Belošengenska žurka u Evrobusu-Srbija na beloj šengenskoj listi!

U okviru akcije „5 do 12“ u organizaciji „Jungle Tribe“ krenuo je naš Evrobas


Da prvi put pređe granicu Srbije s Evropskom Unijom bez viza. Dobro raspoloženje vladalo je u busu, dok je napolju carevao teški decembarski minus. Uz vino i grickalice, promiču kilometri okovani snegom i ledom, a nas greju priče o putovanjima, Indiji, Kubi i Nju Jorku. Zagledam svoje saputnike i vidim u njihovim očima isti sjaj, tako tipičan za zavisnike, na one koji su se navukli na putovanja. Tu su i nezaobilazni novinari, fotoaparati i kamere.


Belošengenska žurka otpočela je intoniranjem evropske himne. Betovenove devete, Ode radosti“.

„ Tvoje snove vežu niti,
što rastavi mnoga zla,
svi će ljudi braća biti,
krilo tvoje spajat' zna. “

I sve to na pravoslavni praznik svetog Nikole, zaštitnika putnika. Čista simbolika. U Novom Sadu vršimo dopunu putnika. Predstavnica Jungla deli nam propagandni materijal. Dobra muzika umiksana s pričama s putovanja, dok se naš bus probija kroz gustu maglu, maglu koju možeš nožem da sečeš i na lebac da mažeš. Kroz beskonačnu vojvođansku ravnicu

18. decembar 2009. 00:02 granični prelaz Horgoš

Ulazi raspoloženi policajac i pita nas imamo li vize. Veselo odmahijemo glavama. On nas pozdravlja i nastavljamo dalje. Tamo nas sačekuje pripadnica mađarske granične policije i takođe pozdravlja osmehom.

Posle obavljenih graničnih formalnosti nastavljamo put ka Segedinu. Pošto niko od putnika nije iskazao preterenu želju da poseti hipermarket „Tesko“ krećemo u panoramsko razgledanje segedinskih predgrađa, kuća već dekorisanih božićnom svetlećom dekoracijom. Nažalost, prilaz u centar je onemogućen usled radova na putu, pa na OMV pumpi pazarimo, par slatkiša i boca vina za poklone. Kao i novi biometriski pasoš Srbije i tek izvađena Maestro kartica Komercijalne banke šljaka. Divota! A onda još malo zabave u busu pri povratku u Beograd. Gde stižemo na subotnjih ledenih -10 ° C.

Reportažu o našem putovanju objavile su i besplatne novine "24 sata"


P.S. Zovite me opet kada budete uklanjali granični prelaz na Kelebiji.

Magical Mystery Tour -Biciklom od kofi šopa do crvenog fenjera

“In the city of Amsterdam

you can find a lot of  fun”

“S jedne strane su kuće sa velikim prozorima u prizemlju, koji podsećaju na izloge prodavnica. Iza njih se nalaze sobe prostitutki, koje svučene, samo u vešu, sede pored stakla u jastucima prekrivenim naslonjačima. Izgledaju poput velikih mačaka koje se dosađuju. S druge strane ulice nalazi se monumentalna gotska crkva iz XIV veka.” (M. Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja)

Amsterdam grad kanala i greha

“Tačno znam
zašto voliš Amsterdam
Amsterdam
u tebi budi vatre plam
Jezde zvezde music hola
noći pune rock'n'rolla”
Slađana Milošević

Stigli smo u predgrađe Amsterdama u rano jutro. Još je bio mrak i napolju je bilo hladno. Čak i u 9 satu ujutru, kada su kancelarije počele da se pune službenicima, bilo je poprilično mračno. Pomalo depresivano upoznavanje sa jedinstvenim gradom u svetu. I onda prvi šok, feminizirana, grotesna, muška, ćelava figura u psihodeličnom trikou uz telo na koturaljkama. “Ova ni rođena majka ne može da voli”, komentarišu rezignirano moji saputnici. Svojevrsna Sodoma i Gomora savremene Evrope. Za utehu, prisetih se poznatog slogana “Dobre devojke idu u raj, loše vas očekuju u Amsterdamu! Neki tvrde da su anđeli zanimljivi kad posrnu…Ovde moram da resetujem operativni sistem, zablokirao se!

Tolenrancija i paradoks

Kada su Holanđani u Polineziji spalili paganske statue bogova, Gogen im je uzvratio tako što je spalio Isusovo raspeće. Tako je na simboličan način poručio da niko nema prava da ruši tuđe snove i tuđa nadanja. Nisu Holanđani ni nalik pedantim Švajcarcima, koji koriste čak i Gougle Earth, kako bi locirali tajne farme marihuane. U Amsterdamu uživaoci lakih droga i lakih žena mogu da se potpuno opuste. Niko na njih neće ni obraćati pažnju. Amsterdam je grad opšte tolerancije, ovde su dozvoljene stvari koje su na drugim mestima zabranjene i obrnuto, Zato, neka vas ne začudi što u nekim od mnogobrojnih kofi šopova nećete moći ući sa kačketom na glavi. Može im se! Holandska država je tako bila prva evropska zemlja koja je legalizirala homoseksualne brakove sve sa usvajanjem dece (2000.) i humanu eutanaziju (2001.).

Umetnost je zakon!

Stižemo u naš hostel “Stay OK” koji se nalazi uz Vondel park. Sasvim praktično smešten je u muzejskoj četvri, a do centra grada i Dam trga na severu, stiže se posle pola sata lake šetnje. Ime hostela deluje pomalo upozoravajuće u ovom gradu, gde je vaš moral na ozbiljnoj proveri. Rance smeštamo u garderobu, sobe će nam biti dostupne tek od 14 časova, pa odlučih da odmah krenem u susret gradu “široko otvorenih zenica”. U hostelu kupujem karte za razgledanje muzeja. Pitam ljubaznu devojku na recepciju šta dobijam kupujući karte ovde, a ona mi odgovara: “Nećete morati da čekate u redovima!”. Približivši se muzeju “Rijks”, shvatio sam koliko je savet recepcionarke bio mudar. I za mene, turistu iz Srbije, neshvatljiva ležernost sa kojom turisti, na “ljutom minusu” strpljivo, ali i autistično čekaju u redovima, kako bi na blagajni kupili ulaznice. Mene je obezbeđenje propustilo, čim sam im pokazao ulaznicu. Skener na ulazu pokazao je da u rancu imam dva nožića. “Kako dva”, upitah, sećajući da mi je u rancu ostao švajcarski nožić. Onda otkrih da imam i vadičep za vino. I sve to predah obezbeđenju na čuvanje, dok ne razgledam izložbu. Ovaj muzej je (avaj, poput beogradskog!) već godinama u fazi renoviranja, pa su publici na uvid ponuđena samo najpoznatija dela, puput čuvene i subverzivne Rembrantove slike “Noćna straža”.

Glavni grad Holandije nije čak ni milionski, ako ne uračunamo turiste koji ga okupiraju svih 365 dan u godini. I kao da je svaki narod, svaka država, poslala svoje predstavnike u ovaj svojevrsni evropski Vavilon. Ova mešavina rasa, nacija i religija ima da zahvali i nekadašnjoj kolonijalnoj prošlosti Holandije. Grad na reci Amstel, bukvalo otrgnut od mora, sa svojih bezbroj kanala sam po sebi je svojevrsna i jedinstvena atrakcija. Nekad se porez na kuću plaćao po njenoj širini, tako da vas ne iznenadi, što su Holanđani, Piroćanci severa, suzili gabarite svojih kućica do neslućenih mikrorazmera. Po skupoći Amsterdam je 14 grad na svetu. I još jedna zastrašujuća atrakcija Amsterdama, sumanuti biciklisti, drski poput beogradskih taksista. Izgleda da je holandska tolerancija kod njih udarila u čvrst bedem odbrane. Trubiće vam i ubrzavati, ne bi li vas najurila sa svoje “svete” teritorije. I danas se zagonetno smeškam, kada na mom biciklu ugledam nalepnicu “I AMsterdam”. Kažu da tamošnji goniči pedala ne prezaju ni pred moćnim tramvajima, pa mnogi od njih završe ispod istih. Nije to stvar lakih droga, kako ćete lakomisleno zaključiti. Mislim da je to više stvar karaktera i svojevrsnog, otkačenog, severnjačog humora. Kapetan hidroglisera, koji nas je vozio kroz lavirint kanala Amsa, ljuto se brecnuo na male, nestašne Kinezčiće. “Ubiću vas!” zapretio je, a izraz lica je tu tvrdnju samo potkrepio. Sirota, istraumirana deca, momentalno su se umirila.

Posle kafe i sendviča u muzejskom restoranu sledio je muzej posvećen “Ludom Holanđaninu” čuvenom Van Gogu. Vinsentova dela iz kolekcije njegovog brata Tea su podeljena po periodima i raspoređena na tri sprata moderne građevine. Pio je apsint, slikao mlade Polinežanke, vršio “estetske operacija” na samom sebi, a na kraju se ustrlio pucnjem u grudi. Pod mojim nogama smenjuju se uličice i trgovi sa čudesnim zgradama izgrađenim tokom XVII i XVIII veka, zlatnog doba ovog grada, mimoilazeći kanale i mostove koji ih premošćavaju. U vodama kanala reflektuju se njegove zgrade. Dve trećine grada stradalo je u katastrofalnom požaru 1452. godine.

