlje. Profesor Van Helsing zapaža ugriz vampira na njenom vratu. Vampiri su mitološko biće, koje je iznedrila slovenska mitologija. Smatra se da je to umrli, kojeg je oživeo sam đavo. Žive hraneći se krvlju, a poseduju nadprirodne moći i snagu. Nauka je za jedine prave krvopije proglasila pijavice i komarci. Bankari i poreznici su još na proveri. Profestor Helsing pokušava da mladu devu izleči, dajući joj transfuziju krvi, ali bez vidljivog uspeha. Ona kopni i ubrzo umire. Sahranjuju je, ali ubrzo se pojavljuje dama noći, koja pod plaštom mraka otima decu. Lukavi profesor shvata da se Lusi odmetnula u vampire, te joj probija kolac kroz srce i odseca glavu, ne bi li je na taj način upokojio. Rumunski grof, uplašen, beži, natrag u Transilvaniju, a profesor Helsing ga na kraju ubija, probovši ga nožem. Ista sudbina zadesila je i sve tri Drakuline seksi vampirice.

Put nas dalje vodi ka Sinaji, poznatom turističkom i ski centru, koji se nalazi na 975 metara nadmorske visine i pruža se kroz bukovu šumu do prvih četinara planinskog masiva Bućeđi. Najviši vrh ove planine visok je 1.878 metara i naziva se Omul (Čovek). Smonenimo i vrh Babale, u obliku pečutaka, koji podseća na tri pogrbljine starice, po čemu je i dobio ime. Grad je u XVII veku osnovao princ Mihai Kantakuzen, po povratku sa hodočašća po manastirima na Sinajskom poluostrvu. Tako je i dobio ime. Sinaja ima 15 hiljada stanovnika. Smeštamo se u jednom od najstarijih hotela “Karaiman”. Pošto je hotel zbog nekog kvara na instalaciji, ostao bez vode, prebacuju nas u luksuzniji hotel bez doplate. Ova hotela nalaze se u istom parku i imaju istog vlasnika. Nedaleko od našeg hotela nalazi se i čuveni kazino “Sinaja”. Živopisne kuće sa erkerima i tornjevima, doprinose da ovo mesto s pravom nazivaju “biserom Karpata”. Sa ovdašnje železničke stanice je poslednji rumuski kralj Mihaj I Hoencoleron 1947. godine krenuo u izgnanstvo. Grad je prepun tržnih centara, butika i kafića. Uspinjača (gondola koja može da primi 25 putnika) polazi iz naselja i vodi do vrha planine. Čak i ćevape Rumuni prave sa belim lukom, valjda iz razloga bezbednosti. Kada se smrači, treba sigurno dočekati jutro, bez noćnih posetilaca željnih sveže krvi. Setih se par prigodnih priči za lak san.

Pozva Drakula jednom prilikom siromašne i gladne da dođu da se nahrane u njegovom dvorcu. Kada su se najeli, princ ih upita da li bi želeli da ne moraju da strahuju više od gladi. Svi mu potvrdiše, te im on ispuni želju, time što ih je sve pobio. Drakula voleo je da obeduje u dvorištu svog zamka, ispred nabijenih žrtava, uživajuci u njihovoj patnji. Jednom je tako pozvao stranca, da mu se pridruži na ovakvom ručku, ali je ovaj to kategorički odbio. Drakula ga je, za nauk drugima, nabio na najviši kolac, kako ovaj gost osetljivog nosa, pri patnjama, ne bi osećao smrad, koji se širio od onih koji su se raspadali na kopljima ispod njega. Eto kakav je to humanista bio! Setite se ovoga pred odlazak na taštin ručak i biće vam mnogo, mnogo lakše! U samom centru Drakuline prestonice, u Trgovištu bio je bunar i pored njega zlatan pehar, kako bi svaki putnik namernik mogao da se osveži vodom. Dok je Drakula vladao Vlaškom, niko se nije usudio da ukrade ovaj pehar.

