петак, 19. јануар 2018.

Aprilska mediteranska tura 2011.- Lisabonska priča






Ovaj grad je jarko osvetljen. Bio sam tek nedelju dana u Lisabonu i još se nisam navikao na bezbrižnu svetlost. U zemljama iz kojih sam došao gradovi su noću ležali crni kao ugljenoskopi, a jedina svetiljka u mraku bila je opasnija nego kuga u srednjem veku. Bio sam došao iz Evrope XX veka.

        (Noć u Lisabonu-E.M.Remark)





Dolazeći iz Barselone, maratonskim putem prelazeći celo Iberijsko poluostrvo, Lisabon mi se, na prvi pogled, učinio tako lak, nestvaran, obasjan skoro božanskom  svetlošću, delovalo je da prosto lebdi. Meni, koji sam o njemu maštao već godinama. Put u Lisabon je nostalgično putovanje u prošlost, u jednostavan svet, koji kao da je lišen problema, a oplemenjen svim lepotama življenja. I nekom pritajenom neobjašnjivom tugom, češnjom za nekim ko je otplovio u neke nepoznate daljine. Prestonica nekad moćne kolonijalne sile Portugalije. Zemlje koja je još 1143. imala kralja (mada je od 1910. republika). Četiri godine kasnije, Lisabon iz mavarskih ruku biva pripojen tom kraljevstvu. 


Portugalija, zemlja na krajnjem zapadu evropskog kontinenta, u kojoj se istovremeno oseća šarm južne Amerike i čuje ritam afričkih bubnjeva. Ponosno noseći moćnu prošlost, ali bez preteciozne pompe, ova zemlja smeštena na evropskom ćošku danas živi mirnim i povučenim životom, poput neka penzionisane filmske dive, koja uživa u spokojnoj starosti i bogatom iskustvu.





 
Putovanje  je  tek  na  svom  početku  i  putnika,  savesnog kao što jeste, ovde žacne prva uznemirujuća misao.



Na kraju krajeva,  kakvo  je  ovo  putovanje? 



Putovanje kroz Portugaliju, Žoze Saramago





Početak kolonijalne moći datira s početka XIV veka, kada kraljevina šalje prve ekspedicije u Afriku. Vasko da Gama 1497. godine otkriva morski put do Indije, a 1500. Pedro Alvares Kabral Brazil. Otpočinje njegova kolonizacija.  


Magelan 1519. godine počinje prvi obilazak sveta morskim putem. Tri godine kasnije otkriva Filipine. Portugalci su prvi zapadnjaci koji su se 1543. godine upoznali s japanskom kulturom. 

*više o ovim moreplovcima u Aneksu na kraju putopisa



Od 1580.-1640. Porugalija je okuprana od Španije, a glavni grad se seli u Brazil. Brazil nezavisnost stiče 1822. godine, a Portugalija utehu traži na afričkom tlu, u Angoli i Mozambiku. 




Od 1926.-1974. godine u Portugaliji vlada diktatura, mada se tokom II svetskog rata drži neutralno, pa postaje svojevrsni eldorado za špijune svih boja. Diktatura se završava Revolucijom karanfila (25. aprila 1974.). Evropskoj porodici se pridružuje 1986. godine, a prva je zemlja koja je uvela zajedničku valutu evro. Mada danas kuburi s istom. U zamenu za izdašnu finansijsku pomoć (78 milijardi evra) Portugalija je obećala da će zamrznuti plate, povećati poreze i smanjiti izdvajanja za socijalu. No odmah je otpočeo talas štrajkova. 



 

Odraze nekadašnje moći pronaći ćete u ovdašnjem umetničkom lokalnom manueliskom stilu, ali i u sjajnom belemskom muzeju, u kojem su izloženi umetnički predmeti iz nekadašnjih kolonija. Ne kaže se, bez razloga, da onaj koji nije video Lisabon, nije ni video lepotu.



Lisabon (Lisboa) se smestio ugnezido na obalama najduže reke iberijskog poluostrva, reke Težo, a u neposrednoj blizini Atlantika. Ime je dobio po Odiseju koji je tumarajući Mediteranom stigao i do Atlantika. Vladar Markes de Pambol (Marquês de Pambol) otpočeo je da zida novo gradsko jezgro tj. centralnu gradsku oblast Bajša (Baixa). Njegova vizija širokih ulica (avenija) bila je potpuno drugačija u odnosu na izgled uskih ulica kakve su se mogle videti u drugim evropskim gradovima tog doba.



Lisabon je najzapadnija prestonica Europe, podeljena na 53 opštine, na stari i na novi deo, a granica je Castelo de São Jorge. Centar je velika pešačka zona, a brza, moderna i jeftina podzemna železnica zajedno sa paukovom mrežom tramvaja i autobusa čine lako dostupnim bilo koji deo grada putniku namerniku.




Za svakog posetioca Lisabona, obavezna je vožnja karakterističnim tramvajem žute boje, i to linijom br. 28! Jedan od najdužih mostova na svetu (Vasko de Gama, dug 17 kilometara) premošćuje reku. Lisabon je 1998. godine izabran za sedište Svetske izložbe EXPO.

 

Vasko da Gama oplovljava Indiju 1498. i u čast ovom dogadjaju izgrađen je manastir Žeronimo (Jeronimo) u lisabonskoj četvrti Belem. Ime ove četvrti portuglaska je varijacija na Betlehem (Vitlejem). Na ulazu u luku nalazi se istoimena kula. Odavde su kretali čuveni moreplovci, računajući i već pomenutog Vaska da Gamu. 