Kuće su nakrivljene nalevo, nadesno, i skoro uvek unapred (da se prozori manje prljaju!). Gradnja metroa u ovom gradu odvija se po sistemu kreni-stani. Sve zbog nestabilnog tla, u kojem se iskopavanja vrše. Dolazim do čuvenog Dam trga. Na njemu je već postavljena bina na doček nove 2009. godine. Iz zvučnika dopire dobra rege muzika, zagrevanje je u toku. Da, danas se čeka nova godina. To je jedan od razloga zašto sam i krenuo na put, da izbegnem “dejavu”, da doživim nešto sasvim novo. Lutam evropskim gradovima, po fensi kafićima i smrdljivim rupama, upoznajući posrnule ljude i one sa verom u očima. Ne znam koji su mi čudniji. Dam square okružen je kolosalnim zgradama, poput one u kojoj se nalazi muzej voštanih figura “Madam Tiso”. Lift će vas odvesti na vrh zgrade. Otpočećete od holanske istorije, preko čuvenih umetnika, do poznatih muzičara, glumaca, sportista i političara. Na trenutke će nećete moći da razlikuje eksponate od posetilaca. Zato, nemojte da se začudite, ako se namestite pokraj kakve zgodne cice, a ona odjednom odleprša. Ne nalazi se u katalogu muzeja.

Tu je i Kraljevska pakata (kažu da je pridržava čak 13659. drvenih kolaca!) i Nova crkva (Nieuwe Kerk), a iza njene severne strane nalazi se “Cockring”, ozloglašeni hram muškaraca koji nisu ljubitelji žena. I još jedna bizarnost, u muzejskoj prodavnici, u samom izlogu, razbaškario se crveni đavolčić sa crnim rogovima, držač za sapun. Crkva je pružila privremeno utočište Stedelijk muzeju, koji je, takođe, u fazi renoviranja. Tu se nalaze i Mondrianovi kvadrati. Većina Holanđana su auteisti, pa ova velikodušnost ne čudi. Sledi ogromni falusoidni spomenik na trgu Dam, Obelisk u čast borbe za slobodu Holandije, podno kojeg su, nekada, hipici protestvovali protiv rata u Vijetnamu, vodili ljubav i pušili travu. Danas je tu samo par animartora iz Rata zvezda i bezbroj turista sa isukanim fotoaparatima i kamerama. Iza spomenika je raskošni hotel “Krasnapolsky” sa čuvenom zimskom baštom.

U pivu je spas

Polako pada mrak, a ja se upućujem u nekadašnju “Hajnikenovu” pivnicu, sagrađenu davne 1867. godine, preteciozno nazvanu “Heineken Experience”. Ovde se od 2001. godine nalazi muzej piva. Na moje pitanje da li mogu da fotografišem, simpatični brka mi odsečno i sa smeškom odgovara odgovara: “Naravno, ne samo da to ne branimo, mi to svojski podstičemo!” Upoznajemo se sa procesom proizvodnje piva, probamo pojedine “polufabrikate” (fuj!), čak i sami učestvujemo u akciji “budi pivo”, a razgledanje završavamo poučnim predavanjem praćenim degustacijom. Sa sjajem u očima i lepršavim hodom bio sam jedan od istaknutijih “Hainkenovih” manekena. O tome koliko je snažna holanska pivska industrija svedoči i lista od 150 piva na tržištu. Nažalost, malo pomalo, gigant pivske industirje “Hajniken” ih preuzima. Svako od piva, uključujući i ona najpoznatija poput “Hajnikena”, “Amstela” i “Grolša” imaju čitav niz podvarijanti, svetla i tamna, letnja i zimska (sa povećanim procentom alkohola).

Izneverene ljubavne nade

A pokraj Stare crkve (Old Kerk) sagrađene u gotskom stilu, nalazi se Red Light District. Ako spustite pogled na pločnik ugledaćete mesinganu ruku kako snažno steže žensku dojku. Tek da vam bude jasno gde se nalazite! Tu je i putokaz do priručnih toaleta samo za muškarce i to još bez tekuće vode! Šta se dešava kada se rezervoari prepune, u letnjim mesecima, ne želim ni da pomišljam. Ako vas nužda natera da se “olakašate” van ovakvih mesta sledi kazna od 50 €. Svaka ljubav se, pomislih, ne bez gorčine, plaća bilo strašću, patnjom, iščekivanjem, suzama, ili nadom. Kao što je Markes napisao:

“Čovek u seksu nađe utehu, kada mu se ne posreći u ljubavi!”

Prihodi grada od uživanja u grehu nisu nimalo beznačajni. Prostitucija i konzumiranje lakih droga, koji pune gradsku kasu, dozvoljeni su radi smanjenje kriminala. U vreme naše posete, govorkalo se o zatvaranju i jednih i drugih, sa potpuno istim objašnjenjem. Nedavno je izabrana najlepša holanska zadnjica i poslata na finalno takmičenje u Pariz. Naravno nije imala nikakvih šanse pored zanosnih zadnjica Brazilskih Kreolki. Čuvena četvrt crvenih fenjera (“Red Light district”) velika je tržnica živog ženskog mesa. Uglavnom mlađe žene, čak suviše mlade! Izložile su svoje čare u malim staklenim boksovima. Odevene u donji veš (redovno se iskuvava), sa neizbežnim silikonima i tetovažama, zavodljivo gledaju potencijalne kupce. Ima ih preko pet hiljada, od čega su većina stranjkinje. Kao i na svakoj pijaci, kupci uglavnom gledaju. Pipkanje i fotografisanje ovde nije dozvoljeno. Onaj ko se nadao ljubavnoj igri, razmeni nežnosti, silno će se razočarati. I mi imamo dugu i ponosnu istoriju kupleraja. Oblasti Zemuna koje gravitiraju Dunavu, Savamala bile su lokacije na kojima su se nalazile javne kuće, a nedavno održana izložba u Manakovoj kući nazvana “Iza sedam brava: kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka”, kao i izložba starinjskog erotskog veša (poput nakurnjaka) dokazuju da smo i mi potencijalno zanimljivo tržište za ovu industriju. Da, seks je danas industrija, a ljubavni čin nešto što se Setih se starog vica. Razgovaraju dva mlada pevca i jedan pita drugog “Gde ćemo u zezanje?”. Ovaj mu kao iz topa odgovara: “Ajmo u kasapnicu, da gledamo gole koke!”. E tako je to, otprilike, u gradu na reci Amstel. Manje, više…

Ovdašnje seksualne radnice zaposlene u najstarijoj industriji imaju stalno radno vreme, plaćaju porez kroz najam radnog prostora i imaju sva prava koja proističu iz radnog odnosa. A da se radi o odgovornim osobama govori i činjenica da kada odlaze sa smene isključuju grejanje! Mogu se zakleti da sam među prodavačicama ljubavi, video i crte lica koje ne odgovaraju nežnijem polu. A kad klijent shvati, obično je kasno! Iza zavesa ovog kvarta, ispisane su mnoge priče o ljudskoj čežnji, razočaranju, odsustvu suštine u cilju zadovoljenja nagona. Na mnogim kućama ugledaćete zastave duginih boja, svojevrsni zaštitni znak homoseksualaca. U Amsu postoji i spomenik stradalim homoseksualcima. Prisustvovao sam sceni kada su dva mladića, suznih očiju, položili buket cveća na ovaj spomenik. I nastavili zagrljeni. U neposrednoj blizini železničke stanice Central Station, na samom rubu kvarta crvenih fenjera, pronašao sam Muzej seksa. U njemu su izložene stare fotogtafije (svako poređenje ide u prilog prošlim vremenima!), prvi porno filmovi i svojevrsna "pomagala". I ogromni falusoidni spomenici, fontana čije su ivice obrubljene penisima u erekciji, mesta su na kojima se devojke rado slikaju. I smeše kada vide stasite brkajlije na starinjskim slikama, kako jedan drugog “prikivaju” uz zid, odakle nema uzmicanja. Na rubu kvarta boga Erosa, smestili su se i kineski, argentinski i čiji ne još restorani. Kao i saloni za masažu. Ovde nema mesta za zadnje misli. Radi se o klasičnoj masaži, u šta se možete uveriti, ako bacite pogled kroz izlog. Videćete grupu izuvenih mušterija i maserke koje primenjuju refleksologiju. Prodavnice seksi stvarčica su posebna priča. Šarenilo boja i oblika, kondomi, vibratori, zeke i delfini, vestačke vagine, porno filmovi, lubrikanti i kreme, seksi veš, sado-mazo program. Sve u cilju doživljavanje vrhunca. Ovaj grad se ponosi što vam pomaže da dostignete vrhunac zadovoljstva u svakom smislu te reči. Što je sve to učinjeno veštačkim putem, pa koga je još briga za to! Sve što sa ove distance deluje čudno, ponekom i sablažnjavajuće, u Amsu je sasvim normalno!

The Devil Wears Armani (istina će vas osloboditi)

Kada smo kod lakih droga, svi odmah pomisle na hašiš i marihuana. Njih u Amsterdamu možete kupiti u svakoj prodavnici suvenira. Vrećice od najviše pet grama prodaju se za tri evra. Kao i razne varijacije na zadatu temu, tipa kolači, čokolade, žvake, bombone, čajevi, mirišljavi štapići, sve do lizalice za decu! Ovim opojnim sredstvima posvećeno je i par muzeja pokraj crvene četvri. Tu možete razgledati biljke, kupiti seme, zatražiti savet ako vam je pozlilo… Neka se, zato, roditelji ne začude, ako se njihova deca, posle posete Amsu, naglo okrenu baštovanstvu. I neka budu sigurni, da iz saksija nikad neće procvetati lale. A kad smo kod famoznih kofi šopova, najčuveniji je smešten u samu kurvinjsku četvrt, a nekad se ovde nalazila policijska stanica! Drugi opet dočaravaju atmosferu žarke Jamajka i njenog zaštitnog znaka, rege ikone, Boba Marlija. U “Dampkringu” su snimane pojedine scene filma “Oceans Twelve”. Ponuda je raznovrsna i što se tiče cena i što se tiče kvaliteta. Zemlje porekla; Avganistan, Maroko, Libija… Prepoznatljivi miris zapaljenog sena…Veštački rajevi…Cveće zla…Nude se i gazirana energetska pića, ali ne i alkohol. Ako pokušate da zapalite cigaretu, upozoriće vas da to šteti zdravlju. Kada sam se vratio uz Amsa, svi su me pitali za čuvene pečurke. “Gde ste bili kad sam kretao na put?” upitao sam ih ogorčeno. Odnedavno Beogradom kruži i sledeći fazon:

“Uzeo sam 1000 evra od besplatnih akcija, zaposlio se u FIAT-u, jer su otvorili nova radna mesta, žena mi je na porođajnom, ali dobija punu platu, za putovanja u inostranstvo mi viza više ne treba, jer smo na beloj šengen listi, ne moram vise nikog da potkupljujem, jer sve funkcioniše kako treba, a korupcija i kriminal su iskorenjeni...