Noć veštica potiče od starog keltskog festivala Saunj koji je slavio kraj poljoprivrednih radova. Gali su smatrali da ovaj praznik slavi dan kada se nebo i zemlja spajaju, a mrtvi mešaju sa živima. Kakva sjajna prilika za našeg glavnog junaka! Još mi nešto pade na pamet - da li je Drakula otporan na krv zaraženu SIDOM, hepatitisom i ostalim ovovremenskim sakagijama?

Dan počinjemo bogatim švedskim stolom. E da ništa drugo nisu uradili, bar su ovim svojim doprinosom svetskoj civilizaciji, Šveđani zadužili svet i oslobodili ih monotonih i loših doručaka skrivenih iza etikete “dečije radosti” (puter i džem) kojem se ni mališani nisu veselili. A onda pravac Drakulin dvorac...

“Primetio sam grofovu glavu kako se pomalja kroz prozor. Nisam mu video lice, ali sam ga prepoznao po vratu, pokretima leđa i ruku. U svakom slučaju, nisam mogao da pogrešim, kada su u pitanju bile šake, koje sam toliko puta imao priliku da proučavam. U prvo vreme bio sam zainteresovan i zabavljao sam se, jer je veoma zanimljivo, kako neka mala stvar može da privuče pažnju zatvorenika i zabavi ga. Ali sva moja osećanja promeniše se u odvratnost i užas kada videh celog čoveka kako se lagano pomalja kroz prozor i počinje da puzi niz zidine zamka nad užasnim ambisom, lica okrenutog nadole, sa ogrtačem koji se oko njega raširio poput velikih krila....”

(“Darkula”, Brem Stoker)

Pravi Drakulin zamak nalazi se u Poenari (Cetatea Poienari). Danas je u zapuštenom stanju, u ruševinama, ai do njega vode 1480 stepenica. Građen je u vizantiskom stilu u kombinaciji kamena i cigle. Zato je za Drakulin zamak proglašen Bran (Castelul Bran) iz XIV veka, koji i vizuelno odgovara predstavi koju turista očekuje od jednog ovakvog mesta. Čista gotika! Sagradili su ga Tevtonski vitezovi na strmoj litici, na samoj granici Transilvanije sa Vlaškom, koja je kao takva, postojala sve do 1918. godine. Njegovi graditelji bili su čuveni nemački Tevtonski vitezovi. Između 1622. i 1625. godine dozidana su dva odbrambena tornja. U ovom zamku je Drakula tokom 1462. godine bio utamničen. Prvobitno napravljen kao tvrđava, zamak je kasnije služio kao rezidencija dinastije Basarab, zatim rumunskog kraljevskog para Ferdinanda i Marije Hoencoleron, od 1957. godine je muzej, a nedavno je vraćen naslednicima kraljevske porodice. Njegovi visoki gotski tornjevi i višeslojna arhitektura privlače radoznale u potrazi za duhom legende o slavnom grofu. Krećemo ka zamku koji i danas deluje skoro neosvojivo. Uspeli smo da se dočepamo njegovih kapija i divimo njegovim sobama sa antikvarnim nameštajem, fotografišemo lepe detalje, sve očekujući da se iz nekog kutka pojavi Hari Poter ili poneki slepi miš. Bezuspešno, ipak je još uvek bio dan!

Pravo mesto za Noć veštica, Halloween. Samo još da pristignu forenzičari, patalozi, da izvrše autopsije, uzimu DNK uzorake, da sretnemo vampire, veštice, vukodlake i mračne, mentalno obolele, vitezove. Lovački trofeji po zidovima, totalni horor & hard core! Gvozdena vrata vode do spavaće sobe kraljice Marije. Sobom dominira krevet sa baldahinom u dubokom, baroknom duborezu iz XVIII veka. Trpezarijski sto je od masivnog komada drveta. Pronašli smo i tajni stepenasti prolaz i njime se prošetali. Ja bih ipak za predah izabrao biblioteku kraljice Marije, svidelo mi se njena topla, rustična dekoracija.