 

Kulu je izgradio kralj Manuel I u vremenu od 1515.-1521. godine. Projekat je uradio arhitekta Diogo de Boitak, u kasnogotskom stilu. Zdanje se sastoji od bastiona i kule visoke trideset metara s četiri sprata. Bastioni su ukrašeni malim kulama u obliku školjki. Na severozapadnom zidu kule je glava nosoroga, prvi prikaz ove životinje u Evropi. Kula je imala i odbrambenu ulogu. 


 

Moreplovci su s dalekih putovanja donosili razne dragocenosti: zlato, srebro, dijamante, zaćine i svilu, egzotične biljke i životinje. Od 1983. godine ova kula je na UNESCO listi. Ispred kule je 1960. godine, na pločniku iscrtana karta sveta, kako su ga, u ta zlatna vremena Portugalije, videli čuveni moreplovci.



Tu je i Spomenik otkrićima u Aveniji de Brasilia smešten na obali otkriven 1960. godine na petstogodišnjicu smrti princa Henrija Navigatora, čoveka koji je zaslužan za portugalska istraživanju tokom XV i XVI veka. Masivni spomenik je usidren karavana sa Princom Henrijem na krmi, u podnožju su  reljefi čuvenih moreplovaca, kraljevskih zaštitnika i drugih koji su učestvovali u zlatnom vremenuu otkrića. 

 
Kompleks manastira Žeronimo, remek je delo manuelinske arhitekture, autentičnog portugalskog stila stvorenog u vreme vladavine kralja Manuela I. Fasadna plastika je čipkasto-devičanska, filigranski rad u mermeru vredan divljenja. I sve to finansirano je od obilnog ulova s kolonijalnih putovanja. Ovde se zauvek usidrio i pustolov i istraživač Vasko de Gama. 

 


“Lisboa não se vê, sente-se”, moglo bi se prevesti kao: “Lisabon se ne može videti, mora da se oseti”!  Osećaj da niste u Evropi, da ste na mestu gde se mešaju raznorazni uticaji, tako gde su klesari udahnuli dušu kamenu, a potom prelazite na poznate “azulejos“-e, keramičke pločice, kojima su ukrašene fasade zdanja, ali i njihova unutrašnjost, svojevrsno su ogledalo setne portuglaske duše. Portugalije je jedna od retkih zemalja u kojima se umetnost cenila i nije se žalilo da se u nju ulaže.  




Idemo dalje. Znate li, slučajno kako je nastala portugalska rasa konja? Kralj Žoao V, po savetima svoje supruge Marijane od Austrije, 1748. godine  uvezao je andaluzijske kobile i ukrstio ih sa lokalnim konjima, napravivši luzitanskog konja. Alter Reale. Takvog konja ćete pronaći na Trgu Komercio u Lisabonu. Jaše g dotični kralj.


Ako slučajno nemate konja pri ruci, idealno mesto za početak obilaska je oblast Bairro Alto (Gornji grad) u čijim uskim i oronulim ulicama vreme kao da je stalo, i čije se kafane, fasade i ljudi ne haju da vas impresioniraju. Četvrt datira iz 1513. godine, a pažljivi voajer primetiće mnoge živopisne prizore na terasama, po balkonima, prostrt veš, staromodne TV-antene, ponekog stanovnika. 

 


Portugalcu su jedna od najstarijih evropskih nacija, nastala početkom srednjeg veka. Nekada su ovo tlo nastanjivali Kelti, pa Feničani (pre 3200 godina), u prerimskom dobu, a zatim su za njega neprestano ratovali sa Grcima i Kartaginjanima. Oko 711. godine grad osvajaju Mavari pod čijom vlašću se još više razvija. 1147. je vraćen u ruke hrišćana, a 1255. postaje glavni grad Portugala. 




Godine 1290. se u njemu se osniva prvi univerzitet u Portugaliji. Međutim, 1709. godine iseljavanje je toliko uzelo maha, da je vladar Žoao IV morao da ga zabrani. Najveći deo stanovništva su Portugalci ali ima i imigranata iz bivših kolonija; iz Afrike, Brazila, a sve više i iz Ukrajne, Rumunije, Rusije i Moldavije.
 


Portugalci su srdačan narod, koji govori jezikom, koji se piše slično kao španski, ali izgovara uz obilje šuštavih zvuka, kao da imate zubnu protezu i ona vam baš najbolje ne paše. 




Neka vas zato ne začudi, ako u fado baru, gde nastupaju amateri, deda koji je izašao da baci đubre, uđe i otpeva pesmu samo za svoju dušu. Fado barovi, u Portugaliji, su sveta mesta poput crkava. Svaka nepristojnost ovde se kažnjava oštrim prekornim pogledom.





Domaćini su mi ispričali i jednu anegdotu, koja to odlično ilustruje. Ruski, tada premijer, Vladimir Putin došao je s obezbeđenjem i zatražio da se to veče bar isprazni, kako bi bezbedno mogao da uživa u zvucima fadoa. 




Meštani su mu poručili da je dobrodošao, ali da zbog njega neće nikako zatvarati bar i da može povesti samo dva telohranitelja. Nije mu ništa preostalo nego da pristane. I tako je moćni Putin sedeo uz meštane i uživao u muzici.