Samo moram da prestanem da jedem ove pečurke, što sam doneo iz Amsterdama...”

Šali na stranu, obožavam pečurke, sjajne su, a uz to prepune korisnih proteina. Ove o kojima govorimo se, međutim, ne jedu kašikom. Niti je uobičajno da se stavljaju na pizze. Kupujući ih u smart-šopovima, ove pečurke ludare, odvešće vas na intezivni i na momente, zastrašujući trip. Sve stvari kao da posmatrate sa strane, čujete žamor (iz kojeg možete da izdvojite baš svaki pojedinačni glas), boje su intezivnije i fluidnije. Coming down je dugotrajan, praćen umorom i begom u samoću. Pogled na “onu stranu ogledala” ipak je rizičan posao. Manifestacije su vrlo različite i vrlo individualne. Diskusije o tome da li ove pečurke treba zabraniti, pojačane su posle samoubistva jednog mladića. On je pod njihovim dejstvom, skočio sa vrha hotela. Činjenice da je i prethodno bio nervno labilan, te da je uz pečurke pio i alkohol, nisu umirile javno mnjenje. Što se težih droga tiče, ulični diler mi je, bez imalo straha, ponudio kokain. Ne znam šta ima u privlačno u tome da budete samo posmatrač vašeg života. To je ono što vam droge nude. Najjača droga je uzeti učešće u svom životu! Želim sve i želim to sad! A onda fleševi dolaze sami!

Nastavak kulturne patrole

Dalje istraživanje grada nastavljam u muzeju Ane Frank, jednom od 42 koliko ih Amsterdam ima. Drvo ispred kuće je ugroženo i organizovana je akcija njegovog spašavanja. Ovaj muzej je pored koncertracionih logora Dahau i Aušvic najbolja opomena šta je fašizam zaista bio. Opomena i uvek neophodno upozorenje, kako se nikada ništa slično ne bi ponovilo. Nastavljam posetom Istorijskim muzeju gde se na najbolji način možete upoznati sa raskošnom istorijom ovog grada, U njegovom stvaranju presudnu ulogu su odigrali Jevreji, pa se poseta Istorijskom jevrejskom muzeju postavlja kao kulturni imperativ. Kontrola u muzeju je rigorozna, ali je osoblje vrlo ljubazno. Kupujem tradicionalnu jevrejsku kapicu. Krećem u potragu za skrivenim katoličkim crkvama. Naime, u njima su katolici praktikovali verske obrede u vreme dok su bili proganjani. Jednu sam pronašao u neposrednoj blizini železničke stanice. Neprimetna, ušuškana u sasvim neočekivanom okruženju. Što se šopinga tiče, ovde nema čega nema; od bicikala (kradenih), organske kozmetike, vintage odeće, antikviteta, prehrambenih namirnica, do knjiga i muzike. Ja biram nepalski džemper, jer sam u stisci sa garderobom.

Sledeći dan otpočinjem krstarenjem amsterdamskim kanalima. Prolazimo ispod brojnih mostova, razgledamo zgrade (kao iz bajke o Ivici i Marici), patke i labudove. Mnogi brodovi pretvoreni su u kuće, ali i kafiće i noćne klubove. Neke imaju papire, ali je dosta i nelegalizovanih. Par njih sam, sa zavišću razgledao. Izgledala su kao idealno mesto za kuliranja. Eh, da sma imao vremena za to…Stižemo do muzeja nauke i tehnike (NEMO), jednog od retkih muzeja, u kojem ćete izložene predmete moći da pipkate do mile volje. Muzej moreplovstva, u ulici Linnaeusstraat, ima repliku pravog gusarskog broda iz XVI veka. Da ne budete zakinuti ni za jednu jedinu imresiju! Na glavnoj železničkoj stanici, na trenutak, razmišljam da se otisnem do Brisela u susednoj Belgiji. Biće vremena za to, zaključujem, toliko toga ovde treba otkriti. Pokušaj da se slikam sa holanskim policajcem, propao je, odbio me je sa obrazloženjem da ne želi da se slika. Odlazim do cvetne pijace, gde možete kupiti lukovice čuvenih lala, čak i retke poput crnih. Ironijom sudbine, ove lale nisu uzgajane u Holandiji. Kupujem kotur čuvenog holandskog sira i u poslednjem trenutku, odustajem od kupovine čuvenih drvenih klompi. Pokazalo se to kao vrlo pametan potez, jeste da su koštale svega desetak evra, ali na buvljaku, smeštenom u zemunskom predgrađu, kupio sam ih za duplo manji iznos! Još mi je ljubazni prodavac kazao da su ih napravili u selu podno Kopaonika. Eto naše izvozne šanse, da se pomirimo sa Holanđanima, pa da im “uvalimo njihove, a opet naše” klompe. U blizini hostela, u parku Vondel nalazi se klizalište, ali i muzej filma. Krećući se dalje ka Leidse pleinu, nabasaćete na Ujedinjenu Evropu. Niz stilski različitih kućica, dočaraće vam tipične kuće Francuske, Nemačke, Španije, Engleske i Italije. Nadam se da će se jednog dana u ovoj evropskoj porodici, simbolično naći i srpska kuća. Da su dijamanti najbolji prijatelji devojaka, uverite se u Muzeju dijamanata de Bijnkorf. Najpoznatiji od svih dijamanta je Amsterdamski crni dijamant od 33 karata u obliku perle. Cjena, prava sitnica… Halo, Bing… A ako je hladno, kao što je bilo u vreme mog boravka, otidite do Tropskog muzeja, da se malo ogrejete. Nisam stigao da pomirišem lale u Muzeju lala, niti da se uplašim u Muzeju torture. To su, ipak, već viđene stvari. Mnogo bolje je malo predahnuti u nekom od predivnih braon kafića u živopisnoj čevrti Jordan. Setih se verno dočaranog kafea Mandje, kojii se nalazi u okviru istorijskog muzeja, a u kojem se odvijao bogat društveni život. Uputio sam se do pijace polovne robe, gde možete pronaći i svoj izgubljeni fotoaparat! Kad smo već kod nostalgije, pronaći ćete i par vrlo zanimljivih prodavnica polovne robe, u kojima su još uvek prisutne boje i mirisi šezdesetih. Bukvalno!

Novogodišnja sačekuša za “Noćnu stražu”

Novogodišnja je noć. Veči deo naše grupe otišao je na “Vajt Sansejšn” u Dizelodorf. Žurku u belom. Večeram u polupraznoj, svećama osvetljenoj trpezariji. Pijem australijsko vino Kaberne Sovinjon. Na flaši piše da time učestvujem u spašavanju koala. Raduje me ta vest. A i vino nije loše…odlazim do Dam trga, gde je centralna proslava. Masa se talasa, a povremeno usledi neočekivano tuširanje šampanjcem. Elegantno obučen par nazdravlja kristalnim čašama za šampanjac. Dva sredovečna muškarca drže se za ruke i gledaju zaljubljeno. Koncert ima daleko slabiji tempo, od sličnih u Beogradu, ali su svetlo i zvuk daleko savršeniji nego kod nas. Program je često prekidan reklamama na video bimovima. Najsvetliji deo koncerta je nastup čuvene saksofoniskinje Sidni Dalfer (“Lily Was Here”).

“Gelakking Nieuwjaar”

Svetli na bimu smeštenom na Kraljevskoj palati i čuje se sa usana okupljenog naroda. Sledi veličanstven vatromet. I već u 12:15 sve je gotovo. Ovo je sjajna prilika da se raščisti sa zabludama prošlosti, kao što se Italijani ratosiljaju starog, nepotrebnog nameštaja. Publika se polako rastura po okolinim ulicama, po bezbrojnim kafićima. Mlade Kineskinje ispaljuju vatromete u nebo. Meštani tvrde da je ove godine, na svu sreću, mirnije. Još niko nije kolima sleteo u kanal! Zabava se nastavlja na Rembrantovom trgu, uz moćne lasere i snažnu proresiv muziku. Na jednoj uličnoj svetiljci ugledao sam privezane lutke dveju obnaženih “Barbirke” u strasnom zagrljaju. Novogodišnji zavet na večnu ljubav, dve nestašne devojčice, zaključio sam, sa smeškom na licu.