Obilazimo obližnji poznati ski centarl Pojanu Brašov, koji se ugnezdio duž reke Prahove. Sledi poseta Sinajskom manastiru građenom u periodu od 1690-1695. godine, sa prelepim tornjem-zvonikom, sagrađenim 1892. godine. Toranj je ukrašen sa 16 mozaika, koji su delo venecijanskog umetnika Kandinija. Uticaj baroka je dominantan. Crkva je prelepo freskoslikana. Manastirsko dvorište je lepo uređeno, prepuno zelenila i cvetnih aleja. Razgledali smo i bogatu manastirsku riznicu.

Drakuli je primetio da jedan čovek nosi pocepanu košulju. Pozvao je njegovu ženu i upitao je kako provodi vreme. Ona mu preplašeno odgovori da kuva, pere i šije. Drakula joj reče da odeća njenog muža ukazuje da je aljkava i da muža ne ceni dovoljno. Zato je nabi na kolac i pored protesta njenog muža, kome je za utehu našao drugu ženu. Tako je rešavao bračne probleme i radio na boljem stajlingu svojih podanika.

Sledećeg dana posećujemo nekadašnju letnju rezidenciju kraljevske porodice, dvorce Peleš i Pelešoar (Mali Peleš). Peleš (Peleş) je fascinantan primer šta čini nostalgija. Rumunski kralj Karl I Hoencolern, poreklom Nemac, iz nostalgije za Alpima, podigao je u XIX veku, u karpatskim brdima, dvorac u stilu gornjenemačkog baroka, koji bi ga podsećaju na dom. Počeo je da ga gradi nemački arhitekta Vilhelm Doderir. Završen je nakon deset godina, 1883. godine. Kasnije su rađene intervencije u germanskom i neoromanskom stilu. U dvorcima nije dozvoljeno fotografisanje, a na obuću ćete navući papučice. Tako svi na trenutak postajemo papučari. Sobe su uglavnom u duborezu, sa intarzijom, ukrašene slikama, tapserijama, ogledalima, štitovima, kopljima i raznovrsnim drugim oružjem. Nameštaj od abonosa sa duborezom, koji liči na najfiniju čipku, poklon je iz Indije. Na njegovoj izradi radile su čak tri generacije majstora, punih sto godina! Za goste su pripremljene engleska, španska, turska i još niz drugih soba, ukupno njih 57. U italijanskoj sobi, po lepoti, se izdvajaju raskošni italijanski lusteri, urađeni u murano staklu. Nemačku, pak, krase prizori iz bajki. Nažalost, Karl je preminuo iste godine kada je dvorac konačno završen, ne doživevši ostvarenje svog sna. Stakleni krov se otvarao na električni pogon, a dvorac je grejan na gas. Velike sale služile su za balove, a u jednoj od njih 1914. godine proglašena je nezavnisnost Rumunje. Hodnik dvorca ukrašen je venecijanskim ogledalima visokim 5 metara, koja su dopremljena iz luke Breila na Dunavu. Za vreme Čaušeskua ono područje je bilo zabranjena zona za široke narodne mase. On je dvorac koristio da ugosti i zadivi inostrane kolege. Tako su ovuda prodefilovali: Tito, Gadafi, Arafat, Nikson, Ford, Kastro, Brežnjev i mnogi drugi tadašnji moćnici. Oružana sala datira iz perioda od 1903-1906. godine i dekorisana je u stilu druge nemačke renesanse. Oko 4 hiljade komada evropskog i orjentalnog oružja datira iz vremenskog perioda od XIV –XVIII veka. Izloženi oklopi teže od 20-30kilograma. Obratite pažnju na persiski tepih od svile satkan sa oko 250 hiljada čvorova. Biblioteka dvorca imala je 10 hiljada naslova, ali je danas preostalo samo oko 700 knjiga. Ostale su prebačene u Muzej nacionalne biblioteke u Bukureštu. Pažnja :pritiskom na drugi red knjiga oslobađa se tajni prolaz! Pozorišna sala ukrašena je u stilu Luja XIV. Poseduje 60 sedišta. A da vidite tek koncertnu salu!