 

Ne bi trebalo propustiti romantičan način upoznavanja Lisabona sa liftom, zaštitnim znakom grada, grandioznom čeličnom gotskom konstrukcijom, poznatom pod imenom Santa Žusta (Elevador de Santa Justa), koji povezuje gornji grad, Bairro Alto, sa donjim gradom, Bajšom. Izgradio ga je učenik Gustava Ajfela, Raul Mesner de Ponsard, pa stilom podseća na Ajfelov toranu. Počeo je sa radom davne 1902. godine. 



Smeštamo se u naš hostel u centru grada (Yes Hostel Rua de Sao Juliao 148). Moramo da poranimo na doručak jer nam je program vrlo ambiciozan. U sobi pravimo plan za sutra. 



 

Istorijski centar Lisabona raširio se na sedam brežuljaka, premošćenih strmim ulicama, duž kojih mile karakteristični žuti tramvaji, strme žičare i već pomenuti lift. Devedesetih godina XX veka infrastruktura grada je unapređena. Nov železnički čvor, Gare de Oriente, povezuje Lisabon sa ostalim delovima Evrope. Aerodrom Portela je najveći u Portugaliji. 





Iako, na trenutke, može da podseti na nekadašnji bezbrižni Beograd, razlike su očigledne. Ovde život teče nekim posebnim usporenim tempom, tempom koji odlikuje i fado muziku, nema gužve i nervoznih vozača i pešaka. Iako su u velikoj finansijskoj buli, nećete moći to da osetite, čak ni da vidite. Oronule zgrade, delovaće vam čak nostalgično i šarmantno.




Sledeća četvrt koju ne biste smeli da preskočite je Šiado (Chiado). Ovde ćete pronaći inspiraciju za šoping, mesto da predahnete i isplanirate dalju rutu razleganja. Možda baš naletite na kafe (A Brazilijera), mesto na kojem je boravio i čuveni portugalski pesnik, Fernando Pesoa. 

Naime, na lisabonskom Trgu Svetog Karlosa, u Bajši, na četrvrtom spratu kuće koja je gledala na pozorište i crkvu Svetog Dominguša, 13. juna, na Dan Svetog Antonija, zaštitnika Lisabona, u 15 sati i 20 minuta, rodio se Fernando Pesoa (Fernando Antonio Noqueira Pessoa). Bilo je to prvo dete u porodici Žoakima de Seabre Pesoe (Joaquim de Seabra Pessoa) i Marije Madalene Pinjeiro (Maria Madalena Pinheiro Pesso). Godina je bila 1888. Pesoa na portugalskom znači ličnost. Njegova majka nije znala da nije rodila jedinca.



 „Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.“





Gradska promenada tečee ulicom Rua Augusta, omeđenom s jedne strane baroknom kapijom ka Praça do Comércio i s druge, trg Rossio. Na Trgu Komercio nekada je nalazila pijaca. Nestala je na Dan Svih Svetih 1. novembra 1755. godine kada je grad protresao snažan zemljotres. Trajao je otprilike od 3,5-6 minuta, a zatim je nastupio snažan cunami. Stradalo je tada između 60 i 90 hiljada stanovnika, a 85% grada je bilo razrušeno. Tadašnji premijer, Markiz de Pombal, čija statua krasi centar grada, izrekao je hladnokrvno legendarne reči: 


"Pokopajte mrtve i nahranite žive!"




Moćnom zemljotresu odolele su samo pojedine zgrade Alfame. Kao da je i prirodna katastrofa imala razumevanja za sirotinju raju. Najstariji deo Lisabona, Alfama, kvart je koji se pruža u podnožju brda, na kojem je tvrđava Svetog Đorđa. Duž uskih krivudavih kaldrmisanih ulica prostiru se prodavnice, taverne, a boemštini cele četvrti doprinose privatne kućice, čiji stanovnici ne haju za zanost ponesenih turista. Ako poranite izjutra, a utorak je ili subota, videćete čuvenu Lisabonsku buvlju pijacu, Feira da Ladra, u delu Alafame pod imenom Campo de Santa Klara.





No, zemljotres je insirisao čuvene filozofe, te je Volter kritički preispitao određene optimističke filozofije svog doba. Ovo nije najbolji od svih mogućih svetova, poručivao je Lajbnicu i njemu sličnima zanesenjacima. Žan Žak Ruso, diveći se „plemenitom divljaku“, kritikovao je čovečanstvo koje se životom u gradovima i razvojem tehnologije odmetnulo od maćehe prirode. 



O zemljotresu u Lisabonu pisao je i Imanuel Kant, razvijajući određene koncepte u estetici i pokušavajući da razume zemljotrese na naučni način. Misao evropskog prosvetiteljstva bila je fundamentalno određena lisabonskom katastrofom.



Vratimo se Alfami, koja je puna istorijskih zgrada i crkava, koje ne treba zaobići. Noću Alfama poprima neki misteriozni oblik, a strme krivudave ulice postaju mesta na kojima restorani postavljaju svoje bašte i odakle odjekuju setni zvuci fada. A potom krenite u šetnju bez cilja, i  ne oklevajte, jer ćete biti bogato nagrađeni! Najlepše doba dana je vreme svitanja i sumraka. Na trenutak pred vama oživee vaša i Vendersova "Lisabonska priča".



Iako katedrala Largo de Se u Alfama, nije nalickana, naprotiv, ona je prva crkva podignuta u Lisabonu, na mestu Saracen džamije, nakon što su grad preuzeli krstaši u XII veku. Otvorena je: od ponedeljka do subote od 8:30 do 18:30 časova.


Tvrđava Svetog Đorđa (Castelo de São Jorge) smeštena je na brdu, izdiže se nad rekom Težo i centrom grada na visini od 110 metara. Nakon zemljotresa iz 1775. tvrđava je pretrpela velika oštećenja, a obnovljena je za vreme Salazarove vladavine.  





