Italija-Špagete milaneze

 

Ovo nije nikakav recept za čuvene špagete sa crvenim sosom, već moj nekadašnji opis grada glavnog u Lombardiji. Kao to to reče Umberto Eko:

“Urbani pejzaž postaje sve ružniji. S jedne se strane preteruje u poštovanju pejzaža, da bi se zatim bez promišljanja i na brzinu izgradilo mnogo novih objekata, koji na kraju izgledaju nakaradno. Gradovi više spadaju u domen prirodno lepog, a ne umetnički lepog koje je takvo kakvo jeste: ne možete ga promeniti. ne možete uzeti Mikelanđelovu Pjetu i na nju staviti karabinjersku kapu. Mislim da danas niko ne bi poveo rat radi lepe Helene, naravno, uz pretpostavku da je i onaj pravi poveden zbog nje, a ne zbog Parisove i Menelajeve požude. “

Ime grada Milana potiče od keltskog Medelhan, kojom se označavala oblast između reke Olone i ondašnjeg grada Seveso. Milanom su vladale moćne porodice Viskonti i Sforca. Moderan je i industrijski grad izgrađen u koncentričnim krugovima. Drugi po veličini grad u Italiji, finansijski i modni centar. Mesto gde je Musolini sa svojom ljubavnicom Klarom Petači, prvo streljan 28 aprila 1945. godine, a zatim obešen naglavačke na pijaci, za krov benzinske pumpe, dok ga je razjarena gomila kamenovala. O tome svedoči i zapisnik br 724. Zavoda za sudsku medicinu i osiguranje Kraljevskog univerziteta u Milanu od 30. aprila 1945 koji je posle obdukcije Musolinijevog leša potpisao profesor doktor Mario Kataberi.

Ali i mesto u kojoj se nalazi čuvena milanska Skala, neoklasicistički teatar podignut 1778. godine, po nacrtima arhitekte Pjermarinija. Sala je dimenzija 22x24 metara, visoka 4 metra s 3600 sedišta. Nalazi se na istoimenom trgu i ima lepu prodavnicu suvenira i pozorišni muzej. Svečano otvaranje scene ovog teatra je 7. decembra, na dan svetog Ambrosia, što je i dan grada Milana, a karte za godišnju premijeru se kupuju šest meseci unapred.

Ovde je Leonardo, na svežem malteru, stvorio jedno od najpoznatijih slikarskih dela "Tajnu večeru", Milanskim ediktom 313. godine ozakonjeno je hrišćanstvo, a Napoleon primio italijansku krunu 1805. godine. U srednjem veku ovde je cvetala proizvodnja i trgovina. Ovde je Makaveli udario temelje moderne politike. Ne znam da li je to razlog što su ovo mesto izabrali fašisti, ali i "Crvene brigade" 1970. godine za svoje sedište. Anglo-američki bombarderi, 1943. godinu u avgust, žestoko su bombardovali grad, oštetivši pritom i neke od najlepših zdanja koja predstavljaju simbole grada.

 Veliki italijanski književnik Italo Kalvino u  u "Nevidljivim gradovima" je zapisao:

“Postoji dva načina da se ne pati: Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostor“.

Galerija Vitoria Emanuela (Galleria Vittorio Emanuele) je verovatno najlepša tržna arkada (šoping mol) u Evropi. Sagradio ju je 1865. godine Vitorio Emnauel II. Pod s zodijačkim mozaicima i kontinentima (Evropa, Afrika, Azija i Amerika) predivan je kontrast prozračnoj staklenoj kupoli. Unutrašnjost krije kreacije svih modnih kreatora koji drže do sebe. Vitra trg mesto je gde je neospešno okončan pokušaj da žene zauzmu najvažnije mesto u rimokatoličkoj crkvi. Majfredu di Pirovan, nesuđenu ženu papu, inkvizicija je spalila 1300. godine baš na ovom mestu. Obilazimo Pjacu de Merkanti gde se nalazi gradska kuća i zamak Sforzesko iz XV veka.

Od glavnog trga sa katedralom ulice se zrakasto šire prema industrijskim četvrtima smeštenim na periferiji grada. Ušuškana i povučena, skrivena iza malog trga, nalazi se renesansna Crkva Svete Marije Gracije iz XV veka, u čijoj trpezariji se nalazi Cenacolo, “Tajna večera”.

Naravno, ni ovde ne bismo ušli da, predhodno, nismo rezervisali ulaznice. Nije loše to uraditi ni dva tri meseca pre posete Milanu. Što je sigurno, sigurno je. Slika je zaštićena, tako što su posete vremenski ograničene, a temperatura vazduha se neprestalno kontroliše. Nema reči da se opiše njen uticaj na čula. Prvi utisak je u vezi njene veličine i jednostavnosti. Slika prikazuje trenutak kada Hrist objavljuje apostolima da će ga jedan od njih izdati. Dvanaest apostola, dvanaest zodijačkih znakova. Svaki učenik simbolizuje sazvežđe, a Isus sunce. Katarski sakrament u samom centru dominikanskog manastira.

Apostoli naslikani s likovima tadašnjih jeretika i nekih pagana oslikanih na malteru. Ova čuvena pravougaona slika prikazuje trinestoro ljudi koji sedi za stolom. Figure su toliko žive, da svakog trenutka očekujete da progovore. Umesto krstitelja Jovana naslikan je najverniji Isusov partilac, dugokosa riđokosa Marija Magdalena, koja ga je jedina pratila na Golgoti. Ona koja je „prosvetljena“, pravi naslednik Isusa na zemlji.