Karla I nasleđuje sinovac Ferdinand I (24. avgust 1865. - 20. jul 1927.). On je Rumunijom vladao od stričeve do svoje smrti. Godine 1893. oženio se svojom daljom rođakom, princezom marijom od Edinburga. Brak je krunisan sa tri sina (od kojih je jedan umro vrlo mlad) i tri ćerke. Postoje sumnje u njegovo očinstvo nad ćerkama, što se potkreljuje burnim kraljičinim ljubavnim životom. Ferdinand, u blizini Peleša, gradi, znatno skormniji, Pelešoar. A sada nastaje pravi zaplet, kada se u celu priču umeša jugoslovenski suveren Aleksandar I Karađorđević, šaljući izaslanike, da isprose jednu od ćerki, princezu Mariju. Rumunska kraljica Marija i njen muž Ferdinand sa ponosom i radošću prihvataju kralja Aleksandra za zeta. Obradovan dobrim vestima kralj Aleksandar kreće put Sinaje i dvorca Peleš. U ovom zavodničkom pohodu ne ometaju ga ni ljute rane iz albanskih gudura. Onako energičan i šarmantan, živog i smelog pogleda, ali i lepog osmeha, odmah je zaveo rumunsku princezu. Recitovao joj je poeziju, dok šetaju dvorskim parkom i kraljevskim imanjem sa ergelom rasnih konja, kojom se kralj Ferdinand posebno ponosio. Veridba je zvanično objavljena na dvadesetdrugi princezin rođendan, 9. januara 1922. godine. Kralj Aleksandar postaje počasni komandant IX lovačkog puka rumunske vojske. Istog dana susreću se predsednici vlada, Nikola Pašić i Take Jonesku i dogovaraju podelu Banata. Dve zemlje, zajedno sa Čehoslovačkom 1920. godine formiraju Mali Antantu, kao branu nadolazećem fašizmu. Ali sledi Marselj 1934. godine, Beograd 27. marta...

Napaštamo prelepu Sinaju i krećemo ka glavnom gradu Rumunije. Usput svraćamo do jezera Snagov. Nad jezerom se diže gusta magla, čini se da se može nožem sećo, a mi ukrcavamo na brodić. Prava atmosfera za jedan dobar horor. Stižemo do ostrva na kojem se nalazi manastir, razlog našeg dolaska ovde. Legenda kaže da su ovde pokopani oskrnavljeni ostaci slavnog grofa. Zato se uputismo do oltara crkve, ispred kojeg, navodno, on počiva. Kada su 1930. arheolozi otvorili ovu grobnicu, u njoj nisu pronašli ništa. Pre ulaska u crkvu skinuo sam kačket, setivši se starog predanja. Turski emisari došli su u posetu Drakuli. To prilikom nisu skinuli turbane pred princem. Drakula se razljutio i zapitao ih zašto to nisu uradili. Oni mu odgovoriše da to nije običaj kod njih. Drakula naredi da im se kape prikuju za glave ekserima, kako nikada ne bi prekršili svoje običaje. Obilazimo manastirsko dvoriše prepuno čuraka i u bunaru proveravamo, da slučajno ne krije grofovo sakriveno blago. Ovde je svoje poslednje dane proveo i pokojni rumunski vlastodržac, doletevši iz Bukurešta (palata ima stakleni krov koji se otvara i omogućava pristup helikopteru). Ne zna se zvanično gde je sahranjen. Na taj način, bar se približio čoveku kome se divio, princu Valdu. Danas je zakonom zabranjeno veličanje Čaušeskua. Vlad Cepeš, Drakula je, nasuprot njemu, nacionalni heroj za sva vremena i sve režime.

U rumunsku prestonicu, Bukurešt (Bucureşti), stižemo kroz Trijumfalnu kapiju, repliku one čuvene pariske. Grad je je utemeljio, niko drugi do Vlad Drakula (kao tvrđavu Bukurešt pominje je u dekretu iz 1459. godine), radi odbrane od napada Turaka. Kao i Beograd, Bukurešt leži na dve reke, Kolentini i Dmbovici, zauzima površinu od 255 kvadratnih kilometara i broji 2,1 milion žitelja. Po broju stanovnika Bukurešt je 11. grad u Evropi.