Lisabon je bogat muzejima (od muzeja kočija (tu su i zlatne pape Klementa XI, vode do muzeja fadoa i portugalskih keramičkih pločica), crkvama, manastirima i palatama, ali i prekrasnim parkovima kao što su Park Edvarda VII ili botanički vrtovi Ajuda i Principe Real. 





 

Kalosta Sarkis Gulbenki, jermenski naftni magnat, rođen je 1869. godine u Jermeniji. U Portugaliju je stigao 1942. godine. Umro je 1955. godine i ostavio za sobom jednu od svetski naj rafiniranijih umetničkih kolekcija. Smeštena je u Centru za modernu umetnost. 



Sadrži egipatske, grčke i rimske antikvitete, islamsku keramiku i tekstile, sirijske umetnine, kinesku keramiku i evropske srednjevekovne ručno izrađene skripte. Kolekcija je ogromna pa se postavke smenjuju. Među slikama su i dva Rembranta, Rubens i Renoar. Otvoreno: od srede do subote od 10:00 do 18:00 časova. 




A ako vam preostane još vremena otisnite se do Parka nacija (Parque das Nacos), podignutom povodom Expo 98, u čijem je sastavu i poznati lisabonski Okeanijum. 



 
Do sada ga je posetilo preko 10 miliona ljudi, a cena karte je oko 6 evra. Ako ste ljubitelj mode i dizajna ne propustite Mude muzej. 



U petak smo baš poranili. Plan je bio da što ranije stignemo na voz (50 € povratna) i prevalimo trista kilometara do drugog najvećeg portugalskog grada Porta (Oporto). Plan je bio da obiđemo Muzej savremene umetnosti i porodilište čuvenog vina Porta. No, ono je s druge strane reke, u Gaji (Nova de Gaia), u drevnim vinskim podrumima, u kojima ga možete probati i kupiti.



NOĆ U LISABONU

 



 „Za ono sto mi je promaklo zaista nema nikakve nade.

Ni u jednom metafizickom sistemu.

Možda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.

Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam zaboravio da sanjam?

I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.

Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.“



U stravičnoj noći, Žoze Saramago



Noć je vreme kada se javlja nostalgija, romantika, merak. To je ovdašnji izum i zove se fado muzika, koju se pojašnjava rečju solidad ili solitate (saudade), kojoj ne možemo lako pronaći pandan u srpskom jeziku… nije ni tuga ni melanholija, ni bedak… To je nekakva eklektika sudbine, sećanja koja sadrži tugu, nostalgiju, pomešanu s srećom, bolom, ali i s ljubavlju koja nije „na izvolte“. Na nešto čega više nema, što bismo želeli da nam se dogodi, svojevrsna nostalgija za budućnošću. Sevdah, bejbi!








Napomena o oprezu: melahonija je samo predvorje depresije! Leči se protivotrovom, koji kao i svaki sadrži male količine otrova, a zove se fado! Koja ne štedi nikoga, čak ni sebe samu! 

Fado je pesma portugalske duše i svojevrsni evropski bluz. Da još dodam i najdemokratičnija muzika jer je pevaju bukvalno svi, stari i mladi, zaljubljeni i tužni, bogati i siromašni, talentovani i oni bez dara.



Ako se ratosiljamo ovog filozofskog traktata, u muzičkom smislu fado predstavlja mešavinu muzike afričkih robova, muzike mornara i arapskih ritmova. 

Jedan moj uvaženi vinski prijatelj obavestio me je da postoji i jedna energičnija podvrsta fada, nastala u novije vreme u univerzitetskom gradu, Koimbra, koja izvodi se uglavnom u tom delu Portugalije, a karakteristična je po tekstovima koji ne govore o žalbi za muževima na moru, ritmovi su brži, a izvode je samo muški izvođači.



Pevači su uglavnom obučeni u crno, muškarci u odela, a žene u haljine sa šalovima prebačenim preko ramena. Jedna od najuticajnih pevačica je Amália Rodrigues. 



 

Noćni život Lisabona je raznolik, i podrazumeva posetu restoranima, kafićima, koji se može nastaviti po klubovima i diskotekama. Stare gradske četvrti u svojim nedrima kriju materijal za takva istraživanja. Uglavnom su otvoreni do 2 sata izjutra, a diskoteke rade i do 6 sati, mada negde možete da se ugnezite i posle tog termina! Ako ste u potrazi za najstarijom gradskom kafanom to je  Martinho da Arcada na trgu Praça do Comércio (na kojem je kip Don José-a I). 



PORTUGALSKA KUTLAČA

 



A što se hrane tiče, ima ovde svega, od divljači do ribe i morskih plodova. No, ne probati bakalar, bilo bi, u najmanju ruku, vrlo nevaspitano prema ljubaznim domaćinima. A da ne pominjemo prefinjene portugalske sireve poput amarele, serpe, evore, serene, spisak je nemoguće okončati… 



 

Njih ćete kao meze dobiti uz inćune. Na vama je samo da još odaberete odgovarajuće vino.




Portugalci su veoma ponosni na svoju kuhinju koju karakteriše raznolikost. Nabrojmo samo neke od specijaliteta: bakalar (pastéis de bacalhau), grilovane sardine (sardinhas assadas), čorba od zelja i krompira, začinjena  portugalaskim kobasicama (caldo verde). Probali smo i neobično jelo koje za osnovu ima nešto slično našoj popari. 