Nažalost, konzervativna crkva potpuno je poništila ženski princip. Naravno to je bilo delo sujetnih muškaraca kojima nisu odgovarale jake žene. Lik Mariji Magdaleni pozajmila je milanska grofica Elena Crivelli. Petar drži nož, a onaj koji će ga izdati vreću s novcem. Isus i Juda pružaju ruku ka istom tanjiru. Naravno, Leonardo je naslika i sebe, okrenuo je leđa mesiji. Tu je i Platon kojem se veliki umetnik divio. Na stolu je od hrane ruba, ranohrišćanski simbol. Na slici je prikazana izdaja jednog od apostola, ali i zaceci pričešća, jer Isus Hrist poseže za hlebom i vinom koji postaju simboli hrišćanske Svete tajne. Leonardo da Vinči ugradio je i skriveni saundtrek u ovo svoje delo. Naime, hrana na stolu i ruke Hrista i apostola predstavljaju note muzičkog aranžmana. Do ovog otkrića je došao muzičar Đovano Mario Palo. On je povukao pet linija preko slike i na taj način napravio notni sistem i uočio da određene bitne tačke na kojima se nalaze ruke apostola i komadi hrane čine notni zapis jedne male kompozicije. Naravno sve pod pretpostavkom da se note čitaju s desna na levo jer je opštepoznato da je da Vinči tako pisao.

Slika koja zauzima bezmalo 40 kvadratnih metara. Godine 1796. trpezariju manastira su Napoleonovi vojnici koristili kao štalu. Ovaj vojskovođa je izdao strogu naredbu da se mural ne ošteti, ali pošto su vojnici otišli otkriveno je da su apostoli bili gađani glinom. Posle toga, prostorija je služila za skladištenje sena, a 1800. godine poplava je celu sliku prekrila zelenom plesni. Slika je izašla čitava i iz bombaškog napada saveznika 1943. godine, iako je ostatak manastira bio razoren.

Špekuliše se da je Leonardo, tvorac Torinskog pokrova, bio katarski partuits. Katari (katharos=čisto, gr.) veruju da i životinje imaju duše, doduše pokojnih ljudi, koji su za života zgrešili. Time su dobili drugu priliku za iskup, pa je nemoralno ubijati životinje. Stoga ne jedu ništa šta je plod snošaja (meso, mleko, jaja). To je bio pasivni oblik njihovog učenja. Nažalost postojao je i aktivni, stravični ritual, kome su pribegavali u slučaju da nisu bili u stanju da žive u skladu s svojim uverenjima. Tada bi pribegavali „enduri“, samospaljivanju. Ne veličaju krst, smatrajući da ne treba obožavati sprave za mučenje. Ne krste se, sve obrede zamenili su jednim „cosolamentum-om“ koji je poput tajnog koda ugrađen u „Tajnu večeru“. Katari su od životina jeli samo ribu. Po njihovom učenju crkvu su zaposeli trgovci u mantijama, isti oni, koje je Isus najurio iz jerusalimskog hrama. Verovali su u tajnu večnog spasenja, u reankarnaciju. Stoga veruju u drugi Isusov dolazak (parasiju). Propovedali su siromaštvo, povratak ranohrišćanskim vrednostima, eliminisanje crkve kao institucije i ukidanje klasnih razlika. Rani komunisti. Crkva se svom svojom snagom obrušila na jeretike. Nije u pitanju bilo samo subverzivna učenja ove braće. Mnogo strašnije bila je mogućnost da se crkve liši novca i stečenih privilegija. Početkom XII veka katari su se razmileli širom Mediterana. Posle pobede krstaša nad katarima na jugu Francuske, jeretici su prešli Alpe i nastanili se u okolini Milana, gde su uživali zaštitu moćnih Viskontijevih.

A onda sam ispod Isusovih stopala ugledao vrata! Istina je ponekad, tamo gde se najmanje nadate. Da bi ste je uočili morate svet posmatrati očima deteta...

Oni koji imaju oči, videće... (Matija 8:16). Oni koji imju uši, čuće... Negde u XVII veku, neki vandal je probio prolaz u trpezariju i to baš na tom mestu. Tamo gde su bila Isusova stopala u dnu kompozicije, danas je štok od vrata. U crkvenoj knjižari pronaći ćete svu literaturu iz različitih oblasti; od knjiga o religiji i umetnosti, preko dela Dena Brauna, do malog vodiča ko je ko na "Tajnoj večeri".

Dok je, sa učenicima, oslikavao ovo remek delo Leonardo je potpuno opelješio monašku ostavu. Pravdao se da je, radi dela, morao to sve da pojede, kako bi rekonstuisao meni s „Tajne večere“. Doba pokušaj maestro! Vreme je za predah i uživanje u hrani. Biramo lagani ćureći karpaćo s rukolom i čeri paradajzom, uz čašu sivog pinoa. Milanska gospoda navikla su da ukusne zalogaje prevlače tankim slojem zlata. Otpočeli su s marcipanom, a ova rasipna navika zabranjena je 1514. godine, Kako bi se utešili i dobili zlatkastu boju hrane, uvaljali bi je u jaja i prezli i propržili. Tako je nastalo pohovanje. Glavni obrok smo preskočili i odmah se bacili na čuvene “Panettone”, milanski kolač od testa i sušenog voća. Vreme je da krenemo na stanicu.

Edvard Morgan Forster 1908. godine u svom čuvenom romanu „Soba s pogledom“ (Room with a View) 1908, konstatujući da:

 

„putnik koji dođe i Italiju, da proučava taktičke vredosti Đotovih dela ili korupciju papstva, može vratiti sećajući se samo plavog neba i žena i muškaraca koji žive pod njim.“