Grad sa snažnim francuskim uticajem, pa otud i ime "Mali Pariz" (link sa Šapcem je upravo gospodin Drakula). Smenjuju se razne istorijske epohe i umetnički stilovi: renesansa, neoklasicizam, barok, eklektika. Obilazimo trgove Romana i Viktorije, staru sudnicu iz XV veka (Curtea Veche), rumunski Atenaeum (Ateneul Român), Patrijaršiju (u trenutku kad je u nju ulazio rumunski patrijarh),

Kraljevu palatu (u kojoj je Muzej umetnosti), zdanje Senata, crkvu Kreculesku i Univerzitetsku palatu (Kraljevsku zadužbinu).

Grad je velelepan i grandiozan (s jedne strane bulevara jedva ćete pogledom sagledati drugu) sa velelepnim, belim građevinama. Osamdesetih godina XX veka rušene su čitave stare četvrti i ambijentalne celine, a pojedine crkve izmeštane sa orginalnih lokacija. Čak petnaest gradskih kvartova srušeno je kao danak novoj arhitekturii grada. U želji da nadmaši strane uzore, bulevar koji predstavlja bukureštanski odgovor na Jelisejska polja duži je 6,5 kilometara. 

Obilazimo prodavnice i luksuzne butike, a na ulicama je vrlo živa ulična prodaja. Naravno nismo propustili priliku da ručamo u čuvenom restoranu “Carul cu Bere” (smeštenom u neogotskom zdanju sagrađenom od 1875.-1879. godine). Međutim usluga osoblja nije bila u skladu sa renomeom ovog renomiranog mesta. Utehu smo pronašli u dobrom transilvaniskom pivu Silva, svetlom ili tamnom, već prema ukusima prisutnih. Obišli smo najstariji park oformljen 1845. godine Grădina Cişmigiu, a onda se zaputili u Muzej sela osnovan 1936. godine, pod otvorenim nebom, u parku Herăstrău na oko 10 hektara, gde je izmešteno 272 tipičnih etno kuća iz svih delova Rumunije.

Jedan trgovac obreo se u Trgovištu. Pala je noć i morao je prenoćiti u gradu. Plašeći se za svoju imovinu, obratio se Drakuli, koji mu je dao lične garancije za njegovu imovinu. Trgovcu se odgovor nije dopao, ali nije imao izbora. Ujutro je uvideo da mu iz vreće sa novcem nedostaje 160 zlatnika. Požalio se Drakuli, a ovaj zapretio građanima da ako ne izruče lopova, spaliti čitav grad. Nesrećnom trgovcu su odmah, iz ruznice, predali vreću sa 161 zlatnikom. Izbrojavši novac, čovek je Drakuli prijavio višak i vratio zlatnik. Upravo u tom trenutku, vojnici su lopova, nabijali na kolac, pa je Drakula poručio trgovcu:

"Da mi nisi rekao za taj zlatnik viška, nabio bih te na kolac zajedno s lopovom. Ovako si dokazao svoje poštenje. Idi u miru!"