Kada dođemo do slatke završnice tu su puding od pirnča sa cimetom (arroz doce) i krem od mleka, jaja i karamela (leite crème). Ako zaželite espresso ovde su ga prekrstilu u „bica”. 



Portugalija je veliki proizvođač vina pa je i izbor pozamašan. Najveći je svetski proizvođač plute. Vina iz Serra de Sintra su poznata još od XIII veka. ovde ćete pronaći i zeleno vino (vino verde). Međutim, najpoznatije portiglasko vino je porto, koje se proizvodi od 1830. godine u koopraciji Velike Britanije i Portugalije. 




Portugalija je imala i značajne alhemičare, što teoretičare, što zanatlije od Paskuala Rubeloa, preko jedne žene-alhemičara Kasije Andreuš  do Alvara du Madedeuša (1755.-1799.). Ovaj potolji od kostiju je spravljao lekove, bavio se i vulkanima i tumačenjima snova. 


Monasi manastira Jeronimita, u manastirskoj kuhinji su skovali tajni recept za čuveni Belemski kolač (Pastes de Belem). Tim činom stali su rame uz rame uz ovdašnje alhemičare. I stvorili remek dela oblika školjke punjene kremom od žumanaca.




 

Još na nepcima osećam ukus tradicionalnih porugalskih kolačića "queijada" i "travesseiro" koje sam probao u najstarijoj poslastičarnici smeštenoj i portugalskom kvartu Belem. Pojeli smo ih posle smene garde i posete Muzeju kočija. 






 

S druge strane reke Težo (Tago) posmatrao me je Isus raširenih ruku. Učinilo mi se da mi namiguje. Stoga me nije začudilo kada sam saznao da Portugalija godišnje uknjiži čak trista sunčanih dana.





LISABONSKA KNJIŽARA BERTRAND

 





Portugalija ima dugu tradiciju obesne i satirične poezije, od srednjovekovnih trubadura, i to je visoko uvažavan poetski žanr, kao u svakoj civilizovanoj zemlji, jer zna se da bi bez satire svaki vladar (ili sličan lik bio apsolutista, tiranin.


(Putovanja i druga putovanja, Antonio Tabuki)


Osvrnimo se malo i na duhovnu hranu. Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado





MRAČNA STRANA PORTUGALSKE PROŠLOSTI

 




Povodom finansijske krize u Portugaliji javila su se razmišljanja da bi ova zemlja prvo trebala da iskoristi svoje zlatne rezerve, pre nego što uzajmi od drugih zemalja Evropske Unije. No ovo pitanje o zlatu vrednom milijarde evra, budi neka mračna sećanja na porugalsku bližu prošlost. 



Iako je sporazumom iz 1373. godine bila vezana za Britaniju, Portugalija je tokom II svetskog rata ostala neutralna. Iskoristila je to na najpametniji način i trgovala s obe zaraćene strane Od trgovine volframom s nacističkom Nemačkom stekla je dobar deo svojih zlatnih zaliha. 

Volfram iz portugalskih rudnika u Nemačkoj je korišćen za proizvodnju oružja. Početkom rata Nemci su dikatatorskom režimu Anotonija de Oliveire Salzara rudu plaćali falsifikovanim novcem, ali je portugalska nacionalna banka diktatora obavestila o prevari. Otada su Portugalciju za isporučenu robu primali isključivo zlatne poluge, zlatom pokradenim iz porobljenih evropskih zemalja i zlatom uzetim od žrtava holokausta. 



Saveznici su zapretili Portugalcima sankcijama ako nastave ovaj prljavi posao, uz upozorenje da će tako stečeno zlato morati da kad tad vrate. Po okončanju rata pregovori oko povratka nelegitimno stečenog zlata su se otegli i bili su umanjeni, ta je na kraju vraćeno samo dve tone. Od neverovatnih 400 tona, Tek muzarni deo ovih rezervi iskorišćen je za ulazak Portugalije u evrozonu. Zlatne poluge s ugraniranim orlom koji u kanđama nosi kukasti krst nalazi se u centru Lisabona, skrivene u trezorima centralne banke.





OKOLINA LISABONA






Odvojili smo nešto vremena da obiđemo i lisabonsko zaleđe. Kada se Lisabonu približavate s mora, pre nego što zagazite u reku, s leve strane će vas dočekati Sintra. U Sintri je Andrić progledao Bajronovim očima: 


„U munjevitim vizijama koje su se raspaljivale na ovom malom stvorenju, kao požar na čobanskoj žeravki, Bajron je po prvi put imao sve ono što snovi obećavaju, što žene nikad ne daju, i što život stalno oduzima. Sve je to jurilo sada kroz njega, zajedno sa zahuktanim krvotokom.“



 

Prateći njihove korake, prošetali smo simpatičnom varošicom, obišli najstariji hotel na iberisjskom poluostrvu (Lowrence's hotel) i samouvereno se peške uputili ka palati Pena, ne sluteći da nas očekuje pola sata hoda, vijudavim, strimim putem prepunim serpentina do ove romantične građevine. 

 



Pena dvorac (Castelo da Pena) ili Pena palata (Palácio da Pena) je jedno od sedam čuda Portugala, eklektičko zdanje kao iz bajke, jedno od onih s UNESCO-ve listi svetske kulturne baštine (od 1995. godine). Građeno od 1842. do 1854. godine, za novac kraljice Marije u Fernanda II, u mladosti nemačkog princa, po lucidnosti opasan je takmac bavarskom Nojšvanštajnu (Neuschwanstein).