Deda Mraz u klompama - “Velika” holanska tura

Danas idemo na “veliku” holandsku turu. Radijus našeg kretanja ne premašuje dvesta kilometara. Uz put susrećemo tradicionalne, ali i moderne vetrenjače. Probamo holadnske medeljake sa cimetom “Stroopwafels”. Pola površine ove zemlje nalazi se ispod nivoa mora. Od mora je otrgnuto i pripojeno zemlji 10% teritorije današnje Holandije. Čuvena kompanija za elektroniku “Filips” podarila nam je audio i video kasete, kompakt disk. KLM je najvremešnija svetska avio kompanija. Toliko o holandskom doprinosu današnjem svetu. Stižemo u luksuzno predgrađe Roterdama. Holanđani tvrde da se pare zarađuju u Roterdamu, da se o njima odlučuje u Hagu, a da se troše u Amsterdamu. Roterdam je formirao grof Vilijam III, 1328. godine, kao naselje koje se širilo oko brane (dam) podignute na reci Rot. Otud i ime grada.

Danas je reka Rot ništa više od kanala. Po broju stanovnika, Roterdam je drugi grad u Holandiji i centar pokrajne južne Holandije (Zuid-Holland). Amsterdam i Roterdam, to su jing i jang. Amsterdam je prepun duhova prošlosti, idiličnih pejzaža.

Za razliku od njega, Roterdam, uništen u nemačkom bombardovanju 14. maja 1940. godine do temelja, danas je moderan, furistički grad, koji je plod bujne mašte arhitekata, dizajnera i projektanata. Sa tornja “Euromast” (platforme na 100 i 186 metara) ćete se u ovo najbolje uveriti. Čist sajber spejs! I još uvek veliko gradilište. A onda prošetajte njegovim širokim bulevarima, do “slivnika kupovine”, kuća u obliku olovke ili kockaste kuće, koje tvore svojevrsnu šumu. Njegovi stanari ne izdrže dugo u ovom “iskrivljenom svetu”. Opasan je za osećanje ravnoteže, kažu. Roterdamski ogranak našeg hostela ima u ponudi par ovih otkačenih kućica. Baš bih probao…Za utehu, posetio sam mali muzej, smešten u jednoj od baš takvih kućica. Hm, fascinantno i intrgantno iskustvo. Jedini predstavnik predratne arhitekture je čuvena “Bela kuća” visoka 45 metara, podignuta 1850. godine. Videvši razmere razaranja, ruski skulptor Zapkin poklonio je gradu 1958. godine svoju skulpturu “Razrušeni grad”. Na severozapadu grada nalazi se zoovrt Diergaarde Blijdorp u čijem sastavu se nalazi i akvarijum nastanjen stanovnicima mora Oceanium.

Roterdam je centar trgovine, industrije i brodarstva. Ali i najveća luka u Evropi. Godišnje se ovde ukrcava i transportuje oko trista miliona razne robe. Veće luke od ove su samo one u Singapuru i Šangaju. Luka zapošljava 70 hiljada radnika. Roterdam je rodno mesto jednog od najvećih svetskih humanista Erazima Roterdamskog. Zanimljivi su i njegovi brojni muzeji Lučki, Holadski arhitektonski institut (Boijmans-van Beuningen), Istorijski muzej (Historisch Museu), Muzej stranih kultura (Volkenkundig Museum), Muzej savremene umetnosti (KunstHal) i Vatrogasni muzej (Witte de With te Brandweermuseum).

Talasi severnog mora

Holandija je jedna od zemalja, u kojoj se sedište vladi ne nalazi u glavnom gradu (Amsterdamu). Vlada je smeštena u Hagu. Hag, tačnije Den Hag osnovao je 1248. godine Vilijam II, koji je bio i nemački suveren. On je u blizini grada sagradio dvorac u kojem je nameravao da živi. Međutim, u tome ga je omela smrt na bojnom polju. I danas je sačuvan deo dvorca, Viteška dvorana (Ridderzaal, Binnenhof). U ovoj gotskoj palati zaseda holandska vlada. Ovde je smeštena i službena rezidencija kraljice Beatris. Svake godine, trećeg utorka u septembru, ona dolazi i u Dvorani vitezova čita proglas. Samo ime grada može se grubo prevesti kao “grofovo imanje”. Simbol grada je roda. Grad se prostire na površini od 100 kvadratnih kilometara i broji oko 474 hiljada stanovnika. Treći je grad po veličini u kraljevini. U Hagu se nalaze zgrade gornjeg i donjeg doma parlamenta, kao i sto ambasade i Međunarodni sud pravde.

Kako bi se zaustavilo širenje grada, nisu mu dodeljena gradska prava, niti je bila dopuštena gradnja gradskih zidina. Kada je to u XVI veku dopušteno, novac je preusmeren u gradnju gradske kuće. Bila je to katastrofalna greška. Za vreme Osamdesetogodišnjeg rata, španske trupe lako su zauzele grad. Za vreme francuske okupacije 1806. godine Hag je proglašen za grad. Zato Holanđani u šali tvrde, da je Hag još uvek selo. Međutim več prva šetnja, otklanja tu dilemu. Hag po svojoj otmenosti može stati rame uz rame Beču

Ovaj grad ima svoju sjaniju i tamniju stranu medalje, prepliću se raskoš i beda. Bogataška naselja smeštena su zapadno od Laan van Meerdervoorta. Južna i istočna naselja ugostila su one sa plićim džepom. Naime, počev od 1970. godine srednja klasa se preselila u predgrađa Zoetermeer, Voorburg, Rijswijk i Leidschendam, prepuštajući gradsko jezro siromašnijim stanovnicima. Ove dve klase imaju i drugačije dijalekte, a to nije jedini razlog zašto između njih skoro nema komunikacije. Kontraverzni pokušaji uključivanja delova predgrađa u administrativno područje grada, naišli su na snažan otpor. Tokom devedesetih, uz pomoć holanskog parlamenta, taj cilj je delimično realizovan.

Dugo je pokušavano da se Hagu pripoji i poznato letovalište na Severnom moru, Sheveningen. Ovo nekad malo ribarsko naselje, danas je omiljena destinacija žitelja Beneluksu s 10 miliona posetioca godišnje. Za vreme naše, novogodišnje posete, grupa plivača se odvažila da se okupa, uprkos vrlo hladnom vremenu i snažnom, ledenom vetru. Mi smo smatrali da je pametnije morski svet upoznati u zabavno-obrazovnom centru “Sea Life”. To nas nije pokolebalo, da nakon posete akvarijumu, probamo čuvene holandske presne haringe sa kiselim krastavcima. Niti da sa plaže ponesemo par školjki za uspomenu. Sledila je poseta palate mira, plamenu mira sa pet baklji, podno kojeg su kamenčići iz svih zemalja sveta. Naš kamen još predstavlja bivšu državnu zajednicu, mada se mogu zakleti da je identičan onom kojim pritiskam kupus u podrumu. Ako, pak, na brzinu želite da vidite celu Holandiju, razgedajte Holandiju u minijaturi, Madurodam. U muzeju Mauritshuis pogledajte najčuvenije Rembratove slike, poput “Devojke sa bisernim mindžušama” i “Čas anatomije”. Delft je, s druge strane, poznat po svom porculanu. Beli porculan iscrtan plavom bojom. I po tome što se ovde sahranjuju članovi kraljevske porodice.

Da biste sagledali prošlost Haga i obližnjeg Sheveningena idite u Mesdag. Na cilindričnoj panoramskoj slici, visokoj 14 metara i dugoj 120 metara, verno je dočarana Holandija XIX veka. Autor ove atrakcije je Hendrik Willem Mesdag. Na trenutak će vam se učiniti, da ste u epicentru dešavanje, toliko je ova iluzija jaka! Muzej Beelden aan Zee ima veliku zbirku kipova koji uglavnom datiraju iz prošlog vekla. Ljubitelji nauke i tehnike neka posete muzej Museon.

Fras u šumi

Autobus nas polako vraća na našu polaznu tačku, Beograd. Da ovaj putopis završimo u šaljivom i poučnom tonu modernom basnom:

Trči zeka kroz šumu i zatekne liju, ispod drveta, kako mota džoint, pa joj reče:"Daj bre lijo nemoj to da radiš, ‘ajde da trčimo, to je ono pravo, zdrav život, čist vazduh, kapiraš?"

Lija baci džoint i potrča za zekom, pa naiđoše na vuka, koji se spremao da izvuče liniju. Oni mu rekoše da baci to sranje i da trči sa njima. Trče sada oni tako zajedno, pa susretnu medu, koji se spremao da se rokne u venu. Svi u glas, povikaše na njega: "’Ajde bre medo, mani se toga, hajde da trčimo, znaš fitnes i džoging su pola zdravlja!"

Meda ih pogleda, pa im odbrusi: "Marš u pičku materinu, pa zar svaki put kada zeka uzme ekstazi mora da trči cela šuma!"

Pouka po Lafontenu: Da biste poput zeke sumanuto jurili Amsom, prestonicom paradoksa, nisu vam potrebna stimulativna sredstva. Ima sasvim dovoljno drugih i jačih stvari,koji mogu da vam posluže kao inspiracija! Neka kultura bude vaša droga! Drogirajte se muzejima. A sada odoh ja, čujete li i vi stihove:

“in a distance I hear a drum
calling me to come to Amsterdam”

Holly Shit!

Već prilično umorni krećemo iz Amsterdama. U autobusu gledamo filmove i uspevamo povremeno da dremnemo, kako bismo skupili preko potrebnu snagu. Trebaće nam za osmosatnu posetu austrijskoj prestonici. Povremeno stajemo radi pauze, a u ujedinjenoj Evropi jedino prema ponudi u prodavnicama možete da zaključite u kojoj se zemlji trenutno nalazite.

Sviće prohladno januarsko jutro, a naš autobus jezdi kroz idilične planinske predele, sa prelepim dvorcima i simpatičnom uređenim austrijskim selima. Ali to je već neka druga priča.

Iskrene bavarske emocije

Čarolija pivskih mehurića

Čekamo...
poput psa,
nekoga, nešto...
neku novu nadu,
slučajni osmeh u prolazu,
poneku lepu reč....