Palata naroda ("Casa Poporului"), sada zgrada Parlamenta, druga je po veličini zgrada na svetu, posle američkog Pentagona. Govorka se da je ideju za ovu suludu, ali veličanstvenu građevinu rumunski diktator dobio boraveći kod svog jugoslovenskog drugara Josipa Broza u ondašnjem SIV-u, današnjoj palati “Srbija”. A onda ju je uvećao do megalomanskih razmera. Ova zgrada visine 84 metara, sa 6.200 soba, površine od 900 hiljada kvadratnih metara, koštala je oko 3 milijarde evra. Preko 24 hiljada radnika radilo je neprekidno čitavih pet godina (1984.–1989.) na ovom zdanju. Mnogi su ugradili svoje živote u ovaj faraonski projekat. Čaušesku je, naprotiv, u palatu ugrađivao samo svoju paranoju Odbio je ugradnju klima sistema, plašeći se da ga na taj način ne otruju. Ukrasni stubovi izbušeni radi ventilacije, omogućavali bi i špijuniranje osoblja. Čaušesku je streljan na Božić 1989. godine, samo nekoliko meseci pre nego što je trebalo da se useli u ovo zdanje. Balkon ovog zdanja ima vrlo nisku ogradu. To je cena kompleksa rumunskog diktatora. Nizak po prirodi, želeo je da pred okupljenim narodom izgleda što impresivnije, pa je izdao naređenja u skladu s tim. Ovo nije sprečilo Majkl Džeksona da se sa istog balkona obrati obožavaocima i pozdravi Budimpeštu! Pravi triler! Rumuni na spomen ovog zdanja bezvoljno odmahuju rukom i sa ogorčenjem odgovarju:

"Verovatno bi nas više koštalo da je srušimo nego da je završimo."

Rumunski parlament zasedao je i u vezi zakona o vešticama, kako bi se i u ovu profesiju, uveo preko potreban red. Ova delatnost je vrlo rasprostranjena u domovini grofa Drakule, pa je planirano i osnivanje specijalizovanih koledža, radi obrazovanja ovog profila. Parlamentarci nisu shvatili s čime su se uhvatili ukoštac. Da su u pItanju, nadprirodne sile, ukazuje i jedan bizaran detalj; samo dan nakon što je izglasan zakon o oporezivanju veštičarenja, rumunski ministar finansija slomio je nogu.

Već gorepomenuti Nikolaj Čaušesku (Nicolae Ceauşescu) rođen je u selu Skorničeštiju (Scorniceşti). Sa 11 godina dolazi u Bukurešt, gde radi kao obućarski šegrt, postaje član ilegalne Komunističke partije Rumunije, ženi se sa Elenom Petresku. Kada su komunisti preuzeli vlast 1947. godine, Čaušesku je postao ministar poljoprivrede, a zatim zamenik ministra oružanih snaga. Posle smrti Georgiju Deža, marta 1965. godine, Čaušesku polako preuzima vlast. Uprkos dominaciji Sovjetskog Saveza, vodi prilično nezavisnu politiku, pa postaje miljenik zapada. Tako stiče odlikovanja Engleske, Francuske i Danske, koja kasnije bivaju povučena. Godine 1960. okončao je aktivno učešće Rumunije u Varšavskom paktu. Odbija da učestvuje u invaziji na Čehoslovačku u proleće 1968. godine. Uspostavlja zvanične odnose sa Evropskom zajednicom. Uporedo, tajna služba Sekuritatea vodi borbu sa “unutrašnjim neprijateljima” i učvšćava kult velikog vođe (Conducător) i "Karpatskog genija" (Geniul din Carpaţi). Kako bi povećao natalitet, 1966. godine Čaušesku je zabranio kontracepciju, a majke sa najmanje petoro dece nagrađivao je izdašno. Istovremeno je onima bez dece uveo dodati porez. Podizao je i zajmove sa zapada, ali ne baš pod najpovoljnijim uslovima, Tako je došao do duga od više od 13 milijardi dolara. Odlučio je da ga se reši i stegao Rumunima kaiš, a oni su to na referendumu oberučki prihvatili. Usledile su nestašice osnovnih prehrambrenih proizvoda, a rumunski gradovi utonuli su u decenijski mrak. Dug je otplaćen u potpunosti, u leto 1989. godine, nekoliko meseci pre svrgavanja Čaušeskua sa vlasti.

Početak kraja Nikolaja Čaušeskua otpočeo je njegovim obraćanjem narodnim masama, na trgu ispred zgrade CK. Odjednom su odjeknuli pucnji iz automaskih pušaka, iznad glava okupljenog naroda. Podstrekači su preko ozvučenja, istovremeno, otpočeli sa izvikivanjem antivladinih parola. Uplašen ovakvim razvojem događaja, okupljeni narod je pokušao da beži, ali su ubeđivani da će ih pobiti tajna policija. Takav scenario, govori da su velikog vođu smenili i ubili njegovi najodaniji đaci.