 

Zadatak izgradnje dvorca poveren je baronu Vilhelmu Ludvigu fon Ešvege, nemačkom arhitekti laiku, uz sugestije kraljevskog investitorskog para. Na žalost, kraljica Marija nije dočekala dobijanje upotrebne dozvole, umrla je u 34. godini, 1853, donoseći na svet jedanaesto dete, godinu dana pre nego što je završena izgrdnja dvorca. 





Posle Marijine smrti, Ferdinand je vukao titulu regenta sve do 1855, kad je na presto stupio njegov sin Pedro V. Deluje da je preboleo blagopočivšu kraljicu, jer je boravivši u ovom bajkovitom dvorcu, sklopio morganatski barak a svojom ljubavnicom, švajcarsko-američkom glumicom i pevačicom Elizom Hensler, koja je tako dobila titulu grofice od Edle.



 


Uživajući u čarima ovog neobičnog zdanja, pomalo smo izgubili predstavu o vremenu. To smo platili time da nam je autobus za najzapadniju tačku evropskog kontinenta, Kabo da Roka (Cabo da Roca) zbrisao. 

 



Sledeći je kretao tek za četrdeset pet minuta Nismo pali u letargiju, nego smo, posle kratkotrajnih pregovora s lokalnim taksistom, vremešnim Mercedesom krenuli prema ovom divljem, stenovitom krajoliku, koji je u ovo vreme izgledao idilično, posut raznobojnim poljskim cvećem.



A onda je bilo vreme za plažu. Portugalska atlanska obala duga je oko 850 kilometara. Mi smo se zaputili do mestašaca Kaškaiša (Cascais) i Estorijala (Estoril), koji se nadovezuju jedan na drugi. U Kaškaišu ete pronaći i Vrata pakla (Boca do Inferno).Ova simpatična ribarska mestašca prava su mesta da se riba ili morski plodovi i probaju. Vrlo, vrlo sveži i isto toliko ukusni.  



Nismo posetili Evoru i njenu sasvim neobičnu crkvu, čija je kompletna unutrašnjost sačinjena od ljudskih kostiju. Nekako nam je bio suviše jezivo, da ne kvarimo...






REZIME





Putovanje nikada nema kraj. Samo putnici imaju kraj. A čak i oni mogu produžiti putovanje u sećanju, u pamćenju, u pripovedanju. Kada je putnik seo na pesak plaže i rekao: 



„Nema više šta da se vidi“, znao je da nije tako. Kraj jednog putovanja tek je početak drugog. Treba videti ono što niste prvi put videli, videti ponovo ono što ste već videli, videti u proleće ono što ste videli leti, videti noću ono što ste videli danju, biti na suncu onde gde je ranije pala kiša, videti useve kako bujaju, zreo plod, pomeren kamen, senku koja ne beše tamo prethodni put. 



Potrebno je vratiti se starim stopama da bismo ih ponovili, i da bismo ucrtali nove puteve pored njih. Potrebno je ponovo započeti putovanje. Uvek.


Putovanje kroz Portugaliju, Žoze Saramago





Portugalija više nije želja, ona je uspomena koje ću se s radošću sećati. Ostavljam vam u amanet da pronađete ulicu bezgrešnog začeća. Za više informacija upućujem vas na Internet strane:/www.visitportugal.com, www.visitlisboa.com





POMORAC SAM MAJKO NA BELOME BRODU (samo za strpljive-istorijski likovi i fakti)




Portugalski kralj Enrike Pomorac najzaslužniji je za uspešna istraživanja afričkih mora i obala. Kada je 1460. godine umro, portugalska zastava vijorila se iza Zelenortskih ostrva i bila čvrsto zabodena u pesak Azorskog arhipelaga. 




Čovek koji je dokazao da je plovidba od Portugalije do Indije moguća je čuveni Bartolomeo Dijaš. On je 1467. godine, pošto se spustio niz zapadnu obalu Afrike, stigao do najistaknutije tačke ovog kontinenta, oplovio je i uplovio u Indijski okean. On je taj najistureniji vrh Afrike nazvao Olujni rt zbog besnih bura koje je jedva savladao. Kada se vratio u domovinu noseći radosne vesti, portugalski kralj Žoan II promenio je rtu ime krstivši ga Rt dobre nade – nade da se stigne do Indije.



Vasko da Gama (Vasco da Gama, 1469. 1524. )  bio je portugalski istraživač i moreplovac. On je prva osoba koja je morskim putem stigla iz Evrope do Indije (Malabarska obala) i dokazao da se Afrika može oploviti.


Od samog detinjstva, Vasko da Gama je slušao priče o padu Konstantinopolja i odrasle ljude kako ponavljaju reči molitve koju je Papa naredio da se čita:

"Od đavola, Turaka i komete... spasi nas, Gospode".



Sve je počelo od dvorskih intriga i trke ko će kome da zabiberi čorbu. U jednom trenutku su shvatili da, preko potrebog začina nema! Od ranog XV veka, pomorska škola Henrija Moreplovca je širila znanje Portugalaca o obali Afrike. Od 1460. oplovljavanje Afrike i dolazak do Indije i njenog bogatstva (biber i drugi začini) postao je njihov cilj. Da Gama je bio vrhunac egzekutor tridesetogodišnjih planova, nasledivši na tom mestu svog oca Estevea da Game.