„Peške se bolje razgleda“, rekao je onomad slikar Pol Kle.

A može i biciklom kako su to naši studenti nedavno dokazali i proslavili našu zemlju. U ime trudbeničke borbe za socijalna i ljudska prava krećem put Nemačke koja nam je svašta podarila, pa i klsike kao marksizma, tko i klasične filozofije. I to u Bavarsku koja se šetala iz ruku Francuza i Austrijanaca, dok spletom kojekavih političkih manipulacija nije pripojena Pruskoj. Za vreme dok je bila nezavisna država, Bavarska je bila kraljevina. Od prelepog kraljevskog grada Vircburga u kojem se nalazilo sedište dinastije Vitelsbah, pa sve do malenog usnulog gradića Fusena, pruža se čuvena Romantična ruta Nemačke koja obuhvata najlepše predele Bavarske, a među tim najlepšim delovima, sasvim sigurno su njeni bajkoviti dvorci… Porodica Vitelsbah vladala je  Bavarskom od 1180. do 1918. Kralj Ludvig III je abdicirao novembra 1918. Posle toga je u Bavarskoj nastao period nemira koji je kulminirao u nasilnom gušenju komunističke pobune. Bavarska je bila regija u kojoj se 20-ih godina pojavio nacionalsocijalistički pokret.

Preko 60 srednjovekovnih dvoraca građenih u stilu zamkova, palata i letnjikovaca, nalazi se na pomenutom putu. Najpoznatiji njen vladar je kontraverzni kralj Ludvig II. Godine 1864. Ludvig II, sa svega osamnaest godina stupa na presto na kojem će ostati sve do prerane i misteriozne smrti (udavio se-udavljen? đavo će ga znati?! u dubinama jezera Štarnberg-voda mu nije pronađena uplućima) 1886. godine. Oko njegovog lika koji više dolikuje današnjim zvezdama šou biznisa, isprepletane su raznorazne priče, legende i mitovi. Ludvig II je bio izuzetno napredan i moderan mladić.

Svi njegovi dvorci imali su tekuću vodu, a poneki čak i toplu. Komfor je takođe bio zagarantovan, moderni toaleti, kuhinje i posluga za pripremanje raskošnih (kraljevskih) obeda, a meso se okretalo na automatskom roštilju po nacrtima Leonarda da Vinčija. Sa duhovne strane, Ludvig je bio mecena umetnika. Pod njegovim pokroviteljstvom nastale su najpoznatija Vagnerova dela. Sa njime je delio strast prema starim germanskim legendama i misterijama, a neki tvrde da je postojala i medjusobna strast, koje je realizovana i u burnoj telesnoj ljubavi. Prvi put su se sreli 5. maja 1864. godine, a 51-godišnji Vagner o tome beleži:

"Avaj, on je tako zgodan i razborit, dobrodušan i ljubak, tako da mi se čini da će se njegov život izgubiti u ovom grubom svetu, poput kratkotrajnog, božanstvenog sna...”

Ludvig II je dugo pokušao da prikrije svoju homoseksualnost, ali je na kraju raskinuo veridbu sa Sofijom Habsburškom. Vagner je, pak, od njega tajio svoj brak sa ćerkom Franca Lista. Kao odjek takve ljubavi i tih zanosa svoreni su veličansveni dvorci. Spomenimo najpoznatije: Nojšvanštajn i Linderhof. No raskošan život imao je svoju cenu. Bavarski konstitucioni monarh upao je u dužničku krizu u iznosu od 15 miliona tadašnjih maraka. Oto fon Bizmark mu savetuje da se obrati narodu i iznese mu svoje probleme. On to kategorički odbija a, bavarski parlament ga proglašava neuračunjivim i zatvara u dvorac Štanberg. Dan posle utamničenja, 13. juna 1886. godine, tela Ludviga II i lekara koji mu je postavio dijagnozu, pronađena su na obali jezera, u podnožju dvorca. Poput svog vlasnika, Ludvigov intimni dnevnik zaturen je u vrtlogu II svetskog rata.

 

Na samom ulasku u Bavarsku skriva se jezero Kumze, poznato i pod nazivom 'Bavarsko more', jedno od najvećih jezera u Nemačkoj. Uz nekoliko manjih, tri su glavna ostrva na jezeru, posebno zanimljivih imena: Hereninzel ('Muško ostrvo'), Fraueninzel ('Žensko ostrvo') i Krautinzel ('Povrtnoi/Biljno ostrvo'). Herreninsel je najveće ostrvo na jezeru, a u unutrašnjosti skriva nikada dovršenu palatu kralja Ludviga II.

🏰Herenkimze (Herrenchiemsee, 1878-)

 

U nizu raskošnih palata ekstravagantnog kralja, ovaj dvorac je podignut poslednji, na ostrvu Herreninsel (muško ostrvo) koje se nalazi na najvećem bavarskom jezera, Kimze. Kralj je u njemu boravio samo devet dana. 

Zamišljen je kao identična kopija Versaja, u slavu Luja XIV u kombinaciji rokokoa i baroka sa mnogobrojnim detaljima od zlata, skupocenog porcelana i mermera. Kamen temeljac postavljen je 21.marta 1878. godine. Dvorac i park oko njega noću su bili osvetljeni električnim svetlom od 1884. godine. Sagrađen je od mermera, unutrašnjost je prepuna porculana i zlata, prava je oda kiču, jer je nastao kao metastaza rokokoa i baroka. 

Najpoznatija soba ima 17 ogledala, koja su postavljena nasuprot 17 prozora istih dimenzija, sa pogledom na vrt. Dok prolazite kroz sobu, imate utisak da je soba nasred parka. Celu sobu uveče osvetli čak 2 hiljade sveća. Kraljevsku spavaću sobu, optočenu sa 22-karatnim zlatom, u mermeru i parketu rađenom u intarziji, Ludvig II nije koristio nikad. Spavao je na drugom mestu u dvorcu.

  Kraljevsku spavaću sobu, optočenu sa 22-karatnim zlatom, u mermeru i parketu rađenom u     intarziji, Ludvig II nije koristio nikad. Spavao je na drugom mestu u dvorcu. I ovde se ne   završava spisak bizarnosti. S jedne strane njegove stvarne spavaće sobe nalazio se mali t  toalet,   a sa druge kupatilo i garderober. Nakon što bi kralj obavio potrebe “gde i kralj ide peške”, toalet bi se liftom spušta sprat niže, gde bi bio očišćen i vraćen kralju na uslugu. 

Što se kupatila tiče, spiralne stepenice vodile su do okruglog, mermernog bazena, zapremine od 60 hiljada litara vode, kojeg okružuju zidovi i tavanice oslikani figurama Venere, rimske boginje ljubavi i njenih sluškinja.

Romantično i jedinstveno ostrvo Fraueninzel l je manje. Na njemu je benediktanski manastir sagrađen davne 782 posvećen Devici Mariji. godine, u kojem opatice prave čuveni Klosterlikör (manastirski liker), čajeve i kolačе i marcipan. A ovde je mogućе pecati bez dozvole. Treće najmanje ostrvo - Krautinzel - dobilo je ime po tome što se na njemu u srednjem veku uzgajalo povrće i drugo bilje. Danas  je nenastanjeno i nije ga moguće posetiti redovnim brodskim linijama. Dok okrećemo ka Minhenu na nebu se pojavljuje dirižabl (cepelin).

Minhen, prestonica Bavarske od 1503. godine, poznata je po pivu, berecama i belim kobasicama pravljenim od iznutrica. Naravno i po zgodnim Nemicama, koje su nam ulepšavale letovanja na Jadranu. Po tehničkoj robi (kad ga Nemac napravi....) Kada predahnete, bacite pogled na impresivne građevine i doživećete prosvetljenje. Monumentalne građevine, zagonetne crkve, negovani vrtovi i raskošni muzeji čekaju da ih otkrijete. Prvo malo o istoriji ovog grada…

Krajem X monasi osnivaju manastir koji nazivaju Apud Munihen, a 1158. godine Henri the Lion, moćni saksonski vojvoda osniva naselje Minhen, na reci Išar, pritoci Dunava. Kraljevska porodica Vitelsbah 1180. proglašava Minhen za rezidenciju. Godine 1390. Minhen već broji oko 10.000 stanovnika. Napoleon mu je dodelio ulogu kraljevske prestonice i u skladu sa tim formirao je grad širokih bulevara i prostranih trgova. 

Najznačajniji vladar, kome Minhen duguje današnji izgled, je kralj Ludvig I (vladao od 1825.-1848.). On je Minhen uzdigao do kulturne i duhovne prestonice Evrope, sprečivši, u tom trenutku industijalizaciju, zahvaljujući čemu danas Minhen predstavlja izuzetak od ostalih gradova u Nemačkoj, pošto mu je industrijska zona nalazi van gradskog jezgra. Nakon I svetskog rata dolazi do velikih promena u Minhenu, nastupa glad i siromaštvo, opisani u delima Eriha Marije Remarka. 

,,Izuzetno emotivni naboji besa i mržnje u nekoj poruci, mnogo lakše bude uverenja i akciju nego umerene tvrdnje koje blago iskrivljuju realne činjenice“ (Jozef Gebels)

Zato ne čudi velika popularnost Nacional-Socijalističkog pokreta, pa Mihen postaje njegovo središte. Adolf Hitler 1923. godine maršira sa pristalicama na Minhen. Na svu sreću, ali zakratko, vlasti brutalno guše ovaj poduhvat. Deset godina kasnije, Minhen je već u gvozdenim rukama "Firera". Hitler je ambiciozno započeo program izgradnje, u skladu sa specijalnom ulogom grada, ustanovljenog kao „Prestonica nacističkog pokreta“. 