"Muzej sela na oblama jezera Herastrau nije samo jedna od čuvenih privlačnosti Bukurešta, već i sažet pregled vekova rumuinskog života. Života koji karakterišu stalna ponavljanja i spora evolucija seljačkog života: kuće i drvene crkve, krovovi od zemlje i slame, kreveti s teškim, šarenim pokrivačima i sve igleda statično, poput prirode, ali se preobraženje dešava s strpljivom sporošću, poput rasta i starenje velikih stabala..."
("Dunav", Klaudije Magris)

I dok noć polako pada na Rumuniju, a noćna stvorenja se spremaju za buđenje, mi se sa vencima belog luka oko vrata, gledajući Kopolino viđenje Stokerovog romana, i ispijajući crno, Murfatlar vino vraćamo preko Krajove i Turn Senevina u Srbiju, u Kladovo. Na teritoriju kojom caruje vlaška crna magija. Na 2 kilometra od Kladova nalazio se čuveni Trajanov most, čiji ostaci još postoje. Most je u to vreme bio pravo čudo, a projektovao ga je arhitekta ApolodId iz Damaska. Ideja da se putem lasera ovaj most “oživi” nikako da se ostvari. A onda polako uz Dunav, klizimo ka Beogradu. Poseta susednoj, nama najnaklonijoj zemlji, ostaje u lepoj uspomeni. Iz meni nepoznatih razloga, ova bliska destinacija, slabo je posećena. Sve je počelo proslavom boga DIonisa, a onda se smo se našli na idiličnom, planinskom pejzažu, gde su tek pod okriljem mrkle noći, nastupale noćne krvožedne zveri. A onda, ostrvo sa jezerom, koje i dalje čuva strašnu tajnu i grad sa francuskim manirima i balkaskom dušom.

Miloš Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u konzervativnoj porodici u rodoljubivom duhu. Vest o ubistvu austrijskog prestolonaslednika, nadvojvode, Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Zbog Principovih revolucionarnih hitaca u Sarajevu, obreo se na galicijskom frontu, gde biva ranjen. Godine 1926. Crnjanski je u Vršcu izašao na dvoboj, pošto je svojim belim rukavicama išamarao petoricu vazduhoplovnih oficira. Četvorica su odbili njegov poziv na dvoboj, ali ne i peti. Sondermajer, koji je na solunskom frontu oborio tri protivnička aviona, prihvatio je izazov. Crnjanskog je za svoje svedoke izabrao Dušana Matića i Branka Gavelu. Ujutru, na zakazanom mestu, Crnjanski je imao pravo prvog pucnja. Umesto protivnika, pogodio je oblake nad Vršcem. Protivnik, oficir mirno je nanišanio u Crnjanskog i tri puta pokušao da povuče oroz. Na sreću Crnjanskog i srpske književnosti, pištolj, iako ispravan, nije opalio. Naime oficir nije umeo da puca iz starinskog pištolja porodice Dunđerski. On jeumesto oroza pritiskao sedefast ukras ispred njega. Kraj II svetskog rata, na vlast dovodi komuniste, pa Crnjanski emigrira u London, gde 1951. dobija britansko državljanstvo. U Srbiju se vraća 1965. godine., kako bi ovde “sanjao na šest jezika”. Ne pribojava se više smrti, jer je već toliko puta umirao. Njegova prva smrt bila je njegovo rođenje. I dok stižemo u Beograd, sećanje priziva čuvene stihove iz “Lamenata nad Beogradom”:

“Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut”

I da se na kraju vratim, na citat sa samog početka ovog putopisa. Putujemo ne samo da bismo videli nešto novo i doživeli nešto strasno, ne samo da bismo upoznavali predele i ljude, da obogatimo svoj život i prikupimo nova iskustva, već da bismo, na putu, upoznali, pomalo i sami sebe. Ja sam na ovom putu saznao jednu obeshrabrujuću činjenicu; svi smo mi pomalo vampiri.