Od portugalskog kralja Manuel I, dobio je uputstva "da se može predstavljati kao trgovac, ratnik ili poslanik, šta je smatrao da je podesnije, da može slati poslanstva kraljevima i vladaocima i pisati pisma sa svojim potpisom, ako smatra da je potrebno". Manuel I pozvao je mladog plemića Vaska. Vitez je klečeći saslušao kraljeve reči: 


"Pričinilo bi mi veliko zadovoljstvo ako biste prihvatili službu koju tražim od vas i koja će vam, ukoliko je primite, zadati velike brige i muke". 



Vasko de Gama je celivao kraljevu ruku i odgovorio: 


"Izbor kojim me je Vaše veličanstvo udostojilo unapred mi je nagrada za trud i posao što me očekuju!"



Brodovi Portugalaca, polazeći u nepoznatu daljinu, kretali su sa lisabonskog keja u Belemu. To mesto narod je prozvao obalom suza i radosti: obalom suza - za one koji su polazili na daleki put, a obalom radosti - za one koji su se, posle lutanja po tuđim morima, vraćali u otadžbinu. 



Zasvirale su trube. Kaluđeri su zapevali crkvenu himnu. Vasko da Gama je mahnuo crnom maramom. Ponovo ga je čekala Indija - cilj dugogodišnjih lutanja.

Na putovanje je krenuo 8. jula 1497. iz Lisabona, sa 4 broda i 170 ljudi. Glavni savetnik Vaska da Game bio je sâm Bartolomeo Dijaš. On je komandovao brodom Sao Gabriel. 





Što su bili bliže ekvatoru, mornari su sve teže podnosili žegu. Zauzvrat, more je bilo mirno. Posle nepodnošljivih vrućina prijatno ih je iznenadilo sve hladnije more, a neprijatno gusta magla zbog koje su se brodovi, da se ne bi izgubili, morali da se dozivaju zvonima, trubama, pa čak i topovima. Često je padala kiša, tukao grad, a s vremena na vreme zasipale su ih ledene snežne oluje. Portugalski mornari nisu znali da se tačno ispred njihovih pramaca upravljenih prema jugu nalazi Antarktik štićen najolujnijim morima na svetu. 



Početkom novembra, na 32° i 40' južne geografske širine, ugledali su zemlju – ostrvo kome je De Gama dao ime Sveta Jelena i gde će, gotovo 400 godina kasnije biti izgnan i umreti veliki vojskovođa i imperator Napoleon Bonaparta. Tu su obnovili zalihe vode i ponovo zaplovili menjajući kurs prema istoku. Nekoliko dana kasnije ugledali su obrise nepreglednog kopna – obalu Afrike! 



Čim su se iskrcali, naišli su na crnce koji su ih dočekali miroljubivo. U dnevniku mornara Alvara Velja – zahvaljujući ovim beleškama pronađenim tek 1838. godine u Pratu poznate su pojedinosti De Gamine istorijske ekspedicije – zabeleženo je: 


"Uhvatili smo jednog domorodca i odveli ga na lađu gde je kapetan naredio da mu se dâ jela i pića, da se lepo obuče i pusti da ide..." 



Vasko de Gama pokazao je ovim malim gestom da zna kako se uspostavljaju diplomatski odnosi. 


I za De Gaminu ekspediciju Rt dobre nade pokazao se kao olujni – trebalo im je više od tri nedelje da ga oplove. Izborili su se protiv vetrova 22. novembra i tri dana kasnije se usidrili u zalivu Mosel gde su poboli "padrão" (portugalski kamen), simbol osvojenog poseda. 



Vasko de Gama je odlučio da se tu odmore i okrepe, posadu je više mučio skorbut nego vetrovi i bure. Skorbut je tada bio nepoznata bolest protiv koje se De Gama borio dajući mornarima odmor i svežu hranu, voće i povrće. Ali, hrana se na dugoj plovidbi bez pristajanja brzo kvarila.


 


Istočnu obalu današnje Južne Afrike je nazvao Natal (Božić), pošto je tuda prošao u vreme Božića. Skorbut je i dalje harao i De Gama je, odlučio je da nastavi put: povratak kući nije dolazio u ozbir, zadržavanje ne bi rešilo problem, spas je mogla da donese samo pobeda.



„Voda prodire sa svih strana" , beleži dnevniku Alvar Velja – "a jarbole drže konopci..." 


Kada ih je, pošto su ponovo zaplovili, uhvatila još jedna jaka bura, šapat je pretio da se pretvori u otvorenu pobunu. Kakvo je ovo đavolsko more, pitali su se izmrcvareni ljudi. Kuda idu lađe? Da li je pravac dobar? A komandant? Da li je sposoban da ih izvede iz pakla? 



De Gama je reagovao odlučno: bacio je u teške okove najbuntovnije mornare, naredio da mu se donesu kompasi, nautičke karte i drugi instrumenti za plovidbu i sve pobacao u more uzviknuvši: 


„Od danas naše lađe vodi bog! Uzdajmo se u njegovu milost!"




Marta 1498. dolaze do grada Mozambik, koji je bio pod kontrolom muslimanskih trgovaca. Predstavili su se kao muslimani, ali su otkriveni i morali su da pobegnu iz grada dalje na sever. Stigli su do Mombase u današnjoj Keniji, koja im takođe nije bila gostoljubiva, pa plove dalje do grada Malindi. Tu su dobro primljeni, pošto je Malindi bio suparnik Mombasi. Dobili su arapskog pomorskog vodiča, Ahmeda ibn Maida. Okean im je, ovaj put,  bio naklonjeniji, jugozapadni vetar dodavao im je brzinu. Za manje od mesec dana pošto su se odlepili od obale Afrike ugledali su kopno. 