Tokom II svetskog rata Minhen doživljava ogromna razaranja, tako da su pojedini delovi grada potpuno uništeni, a čak 70% zgrada je razrušteno. Početkom 1950. godine dolazi do naglog razvoja grada i već 1962. godine Minhen ima preko milion žitelja. Ovde su održane Letnje olimpiske igre 1972. godine i Svetsko prevenstvo u fudbalu 1974. godine. Olimpijske igre iz 1972. godine ostaće zabeležene i po krvavom terorističkom napadu na izraelske sportiste, a o čemu je Spilberg nedavno snimio vrlo uspešan film.

Ulice mirišu na kolače sa cimetom i pečeno kestenje. Umorni od pešačenja i puni utisaka posetili smo čuvenu pivnicu “Hofbräuhaus”. Pivnicu je osnovao Vilijam V 1589. godine. Ovde je vatrene govore držao propali umetnik, osrednji moler, iskompleksirani kaplar i suludi kancelar, a pivnica ima mali muzej, u kome o tome nećete saznati ništa. Uz pivo možete uzeti kobasice ili butkicu, a za dezert preporučujem prhku Apfelstrudelod tankog testa, napunjena seckanim jabukama, cimetom i šećerom, često se servira sa kremom od vanile ili sladoledom. Setih se preporuke da se kada gradski sat otkuca 11 sati i oglase s njegovih 43 zvona, više se ne naručuju bele kobasice. Takođe i podatka da stanovnik Minhena godišnje ispije 190 litara hmeljnog napitka. Minhenski propis o pivu iz 1487. godine je najstariji pisani propis iz oblasti hrane. Svoje mesto zauzima i mali orkestar. Nekada, kada su Nemci pevali, svet je strepeo. Na svu sreću ta vremena su prošla, pa svi veselo pevušimo:

“In München steht ein Hofbräuhaus,

eins, zwei, drei, g’soffa’...”

Brišem brkove od pivske pene i za svoju dušu i na užas okoline smelo pevušim varijaciju na pesmu iz osamdesetih “99 word for boobs”. Sledi Suzana koja izmiče uspaljenom zavodniku, pa, logičnan vrhunac “Life is Life!”. Kad smo već kod muzike, u Minhenu je živeo od 1864. godine Rihard Vagner, a baš iste godine rodio se njegov imenjak sa takođe čuvenim prezimenom Štraus. I još jedna dobra vest za ljubitelje pasa; u Minhenu je njihov ulazak u prodavnice sasvim normalna stvar. Zarad moguće kupovine ne treba smetnti s uma da se na vino u Nemačkoj porez uopšte ne naplaćuje. 

Minhen je dovoljno kompaktan, tako da možete da ga obiđete tokom jedne posete. Počev od glavnog gradskog trga Marienplatza ređaju se monumetalna zdanja Stare i Nove Većnice i sat Glokenšpil, sledi Nacionalna opera i pozorište, Nimfenburg palata (Schloss Nymphenburg), Kraljevska rezidencija (Residenz).

🏰Palata porodice Vitelban, Kraljevska zimska rezidencija (Residenz) više je od muzeja – to je živa hronika bavarske kraljevske porodice i evropske umetničke evolucije. Njegove velike sale, intimne odaje i neprocenjive kolekcije čine ga jednim od najbogatijih kulturnih iskustava u Nemačkoj. Bez obzira da li ste zaljubljenik u istoriju, ljubitelj umetnosti ili jednostavno radoznali, Residenz morate videti tokom svakog putovanja u Minhen.

Minhenska rezidencija je jedna od najistaknutijih znamenitosti u Bavarskoj i najveća gradska palata u Nemačkoj. Smešten u srcu Minhena, ova bivša kraljevska rezidencija dinastije Vitelsbah sada ima muzej koji sadrži više od 150 izložbenih prostorija ispunjenih istorijom, umetnošću i arhitektonskim lepotama.

Dograđivana je geracijama tokom  500 godina i ima 130 soba i 10 dvorišta. Prvobitno izgrađena 1385. godine kao tvrđava poznata kao Neuveste, Minhenska rezidencija je tokom vekova transformisana u ogroman i elegantan kompleks od strane vojvoda i kraljeva Bavarske. Njegova struktura predstavlja jedinstvenu mešavinu renesanse, baroka, rokokoa i neoklasičnog stila, odražavajući evoluirajuće ukuse i ambicije njegovih kraljevskih stanovnika.

Tokom vladavine kralja Ludviga I, građani su mogli da posećuju delove krila Kenigsbaua po dogovoru kada kraljevska porodica nije bila u rezidenciji. Kralj je ove posete video kao priliku da sa javnošću podeli svoju viziju kraljevskog života. Kasnije, pod princom regentom Luitpoldom, čak su i nekorišćeni delovi palate i stare riznice otvoreni za posetioce. Godine 1897. objavljen je prvi zvanični vodič za Residenz.

 Nakon revolucije 1918. i kraja monarhije, Residenz je zvanično pretvoren u javni muzej. U to vreme, posetioci su mogli da pristupe do 157 soba - iscrpljujuće, ali impresivno putovanje kroz istoriju Bavarske. Danas je više od 150 ovih prostorija obnovljeno i otvoreno za javnost. Posebnosti muzeja uključuju:

 Antikvarijum: Najveća renesansna sala severno od Alpa, ukrašena freskama i prvobitno dizajnirana za smeštaj antičkih skulptura.

•  Galerija predaka: Serija portreta porodice Vitelsbah.
•   Carski stanovi i bogate sobe: Raskošno uređene sobe koje se koriste za ceremonijalne funkcije i kraljevski život.
• Privatni apartmani Ludviga I: Nude uvid u lični ukus jednog od najromantičnijih kraljeva Bavarske.
• Porcelanske sobe: Sadrže izuzetan porcelan iz cele Evrope i izuzetnu kolekciju istočne Azije.
• Kabinet minijature: Prikazuje 129 minijaturnih slika izuzetnih detalja i umetnosti.
• Kapela i Relikvijarne odaje: Verske relikvije i kraljevsko srebro u namenskim prostorima.
• Bronzana kolekcija: Prikazana u Festsaalbauu, sa manirističkim i ranim baroknim skulpturama iz kasnog 16. i ranog 17. veka, uključujući originalne bronzane lavove sa ulaza.

🏰 Nimfenburgška palata (Schloss Nymphenburg) letnja je kraljevska rezidencija, sa sjajnom galerijom porculana i kočija. 

Centralna dvorana krije portrete kraljevih ljubavnica (Ludviga I, dede našеg junaka Ludviga II), a najitrigantnija je izvesna Lola Montez, igračica kan-kana, koja ga je ucenjivala sa ljubavnim pismima. 

Tu je i soba, u kojoj se rodio naš junak, Ludvig II.

Dvorište pored raskošnog i velepnog parka  nudi još jedno zdanje, Amalienburg, ovaj put u rokoko stilu.

Sa srednjeg prozora Stare većnice Gebels je pozvao pristalice na progon Jevreja tokom Kristalne noći. 

Svakog dana u 11, 12 i 17 časova sat na Marijanplace na Gradskoj većnici iz XIX veka prikazuje dve priče👻 iz istorije Minhena iz XVI veka, u trajanju od oko 15 minuta. Jedna svadba i jedna borba. Nekome protivurečno, meni uopšteno govoreći generalno tragično. 

Posetite glavnu gradsku crkvu Frauenkirhe i crkva Svetog Petra. U crkvi Frauenkirhe pronađite otisak noge u podu crkve. Stanite na to mesto i osmotrite crkvu. Sa tog mesta nećete videti ni jedan od prozora. To je, po legendi, trag samog Đavola. Katedrala je zidana od 1468.-1488. godine. 

Iskoristite posetu Minhenu da obiđete njegove raskošne muzeje i galerije: Staru Pinakoteku, Novu Pinakoteku (gde se nalaze Van Gogovi “Suncokreti”) i Pinakothek der Moderne sa delima iz oblasti primenjene umetnosti. Ako ste više orjentisani ka tehnici ne propustute sjajni Muzej Nemačke, najveći tehnološki muzej na svetu. Osnovao ga je 1903. inženjer Oskar fon Miler. I posle, a i pre svega svetsko čudo Pivski vrtovi i Hale, nezaboravni kvart grada, posvećen pivu i ovoj industrijskoj grani koja je proslavila grad. 

Ako je vreme lepo prošetajte jednim od najvećih gradskih parkova u Evropi, Engleskim vrtom (Englischer Garten). Park je osnovan 1789. godine po nalogu Karla Teodora, vojvode od Bavarske, i projektovao ga je od američki pukovnik Bendžamin Tomson, kasnije poznat kao grof Rumford. Tomson je stvorio park u engleskom pejzažnom stilu, sa prostranim livadama, vijugavim stazama i slikovitim jezercima.

• Japanski čajni paviljon (Japanisches Teehaus) sagrađen je 1972. godine u čast Olimpijskih igara u Minhenu. Ovaj prelepi paviljon smešten je u mirnom delu parka i pruža jedinstveno iskustvo tradicionalne japanske ceremonije čaja. Posetioci mogu uživati u mirnoj atmosferi, okruženi prelepom prirodom.

• Kineski toranj je jedna od najpoznatijih atrakcija u parku. Ovaj drveni pagoda-stil toranj izgrađen je 1789. godine i okružen je velikom pivnicom na otvorenom koja može primiti preko 7.000 gostiju. Tokom leta, pivnica je popularno mesto za uživanje u hladnom pivu i tradicionalnim bavarskim specijalitetima.