Indija, zemlja začina! Karavele su se 20. maja 1498. gopdine usidrile u luci Kalikut preplovivši u jednom potezu Indijski okean od Afrike do Indije. Kamen poboden u Kalikutu ostao je da svedoči o podvigu. No, nevoljama nikada kraja! Vladar Kalikuta Zamorin izbegavao je da sklopi ugovor o trgovini s Portugalcima zbog negodovanja lokalnih arapskih trgovaca. 




Povratak kući bio je težak, dug i spor. Skorbut je još jednom napao i desetkovao posadu zbog čega su spalili "Sao Rafael", najoštećeniju karavelu. Iz Kalikuta su pošli 29. avgusta 1498, a "Berio" je uplovio u reku Tažo godinu dana kasnije, 11. jula 1499. Na komandnom mostu nije bilo Vaska de Game koga su svi nestrpljivo očekivali. 




Vasko de Gama zaustavio se na Azorskim ostrvima da sahrani brata koji je umro od skorbuta. Tu mu je stigla poruka od kralja Manuela I da pohita u Lisabon i opravdanu tugu za bratom odloži za neka druga vremena. Jer, narod ga nestrpljivo iščekuje.


Dolazak velikog moreplovca u Lisabon 9. setembra pretvorio se u opštenarodno veselje i njegov lični trijumf. Manuel I ga je obasuo počastima: dodelio mu je visoku plemićku titulu "dom", titulu admirala indijskih mora, ogromne posede, godišnju nagradu od hiljadu kruzadosa i pravo da sa svakom kraljevskom flotom koja dođe iz Indije uveze za svoj račun robe u vrednosti od 200 kruzadosa. De Gama je postao jedan od najbogatijih ljudi Portugalije.



 

Drugu ekspediciju u Indiju vodio je Pedro Alvares Kabral i saznao da su pobijeni Portugalci koje je ostavio Vasko da Gama u Kalikutu. Vasko da Gama 1502. godine, predvodi veliku flotu od 20 brodova čiji je cilj bio da uspostavi trajnu portugalsku dominaciju u tom regionu. Izgleda da nije bio zadovoljan odmorom na Goji, pa je zarobio jedan arapski brod i izvršio pokolj nekoliko stotina muslimana. Ovog puta je Zamorin, vladar Kalikuta potpisao trgovinski sporazum s njim.




Kao nagradu za svoje uspehe, postavljen je za vicekralja Indije. To je bilo njegovo treće putovanje u Indiju, ali i zadnje, pošto je umro ubrzo posle dolaska, u gradu Kočin 1524. godine.


Fernando Magelan (Fernão de Magalhães; 1480 – 1521) bio je  portugalski istraživač koji je plovio pod španskom zastavom. On je prvi otplovio iz Evrope u Aziju idući na zapad, prvi je Evropljanin koji je prešao Tihi okean i prvi koji je vodio ekspediciju sa ciljem da oplovi zemaljsku kuglu. 


Nakon putovanja Vaska de Game u Indiju i otvaranja tamošnjih trgovačkih puteva za Portugaliju, apetiti su porasli, pa je 25. marta 1505. godina portugalska ratna flota sastavljena od 22 broda krenula na to novo putovanje. Na jednom od tih brodova se nalazi Fernando Magelan koji u svojoj 25 godini kreće na svoju prvu prekomorsku avanturu.




 

Prvi deo putovanja oko Afrike i pasivizacija tamošnjih vladara prošla je bez značajnijeg otpora. Slede neposlušniji vlastodržci i dolazi do sukoba, koja će 1510 godine Magelanu doneti titulu kapetana broda. Sledeće godinu usmerava protivno naređenjima bog na istok, biva smenjen i poslat natrag u Portugaliju. Dobija mizernu penziju, koju mu doduše ne umanjuju i isplaćuju na vreme, te besan kreće s portugalskom vojskom u ratni pohod na Maroko 1513. godine. 


Tokom bitke kod Azamora biva teže ranjen u borbi prsa u prsa. Od tada zadobijenih radna šepaće do kraja života. Čak biva optužen za trgovinu s neprijateljem. Razočaran i ponižen, prikuplja informacija iz  portugalskog pomorskog arhiva, koje bi iskoristio za pridobijanje panskog kralja Karla V. Dvadesetog oktobra 1517. godine napušta svoju otadžbinu da joj se nikada više ne vrati. 




Stupa u službu Španije. No, ni ovde ne nailazi na očekivano poverenje. Stiže kraljeva naredba da u floti koja ima previše Portugalaca. 




Predvodi ekspediciju od pet brodova da bi otkrio novi pomorski put za Molučka ostrva („Ostrva začina“); 1519./1520. ispitao je jugoistočne obale Južne Amerike, otkrio 1520, moreuz (kasnije nazvan Magelanov) i njim prošao u Veliki okean, koga je nazvao Tihi okean (Pacifik), jer u njemu nije doživeo bure kao u Atlantskom okeanu. 




Dospeo 1521. godine na Filipinska ostrva, gde je ubijen u bici 27. aprila 1521 godine, a ekspedicija nastavila put oko sveta, mučeni skropbutom, naleću na Portugalce, skidaju španske oznake s broda i stavlja portugalske. U Španiju se vratio stiže 6. septembra 1522. godine samo brod „Viktorija“ sa 18 ljudi, pod zapovedništvom Sebastijana del Kana. Ovim prvim putovanjem oko sveta očigledno je dokazano da Zemlja ima loptast oblik.

Da li ste za Porto ili Valensiju?

Нема коментара:

Постави коментар