• Monopteros je klasični grčki hram izgrađen na brežuljku unutar parka. Ova struktura iz 19. veka nudi predivan panoramski pogled na Minhen i okolinu. Monopteros je popularno mesto za piknike i opuštanje, posebno tokom toplih letnjih dana.

U letnjem preiodu, neka vas ne začudi, ako pored vas protrči go (gola) džoger(-ka). Nije ovo Švajcarska, pa da se guše ljudska prava i slobode u ime licemernog morala.

BMV fabrika je posle rata proizvodila šerpe i bicikle. Danas neguje ekološku agendu. Na slavnu bavarsku istoriju vešto je nakalemljen plod neverovatnog posleratnog ekonomskog buma (impozantna zdanja hi-tech giganata, kao što su “BMW”(posetite njihov muzej!), vazdušna kompanija “MBB” i koncern elektronike “Siemens”). Minhen je vrlo značajan bankarski centar ie mir bitte eine Portion Weißeswürste und für trinken helles Bie fom fasr, Bittesehr!”

Onda razmišljam o odlukama. Stanari jedne stambene zgrade u minhenskoj četvrti Sendling ostali su zaprepašćeni novim pravilima koja je donela Uprava, a koja se odnose na sušenje veša na otvorenom. Dopis upozorava stanare da sušenje stvari na otvorenom nije dozvoljeno nedeljom i praznicima. Još apsurdnije je što je tada zabranjeno i trčanje i igra nedeljom i praznicima.

Slučaj Hitlerove nećake

 

Angela "Geli" Raubal (4. juni 1908. – 18. septembar 1931.) bila je nećakinja Adolfa Hitlera, navodno i njegova ljubavnica. Imala je smeđu kosu i plave oči, govorila je bečkim naglaskom koji se posebno dopadao Hitleru. Odisala je mladenačkom energijom, šarmom i željom za životom, a nije joj nedostajalo ni urođene koketnosti. Svake nedelje redovno je odlazila na misu. Studirala je muziku. Hitlera je oslovljavala s “ujak Alf” (“Onk’ Alf”).

Rođena je u Lincu kao najstarija kći Hitlerove polusestre Angele i Lea Raubala.

Pronađena je mrtva, s licem okrenutim prema podu, u svilenoj spavaćici natopljenoj krvlju, u Hitlerovom stanu 18. septembra 1931. u Minhenu na adresi Princregentenplac br. 16, upucana iz njegovog pištolja. Umesto u srce, metak joj je prošao kroz pluća. Nije umrla odmah, izdahnula je tek nakon par sati od gušenja, potvrdio je mrtvozornik.

Vrlo brzo bavarska policija zatvorila je ovaj slučaj bez istrage i autopsije. Prema službenoj verziji događaja, Geli je pisala pismo prijateljici, kada je iznenada prislonila pištolj na prsa i potegnula obarač. Poslednje reči u pismu su: “Kad dođem u Beč – nadam se da će to biti ubrzo – otići ćemo u Zemering.” (austrijsko izletište)  O samoubistvu u pismu nema ni jedne jedine reči.

Njeno telo prevezeno je odmah u Beč. Hitler nije prisustvovao sahrani. Austrijska vlada zabranila mu je ulazak u zemlju, a i njegovo psihičko stanje tih dana, se pogoršalo, pa nije ništa jeo, zborio, niti je spavao. U njegovoj glavi počelo je da se pojavljuje nešto loše. Govorkalo se da se ona zaljubila, da ga vara, i da sa njegovim šoferom upražnjava seks. U njegovo ime pogrebu je prisustvovao šef SS-a Hajnrih Himler.

Krenule su špekulacije da je očekivala Hitlerovo dete. Neki su čak tvrdili da ju je on ubio, jer je imala vezu sa nekim Jevrejem.

Posle tragedije, Hitler je tu prostoriju pretvorio u svetilište. Niko nije smeo da uđe osim njega samog. I više od toga; svake godišnjice njene smrti on se zaključavao u tu sobu. Svi koji su na bilo koji način bili uključeni u ovaj događaj ili su napredovali ili ih je pojela noć.

Tridesetog aprila 1945. Amerikanci su ušli u Minhen – „glavni grad pokreta“ kako su ga nacisti zvali. Tu se nalazilo sedište „firera“ Adolfa Hitlera, kao i centrala njegove stranke NSDAP.

Posle rata titular imovine postala je Bavarska država. Ona je u zgradu uselila policijsku stanicu i na taj način sprečila da ona postane mesto hodočašća.

Interesantno je da se u jednoj drugoj Hitlerovoj nekretnini (kupljenoj za Evu Braun), na adresi Delpštrase 12, nalazio generalni konzulat SFR Jugoslavije. Srušеna je 2015 i sada se tamo nalazi novo zdanje.

A baš nekako u ovo vreme nemačka Kancelarija za zaštitu ustavnog poretka zvanično je označila Alternativu za Nemačku kao ekstremno desničarsku organizaciju.

Dahau -Miris smrti na aprilskom bavarskom suncu

 

Kada su logoraši u rano jutro 28. aprila 1945. iz svojih baraka krenuli ka mestu na kojem se održavalo jutarnje postrojavanje, bili su nemalo iznenađeni kada su videli da su SS-ovci na jednom od tornjeva za nadzor okačili belu zastavu. Većina SS-ovaca u tom trenutku već je bila u bekstvu. Preostali čuvari sa mitraljezima pokušali su da i dalje kontrolišu situaciju u logoru.

Sledećeg jutra pred zakatančeni ulaz pristigli su Amerikanci. Oni su bez ispaljenog metka zaposeli zapušteni logor. Ono što su videli, šokiralo ih je: stotine leševa u barakama i otvorenim vagonima teretnih vozova, izgladneli zarobljenici, traumatizovani ljudi, tifusari. Samo retki su samostalno mogli da stoje na sopstvenim nogama. Iza žice i električne ograde skeleti su sedeli na suncu i međusobno jedni drugima trebili vaške. U logoru su bile 32 barake, a u svakoj četiri prostorije sa po 200 logoraša. Zatečene nacističke čuvare i druge zlikovce u logoru američki vojnici su streljali po naređenju koje je glasilo: „Nema zarobljenika!”

Logor je nastao po naređеnju šefa političke policije u Bavarskoj Hajnriha Himlera, u februaru 1933. pokraj gradića Dahaua. U početku u njemu je boravilo 5 hiljada muških zarobljenika.

Bio je ovo prvi koncentracioni logor koji su osnovali nacisti. Smatra se da je u njemu bilo zatvoreno više od 200 hiljada ljudi. Ispočetka su se u njemu držali politički zatvorenici, komunisti i drugi „neprijatelji države", ali kasnije i nemački Jevreji. U njemu je umrlo više od 40.000 ljudi.

Naš poznati glumac, reditelj i književnik Stevo Žigon dve godine proveo je u ovom zloglasnom logoru, gde je i savladao nemački jezik. Zbog znanja jezika i poznavanja mentaliteta, vrlo često je kasnije igrao uloge ciničnih i hladnih nemačkih oficira. Ovde su bili utamnićeni i velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve - patrijarh srpski Gavrilo i episkop Nikolaj Velimirović.

Spomen-područje Dahau, izgrađeno 1965, svake godine poseti oko milion ljudi iz čitavog sveta. Iz vremena kada je tu bio logor sačuvano je tek nekoliko zgrada. Autor spomenika je srpski vajar mađarskog porekla Nandor Glid (1924 -1997).

Biram da Nemačku gledam kao zemlju filozofa, kompozitora, književnika, slikara a ne kao zemlju konclogora i isključivosti.

Bajkovita Bavarska sagledana iz ptičije perspektive

* ( u zagradi su orginalni nazivi dvoraca i period u kojem su sagrađeni)

No vratimo se našem junaku sa početka priče. Ludvig II je bio izuzetno napredan i moderan mladić. Svi njegovi dvorci imali su tekuću vodu, a poneki čak i toplu. Komfor je takođe bio zagarantovan, moderni toaleti, kuhinje i posluga za pripremanje raskošnih (kraljevskih) obeda, a meso se okretalo na automatskom roštilju po nacrtima Leonarda da Vinčija. Sa duhovne strane, Ludvig je bio mecena umetnika. 

Pod njegovim pokroviteljstvom nastale su najpoznatija Vagnerova dela. Sa njime je delio strast prema starim germanskim legendama i misterijama, a neki tvrde da je postojala i medjusobna strast, koje je realizovana i u burnoj telesnoj ljubavi. Prvi put su se sreli 5. maja 1864. godine, a 51-godišnji Vagner o tome beleži:

"Avaj, on je tako zgodan i razborit, dobrodušan i ljubak, tako da mi se čini da će se njegov život izgubiti u ovom grubom svetu, poput kratkotrajnog, božanstvenog sna...”

Ludvig II je dugo pokušao da prikrije svoju homoseksualnost, ali je na kraju raskinuo veridbu sa Sofijom Habsburškom. Vagner je, pak, od njega tajio svoj brak sa ćerkom Franca Lista. Kao odjek takve ljubavi i tih zanosa svoreni su veličansveni dvorci. Spomenimo najpoznatije: Nojšvanštajn i Linderhof. No raskošan život imao je svoju cenu. Bavarski konstitucioni monarh upao je u dužničku krizu u iznosu od 15 miliona tadašnjih maraka. Oto fon Bizmark mu savetuje da se obrati narodu i iznese mu svoje probleme. On to kategorički odbija a, bavarski parlament ga proglašava neuračunjivim i zatvara u dvorac Štanberg. Dan posle utamničenja, 13. juna 1886. godine, tela Ludviga II i lekara koji mu je postavio dijagnozu, pronađena su na obali jezera, u podnožju dvorca. Poput svog vlasnika, Ludvigov intimni dnevnik zaturen je u vrtlogu II svetskog rata.

🏰 Hoenšvangau, (Hohenschwangau, 1832.)

Na pošumljenom brdašcu koje se smestilo između dva jezera, u idiličnom alpskom pejzažu, nalazi se dvorac Hoenšvangau. U XII veku bio je sedište lordova Švangau. Ludvigov otac, Maksimilian II, kupio ga je 1832. godine i preuredio u romantični dvorac. Ovde je odrastao mali Ludvig II i prvi puta se susreo s pričom o Labovom vitezu, Lohengrinu (Knights of Schwangau, Schwan na nemačkom labud). 

Kada se popnete na prvi sprat, pronaći ćete odaje Labudovog viteza. Ista prostorija je služila kao soba za obedovanje. Prvo što ćete primetiti su predivni murali, koji ilustruju legendu o vitezu Lohengrinu. Na drugom spratu su sobe kralja i prinčeva. Kraljevska spavaća soba je spiralnim stepenicama povezana sa kraljičinom sobom, koja se nalazi sprat niže. No, kada je kraljica, majka Ludviga II kralju podarila dva sina, smatrala je da više nema razloga da se pomenute stepenice više koriste. Ludvig II, beše lišen majčine ljubavi, ali ne kako to biva jer je drugog volela više, zapravo nije prema njima gajila jake emocije. Zato ju je junak našeg putešestvja oslovljavao "supruga mog prethodnika".Soba mladog Ludviga II oslikana je motivima prirode, a plafon slikom zvezdanog neba. Zvezde su noću sijale, jer su se na tim mestima nalazile male uljane lampe. Takvo romantično okruženje odredili su prinčevu kasniju sudbinu. Sanjara i romantika, nespremnog za poziciju za koju je bio predviđen.

🏰 Nojšvanštajn (Neuschwanstein,1869.-1886.)

 

Jedan od najlepših dvoraca ikad napravljenih, bajkoviti zamak koji je poslužio kao inspiracija za Diznijev, bio je ostvarenje sna kralja Ludviga II, ali nikad nije bio potpuno dovršen. Od ukupno 65 soba, 14 je završeno i stavljeno na uvid posetiocima. Dosad je dvorac posetilo 50 miliona posetilaca. Neli tvrde da je ova “promašena investicija” kao i život odvojen od stvarnosti, kralja koštao i prestola i života. Igrom sudbine, danas ovaj dvorac donosi izuzetni profit bavarskoj državi. Pod uticajem drevnih legendi, 13. maja 1868. godine bavarski suveren piše Vagneru:

„Nameravam ponovo da izgradim dvorac u stilu starih nemačkih tvrđava, mesto je najlepše koje se može pronaći….“

I zaista, mesto je predivno, visoko iznad Alpskog jezera, na Labuđem brdu, u blizini huka vodopada visokog 45 metara. Kamen temeljac je postavljen 5 septembra 1860. godine, a prvo je podignuta kula. Romantični dvorac je sagrađen po uzoru na Vartburški dvorac iz Vagnerovog dela. Prisutne su primese vizantrijskog i gotskog stila. Građen je po projektima minhenskog arhitekte Eduarda Ridela, a planovi su često korigovani u skladu sa željama mladog suverena. 

Unutrašnjost krase zidne ilustracije saga o Nibelunzima i Parsifalov Gral za koje je zaslužan Kristijan Janko. I mnogi drugi heroji iz Nemačkog srednjeg veka našli su svoje mesto na njegovim zidovima. Iako zidan iz mašte i satkan od bajki i mitova, ovaj dvorac je bio tehnološki vrlo moderan za to vreme. Iskoristivši snagu potoka, koji se obrušava niz brdo, dvorac je osigurao tekuću vodu na svih svojih pet spratova. 

Dvorac je imao centralno grejanje vrelim vazduhom, liftovi i primitivni interfon, pomoću kojeg je Ludvig II komunicirao sa poslugom. Telefon je uveden 1884, dve godine pre kraljeve nasilne smrti. U kuhinji dvorca iznad roštilja se nalazi dimnjak za odvod dima, u koji su ugrađene lopatice, koje bi se okretale, kako je dim prolazio. Lopatice pokreću mehanizam koji okreće meso na tom istom roštilju. Kako genijalno, morate priznati! Dvorska kuhinja je izvedena u svodovima I mermernim stubovima, a prostorijom dominira štednjak na drva. Obložena je keramičkim pločicama. Sudopera je izrađena od klesanog komada mermera. Kuhinja je imala i toplu vodu. Putem mobilne ploče hrana je iz kuhinje dostavljana u trpezariju. Trpezarija je dekorisana scenama iz Vagnerovih opera. Na stolu je prikaz Zogfirda koji ubija zmiju. Ako ogladnite , pribor za jelo nalazi se u komodi.

Prestona dvorana je dekorisana u vizantijskom stilu, a do nje se stiže spiralnim stepenicama. Dugačka je dvadeset, a visoka 15 metara. Planirano je mesto I za tron, koji nikada nije postavljen. Kandelaberi su od mesinga, pozlaćeni. Luster, težak 1800 kilograma ima 96 svetlećih mesta I predstavlja vernu kopiju vizantijske krune. Pod je urađen u tehnici mozaika sa preko dva miliona kamičaka različitog porekla. Mozaik predstavlja primerke flore I faune do tada poznate.

Tavanica spavaće sobe je u intraziji, izrađene od hrastovine bez čvorova. Prikazane su scene iz opera “Tristan i Izolda”. Sobom dominira krevet sa baldahinom. Garderobna soba jedina nema plafon u duborezu, već je freskopisana. Tema je lipa. Pogledajte stočić sa škrinjom za nakit, na kojem je prikazano kako kralj koristi pravo prve bračne noći. Vrata prema sobi za prijeme ima čipkaste okove. Soba za prijeme je stubovima podeljena na salonski deo I deo za prijeme sa kanabetom. Obratite pažnu na tešku svilu sa ručnim vezom. Luster ima 48 svelećih mesta, sa ukrasima od plavog kamena.

Do radne sobe se dolazi prolazeći kroz “jamu”. “Jama”, je prostorija u kojoj jer veštačkim putem do savršenstva stvoren utisak prave pećine, sve sa stalagmitima I stalaktitima, osvetljenim plavim I crvenim svetlom, ali i tajnim prolazima. Ovde ćete čuti taktove Vagnerovih opera. Muzičku dvoranu, njen frontalni deo krasi prikaz začaranog vrha Klintosa. Iznad vrata je grb Ludviga II ijedino na ovom mestu u dvorcu direkno se spominje Ludvig II. Od 1935-1939. godine u mesecu septembru, ovde su izvođeni koncerti u Vagnerovu slavu. Tradicija je obnovljena 1969. godine. Dvorska kapela ima prozore u vitražima, koji prikazuju život Luja IX. sa kojim je Ludvig, po majci, bio u rodbionskim vezama. Posebnu pražnju treba posvetiti raspeću.

U blizini vodopada, a na dvesta metara od dvorca nalazi se Marijin most (Marien Brücke) odakle možete posmatrati dvorac i Alpsko jezero ili se otisnuti u prijatnu šetnju. Zbog toga je i postavljen baš na tom mestu, kako bi majka Ludviga II mogla da uživa u prirodi. Po konstrukciji most je samonoseći. Ludvig II je u dvorcu boravio 172 dana. Sav je sreća da nije ispunjen testament uvrnutog vladara, koji je zahtevao da se dvorac uništi posle njegove smrti. U dvorištu ćete videti oznake gde je trebala da se nalazi kapelica.

 

🏰 Linderhof (Linderhof,1870.-1878.)

Posle posete Versaju 1867. Ludvig II je na zemljištu Linderfhofa (u pokrajni Verdenfelser) na mestu malog dvoraca, sagrađenog prvenstveno za lov, podigao novo zdanje. Dvorac je zidan u slavu Savršenoj Monarhiji (Apsolutizmu) koju su uživali francuski kraljevi. Njegov rokoko stil, asocira na vremena Burbonske dinastije.

Linderhof je jedini projekt Ludviga II čije je dovršenje doživio. U njemu se povlačio da bi se odmorio i uživao u usamljenosti. Ispred ulaza u dvorac nalazi se terasa s jezerom. 

U sredini jezera je pozlaćena skuptura nimfi a iz njihove sredine izlazi vodoskok visine oko 30 metara. 

I u ovom slučaju, za snabdevanje dvorca pitkom vodom, iskorišćen je prirodni pad potoka. U blizini dvorca nalazi se Venerina pećina, inspirisana Vagnerovom operom. Ulazak u pećinu je blokiran velikim kamenom, koji se otvara pomoću tajnog mehanizma. U njoj je nekad Ludvig II slušao Vagnerovu muziku vozeći se čamcem u obliku labuda. Marokansku kuću kralj je pazario na izložbi u Parizu i ovde preneo. 

🏰 Virzburg (Würzburg, 1720.-1744.)

Ova građevina je najlepši primer južnonemačkog baroka. Dvorac je 1981. godine svstan na UNESCO-vu listu zaštićenih kulturnih dobara.

🏰 Johanisburg (Johannisburg,1605.-1614.)

Ova dvorac nalazi se u Ašafenburgu. Najbolji je predstavnik dometa nemačke renesanse. Na mestu sadašnjeg dvorca, nekada se nalazio srednjovekovni zamak, koji je 1552, godine izgoreo u požaru.

a sad odlučite da li ćete dalje u:

Drezden i Berlin    Franfurt, Hanover, Hamburg 

Amsterdam  ili Brisel, Briž